Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
475
ravnoteže ljudskoga postojanja u kosmičkim i društvenim dimenzijama. U vreme seljačkih ratova Paracelzus je stao na stranu seljaka i navukao na sebe mržnju vlastele. U svojim delima često je preuzimao radikalne devize verskih sekti kao devize odbrane od zla, odnosno od "bolesti". Zalagao se za to da se bogatstvo preda siromašnima, da čovek može da živi samo u svome radu i zahvaljujući njemu. "Živeti bez rada, znači potkradati druge ljude"; pravi život u zajednici jeste u razmeni proizvoda; medicina je bila za Paracelzusa istovre- meno i društvrena politika koja je napadala "bolest bogatstva" i koja je stvarala uslove za "zdravlje". Paracelzus je smatrao da se čovek mora probiti kroz iluzornu površinu pojava i stići u njihovu dubinu, odbaciti sheme hijerarhičkih formi i sagledati veliko i raznorodno jedinstvo sveta; napadao je filozofsku tradiciju i medicinu svoga vremena koja se slepo držala Galenovog učenja: cela dotadašnja filozofija samo je fantaziranje a Aristotelova filozofija, kao i sholastička, kolos na glinenim nogama. Paracelzus razvija nauku o tri elementa bivstvovanja (sumpor, živa, so). To nisu elementi u današnjoj hemijskoj terminologiji već nazivi za razne procese koji se zbivaju u prirodi, nazivi za razne sile što u prirodi imaju svoju uzročnu ulogu. Priroda je nepoznata filozofija, a filozofija je neproniknuta priroda. Zadatak filozofije je proučavanje prirode a ne samo boga. Priroda je samootkrivanje boga i izučavanjem prirode dolazimo do saznanja o njemu. Priroda je izvorno prisutna u bogu, u "velikoj tajni" ili "božanskom bezdanu", a proces kojim se svet stvara jeste proces diferenciranja, proces stvaranja razlika i suprotnosti, jer mi možemo nešto saznati samo unutar suprotnosti. Pored tri osnovna praelementa, Paracelzus razlikuje i četiri osnovna elementa (voda, vatra, zemlja, vazduh) i
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 476 njima dodaje peti, kvintesenciju, a koji je zapravo čovek kao peti elemenat stvarnosti (zvezda, planeta, neba i zemlje). Interpretirajući biblijsku verziju stvaranja Paracelzus podvlači da je bog stvorio sve iz ničega svojom rečju, a samo je čoveka stvorio od "blata", što znači od same prirode; čovek je pun izraz svega što postoji i iz čega potiče, on je pravi ele- menat bivstvovanja. Paracelzus istražuje vezu čoveka i sveta; čovek je "mali svet" poistovećen s velikim ali i različit od njega; spoljašnji svet je ogledalo čoveka, njegova teorija i anatomija, tako da kroz spoljašnji svet moža da bude upoznat čovek u svim svo- jim delovima, jer iz samog sebe čovek ne može biti upoznat; spoljašnje stvari su slične unutrašnjim a unutrašnje spoljašnjim; anatomija čoveka odgovara anatomiji nebeskih sfera. Čovek je u celom svemiru i svemir je ceo u čoveku. U čoveku su nebo i zemlja, voda i vazduh; u čoveku su Sunce, Mesec, Saturn, Mars, Merkur, Venera... a takođe i ono što postoji u morskim dubinama ima dejstvo na čoveka, a što se dešava na južnom polu baca refleks i na čoveka i na severni pol; analizirajući tačnije te zavisnosti, Paracelzus ukazuje na dvojstvo čoveka čije telo i krv vode poreklo iz zemlje a čula i duh iz sveta zvezda. Čovekom vladaju ne samo potrebe materijalnog sveta nego i zvezde, koje su de- limično spoljašnje a delimično unutrašnje. I zato, nasuprot fatalističkim koncepcijama astrologije, Paracelzus podvlači uzajamnu zavisnost čoveka i spoljašnjih zvezda. Unutrašnje zvezde Paracelzus interpretira kao stvaralačke snage koje privlači duša sveta i koje nju privlače sebi; kao što hrana zadovoljava potrebe našeg zemaljskog tela, tako "duhovna" hrana zadovoljava potrebe našeg zvezdanog tela čineći da ono živi i raste. Analizirajući tu situaciju Paracelzus uvodi pojam influentia kao pojam delovanja jednih stvari na druge u određenim situacijama. Taj uticaj ima dinamični karakter; on je uticaj određenih
Milan Uzelac Istorija filozofije I
477
sila, "vrlinâ" koje predstavljaju suštinu stvari. Napadan "pritiskom stvari", čovek ispoljava svoje tendencije, svoju unutrašnju zvezdu, svojevrsnu inclinatio. To je izbor nje- govog životnog puta, njegova delatnost. Inclinatio je sila skrivena u čoveku, zahvaljujući kojoj biva stvarano ono što priroda ne može i što nije kadra da stvori. Pojmu inclinatio Paracelzus suprotstavlja pojam
pečat koji na ljude utiskuju stvari, unutrašnja neophodnost; Impressio je čovekova sudbina, njegov nepovratni poziv. Im- pressio je nešto više od same individualne sudbine: on je čuvar prirodnog uređenja sveta, jamstvo određenog sklada i pravca života, prinuda koja određuje delovanje i koja slama lenjost i ravnodušnost. Impressio je podstrek i izvor umet- nosti, znanja i svega onog što u prirodnom poretku treba i mora da postoji među ljudima. Pored inclinatio i impressio Paracelzus uvodi pojam
makrokosmosom dar neposrednih puteva, koji obeležavaju sklonost i poziv. Imaginatio je snažna duhovna sila kojom raspolaže čovek i koja povlači za sobom materijalne posledice. Te posledice ona može da prouzrokuje u vlastitom čovekovom telu, ali može takođe da ih izazove na zvezdama. Kao što zvezde truju nas tako da umiremo, tako i mi možemo da trujemo zvezde. Sila mašte može takođe da pogađa druge ljude, da im donese bolesti ili smrt; može takođe da postane polazna tačka za bavljenje crnom magijom. Čovek postoji onako kao što misli, i upravo je onakav kao što o sebi misli; on je ono što sam pred sobom o sebi smatra da jeste. Tako shvaćena vlast mašte približava čoveka tvorcu u kome je koncentracija duhovne snage stvarala materijalne oblike. Tako Paracelzus razvija dualističku teoriju čoveka ukazivanjem da čovek pripada ne samo svetu zemaljskom i nebeskom nego i svetu božan-
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|