Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 460
Čitava metafizička tradicija nastoji na tome da pokaže kako je svako osmišljeno znanje koje pretenduje na istinu - saznanje neke suštine. U savremenom filozofskom diskursu, a u ovo naše postmoderno vreme, koje "izgrađuje" realni svet i istovremeno prosuđuje valjanost svojih tvorevina -simulakruma – kao i validnost dekonstruktivne tehnike, tj. u vreme kad se stilistika usmerava na samoizražavanje, a mnogo manje na dostizanje racionalne i konstruktivne jasnosti – rasprava o problemu suštine i bivstvovanja bivstvujućeg može mnogima izgledati staromodnom do te mere da će većina biti sklona tome da kaže kako osnovna pitanja metafizike filozofski više ne domašuju duh našeg vremena. Tako nešto pogrešno je isto toliko koliko je i neodgovorno promišljeno; sve dotle dok filozofska misao uspeva da sačuva kvalitet misli, tj. sve dotle dok uspeva da bude predmetna i jasna i pritom ostaje neprikosnovena u sagledanju suština na način kako je to detaljno fiksirala deskriptivna fenomenologija još prve decenije XX stoleća – tema suštine i suštastvenosti ima duboku opravdanost za danađnje i svako boduće filozofiranje i metafizika, videli neku nju kao nauku, a drugi kao umetnost – ostaje, kako je to još Kant istakao, čovekova prirodna sklonost, njegovo bitno svojstvo po kom je on to što jeste. Ovde nema prostora da se ova teza temeljnije razvija; dovoljno je da se već po ko zna koji put podseti da u istoriji flozofije postoji veoma širok spektar tumačenja pojma suštine a da se o njoj može govoriti na različite načine, na to ukazuje već Aristotel (Met., 1003a) od kog nam metafizika dolazi u svom predmetnom iako ne u terminološkom smislu. Svim pristupuma onom što se vidi kao bitno, zajedničko je da se suština može razumeti kao korelativan pojam: ona izražava jedno postojano stanje naspram stalno promenljivih pojava; to znači da suština ukazuje na ukupnost invarijantnih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 461
svojstava u nekoj stvari (na jedinstvenu unutrašnju veza u njoj) koja se suprotstavlja mnoštvu slučajnih fakata. Naspram ovog, po svojoj prirodi ontološkog aspekta, suština ima takođe i aksiološku dimenziju: možemo je razumeti kao određen zakon razvoja stvari, kao postojanu normu postojanja, odnosno, kao sistem neophodnih aspekata i veza među objektima uzetih u njihovoj prirodnoj povezanosti. Sve to vodi zaključku da suštinu, pre svega, odlikuje (a) niz invarijantnih, uvek prisutnih, konstantnih svojstava stvari kojima se suština fiksira, izražava i pokazuje kao jedinstvena celina; u isto vreme (b) pomenuta svojstva koja čine suštinu, istupaju kao nezavisna od drugih svojstava koja bi mogla određivati neku stvar. Ova dva momenta – invarijantnost i nezavisnost - obično se ističu kao neophodni i dovoljni uslovi (kriterijumi) pri razmatranju svojstava prisutnih u nekoj stvari. Zadovoljenjem oba pomenuta uslova određuje se sadržaj konkretnih metoda saznanja – i to, kako apstraktno- teorijskog, tako i iskustvenog. Zašto sve ovo ističemo? Tradicionalno shvatanje racionalnosti polazi od ideje „pravljenja“ neke stvari ili pojave, od njihovog „skrivenog mehanizma“ i svima je poznato da takvo shvatanje nalazimo već kod Frensisa Bekona koji pod racionalnošću podrazumeva efektivnost i konstruktivnost određene svrhovite delatnosti; njom se određuje ono što je razumno i racionalno, ono što omogućuje da se dospe do određenog cilja a uz pomoć što optimalnijih sredstava. To podrazumeva jedan drugačiji tip znanja no što je onaj koji se sretao u vreme antike, te je stoga za nastanak evropske ideje racionalnosti, koja je odlučujuća i za nastanak deizma, u čijem se svetlu tada razvijaju nauka, prosveta, naučno-tehnički progres, poslovne delatnosti - od presudnog značaja sinteza uspostavljena više vekova ranije
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 462
i to između antičke téchne (kao veštačkog preoblikovanja stvarnosti) i ideje monoteizma. U svetlu takvog uvida svet se vidi kao konstrukcija (i nije nimalo slučajno što je sva perspektiva visoke renesanse samo posledica geometrijskih proračuna – čista konstrukcija) a put saznanja pokazuje se kao put saznanja ranije ugrađenog shematizma na kome počiva svet. Bezgranično se u tom slučaju svodi na ograničeno, i posve je razumljivo što deisti boga-tvorca redukuju na boga-inženjera; to je put novovekovne evropske civilizacije, ili, preciznije rečeno, put uspona zapadne, germano-romanske civilizacije. Na mesto naučnika-erudite na početku novog veka stupa istraživač i u tome se po mišljenju M. Hajdegera nazire i bitan simptom novog doba. Tu nalazimo potpuno novi tip istraživača: njemu više nije potrebna biblioteka i njega ne nalazimo više zamišljenog nad tekstovima, čak, mnogo više od toga: on nije uopšte zamišljen; on je uvek u prolazu: dok raspravlja na konferencijama, kao i dok skuplja na kongresima informacije koje mehanički potom ugrađuje u svoje "spise"; on je vezan ugovorima za izdavače koji određuju kakve će biti knjige koje oni očekuju da dobiju za objavljivanje. Nije nimalo slučajno što naručioce projekata uopšte ne interesuju njihovi rezultati; rezultati su već predodređeni samim formulisanjem projekata; u velikom broju slučajeva nauka je samo ventil koji omogućuje preraspodelu društvenih dobara: finansira se ono nikom potrebno od onih kojima je samo to "finansiranje" jedino opravdanje krajnje besmislene egzistencije. Svi se pozivaju na nauku a nauke tu ponajmanje ima. Nauka se sve neposrednije preobraća u praktično istraživanje a ovo, sa svoje strane, ima uspeha ako bivstvujuće može predvideti u njegovom budućem razvoju ili ako može da ga osmisli kao nešto prošlo; na taj način priroda i istorija nastoje da nađu svoj smisao; istinski Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|