Goran Skrobonja Ljudi dovoljno ludi

Stiv Džobs

Detinjstvo

36

37

Amerikanca, Ajkler je zidao jeftine kuće sa staklenim zidovima 

od poda do tavanice, nepregrađenim prizemljem, izloženim 

konstrukcijama stubova i greda, podovima od betonskih ploča, 

i mnogo kliznih staklenih vrata. „Ajkler je odlično to odradio“, 

rekao je Džobs za vreme jedne od šetnji po susedstvu. „Njegove 

kuće su bile pametno osmišljene, jeftine i dobre. One su donele 

čist dizajn i jednostavan ukus ljudima s nižim primanjima. 

Imale su izvrsne sitne cake, poput podnog parnog grejanja. 

Samo staviš tepih preko, tako da smo u detinjstvu imali lepe i 

tople podove.“

Džobs je rekao da je to što je prepoznavao kvalitet Ajklero-

vih kuća izazvalo u njemu strast prema pravljenju lepo dizaj-

niranih proizvoda za masovno tržište. „Volim kad mogu da 

primenim zaista sjajan dizajn i jednostavne sposobnosti na 

nešto što nije skupo“, rekao je dok je ukazivao na čistu ele-

ganciju kuća. „To je bila prvobitna vizija za Epl. To je ono što 

smo pokušali da uradimo s prvim mekom. To je ono što smo 

uradili s ajpodom.“

Preko puta porodice Džobs živeo je čovek koji je postao 

uspešan trgovac nekretninama. „On nije bio naročito bistar“, 

prisetio se Džobs, „ali činilo se da zgrće novac. Zato je moj tata 

pomislio: ’Mogu i ja to.’ Sećam se da je veoma mnogo radio. 

Išao je u večernju školu, položio test za dobijanje licence i upu-

stio se u trgovinu nekretninama. Onda se tržište sunovratilo.“ 

Usled toga, porodica se našla u finansijskim poteškoćama koje 

su trajale oko godinu dana, dok je Stiv bio u osnovnoj školi. 

Majka mu se zaposlila kao knjigovođa u firmi Varijan asošijets, 

koja je proizvodila naučne instrumente, pa su podigli još jedan 

kredit. Jednog dana ga je učiteljica u četvrtom razredu upitala: 

„Šta ne razumeš u vezi s univerzumom?“ Džobs je odgovorio: 

„Ne razumem zašto je odjednom moj tata u tolikoj bespa-

rici.“ Ponosio se time što njegov otac nikada nije poprimio 

slugeranjski stav niti se ponašao prepredeno kako bi bio bolji 

„Mislio sam da bih mogao da ga malo podučavam auto-

-mehaničarskom zanatu, ali njemu nije baš bilo do toga da 

prlja ruke“, prisetio se Pol kasnije. „Nikada nije naročito 

mario za mehaničke stvari.“

„Nije me naročito zanimalo da popravljam kola“, priznao 

je Džobs. „Ali veoma sam voleo da provodim vreme s tatom.“ 

Uprkos tome što je sve više shvatao šta znači to da je usvojen, 

postao je još privrženiji ocu. Jednog dana, kad mu je bilo nekih 

osam godina, pronašao je očevu fotografiju iz vremena kada 

je ovaj bio u obalskoj straži. „Nalazi se u mašinskoj prostoriji, 

bez košulje, i liči na Džejmsa Dina. Bio je to jedan od onih O, 

uh trenutaka u detinjstvu. Au, oooh, pa moji roditelji su zaista 

nekada bili mladi i baš su dobro izgledali.“

Zahvaljujući kolima, otac je Stiva upoznao s elektronikom. 

„Moj tata se nije naročito razumeo u elektroniku, ali naila-

zio je često na nju u automobilima i drugim stvarima koje je 

popravljao. Pokazao mi je osnove elektronike, i ja sam se veoma 

zainteresovao.“ Još zanimljivije je bilo prikupljanje delova. 

„Svakog vikenda smo išli do otpada. Tražili smo generatore, 

karburatore, raznorazne komponente.“ Setio se kako je gle-

dao oca dok se ovaj cenjkao kod pulta. „Umeo je dobro da 

se pogađa, zato što je bolje od likova za pultom znao koliko 

delovi treba da koštaju.“ To je pripomoglo da bude ispunjena 

obaveza koju su njegovi roditelji potpisali kad su ga usvajali. 

„Moj fond za koledž nastao je tako što je tata plaćao 50 dolara 

za ford falkon ili neku drugu neispravnu krntiju, radio nekoliko 

nedelja na njoj i prodao je za 250 dolara – ne prijavljujući to 

poreskoj upravi.“

Kuću Džobsovih, kao i kuće ostalih porodica u susedstvu, 

sagradio je građevinar Džozef Ajkler, čija je kompanija pose-

jala više od jedanaest hiljada domova u različitim kalifornij-

skim naseljima između 1950. i 1974. Nadahnut vizijom Frenka 

Lojda Rajta o jednostavnom modernom domu za „prosečnog“ 

---

Stiv Džobs

Detinjstvo

38

39

video sam kad me je tata doveo u centar Ejms“, rekao je on. 

„Zaljubio sam se do ušiju u njega.“

I druge firme koje su radile za potrebe odbrane zemlje nica-

le su u okolini tih pedesetih. Lokidovo odeljenje za projektile 

i svemir, koje je pravilo balističke projektile za lansiranje iz 

podmornica, osnovano je 1956. kraj Nasinog centra; kada se 

Džobs četiri godine kasnije doselio u taj kraj, tamo je radi-

lo već dvadeset hiljada ljudi. Nekoliko stotina metara dalje, 

Vestinghaus je gradio fabrike za proizvodnju cevi i električnih 

transformatora namenjenih sistemima projektila. „Sve te vojne 

kompanije su bile na samom tehnološkom vrhu“, prisetio se on. 

„Bilo je sve to tajanstveno i haj-tek, tako da je život tamo bio 

veoma uzbudljiv.“

Za privrednim granama namenjenim odbrani došlo je do 

procvata ekonomije zasnovane na tehnologiji. Njeni koreni su 

se protezali u prošlost sve do 1938, kada su se Dejvid Pakard 

i njegova nova žena doselili u Palo Alto, u kuću koja je imala 

šupu gde su se ubrzo smestili on i njegov prijatelj Bil Hjulet. 

Kuća je imala i garažu – dodatak koji će se pokazati i korisnim 

i karakterističnim u dolini – u kojoj su majstorisali sve dok 

nisu napravili svoj prvi proizvod, zvučni oscilator. U pedesetim 

godinama dvadesetog veka Hjulet–Pakard je bila kompanija 

koja je brzo rasla proizvodeći tehničke instrumente.

Na svu sreću, u blizini je postojalo mesto za preduzetnike 

koji su prevazišli svoje garaže. Potezom koji će doprineti da 

se ta oblast preobrazi u kolevku tehnološke revolucije, dekan 

fakulteta za inženjering na Univerzitetu Stanford Frederik 

Terman napravio je industrijski park površine od preko dva 

kvadratna kilometra na univerzitetskom zemljištu za privatne 

kompanije koje bi mogle da komercijalizuju zamisli njegovih 

studenata. Prvi zakupac mu je bila firma Varijan asošijets, u 

kojoj je radila Klara Džobs. „Termanu je na pamet pala ta zaista 

sjajna ideja, koja je pre svega dovela do toga da se tehnološka 

prodavac. „Morao si da se ulaguješ ljudima kako bi prodavao 

nekretnine, a njemu to nije naročito išlo od ruke i nije bilo 

deo njegove prirode. Zbog toga sam mu se divio.“ Pol Džobs 

se vratio poslu auto-mehaničara.

Otac mu je bio smiren i blag, što su bile vrline koje je njegov 

sin kasnije radije veličao nego što ih je oponašao. Isto tako, bio 

je veoma odlučan. Džobs je opisao jedan primer:

„U blizini je živeo neki inženjer koji je radio u Vesting-

hausu. Bio je neoženjen, bitnik. Imao je devojku. Ona 

me je povremeno čuvala. I otac i majka su mi radili, pa 

sam odlazio tamo odmah posle škole i provodio nekoliko 

sati. On je umeo da se napije i nekoliko puta ju je udario. 

Jedne noći je došla kod nas, izbezumljena od straha, a 

on je došao za njom pijan, i moj tata mu se suprotstavio 

rekavši: ’Ona je ovde, ali ti nećeš ući.’ Ostao je da stoji 

tamo. Obično mislimo kako je u pedesetim sve bilo idi-

lično, ali taj lik je bio jedan od onih inženjera kojima je 

život bio u haosu.“

Ono po čemu se to susedstvo razlikovalo od hiljada dru-

gih naselja ukrašenih dekorativnim žbunjem širom Amerike 

bila je činjenica da su čak i propalice obično bile inženjeri. 

„Kad smo se doselili ovamo, na svakom uglu su bili voćnjaci 

s kajsijama i šljivama“, prisetio se Džobs. „Ali okolina je pro-

cvetala usled vojnih ulaganja.“ On je upijao istoriju doline i 

u njemu se javila jaka želja da i sam odigra značajnu ulogu 

u njoj. Edvin Land iz Polaroida mu je kasnije rekao kako je 

Ajzenhauer tražio od njega da pomogne u pravljenju kame-

ra za špijunski avion U-2 kako bi ustanovio koliko je zaista 

velika pretnja od Sovjeta. Film je ubacivan u posude koje su 

se vraćale u Nasin istraživački centar Ejms u Sanivejlu, neda-

leko od mesta gde je živeo Džobs. „Prvi računarski terminal 

---