Žene u nauci: od arhimeda do ajnštajna osvajanje osvojenog
Yüklə 5,76 Mb. Pdf görüntüsü
|
Predgovor ova knjiga je nastala kao rezultat dugogodišnjeg predavačkog rada na kursevima Žene i nauka; nauka, rod i moć; Biografije, i drugim, koje sam od druge polo- vine devedesetih godina predavala u centru za ženske studije u Beogradu, kao i na osnovu tekstova koje sam pisala na ove teme. tokom petnaestak godina pri- kupljen je obiman materijal, i učinilo mi se da ću ga lako pretočiti u knjigu. ona je trebalo da na ovim prostorima otvori mnoga do sada nepostavljena pitanja o polo- žaju i doprinosu žena naučnim istraživanjima i otkrićima, položaju nauke u druš- tvu u istorijskom kontekstu i s aspekta roda i pozicija moći, a pre svega da uvede u javni prostor imena mnogih žena koja su zaboravljena ili izgubljena. međutim, taj posao pokazao se neuporedivo težim nego što sam pretpostavljala. nije samo bio u pitanju obiman materijal, koji se svakim danom umnožavao, koji se morao sažeti, sistematizovati i svesti u okvire koji neće zamoriti čitaoca/čitateljku. Postavilo se pitanje strukture, vremenskog i prostornog omeđenja. Gde se zaustaviti u prostoru i vremenu? šta su za nauku „istok“, „zapad“, „sever“ ili „jug“? u kojoj meri se mora prikazati društveno- -istorijski kontekst? najzad, šta je za mene „nauka“? Već sama podela na „meke“ i „tvrde nauke“, uobičajena u naučnoj zajednici, upućuje na diskriminaciju. da li treba uopšte da se u jednom ovakvom tekstu bavim i feminističkom kritikom nauke, bez obzira na zadovoljstvo koje bi mi to pružilo? u toku pisanja nekako se sama po sebi nametnula razuđena i nestandardna struktura mozaičnog linearnog vremenskog toka, koja se približavanjem sadašnjem trenutku, kako je rastao broj žena koje se bave naukom, i sama bližila leksikonskom prikazu. izbor studija slučaja skoro da nije bio lični izbor, već legitiman zahtev doprinosa koje su izabrane naučnice ostavile u istoriji nauke, uz nezaobilaznu enigmu na ovim prostorima – milevu marić ajnštajn. doprinos žena sa „istoka“, ma šta pod tim podrazumevali, skoro je simboličan, ali je to ipak posebna tema, van okvira ove knjige. istorija žena u nauci na ovim prostorima ostaje tema za neku novu knjigu, koja će biti zahtevnija, ali i izazovnija. Biće to, s obzirom na oskudnost podataka, skoro detektivski posao. ono što se nadam da će ova knjiga pokazati, jeste stalno ponavljanje istog obrasca – neophodnost podrške u privatnom prostoru da bi se uopšte moglo ući 10 Žene u nauci : od Аrhimeda do Аjnštajna u javni – i ponovno osvajanje istih prostora, u vremenskim talasima, prostora koji kao da ne mogu nikada biti jednom za uvek osvojeni. Želela bih da zahvalim, u nadi da neću nikoga nenamerno izostaviti, svima onima koji su me, na različite načine podržavali u pisanju ove knjige: mojim koleginicama i prijateljicama sa ženskih studija, Biljani dojčinović, daši duhaček, Ljubinki trgovčević i Katarini Lončarević, čije su mi primedbe i komentari bili od neprocenjivog značaja, iako se nisam uvek sa njima slagala. mojoj dugogodišnjoj prijateljici Slavici Koledin, koja je nesebično potrošila svoje vreme i učinila da tekst bude u najvećoj mogućoj meri oslobođen od gramatičkih i pravopisnih grešaka; mojoj profesorki Ljiljani dobrosavljević Grujić sa kojom sam zajedno osmislila kurs koji je prerastao početne okvire; profesoru iliji Vujačiću koji je procenio da je rukopis vredan za objavljivanje, kao i uredničkom i tehničkom timu Glasnika, koji je doprineo da se ovaj tekst poboljša koliko je to moguće. a pre svega, mojim studentkinjama i studentima, koji su tokom svih ovih godina pokazivali interesovanje za ovu temu, mojoj porodici, milici kojoj posvećenjem ovu knjigu a marku ću posvetiti sledeću. We delight in phyiscs ’ovo me dovodi do pitanja zbog čega tako mali broj devojaka studira fiziku. mnogo je odgovora ponuđeno na ovo pitanje, među njima i da devojke imaju manje sklonosti ka studiranju fizike od mladića, da je za to kriv uticaj roditelja i pritisak društva koje podržava devojke da razvi- jaju tzv. ženstvene sklonosti i osobine, da je nastava fizike (rodno) nepri- lagođena, da su za sve krive predrasude mladića (!). ako se sve to uzme u obzir, moglo bi se zaključiti da devojke koje žele da studiraju fiziku moraju da budu biološki devijantne, nekomunikativne, nedruštvene, nehumane, neženstvene, drske i... dobro pripremljene da se bore pro- tiv barijera koje im postavlja muški šovinizam. Fizičarke koje ja znam sigurno nisu takve. Sve su one različite kao ličnosti, ali im je značajna zajednička osobina istrajnost, samopouzdanje i radni entuzijazam. u najvećem broju slučajeva, one su od ranog detinjstva imale podršku roditelja, rođaka ili nastavnika... ...što se tiče sklonosti devojčica prema prirodnim naukama, ne verujem da biološke razlike koje postoje između dečaka i devojčica mogu u tome da budu značajne, jer ima zemalja u kojima je situacija drugačija. u Poljskoj, na primer, fizikom se bave podjednako i žene i muškarci, dok u Britaniji devojčice kao da imaju manje sklonosti za fiziku od dečaka. Pitam se da li je ta razlika značajna u poređenju sa individualnim razlikama kod oba pola. Kada sam jednom davno ponudila moj stari alat mlađem bratu jedne od mojih školskih drugarica, on je na moje iznenađenje bio potpuno nezainteresovan. Čak i među fizičarima postoje razlike u manuelnim sposobnostima. Za jednog od vrhunskih teoretskih fizičara Paulija pričalo se da je dovoljno da samo prođe pored laboratorije i da će se neka od aparatura slomiti. Suprotan primer je raderford, koji je bio veoma podozriv prema teoretičarima i oslanjao se samo na rezultate sopstvenih eksperimenata. Verujem da je najznačajniji faktor koji odvraća devojke od studiranja i bavljenja fizikom tradicija i njene posledice po obrazovni sistem. u viktorijansko doba bilo je lepo’ da se devojčice bave cvećem i leptirovima, pa su stoga danas biološke nauke popularne među studentkinjama, Yüklə 5,76 Mb. Dostları ilə paylaş:
|