Žene u nauci: od arhimeda do ajnštajna osvajanje osvojenog

Uvod: Pratilje u istoriji naučnih otkrića
u skoro četiri milenijuma dugoj istoriji nauke žene su prisutne od samih početaka, ali 
se njihova imena, sem u uskom krugu istoričara nauke, retko pominju. Sve do početka 
20. veka one su bile u senci svojih muževa, očeva ili braće, a mnoge od njih zauvek će 
ostati nepoznate. Finansijski zavisne, zatvorene u privatni prostor porodice, žene će 
kroz istoriju neuporedivo teže od muškaraca ostvarivati svoje pravo na obrazovanje, 
slobodan izbor profesije i uvek će biti višestruko diskriminisane. tek odnedavno žene 
naučnice i inovatorke našle su svoje mesto u leksikonima nauke (Beiley, 1994; miller 
et al., 1996; Klein, 1997; oglivie et al., 2000; apotheker and Sarkadi, 2011) i anto-
logijama koje se bave ulogom žena u istoriji. iako naučnice nisu glavna tema knjige 
Gizele Bok o ženama u istoriji evrope (Bok, 2005), koja se bavi pre svega istorijom 
politike i ratova, u njoj se pominju i žene koje su ostavile svoj trag u razvoju nauke i 
filozofije, kao na primer hildegard, marija Kevendiš, Laura Basi, Sofija Kovalevska i 
druge. međutim, u mnogim popularnim tekstovima objavljenim na ovim prostorima 
do kraja 20. veka, a koji se bave odnosom nauke i društva, istorijom nauke, filozofi-
jom prirodnih nauka, filozofijom tehnike, filozofijom prirode (hempel, 1997; marić, 
1997; Burger, 1979; mlađenović, 1991), žene se ne pominju ili se pominju samo kao 
supruge i majke. među malobrojnim izuzecima su kontesa od Konveja, koja se pomi-
nje kao neoplatoničarka u 
Filozofiji prirode (Pavlović, 1978: 99) i u Kratkom pregledu 
istorije matematike (Strojk, 1969: 173) i madam de šatle, Volterova prijateljica, koja 
je prevela na francuski jezik njutnove 
Principia. obe su, kao što ćemo kasnije videti, 
svakako zaslužile više od toga.
najzaslužnije za ovaj „proboj“ žena u istoriju nauke i civilizacije svakako su 
brojne feminističke aktivistkinje i teoretičarke (Fox Keller, 1985; harding, 1991, 
1993; hass i Perrucci, 1984; Fox Keller i Longino, 1996; Lederman i Bartsch, 
2001), kao i one malobrojne naučnice koje su izašle van zaštićenih prostora svojih 
laboratorija i instituta (mies i Shiva, 1993).
međutim, u naučnom i akademskom prostoru borba još uvek nije završena. 
tako abraham Pajs
4 
(Pais, 2000) u svojoj knjizi o genijima nauke pominje žene 
samo kao supruge, majke i/ili sestre. Čak ni marija Kiri, verovatno jedina žena 
4  abraham Pajs (abraham Pais, 1918–2000), američki fizičar holandskog porekla, profesor fizike 
na rokfeler univerzitetu u Sad. osim fizike elementarnih čestica, bavio se i istorijom nauke. Poznate 
su njegove biografije alberta ajnštajna i nilsa Bora: 
Nauka i život Alberta Ajnštajna (Science and Life 

---

16
Žene u nauci : od Аrhimeda do Аjnštajna
čije je ime poznato i van naučnih krugova, nije tu našla svoje mesto, dok se Liza 
majtner, koja je dala teorijsko objašnjenje fenomena nuklearne fisije, pominje 
samo kao dobra prijateljica oskara Klajna
5
 i jedna od mnogih naučnika koji su se u 
švedsku sklonili pred nacističkim progonom. njen naučni doprinos Pajs pripisuje 
njenom sestriću otou Frišu
6
, iako je sam Friš tvrdio da je bio samo „posmatrač“ 
Lizinog epohalnog otkrića. i otac kvantne mehanike Verner hajzenberg
7
 u svom 
krajnje inspirativnom delu 
Fizika i metafizika (hajzenberg, 1972) jedva da i 
pominje Lizu majtner. Po njemu, za otkriće i objašnjenje fenomena nuklearne 
fisije zaslužan je isključivo oto han
8
. hajzenbergov stav možda objašnjava, 
iako ne i opravdava, činjenica da, bez obzira na to što je njegova knjiga pisana 
početkom sedamdesetih godina 20. veka, on sam pripada generaciji koja je još 
uvek smatrala da je ženi mesto pre svega u porodici. hajzenberg ne samo da je 
bio među naučnicima koji nisu digli glas protiv nacističkog progona svojih kolega 
jevrejskog porekla, već je rukovodio timom koji je tokom drugog svetskog rata 
radio na razvoju atomske bombe u hitlerovoj nemačkoj – na sreću bez uspeha. 
Pajs, međutim, iste stavove zastupa početkom trećeg milenijuma.
danas znamo da su žene imale svoj mali prostor u istoriji nauke, ali da je 
i taj mali prostor trebalo uvek iznova osvajati, a izvesno je da će tako biti i u 
budućnosti. Žene su se bavile filozofijom prirode još u antičko doba, tokom 
helenističkog perioda, u ranom hrišćanstvu, čak i u „mračnom“ srednjem veku.  
u renesansi, zajedno sa muškarcima, žene ponovo otkrivaju vrednosti antičkog 
sveta, učestvuju u naučnoj revoluciji, prisutne su u 
zlatnom dobu fizike na 
početku 20. veka. ipak, krajem tog veka u najrazvijenijim liberalnim zapadnim 
of Albert Einstein, 1982), Ajnštajn je ovde živeo (Eistein Lived Here, 1994), i Vremena Nilsa Bora: fizika, 
filozofija i politika (Times of Niels Bohr: Physics, Philosphopy and Politics, 1991).
5  oskar Klajn (oscar Klein, 1894–1977), švedski teorijski fizičar, dao značajan doprinos kvantnoj 
mehanici i teoriji relativnosti.
6  oto Friš (otto robert Frisch, 1904–1979), austrijski fizičar. Zbog svog jevrejskog porekla 1933.
izbačen sa univerziteta u hamburgu. Zajedno sa svojom tetkom Lizom majtner koautor rada u kome 
je 1938. teorijski objašnjen fenomen nuklearne fisije. tokom ii svetskog rata sarađivao na projektu 
izrade atomske bombe (
Menhetn projekat) u Los alamosu, Sad.
7  Verner hajzenberg (Werner Karl heisenberg, 1901–1976), nemački fizičar, jedan od utemeljivača 
kvantne mehanike i pored alberta ajnštajna, najznačajniji fizičar 20. veka. dobitnik nobelove nagrade 
za fiziku 1932. godine. otkrio je tzv. 
princip neodređenosti, po kome nije moguće istovremeno odrediti 
položaj i impuls čestice; ovim je u fiziku uveo pojam verovatnoće, čemu se ajnštajn oštro suprostavljao 
do kraja života. Za vreme ii svetskog rata hajzenberg je rukovodio projektom izrade atomske bombe 
u nacističkoj nemačkoj. još uvek je otvoreno pitanje da li je projekat bio neuspešan zato što ga je haj-
zenberg sabotirao, zbog nedovoljno materijalnih sredstava koje je hitler bio spreman da uloži u njega,  
i/ili zbog nedovoljno ljudskih resursa, s obzirom na to da su se najpoznatiji fizičari toga vremena sklo-
nili pred nacističkim progonom, uglavnom u Sad.
8  oto han (otto hahn, 1879–1968), nemački hemičar, dobitnik nobelove nagrade za hemiju 1944. 
za otkriće fisije teških atomskih jezgara. iako je ostao u nemačkoj tokom ii svetskog rata, nije aktivno 
učestvovao u projektu izrade atomske bombe, a posle rata, zalagao se za zabranu korišćenja nuklearne 
energije u vojne svrhe. han-majtner institut za nuklearna istraživanja u Berlinu nazvan je po njemu i 
njegovoj saradnici Lizi majtner; prvi nuklearni nemački brod nosi njegovo ime, kao i 108. element u 
periodnom sistemu – hanijum (ha).

---