Goran Skrobonja Ljudi dovoljno ludi
Yüklə 495,72 Kb. Pdf görüntüsü
|
Stiv Džobs Detinjstvo 40 41
okrenute budućnosti. Industrija čipova dala je toj oblasti novo ime kada je Don Hefler, kolumnista iz stručnog nedeljnika Elektronik njuz, zapo- čeo feljton u januaru 1971. s naslovom „Silicijumska dolina SAD“. Nepunih sedamdeset kilometara duga dolina Santa Klara, koja se proteže od južnog San Franciska kroz Palo Alto do San Hosea, komercijalnu kičmu ima u El Kamino Realu, kraljev- skom drumu koji je nekada povezivao crkve dvadeset jedne misije u Kaliforniji, a sada je užurbana avenija koja povezuje kompanije i nove firme koje su svake godine zaslužne za treći- nu kapitalnih investicija u Sjedinjenim Državama. „Dok sam rastao, nadahnjivala me je istorija ovog mesta“, rekao je Džobs. „Zbog toga sam želeo da postanem njegov deo.“ Kao većina dece, i on je potpao pod uticaj strasti odra- slih oko sebe. „Tate u susedstvu su većinom radile na stvarno sjajnim stvarima, kao što su foto-električni uređaji, baterije i radar“, prisetio se Džobs. „Rastao sam u strahopoštovanju prema svemu tome i raspitivao se kod ljudi.“ Najznačajniji od tih suseda, Lari Lang, živeo je sedam kuća dalje. „On je za mene bio uzor HP inženjera: veliki poklonik amaterskih radio- -stanica, okoreli elektroničar“, setio se Džobs. „Donosio mi je stvari kojima sam se igrao.“ Dok smo prilazili staroj Langovoj kući, Džobs je pokazao na prilazni put. „Uzeo je mikrofon s ugljenom, akumulator i zvučnik, i postavio ga na svoj prilazni put. Rekao mi je da govorim u mikrofon i to se čulo pojačano kroz zvučnik.“ Džobsa je otac učio da mikrofonima uvek treba elektronsko pojačalo. „I tako sam odjurio kući i rekao tati da je pogrešio.“ „Ne, potrebno je pojačalo“, ubeđivao ga je otac. Kada mu se Stiv usprotivio, otac mu je rekao da je lud. „Ne može da radi bez pojačala. To je neka smicalica.“ industrija razvije ovde“, rekao je Džobs. Kada je Džobs imao deset godina, HP je zapošljavao devet hiljada ljudi i bio dobro- stojeća firma u kojoj je svaki inženjer željan finansijske stabil- nosti želeo da radi. Najvažnija tehnologija za razvoj tog regiona, naravno, bila je tehnologija poluprovodnika. Vilijam Šokli, jedan od prona- lazača tranzistora u Laboratorijama Bel u Nju Džersiju, doselio se u Mauntin Vju i 1956. godine osnovao firmu za proizvodnju tranzistora od silicijuma umesto skupljeg germanijuma, koji se tada obično koristio. Ali Šokli je sve više bludeo i napustio je svoj projekat silicijumskog tranzistora, što je navelo osam nje- govih inženjera – posebno Roberta Nojsa i Gordona Mura – da odu od njega i osnuju Ferčajld poluprovodnike. Ta kompanija je narasla do dvanaest hiljada zaposlenih, ali se pocepala 1968, kad je Nojs izgubio bitku za mesto generalnog direktora. Poveo je sa sobom Gordona Mura i osnovao kompaniju koju su nazvali Korporacija za integrisanu elektroniku, što su ubrzo pametno skratili u Intel. Njihov treći zaposleni bio je Endru Grouv, koji će kasnije razviti kompaniju prelaskom s memorijskih čipova kao glavnog proizvoda na mikroprocesore. Za nekoliko godina postojaće više od pedeset kompanija za proizvodnju polupro- vodnika u toj oblasti. Eksponencijalni rast ove industrije bio je u vezi s čuve- nim fenomenom koji je otkrio Mur, nacrtavši 1965. grafikon brzine integrisanih kola, na osnovu broja tranzistora koji se mogu smestiti na čip, a ovaj je pokazao da se ona udvostru- čava otprilike svake dve godine, i moglo se očekivati da će se tim smerom i nastaviti. Ovo je ponovo potvrđeno 1971, kada je Intel bio u stanju da ureže kompletan centralni procesor na jedan čip, Intel 4004, koji je dobio naziv „mikroprocesor“. Murov zakon je generalno ostao na snazi do danas, i njegovo pouzdano predviđanje odnosa performansi i cene omogućilo je da dva pokolenja mladih preduzetnika, među kojima su bili Stiv Džobs Detinjstvo 42 43
Čak i pre nego što je Džobs pošao u osnovnu školu, majka ga je naučila da čita. Međutim, to je dovelo do izvesnih pote- škoća kad je krenuo u školu. „Prvih nekoliko godina mi je bilo donekle dosadno, pa sam se zanimao tako što sam upadao u nevolje.“ Ubrzo je takođe postalo jasno da Džobs, ni po prirodi ni po vaspitanju, nije bio sklon da prihvata autoritete. „Nailazio sam na drugačije autoritete u odnosu na one koje sam susretao ranije, i to mi se nije dopadalo. To me umalo nije upropastilo. Malo je trebalo da mi batinama izbiju svu radoznalost iz glave.“ Njegova osnovna škola, Monta Loma, sastojala se od niza niskih građevina iz pedesetih godina dvadesetog veka, četi- ri ulice od njegove kuće. Dosadu je prevazilazio tako što je smišljao neslane šale. „Imao sam dobrog druga po imenu Rik Ferentino, i zapadali smo u raznorazne nevolje“, prisetio se on. „Kao kad smo napravili male plakate s natpisom: ’Dan kućnih ljubimaca – dovedite ih u školu’. Bilo je to skroz ludo, psi su jurili za mačkama na sve strane, a nastavnici su bili van sebe.“ Drugi put su ubedili neku decu da im kažu šifre svojih bravi- ca za bicikle. „Onda smo izašli napolje i zamenili sve bravice, tako da niko nije mogao da otključa svoj bajs. Tek su kasno te noći uspeli da sve raščivijaju.“ Kada je bio u trećem razredu, te psine postale su malo opasnije. „Jednom smo aktivirali eksplo- ziv ispod stolice naše učiteljice, gospođe Terman. Zahvaljujući tome, dobila je hronični tik na licu.“ Nimalo ne čudi što su ga dva ili tri puta pre nego što je završio treći razred izbacivali s časova i slali kući. Međutim, do tada je otac već počeo da se prema njemu ophodi kao da je poseban, i na svoj smiren ali odlučan način jasno je stavio do znanja ljudima u školi kako od njih očekuje isto. „Gledajte, nije on kriv za to“, kazao je Pol Džobs nastavnom osoblju, po „Stalno sam govorio ocu ne, uveravao ga da mora to da vidi, i on je konačno zaista pošao tamo sa mnom i video to. I rekao je: ’Stvarno, đavo me odneo.’“ Džobs se tog događaja živo sećao zato što je tada prvi put shvatio da njegov otac ne zna sve. Tada ga je još više zabrinulo otkrovenje koje mu je upravo sinulo: bio je pametniji od svo- jih roditelja. Oduvek se divio očevoj sposobnosti i zdravom razumu. „On nije bio obrazovan, ali oduvek sam ga smatrao prilično pametnim. Nije mnogo čitao, ali je štošta mogao da uradi. Mogao je da prokljuvi gotovo sve što je imalo veze s mehanikom.“ Opet, incident sa ugljenim mikrofonom, kako je Džobs rekao, bio je početak potresnog procesa spoznaje da je on u stvari pametniji i bistriji od roditelja. „Bio je to veoma krupan događaj koji mi se urezao u mozak. Kad sam shvatio da sam pametniji od svojih roditelja, strahovito sam se postideo što sam to pomislio. Nikad neću zaboraviti taj trenutak.“ Ovo otkriće, rekao je kasnije prijateljima, zaje- dno sa činjenicom da je usvojen, nateralo ga je da se oseća izdvojenim – zasebnim i samim – kako u odnosu na svoju porodicu tako i na čitav svet. Još jedan nivo osvešćenosti usledio je ubrzo posle toga. Ne samo što je otkrio da je bistriji od roditelja, već i da oni to znaju. Pol i Klara Džobs su bili brižni roditelji, spremni da svoj život prilagode sinu koji je bio veoma pametan – i jednako svojeglav. Nisu prezali da se veoma žrtvuju kako bi njemu ugodili. A Stiv je ubrzo otkrio i tu činjenicu. „I otac i majka su me razumeli. Osećali su veliku odgovornost otkad su osetili da sam poseban. Pronalazili su načine da mi priušte koješta i upisivali me u sve bolje škole. Bili su spremni da se povinuju mojim potrebama.“ Tako je odrastao ne samo s osećajem da je jednom bio napu- šten, već i da je poseban. Po njegovom mišljenju, to je imalo veći značaj u formiranju njegove ličnosti.
Yüklə 495,72 Kb. Dostları ilə paylaş:
|