Goran Skrobonja Ljudi dovoljno ludi
Yüklə 495,72 Kb. Pdf görüntüsü
|
U vod Početkom leta 2004. telefonom me je pozvao Stiv Džobs. Godinama se neštedimice prijateljski ophodio prema meni, uz povremene nalete žestine, naročito kada je lansirao nov proizvod za koji bi poželeo da se pojavi na naslovnoj stranici Tajma ili na programu CNN-a, odnosno u glasilu kuće gde sam radio. Ali sada, pošto više nisam bio ni na jednom ni na drugom mestu, nije mi se često javljao. Pričali smo malo o Institutu Aspen, kom sam nedavno pristupio, a ja sam ga pozvao da bude govornik u našem letnjem kampusu u Koloradu. Rekao je da će sa zadovoljstvom prihvatiti da dođe, ali ne i da nastupi na pozornici. Umesto toga, želeo je da se prošetamo kako bismo mogli da razgovaramo. To mi se učinilo pomalo čudnim. Još nisam znao da je duga šetnja njegov omiljeni način vođenja ozbiljnog razgovora. Stiv Džobs Uvod
20 21 ubrizgan cijanid. Odgovorio mi je da bi voleo da se on setio toga, ali nije. Tako je započela prepiska o ranoj istoriji Epla i ja sam shvatio kako prikupljam podatke o toj temi, za svaki slučaj, ukoliko ikada rešim da napišem takvu knjigu. Kad se pojavila Ajnštajnova biografija, on je došao na promociju knjige u Palo Alto i poveo me na stranu kako bi ponovo predložio samog sebe kao dobru temu. Zbunila me je njegova upornost. Bio je poznat po tome što je pomno čuvao svoju privatnost, i nisam imao niti jedan razlog da pomislim kako je ikada pročitao neku moju knjigu. Možda jednog dana, govorio sam mu i dalje. Ali 2009. godine njegova žena Loren Pauel rekla je otvoreno: „Ako uopšte nameravaš da napišeš knjigu o Stivu, najbolje bi bilo da to uradiš sada.“ Upravo je otišao na svoje drugo bolovanje. Priznao sam joj da nisam znao za njegovu bolest kada mi je prvi put to predlo- žio. „Za to nije znao gotovo niko“, rekla mi je. „Mene je zvao neposredno pre nego što će ga operisati od raka, i još to krije kao tajnu“, objasnila je. Tada sam odlučio da napišem ovu knjigu. Džobs me je izne- nadio svojom spremnošću da ni na koji način ne utiče na nju, pa čak nije tražio ni pravo da je vidi pre objavljivanja. „To je tvoja knjiga“, rekao je. „Ja čak neću ni da je čitam.“ Ali kasnije te jeseni izgleda da se predomislio po pitanju saradnje i, premda ja za to nisam znao, kod njega je usledio novi krug komplikacija zbog raka. Prestao je da mi se javlja na pozive, a ja sam projekat na neko vreme ostavio po strani. Onda, neočekivano, telefonirao mi je predveče neposredno uoči dočeka Nove 2009. godine. Bio je kod kuće u Palo Altu samo sa svojom sestrom, spisateljkom Monom Simpson. Njego- va žena i njihovo troje dece otputovali su nakratko na skijanje, ali on nije bio dovoljno zdrav da bi pošao s njima. Bio je tada sklon razmišljanju i pričali smo duže od jednog sata. Počeo je prisećanjem na to kako je hteo u dvanaestoj da napravi merač Ispostavilo se da je želeo da ja napišem njegovu biografiju. Nedavno sam bio objavio biografiju Bendžamina Frenklina i pisao sam novu o Albertu Ajnštajnu, pa sam najpre reagovao upitavši, upola u šali, da li on to sebe sagledava kao sledećeg u tom nizu. Pošto sam smatrao da je on i dalje negde usred karijere pune oscilacija u kojoj ga tek čeka još mnogo uspona i padova, dvoumio sam se. Ne sad, rekao sam. Možda za deceniju ili dve, kad odeš u penziju. Poznavao sam ga još od 1984, kad je došao na Menhetn kako bi ručao s urednicima Tajma i nahvalio svoj novi mekintoš. Još tada je bio mrzovoljan, i napao je dopisnika Tajma koji ga je uvredio objavivši članak s isuviše informacija. Ali pošto sam kasnije razgovarao s njim, shvatio sam da sam prilično opči- njen, kao i mnogi drugi svih ovih godina, njegovim izuzetno simpatičnim ponašanjem. Ostali smo u kontaktu, čak i pošto su ga oterali iz Epla. Kada je imao nešto novo da predstavi, poput Nekstovog računara ili Piksarovog filma, obasuo bi me iznenada svim svojim šarmom i odveo na suši u restoran na Donjem Menhetnu kako bi mi objasnio da je ono što je upravo promovisao nešto najbolje što je ikada napravio. Dopadao mi se. Kada su ga ponovo ustoličili na Eplov tron, stavili smo ga na naslovnicu Tajma, i on je ubrzo zatim počeo da mi nudi svoje zamisli za serijal o najuticajnijim ljudima veka na kom smo radili. Pokrenuo je kampanju „Mislite drugačije“, sa čuvenim fotografijama nekih od istih onih ljudi o kojima smo i mi raz- mišljali, i za njega je poduhvat procene istorijskog uticaja bio fascinantan. Pošto sam odbio predlog da napišem njegovu biografiju, čuo sam se s njim s vremena na vreme. U jednom trenutku sam mu poslao mejl s pitanjem je li istina, kao što mi je to kćerka rekla, da je Eplov logo omaž Alanu Tjuringu, britan- skom računarskom pioniru koji je razbio nemačke ratne šifre, a potom izvršio samoubistvo zagrizavši jabuku u koju je bio
Stiv Džobs Uvod
22 23 ne postoji ništa toliko ružno da ne sme izaći na svetlost dana.“ Nije tražio nikakav nadzor nad onim što sam pisao, pa čak ni da to unapred pročita. Umešao se jedan jedini put, kada je moj izdavač birao grafičko rešenje za korice. Kada je video jednu ranu verziju naslovnice, toliko mu se nije dopala da je zatražio da učestvuje u dizajniranju nove verzije. To mi je bilo zabavno i nisam imao ništa protiv, pa sam spremno pristao. Na kraju sam obavio više od četrdeset intervjua i razgovora s njim. Neki su bili zvanični, u njegovoj dnevnoj sobi u Palo Altu, druge smo obavili za vreme dugih šetnji i vožnji ili telefonom. Za dve godine, koliko sam mu dolazio u posete, bio je sve pri- sniji i otvoreniji, premda sam povremeno bio u prilici da vidim ono što su njegove kolege veterani u Eplu nazivali njegovim „poljem izobličenja stvarnosti“. Ponekad su to bile nenamerne greške u funkcionisanju memorijskih ćelija koje nam se svima događaju; u drugim prilikama on je tkao sopstvenu verziju stvarnosti, kako za mene tako i za sebe. Da bih proverio njegovu priču i dao joj „mesa“, intervjuisao sam više od stotine njegovih prijatelja, rođaka, konkurenata, protivnika i kolega. Njegova supruga takođe nije tražila nikakva ograničenja niti nadzor, kao što nije tražila ni da unapred vidi ono što ću objaviti. U stvari, ona me je usrdno podsticala da iskreno govorim o nje- govim manama kao i o vrlinama. Ona je jedna od najpametnijih i najtrezvenijih osoba koje sam ikad upoznao. „Neki delovi njegovog života i ličnosti veoma su haotični, i to je živa istina“, kazala mi je još na samom početku. „Ne treba to da ulepšavaš. On ume dobro da spinuje, ali isto tako ima i izvanrednu priču, i volela bih da ona bude istinito ispripovedana.“ Prepuštam čitaocu da proceni jesam li uspešno obavio taj zadatak. Siguran sam da ima igrača iz ove drame koji neke događaje pamte drugačije ili misle da sam povremeno dozvolio da me uhvati Džobsovo polje izobličenja stvarnosti. Kao što se dogodilo i kada sam napisao knjigu o Henriju Kisindžeru, frekvencija, pa je u telefonskom imeniku uspeo da nađe Bila Hjuleta, osnivača HP-a, i pozvao ga ne bi li došao do delova. Džobs je rekao da je proteklih dvanaest godina njegovog života, posle povratka u Epl, bilo njegovo najproduktivnije razdoblje u smislu stvaranja inovacija. Ali njegov važniji cilj, kazao je, bilo je da uradi ono što su uradili Hjulet i njegov prijatelj Dejvid Pakard – da stvori kompaniju toliko nadahnutu inovativnom kreativnošću da može da ga nadživi. „Oduvek sam, još dok sam bio mali, smatrao da sam sklo- niji društvenim naukama, ali voleo sam elektroniku“, rekao je. „Onda sam pročitao nešto što je jedan od mojih heroja, Edvin Land iz Polaroida, rekao o značaju ljudi koji mogu da stoje na raskršću društvenih i prirodnih nauka, pa sam zaključio da je to ono što sam želim da uradim.“ Kao da je predlagao teme za svoju biografiju (i makar u ovom slučaju, ispostavilo se da je tema bila valjana). Kreativnost koja se može stvoriti kada se društvene i prirodne nauke kombinuju u jednoj snažnoj ličnosti bila je tema koja me je najviše zanimala u Frenklinovoj i Ajn- štajnovoj biografiji, i verujem kako će ona biti ključ za stvaranje inovativne privrede u dvadeset prvom veku. Pitao sam Džobsa zbog čega želi da mu baš ja napišem bio- grafiju. „Mislim da ti umeš da navedeš ljude da se otvore“, odgo- vorio je. Bio je to neočekivan odgovor. Znao sam da ću morati da intervjuišem mnoge ljude koje je on otpustio, zloupotrebio, napustio ili na neki drugi način razbesneo, i plašio sam se da njemu ne bi bilo milo ako bih ih naterao da otvoreno govore. I zaista, ispostavilo se da je bio uznemiren kad god bi do njega doprla informacija o ljudima s kojima sam razgovarao. Ali posle nekoliko meseci počeo je da podstiče ljude da pričaju sa mnom, čak i protivnike i bivše devojke. Isto tako, ništa nije branio. „Uradio sam mnogo toga čime se ne ponosim, poput onoga s trudnoćom moje devojke kad mi je bilo dvadeset tri godine, i kako sam postupio u vezi s tim“, rekao je. „Ali u mojoj prošlosti
Yüklə 495,72 Kb. Dostları ilə paylaş:
|