Beleška o piscu

Slika  222  Kamij  Koro,  Majka  i  dete  na  plaži.  Zbirka  Džona  Džonsona, 
Filadelfija.
Hristosove  figure.  Taj  likovni  odnos,  iako  pisan,  nije  specifičan.  Inte­
lektualna  tema,  međutim,  takođe  je  izražena  vizueino.  Najupadljivija 
odlika  slike  u  pozadini  jeste  tamna,  kruta  vertikalna  ivica  okvira, 
koja  se  spušta  u  samo  središte  Vermerove  kompozicije.  Ovaj  veoma 
snažni  oblik  hvata  ženinu  ruku  i  zadržava  njeno  kretanje.  Time  se 
svetovni  prizor  u  prednjem  planu  zaustavlja,  dok  svetlost  odozgo, 
jača  od  ovozemaljskog  bleska  nakita,  primorava  ženu  da  zatvori  oči 
i  prestane  da  radi.  I  ovde,  opet,  osnovni  kompozicioni  sklop  sasvim 
neposredno  saopštava  najdublju  i  središnu  misao  delà.  Ikonografski 
podaci  samo  daju  religiozno  značenje  široj  ljudskoj  temi.
2 2 2

---

Iz  ovakvih  primera  vidi  se  kojim  sredstvima  jedno  umetničko 
delo  može  da  postigne  više  nego  što  je  prosto  ilustrovanje  nekog  od­
ređenog  događaja  ili  stvari.  Sliku  nosi  apstraktan  sklop  formi,  ili 
tačnije,  vizuelnih  sila.  Zbog  svoje  apstraktnosti,  takav  sklop  ukazuje 
u  stvari  na  nešto  opšte.  Svojim  određenim  izgledom,  on  prikazuje 
prirodu  jedne  vrste  stvari.  Ranije  sam  pokazao  da  ovo  u  nečemu  važi 
za  opažanje  uopšte;  ali,  pošto  predmeti  u  prirodi  kao  i  u  svakodnev­
nom  životu  nisu  načinjeni  radi  ispunjavanja  ove  opažajne  funkcije, 
oni  vizuelnu  formu  prenose  samo  nečisto  i  približno.  One  dobar  deo 
ostavljaju  stvaralačkoj  sposobnosti  posmatrača.  Delà  vizuelnih  umet- 
nosti,  s  druge  strane,  načinjena  su  isključivo  da  se  opažaju,  pa  stoga 
umetnik  nastoji  da  stvara  najjače,  najčešće,  najtačnije  ovaploćenje 
značenja  koje  svesno  ili  nesvesno  želi  da  saopšti.
Slika  223  Henri  Mur,  Dve  forme,  1934.  Muzej  moderne  umetnosti,  Njujork.
Nosioci  neposredno  opažljivog  značenja,  koje  tradicionalna,  pod- 
ražavalačka  umetnost  ugrađuje  u  prikaze  fizičkih  predmeta,  otkrivaju 
svoju  apstraktnost  upadljivije  u  uspešnim  delima  nepodražavalačke 
moderne  umetnosti.  Pokušaću  da  ovo  ilustrujem  poređenjem  slike  Ka- 
mija  Koroa  (Camille  Corot,  si.  222  Majka  i  dete  na  plaži  sa  skulptu­
rom  Henrija  Mura  Dve  forme  (Henry  Moore,  si.  223).  Kod  Koroa,  baš 
kao  i  u  dvema  slikama  koje  smo  maločas  razmatrali,  osnovna  tema 
delà  saopštava  se  strukturalnim  skeletom  kompozicije  (si.  222a).  Dete 
sedi  simetrično  i  frontalno  kao  neki  u  sebe  zatvoren,  zaseban  mali 
spomenik,  dok  se  majčina  figura  uklapa  u  lučni,  obuhvatni  oblik 
talasa,  koji  izražava  zaštitu  i  staranje.  Murova  skulptura  u  drvetu, 
podjednako  bogata  i  istančana,  ovaploćuje  vrlo  sličnu  temu.  Manja 
forma  je  kompaktna  i  sama  sebi  dovoljna  kao  i  Koroovo  dete,  iako 
takođe  primetno  teži  ka  svom  parnjaku.  Veća  je  sva  obuzeta  kreta­
njem  ka  manjoj,  nad  koju  se  naginje,  kojoj  se  nameće,  pridržava  je, 
štiti,  obgrljuje  1  prihvata.  U  ovom  đelu  mogu,  ako  se  hoće,  da  se
223

---

nađu  paralele  sa  ljudskim  ili  drugim  situacijama  iz  prirode,  kao  što 
je  recimo  odnos  između  majke  i  deteta,  kako  je  to  Koro  prikazao,  ili 
pak  odnos  muškog  i  ženskog.  Takve  asocijacije  počivaju  na  sličnosti 
sklopa  sila  koje  im  leže  u  osnovi;  one  ilustruju  razloge  zbog  kojih 
delo  ima  nešto  da  nam kaže  što se  tiče  nas;  ali,  one nisu  suštinski  deo 
same  slike  ili  skulpture.
Kao  što  hemičar  oslobađa  neku  materiju  nečistoća,  koje  zamag­
ljuju  njenu  prirodu  i  dejstvo,  tako  i  umetničko  delo  čisti  značajne 
izglede.  Ono  prikazuje  apstraktne  teme  u  njihovoj  opštosti,  ali  ih  ne 
svodi  na  dijagrame.  Raznolikost  neposrednog  doživljaja  izražava  se 
u  veoma  složenim  formama.  Umetničko  delo  je  uzajamna  igra  između 
viđenja  i  mišljenja.  Individualnost  pojedinačnog  i  opštost  tipova  sje­
dinjene  su  u  jednom  liku.  Opažaj  i  pojam,  koji  se  međusobno  oživ­
ljavaju  i  osvetljavaju,  otkrivaju  se  kao  dva  vida  jednog  te  istog  do­
življaja.
224

---

15.  MODELI  ZA  TEORIJU
Naučnik  kao  i  umetnik,  tumači  svet  oko  sebe  i  u  sebi  gradeći 
likove.  Stvaranje  opažajnih  modela,  naravno,  nije  naučnikov  jedini 
posao.  Fizičar,  biolog  ili  sociolog  troši  mnogo  vremena  na  prikupljanje 
podataka,  brojanje  i  merenje;  mora  da  proveri  koliko  su  pouzdani  i 
da  pretpostavke  ogledima  ispita.  Ali,  sve  te  radnje  služe  mu  samo  za 
to  da  pripremi  i  potvrdi  ono  što  je  otkrio  i  objasnio.  A,  da  bi  se 
nešto  otkrilo  i  objasnilo,  nužni  su  opažajni  modeli.  »Logikom  doka­
zujemo«,  kaže  Ami  Poenkare  (Henri  Poincaré),  »ali  otkrivamo  in­
tuicijom.«
Doklegod  jedan  lik  nije  organizovan  u  formama  koje  toliko 
jednostavno  i  jasno  stoje  u  odnosu  jedna  na  drugu  da  um  može  da 
ih  poimi,  on  ostaje  neshvatljiv,  pojedinačan  slučaj.  Tek  kada  u  njemu 
otkrijemo  opšte  osobine,  sagledaćemo  odslikanu  stvar  kao  vrstu  stvari, 
pa  ćemo  je  tako  učiniti  razumljivom.  U  prethodnoj  glavi  bilo  je  reči 
o  tome  da  u  umetnosti,  naročito  u  ranim  fazama  razvoja,  te  osnovne 
strukture  mogu  veoma  jasno  da  se  raspoznaju.  Isto  to  važi  i  za  rane 
modele  u  nauci.  Uzimaću  stoga  primere  iz  situacija  kada  se  nauka 
nalazila  na  svojim  počecima  ili  kada  se  bavila  veoma  širokim  opštim 
problemima.
KOSMOLOGIJSKI  OBLICI
Teorije  o  prirodi  i  poreklu  fizičkog  sveta  pružaju  pogodne  pri­
mere.  One  se  bave  predmetom  koji  obuzima  pažnju  čovečanstva  od 
njegovih  najranijih  početaka;  one  moraju  da  vode  brigu  o  najširim 
formama  koje  postoje,  a  predstave  o  njima  moraju  da  imaju  odgo­
varajuće  opšti  karakter.  Čak  i  letimičan  pogled  na  rane  kosmologije 
otkriva  odlike  koje  su  nam  poznate  iz  bavljenja  umetnostima.  Oblici 
sugerisani  neposrednim  iskustvom  stupaju  u  međusobno  dejstvo  sa 
»čistim  oblicima«,  koje  um  istura  kao  reakciju  na  to  iskustvo.  Iz  neo­
doljive  potrebe  za  shvatljivim  formama,  čovečanstvo  vidi  sebe  u  svetu 
koji  je  pljosnat,  iako  posut  planinama  i  drugim  neravninama,  i  koji 
je  opkoljen  kružnim  horizontom.  Iznad  ove  jednostavne  osnove  uzdiže 
se  poluloptasti  zvezdani  nebeski  svod.  Horizont  je  opasan  kružnim 
jarkom  homerovskog  okeanos-a,  na  čije  se  vode  nebeska  šolja  tajan­
stveno  oslanja.  Taj  rani  svet  je  zatvoren  u  sebe  i  toliko  jednostavan 
—  kako  to  pokazuje  opažanje  koje  traga  za  razumljivom  formom  — 
toliko  prost  kao  neki  dečji  crtež.
Meni  je  ovde  stalo  do  psihološkog  redosleda  a  ne  do  hronološ- 
kog.  Psihološki  razvoj  vodi  od  jednostavnog  ka  složenom,  pri  čemu
15
225

---