Goran Skrobonja Ljudi dovoljno ludi
Yüklə 495,72 Kb. Pdf görüntüsü
|
Stiv Džobs Detinjstvo 32 33
On je sledeće godine stekao doktorat iz međunarodne politike, a onda su dobili drugo dete, devojčicu po imenu Mona. Pošto su se ona i Džandali razveli 1962, Džoana je živela zanesenjački i nomadski, što je njena kćerka, koja je kasnije postala priznata romansijerka Mona Simpson, opisala u svojoj knjizi Bilo gde samo ne ovde. Pošto je Stivovo usvojenje bilo tajno, proći će dvadeset godina pre nego se njih dvoje pronađu. Stiv Džobs je od malih nogu znao da je usvojeno dete. „Moji roditelji su bili veoma otvoreni u vezi s tim“, prisetio se. Jasno se sećao kako je sedeo na travnjaku svoje kuće, s nekih šest ili sedam godina, i govorio o tome devojčici koja je živela preko puta. „Znači li to da te tvoji pravi roditelji nisu želeli?“, upitala je devojčica. „U glavi su mi sevnule munje“, kazao je Džobs. „Sećam se da sam utrčao u kuću, uplakan. A roditelji su mi rekli: ’Ne, moraš razumeti.’ Bili su veoma ozbiljni i gledali su me u oči. Rekli su: ’Mi smo odabrali baš tebe.’ Oboje su to rekli i polako ponovili. I naglasili su svaku reč u toj rečenici.“ Napušten. Izabran. Poseban. Ti koncepti su postali deo Džobsove ličnosti i slike koju je imao o sebi. Njegovi najbliži prijatelji smatraju kako je saznanje da je bio napušten po rođenju ostavilo izvesne ožiljke. „Mislim da njegova želja za potpunom kontrolom nad onim što stvara potiče neposredno iz njegove ličnosti i činjenice da je bio napušten čim se rodio“, rekao je Džobsov dugogodišnji kolega Del Jokam. „On želi da kontroliše svoje okruženje, a u proizvodu vidi produže- tak sebe samog.“ Greg Kalhun, koji se sa Džobsom zbližio odmah posle koledža, video je drugačiju posledicu. „Stiv mi je mnogo pričao o tome kako je bio napušten i o bolu koji je zbog toga osećao“, rekao je on. „Zahvaljujući tome, postao je samostalan. Sledio je ritam nekog drugog dobošara, a to učila da kuva sirijska jela. Kad su se vratili u Viskonsin, usta- novila je da je zatrudnela. Oboma je bilo dvadeset tri godine, ali odlučili su da se ne venčaju. Njen otac je u to vreme bio na samrti, i zapretio je da će je razbaštiniti ako se uda za Abdulfa- taha. Ni abortus nije bio prihvatljivo rešenje u maloj katoličkoj zajednici. Tako je početkom 1955. Džoana otputovala u San Francisko, gde se o njoj brinuo jedan ljubazni lekar koji je primao neudate majke, porađao ih i diskretno organizovao neposredna usvojenja. Džoana je imala samo jedan zahtev: njeno dete su morali da usvoje ljudi s fakultetskim diplomama. Tako je lekar uredio da se beba poveri jednom advokatu i njegovoj ženi. Ali kada je dečak rođen – 24. februara 1955. – ciljani par je zaključio da želi devojčicu i odustao od dogovora. Tako se ispostavilo da dečak nije postao sin advokata, već nesvršenog srednjoškolca i pasioniranog mehaničara, kao i njegove plemenite žene koja je radila kao knjigovođa. Pol i Klara su svoju novu bebu nazvali Stiven Pol Džobs. Kad je Džoana saznala da je njena beba poverena paru koji nije završio čak ni srednju školu, odbila je da potpiše papire o usvojenju. Pat-pozicija je potrajala više nedelja, čak i pošto je beba već bila smeštena u domaćinstvu Džobsovih. Na kraju je Džoana popustila, uz uslov da taj par mora da obeća – zapravo, da se napismeno obaveže – da će odvajati sredstva i štedeti za dečakovo obrazovanje na koledžu. Postojao je još jedan razlog da se Džoana joguni pri potpi- sivanju dokumenata o usvojenju. Otac joj je bio na samrti, i smerala je da se ubrzo zatim uda za Džandalija. Gajila je nadu, kako je kasnije govorila članovima porodice, ponekad sa suza- ma u očima zbog sećanja na to, da će oni ponovo doći do svog malog sina kad se jednom budu venčali. Artur Šible je umro u avgustu 1955, pošto se usvojenje okon- čalo. Odmah posle Božića te godine Džoana i Abdulfatah su se
Stiv Džobs Detinjstvo 34 35
Detinjstvo koje su Pol i Klara Džobs omogućili svom novom sinu bilo je, u mnogo čemu, stereotipno za kraj pedesetih godi- na dvadesetog veka. Kada je Stivu bilo dve godine, oni su usvo- jili devojčicu po imenu Peti, i tri godine kasnije preselili su se u montažnu kuću u predgrađu. Finansijska kompanija u kojoj je Pol radio na konfiskacijama, CIT, premestila ga je u svoju kancelariju u Palo Altu, ali on nije imao dovoljno sredstava da živi tamo, pa su završili u naselju u nešto jeftinijem gradiću odmah južno, po imenu Mauntin Vju. Tamo je Pol pokušao da prenese na sina svoju ljubav prema mehanici i kolima. „Stive, ovo je sada tvoja radna tezga“, rekao je obeleživši deo stola u njihovoj garaži. Džobs se setio kako ga je impresionirala očeva usredsređenost na vešt zanatski rad. „Mislio sam da moj tata ima prilično smisla za dizajn“, rekao je, „zato što je znao da napravi sve živo. Ako bi nam zatrebala komoda, on bi je napravio. Kada je podizao našu ogradu, dao mi je čekić kako bih mogao da radim zajedno s njim.“ Pedeset godina kasnije, ta ograda i dalje stoji oko zadnjeg i bočnog dvorišta kuće u varoši Mauntin Vju. Dok mi ju je Džobs pokazivao, gladio je ploče palisade i prisećao se lekcije koju mu je otac utuvio u glavu. Važno je, rekao je njegov otac, izraditi kako valja leđa komoda i ograda, iako su skrivena. „Voleo je da radi stvari propisno. Vodio je računa čak i o izgledu delova koji se ne vide.“ Njegov otac je nastavio da prepravlja i preprodaje polovna kola, i ukrašavao je garažu slikama svojih omiljenih modela. Ukazivao je sinu na pojedinosti u dizajnu: na linije, izduvne cevi, hromirane delove, izgled sedišta. Svakog dana posle posla on se presvlačio u radni kombinezon od teksas platna i odlazio u garažu, s tim da mu je Stiv često pravio društvo. je prouzrokovala činjenica da se nalazio u svetu drugačijem od onog u kom je rođen.“ Kasnije u životu, kada je bio istih godina kao njegov bio- loški otac u vreme kad ga je napustio, Džobs će postati otac i napustiti i sam svoje dete. (Na kraju je prihvatio odgovornost za tu kćerku.) Krisan Brenan, majka tog deteta, rekla je kako je Džobs bio „pun srče“ usled saznanja da je usvojen, i kako to može doprineti objašnjenju nekih njegovih postupaka. „Napu- šteni na kraju napušta druge“, rekla je ona. Endi Hercfeld, koji je sa Džobsom radio u Eplu početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, ubraja se među malobrojne koji su ostali bliski i s Brenanovom i sa Džobsom. „Ključno pitanje u vezi sa Stivom jeste zbog čega on povremeno ne može da se savlada pa postupa refleksno surovo i povređuje neke ljude“, rekao je Hercfeld. „Razlog je to što je bio napušten posle rođenja. U Stivovom životu je pravi problem ispod površine bila tema napuštanja.“ Džobs je odbacio te tvrdnje. „Neki ljudi misle kako sam, zbog toga što sam bio napušten, radio izuzetno mnogo ne bih li postao uspešan i naterao roditelje da požele da me uzmu natrag sebi, ili iznose kakvu sličnu besmislicu, ali to je sme- šno“, uporno tvrdi on. „Saznanje da sam bio usvojen možda je doprinelo da budem samostalniji, ali nikad se nisam osećao napuštenim. Oduvek sam se osećao posebnim. Osećao sam se posebnim zahvaljujući roditeljima.“ Kasnije se rogušio kad god bi neko pomenuo Pola i Klaru Džobs kao njegove „rodi- telje-usvojitelje“ ili ukazao na to da mu oni nisu „pravi“ otac i majka. „Oni su mi bili roditelji 1.000 posto“, rekao je on. S druge strane, kad je govorio o svojim biološkim roditeljima, bio je osoran: „Oni su bili moja banka sperme i jajne ćelije. Nije to surov izraz, prosto je tako bilo, kao banka sperme, ništa više od toga.“ Yüklə 495,72 Kb. Dostları ilə paylaş:
|