Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana



Yüklə 210,9 Kb.
səhifə1/5
tarix08.12.2017
ölçüsü210,9 Kb.
  1   2   3   4   5

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je (5. februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana. Radionici su takodje prisustvovali predstavnici Platforme građanske solidarnosti (Civic Solidarity Platform) koji su aktivni u procesima pomirenja u članicama OEBS ili se suočavaju sa konfliktima u sopstvenim zemljama.
Radionica Helsinškog odbora

Regionalno pomirenje: dometi i problemi“



Beograd,
Panel 1. Regionalno pomirenje u kontekstu predsedavanja Srbije OEBS

Izabela Kisić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Dobar dan. Pozdravljam vas u ime Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Želim svima da se zahvalim što ste došli. Danas imamo učesnike iz postjugoslovenskih zemalja, ali i učesnike iz Ukrajine i Moldavije, i Norveške, i Švajcarske. Izvinjavam se vako nekoga nisam pomenula. Ova radionica se održava u okviru Platforme građanske solidarnosti – međunarodne mreže organizacija civilnog društva koja okuplja više od 80 organizacija iz zemalja OEBS. Ova tema posvećena je pre svega problematici regiona, ali verujemo da i druge zemlje koje su danas u konfliktu mogu izvući iskustva iz našeg slučaja. Veoma bi bilo značajno da se na kraju ove radionice naprave određene preporuke koje će biti upućene pre svega OEBS i institucijama OEBS. Moram da kažem da onome o čemu ćemo danas razgovarati OEBS do sada nije posvetio dovoljno pažnje u smislu uloge narativa u regionalnom pomirenju, i da ova radionica treba da bude inspiracija i u tom smisli da se možda ide u pravcu kreiranja neke nove politike i nekih novih obaveza u okvru OEBS koje će uspešiti regionalno pomirenje ne samo kod nas nego i u drugim delovima sveta. Inače smo održali u okviru ovog procesa prošle godine. Odnosno tokom predsedavanja Srbije OEBS, nekoliko radionica, i pokazalo se da zapravo sve teme na ovim radionicama i te kako su povezane i sa regionalnim pomirenjem. Naime, recimo bavili smo se temom zaštite branitelja ljudskih prava, slobodom izražavanja, položajem nacionalnih manjina. Te teme su i te kako važne i za ove porobleme o kojim ćemo danas pričati. Ja sada dajem reč Sonji Biserko, predsednici Helsinškog odbora.
Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Hvala, Izabela. Prvo želim da vas sve pozdravim u ime Helsinškog odbora i da vam zahvalim što ste se odazvali našem pozivu. Smatram da će ovaj razgovor biti koristan za sve nas u regionu i da se napravi nekakav presek.
Vise od dve decenije se većina nas ovde prisutnih bavi temom suočavanja sa prošlošću I regionalnim pomirenjem. Većina aktivnosti se odvijala unutar koncepta tranzicione pravde sa ciljem da se izgradi održiv mir i pomogne demokratizacija novonastalih država. Napori tranzicione pravde u bivšoj Jugoslaviji ispočetka su bili usredsređeni na krivično gonjenje počinilaca ratnih zločina. U medjuvremenu su pokrenuti i drugi mehanizmi za utvrđivanje istine kao što su centri za utvrđivanje činjenica, regionalna komisija za utvrđivanje istine REKOM i mnoge druge inicijative.

Cinjenica je medjutim, mislim da cemo su ti svi sloziti, da su proces suočavanja s prošlošću, a time I regionalno pomirenje jos uvek daleko od poželjnog. Mada je to transgeneracijski proces, ipak možemo konstatovati da se region nalazi u regresiji u svakom pogledu, pa I po pitanju suočavanja s prošlošću.

Odlučili smo se za organizaciju ovog razgovora iz uverenja da su te teme ključne za moralnu obnovu, za redefinisanje vrednosnog sistema i za normalizaciju Srbije I citavog regiona. Osim toga, to su važni prioriteti I medjunarodne zajednice. Mislim pre svega na OEBS, ali imna EU na čijoj agenda je pomirenje I regionalna saradnja ključni prioritet.

Mislim da je na početku važno napomenuti da sve novonastale države regiona prolaze kroz važne transformativne procese. Konsolidacija država nije dovedena do kraja. Tranzicija je manje više bila neuspešna a transformacija društva na nove vrednosti takoreći nije ni počela. Treba napomenuti I važnost stvaranja novih nacionalnih identiteta koji imaju unutrašnju i spoljnu komponentu. Nažalost, sve ukazuje da će oni samo produbljavati tenzije u regionu jer se u njih ugradjuju komponente I stereotipi koji produbljuju nerazumevanje.

Postavlja se I pitanje da li postoji konsenzus političkih elita odnosno, da li oni koji imaju moć žele ili veruju da je neophodno izvršiti radikalne transformacije naših društva.

Zatim da li je moguće u bilo kojoj sredini izvesti procese radikalne transformacije društva bez istorizacije i kontekstualizacije tog specifičnog društva

Da li postoji razmišljanje o tome na koji način, u kojim razmerama je moguće misliti o programu tranzicione pravde, odnosno o metodama koje postoje ili onima koje još ne postoje, koje bi u ovim društvima delovale.

To je kreativan process I zahteva stalno promišljanje. Ova radionica kao što smo napomenuli u našem pozivnom pismu ima ambiciju da razmotri ograničenja koja ometaju proces pomirenja i da donese zaključke koji bi sintetizovali dosadašnje napore i definisali buduće ciljeve.

Nespremnost elite da intelektualno i praktično bude javni nosilac kulture sećanja koja podrazumeva kritičnu refleksiju nedavne prošlosti sprečava stavranje modernih nacija. Dijalog nije potreban da bi se javno nastavilo sa međusobnim optuživanjima, još manje da bi se međusobno izvinjavalo. On je važan za otvaranje prostora za argumentovanu diskusiju, za izlazak iz malih zabrana istomišljenika i za svođenje neutemeljenih, demagoških objašnjenja aktuelnih političkih zbivanja u prošlosti i sadašnjosti na najmanju meru.

Svesni smo da otvaranje pitanje odgovrnosti za ratove i posebno za zločine počinjene tokom njih nije jednostavno, ali je isto tako izazov za svako društvo. Interpretacija nedavne prošlosti mora biti zasnovana na konkretnim, dokazanim činjenicama ma koliko one bile neprijatne. Takvo suočavanje istovremeno pokazuje i meru zrelosti posebno srpskog društva i njegove spremnosti da prihvati aktuelne civilizacijske vrednosti. Od naše nedavne prošlosti, i s tim u vezi od naše traume, možemo pobeći samo ukoliko tu prošlost RAZUMEMO. Znači, za nas u Srbiji, Miloševićevo nasledje možemo prevladatii samo ako se okrenemo licem prema njemu.

Srbija se nalazi u takvoj političkoj i moralnoj krizi koju treba rešavati sa više imaginacije i više hrabrosti. Srbija danas nema poverenje u samu sebe, otuda njena agresivnost. Njena elita je podeljena na fundamnetalnim pitanjima i u velikoj meri je izgubila poverenje javnosti, jer zbog odsustva legitimsnosti i odgovornosti, pre svega, ona nije sposobna da rešava ključne probleme društva.

To ukazuje na potrebu promene nacionalne strategije. Potrebno je da se uspostavi “moralni minimum” koji bi omogućio Srbiji da se konstituiše kao država, a isto tako i suživot naroda na ovim prostorima. Taj minimum svakako obuhvata I pitanje nedavne prošlosti.

Medjutim, otkrivanje istine o prošlosti ne iscrpljuje se utvrdjivanjem istine na sudskim procesima. Jer, pravni pojam pravde nije moguće razdvojiti od istorijskog pojma pravde. Svako društvo mora da se brani od zločina, čak i onda kada je izvršen u ime tzv. nacionalog interesa. Miloševićevo sprovodjenje nacionalnog prava u ime etničke pravde završilo je u zločinu i svaki pokušaj da se odbrani njegov projekat je neodrživ.

Ovo govorim zbog toga što je na delu organizovana amenizija i generalni zaborav istorijske prošlosti. Reč je naime o njenoj reinterpretaciji čija je glavna negativna odlika promena odnosa prema antifašizmu kao važnim sredstvom normalizacije fašizma devedesetih.

Proteklih godina otvarana su mnoga pitanja, posebno u jednom delu civilnog sektora, što je nailazilo na oštru kritiku mainstream elite. Smatramo da ipak treba voditi i ovako direktne razgovore. Pitanja koja zahtevaju ovakvu vrstu razgovara, posebno kada je reč o Srbiji, prema našem uverenju su

1.Bliska prošlost. Od kolikog je značaja za budućnost Srbije I naravno regiona.

2. „Levi“ ekstremizam/NVO. Zašto je zahtev da se srpsko društvo „suoči“ sa neposrednom prošlošću „levi ekstremizam“? Zašto je on ne samo „opasnost“ po srpsko društvo, već opasnost veća od one koja preti od „desnog“ ekstremizma koji priziva nove ratove u prvom „povoljnom“ trenutku?

3. Nacionalizam. Da li je napad na srpski nacionalizam napad na srpski nacionalni identitet? Ako jeste – kako se objašnjava . Ako nije – otkuda dolazi ta interpretacija i identifikacija? Šta je „elementarni patriotizam“ i kakve on ima veze sa drugim nezavisnim državama, npr. Republikom Srpskom kao sastavnim delom suverene Bosne i Hercegovine?

4. Nacionalni interes. Šta je srpski „nacionalni interes“? Da li je to interes države Srbije, odnosno, svih njenih građana, ili je reč o interesu samo srpskog naroda?

5. Država/nacija. Šta znači zahtev da se uspostavi država/nacija? Šta u državi/naciji čini naciju? Gde je mesto nacionalnih manjina u državi/naciji a gde mesto građana?

6. „Desni ekstremizam“/radikali. Da li je dovoljno da se stranke drže „demokratskih pravila igre“, bez obzira na njihova programska načela i političke zahteve, pa da budu izjednačene kao prihvatljiv partner? Da li „integracija radikala“ sa svim njihovim političkim bagažom, može da bude jedan od ciljeva „razumne srpske politike“?

Pobrojana pitanja samo su neka od brojnih koja nam se svakodnevno postavljaju. Argumentovani odgovori na napred postavljena pitanja, možda bi mogli da kristališu raznorodne pozicije dela srpske intelektualne javnosti i da, čak i sa malim pomacima u razumevanju ili bez njih, jasnije označe sa kakvim intelektualnim potencijalom (bar u jednom njegovom malom delu) srpsko društvo uopšte raspolaže.

Medju nama su istoričari koji su već angažovani na temi suočavanja. Ne treba da podsećam da su u pripremi rata istoričari imali izuzetno važnu ulogu. U tom smislu citiraću nemačkog istoričara Zundausena koji je prilikom boravka u Beogradu povodom kritike I osporavanja prava da stranac piše istoriju Srbije izjavio “istorijska nauka se nalazi usred jednog snažnog preokreta. Ona više nije sredstvo u cilju stvaranja nacije i više ne služi glorifikovanju nacije. Ona je sredstvo za bolje razumevanje ljudi i njihovih socijalnih i kulturnih konteksta. Time je istorijska nauka postala neophodan deo „radionice budućnosti“. Najvažnija pretpostavka, rekao je da budućnost treba hteti. Čovek joj se može odupirati, može odugovlačiti sa njenim početkom, može da veliča prošlost. Ali može i da je uobliči, da joj da pravac. Ona jedino ne može da se zaustavi. To je najvažnija poruka istorije.

Ovo je I glavni razlog zašto smo danas ovde i ja očekujem od vas da se uključite u današnju raspravu. Hvala vam puno.



Sada bih dala reč Romani Schweiger koja je na čelu Odeljenja za vladavinu prava i ljudskaprava u Misiji OEBS u Srbiji. Izvolite, Romana.
Romana Schweiger, Odeljenje za vladavinu prava i ljudskaprava, Misija OEBS u Srbiji.

[Prevod sa engleskog] Dobro jutro svima. Izvinjavam se što ću govoriti na engleskom, ali još uvek ne vladam srpskim na odgovarajućem nivou. Hvala vam veliko za poziv. Za mene je velika čast da nastupam pred tako istaknutom publikom. Dozvolite mi da razmotrim pitanje doprinosa pomirenju pre svega iz ugla Misije OEBS, a ne u kontekstu predsedavanja Srbije OEBS, zato što kao predstavnik Misije OEBS u Srbiji nemam prava da govorim u ime predsedavajuće države. Takođe bih želela naglasim da je aktivno prisustvo ove organizacije na terenu značajno doprinelo pomirenju, pre svega zato što rad Misije traje već godinama, dok se predsedavanje OEBS rotira svake godine među državama. Naime, Misija OEBS u Srbiji postoji još od 2001. godine. Ubeđena sam da mnogogodišnji temeljni politički i programski rad Misije može doprineti jačanju stabilnosti, bezbednosti i stoga pomirenja. Što se tiče moje lične karijere, imala sam sreće što sam pre Srbije radila u Misiji u Hrvatskoj, a posle sam radila na programu koji se bavio uglavnom monitoringom suđenja za ratne zločine u lokalnim sudovima. Nakon toga sam radila na regionalnom projektu ODIHR, a trenutno radim kao šefica Odeljenja za vladavinu prava i ljudska prava Misije OEBS u Srbiji. Misija u saradnji sa organizacijama civilnog društva i dalje sprovodi projekat monitoringa procesuiranja ratnih zločina, koji finansijski podržava Evropska unija. Kasnije ću se vratiti ovom projektu. Sada bih htela da saopštim da smo nedavno objavili izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji za proteklih 10 godina, donela sam nekoliko kopija, a možete ga naći i na našem sajtu. Osim toga ja nastavljam da se bavim i onim čime sam se bavila ranije kada sam vršila dužnost pravnog referenta u kancelariji tužioca u Haškom tribunalu. Tako da sam prvi put radila na pitanju pomirenja iz ugla tranzicione pravde, mada se potpuno slažem sa Sonjom i smatram da se na tome ne treba zaustavljati i da nam je potrebno mnogo više od pravosuđa da bi se suočili sa nasleđem prošlosti. U svom uvodnom govoru Izabela je osudila manjak privrženosti OEBS rešavanju problema tranzicione pravde. Kao što znate, OEBS se aktivno bavi pitanjima pravde, među kojima su korporativni imunitet od najtežih zločina i podrška procesa tranzicione pravde. Međutim, slažem se da ima prostora za konkretnije napore u oblasti praktične saradnje, posebno u oblasti tranzicione pravde. Mi se pre svega oslanjamo na međunarodne konvencije koje je potpisala Srbija, zato smatram da nije nezainteresovanost ono što ograničava našu aktivnost u oblasti tranzicione pravde. Osim podrške procesa tranzicione pravde, OEBS takođe pomaže partnerima iz organizacija civilnog društva da upotpune ove procese, i posebno proces pomirenja. Taj proces smo mi podržavali i politički i finansijski, i nadamo se da će se taj proces nastaviti. Mi smo takođe potsticali dijalog o problemima tranzicione pravde i pomirenja. Zajedno sa partnerima iz organizacija civilnog društva aktivno sarađivali pre svega sa različitim omladinskim grupama u raznim zemljama regiona. Htela bih da se vratim temi današnje diskusije, odnosno tranzicionoj pravdi i njenom potencijalu da doprinese pomirenju. Suđenja vojnim zločincima očito čine krivicu za ratne zločine više subjektivnom, čime poseduju potencijal da potstaknu proces opraštanja. Presude pomažu da se utvrdi istorijska istina i time olakšavaju stvaranje istorijskih evidencija. Međutim presude se očito donose u okviru individualnih suđenja, i zbog toga mogu da podstaknu određene istorijske procese, ali ne mogu da ih zamene. Veoma je važno da ukoliko dođe do nekih problema, u zemljama regiona sve pravosudne institucije će biti povezane sa prošlošću, što zbači da funkcija tranzicione pravde da potstiče proces pomirenja može biti ostvarena samo ako ovi procesi ostanu izvan političkih uticaja i budu pošteni i uravnoteženi. Uravnoteženi pre svega u smislu da je pravni sistem u stanju da pruži jednaku pravdu svima i da osudi ratne žločince iz bilo kog rata, sa bilo koje zaraćene strane. Ovde postoji važna veza sa osnovnim oblastima aktivnosti OEBS, kao što su vladavina prava i jačanje pravosudnih institucija. Ako uporedite modele pravosuđa, koji variraju od čisto međunarodnih do polu-međunarodnih i čisto nacionalnih, videćete da svim modelima nedostaju nezavisnost i poštenost. Ubeđena sam da iskustvo suđenja ratnim zločincima u zemljama regiona pokazuje da ni jedan model pravosuđa nije u stanju da adekvatno procesuira ratne zločine. OEBS pruža svoju promoć preko različitih programa monitoringa suđenja koje su sprovodile skoro sve Misije OEBS u regionu. Monitoring suđenja podrazumeva s jedne strane kontrolisanje poštovanja pojedinih procedura i međunarodnih standarda na određenim suđenjima, a sa druge strane formulisanje zaključaka o tome da li je pravni sistem u stanju da procesuira ratne zločine. Polazeći od konkretnih problema mi formulišemo konkretne preporuke od imena Misije OEBS u kojoj radimo. Naprimer, u Hrvatskoj smo često savetovali da je potrebno i dalje raditi na postizanju više usklađenog procesuiranja ratnih zločina. Što se Srbije tiče, nedavno smo objavili izveštaj u kome su sveobuhvatno predstavljeni rezultati procesuiranja ratnih zločina za poslednjih 10 godina. Među problemima i slabim stranama koje mi u izveštaju ističemo treba spomenuti probleme u primeni zakonskih okvira, probleme sa bezbednim tumačenjem određenih zakonskih odredbi, relativno loše rezultate u procesuiranju ratnih zločina i kažnjavanju institicija umešanih u ratne zločine, probleme sa sistemom obezbeđenja bezbednosti svedoka i žrtava. Naš generalni zaklučak se sastoji u tome da će pre svega zbog zatvaranja Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji rad lokalnih pravosudnih institucija biti sve važniji. Stoga mi pozitivno ocenjujemo to što je Srbija predstavila Nacrt strategije za procesuiranje ratnih zločina. Prednost OEBS programa monitringa suđenja je tome da su naša istraživanja pomogla da se izdvoje specifične mere podrške i da se neke od njih sprovedu u zemljama regiona i bez jakog prisustva na terenu. Najbolji primer je, naravno, Palićev proces – proces saradnje među tužiocima koji je otpočeo u 2004. godini. Zahvaljujući tom procesu je otpočeo i Bioni proces, potpisivanje bilateralnih sporazuma među tužiocima, kao i intenzivnija razmena podataka i sudskih predmeta. Da bi tranziciona pravda imala značajniji uticaj pravosuđe mora da bude svršeno. Zbog toga smo mi organizovali mnoge regularne aktivnosti, zato što je veliki izazov znati da danas u sali ima puno novinara, koji znaju kojiko je važno da javnost bude dobro informisana o tim aktivnostima kao i o problemima procesiuranja ratnih zločina. U tom pogledu mi aktivno sarađujemo sa različitim partnerima iz medija, kao i iz civilnog društva. Sada kad se osvrćem na naše napore i dostignuća, shvatam da je potrebno i dalje raditi u tom pravcu i bojim se da ne mogu da vam predložim više zaključaka. Iako verujemo da je primirenje zapravo proces, mi smo zabrinuti zbog političkih tenzija u regionu, zbog toga što ratni zločini još uvek mogu da jako uskomešaju emocije, kao i zbog toga što rezultati anketiranja pokazuju da postoji priznanje nophodnosti procesuiranja ratnih zločina i da ne postoji unificirano viđenje istorije u društvu. U tom smislu mi podržavamo inicijative Helsinškog odbora i organizaciju današnje radionice. Puno vam hvala.
Sonja Biserko. Sad bih dala reč Branku Todoroviću, predsedniku Helsinškog odbora iz Republike Srpske u BiH. Verovatno je Bosna suočena sa najtežim zadatkom kao postgenocidno društvo kada je reč o suočavanju i otvaranju dialoga među tri zajednice koje imaju veoma naglašene narative koje se apsolutno nigde ne dodiruju. I ja bih molila Branka da nam nešto kaže na tu temu.
Branko Todorović, Helsinški odbor za ljudska prava u RepubliciSrpskoj. Hvala, Sonja, na pozivu i prilici da ovde danas govorim. Ja ću pokušati u nekim najkraćim crtama samo da otvorim neka od pitanja kojima se bavimo već evo skoro 20-ak godina i u kojima je većina vas na neki način učestvovala ili o kojima ste razmišljali, radili ili na koji način pokušali da unapredite. Prvo pitanje koje se nameće kada pogledamo naslov današnje konferencije je svakako nešto o čemo smo i u prošlosti imali priliku često voditi debate, a to je pitanje regionalnog pomirenja. Dakle da li je to proces koji istovremeno treba da bude možda i regionalni i nacionalni, i na koji način se te mogućnosti dodiruju, prepliću ili možda suprostavljaju.
Trebamo imati ipak u vidu da bez obzira na zajedničku državu iz koje su potekle novonastale države na neki način procesi razvoja, suština konflikta, dimenzije stradanja i posledice su u potpunosti različite, i mi trenutno vidimo da te zemlje zaista imaju vrlo malo toga zajedničkog. Prema tome to je jedno pitanje i za nas u civilnom društvu, svakako, i za međunarodnu zajednicu, i čini nam se da na neki način otsutstvo istinskog i pravog odgovora na to pitanje pokazuje zapravo kompleksnost i dubinu izazova pred kojim se svi zajedno nalazimo.
Kada je u pitanju BiH ne bih postavljao nikakvu optimističku niti previše pesimističku tezu, nego bih pokušao zapravo realno sagledati što se uradilo ovih proteklih 20 godina, što se moglo uraditi i što je naša današnja stvarnost. Ono što nas čini pesimistima je činjenica da političke elite, vlade entiteta, kantona, države su uradile veoma veoma malo ili skoro ništa da bi proces pomirenja ili proces tranzicione pravde u zemlji bio uspostavljen. I to ne trebamo posebno elaborirati zbog čega je to tako. Navešću možda evo kratko dva razloga. Prvi razlog je zato što bi se veliki deo tih političkih elita ili njihovi najbliži saborci, partneri našli pred mogućnošću da budu kažnjeni za zločine koje su počinili. Prema tome sasvim je razumljivo da postoji jedan snažan otpor na svim stranama da se taj deo tranzicione pravde, odnosno vladavina prava ostvari, da počinioci zločina odgovaraju. Drugi razlog zbog čega političkim elitama nije odgovaralo da snažnije ili ozbiljnije podrži proces pomirenja u BiH je naravno politička manipulacija. Nema jednostavnijeg načina za uklanjanje pažnje svih obespravljenih, nezaposlenih, frustriranih nego što je stalno izazivanje međuetničkih i međureligioznih tenzija. I danas ovih dana u najaktuelnijim izjavama, recimo, predsednika Republike Srpske koji je pre dva-tri dana ponovo govorio o referendumu vrlo konkretno rekao, citiraću: „Bolju budućnost i život u BiH je očigledno da zajedno tri naroda ne mogu ostvariti i da je najbolji put razdruženje“.

To je taj pesimistički deo. Optimistički deo je na mikroplanu: ako odete u lokalne zajednice vrlo često ćete videti primere običnih ljudi, suseda, komšija, kojima to na mikroplanu jednostavno baštine onu tradiciju koju smo imali u BiH pre 90-ih godina – to je jedan zajednički normalan život. Sa druge strane izveštaj ljudskih prava govori o jednoj sistematskoj disktiminaciji povratnika na svim stranama zasnovanoj na etničkoj i religioznoj pripadnosti. Dakle političari su u potpunosti odbijali ili su simulirali želju da tranziciona pravda zaživi u BiH. Najčešće ta simulacija je bila pod pritiskom međunarodne zajednice, kao što je Dregan Čavić, predsednik Republike Srpske, pre nekoliko godina na jedan indirektan način priznao odgovornost za zločine koji su se desili u Srebrnici, ali gledano dalje videćemo da ga je to u velikoj meri koštalo njegove političke karijere i danas ukoliko se o njemu želi govoriti nešto loše njegovi politički protivnici upravo pominju dakle taj čin priznanja zločina koji se desio u Srebrnici kao njegovu političku slabost, nedoslednost ili nešto što ga čini nedostojanstvenim da predstavlja srpski narod.



Pokušaj međunarodne zajednice je, počev od jednog davnog američkog instituta za mir u kome sam i ja učestvovao, pa do grupe građana u BiH koju je predvodio g-n Finsi i koji su pokušali preko organizacije „Istine i pomirenja“ nešto uraditi ili neke druge inicijative civilnog društva, su dale vrlo skromne i vrlo ograničene rezultate, jer jednostavno civilno društvo nije imalo tu potrebnu energiju pa ni čak znanje ili podršku da bi proces pomirenja u BiH istinski i snažno zaživeo i doveo do promena.
Ali ono što treba pomenuti kada govorimo i što je posebno zabrinjavajuće zapravo jedna vrlo statična pozicija EU kada su u pitanju mehanizmi za post-konfliktna društva, ko što je BiH. EU nije uradila zaista ništa niti ozbiljno, niti konkretno, niti u partnerstvu sa organizacijama civilnog društva, niti u partnerstvu sa vlastima, i mislim zapravo da ni u jednom trenutku, koliko ja znam, nije postojala ozbiljnija inicijativa ili program da se nešto po tom pitanju uradi. To je zaista otvoreno pitanje zbog čega je to tako. Sličan pasivan i uzdržan stav EU ima i kad je u pitanju ulazak BiH u EU, ali to je naravno druga tema.
Pre nekoliko godina civilno društvo uz podršku međunarodne zajednice u saradnji sa vlastima BiH je pokušalo napraviti strategiju tranzicione pravde za BiH. I to je bio projekat u kome su učestvovali i predstavnici organizacija udruženja žrtava, što je bilo veoma važno. Međutim tu se pokazao jedan problem, a to je da većina tih NVO, kako se kaže u BiH, „od posebnog značaja“, one koje vlade entiteta ili kantona finansiraju i koje su najčešće zbog finansiranja vezane za političke strukture i najčešće zagovaraju interese i stavove političkih stranaka a ne žrtava ili drugih njihovih mnogobrojnih članova.
Tako da imamo jednu apsurdnu situaciju da su u procesu stvaranja strategije tranzicione pravde u BiH ponekada udruženja bila zapravo manje spremna za saradnju nego što su to bile u nekim trenucima i aktuelne vlasti. Nakon dve-tri godine intenzivnog rada ta strategija je pre tri-četiri godine završena, predata parlamentu, i kao što se ranije desilo sa jednom komisijom za istinu i pomirenje, taj dokument i dalje stoji u parlamentu, evo već četiri godine. Nije ušao u parlamentarnu proceduru zbog političkih neslaganja, zbog nespremnosti zapravo da se na tom nivou razgovara. Uloga Međunarodnog krivičnog suda je izuzetno važna u pitanju kažnjavanja počinioca ratnih zločina, to je neosporno. To je fantastičan, izvanredan i veoma značajan posao za zemlju, i to je u velikoj meri i uticalo na to da se stvore određeni preduslovi putem kažnjavanja počinioca ratnih zločina za proces pomirenja. Da li se to i koliko desilo je jedno otrvoreno pitanje, jer političari i vladi naklonjeni mediji su veoma često negativno govorili o samom tribunalu. Sud BiH radi jedan izuzetno važan, izvanredan posao u vrlo teškim okolnostima. Vrlo često smo mi iz Helsinškog odbora govorili da ne znamo da li na svetu postoji ijedna država gde političari te države svakodnevno napadaju taj sud potpuno neutemeljeno, pokušavaju ga diskreditovati, kompromitovati, a vođeni su samo jednim coljem, dakle da obstruišu procesuiranje ratnih zločina i da obstruišu procesuiranje političkog vrha za organizovani kriminal. I ta borba između pravosuđa i politike donedavno je bila na štetu pravosuđa. Mislim da tu postoje određeni zaokreti i da pravosuđe u ovoj godini pokazuje jednu spremnost da se suoči sa izazovima ne samo procesuiranja ratnih zločina nego i onih kriminalaca koji se nalaze u vrh vlasti u BiH.
Mislim da je veoma vežno pratiti taj proces, i međunarodna zajednica i civilno društvo, jer je od izuzetnog značaja za BiH. Okružni sudovi u Republici Sprskoj gotovo da nisu uradili ništa kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina. Kantonalni sudovi su uradili otprilike sto puta veći posao. I to je zaista nešto što baca tamnu mrlju na pravosuđe Republike Srpske koja je u potpunosti svih ovih godina stajalo na stavovima koje je Karadžić još 90-ih godina proklamovao, ono je otprilike išlo u pravcu da je rat i da je u ratu moguće i dozvoljeno sve, i da niko nakon toga neće odgovarati za šta je činio u ratu. Na proces pomirenja je svakako važan uticaj naših suseda, pre svega Srbije i Hrvatske. Srbija i Hrvatska su imale nažalost veoma negativnu ulogu tokom rata u Bih direktnim mešanjem, što paravojnim jedinicama, što regularnim jedinicama učestvovali su u zločinima koji su počinjeni u BiH, i mislim da mogu da utiču na mnoge procese, i to se pokazuje pre svega na vezi izmežu Beograda i Banja Luke koja je izuzetno jaka. To je ono što obstruiše i usporava mnoge procese u BiH. Mislim dakle da se Beograd na neki na

in ponaša kao neko ko u svakom trenuktu može da situaciju u regionu destabilizuje preko Banja Luke da to veoma često koristi u pregovorima sa međunarodnom zajednicom ili odgovarajućim političkim situacijama i da je to nešto što daje dodatnu nestabilnost za region, bez obzira na to da je ministar inostranih poslova Hrvatske prvu posetu napravio BiH ili bez obzira na izjave za medije koje premijer Srbije daje u poslednje vreme kada je u pitanju BiH, odnosno Republika Srpska. Na kraju ja ću reći samo da svoju ulogu u procesu pomirenja dovoljno nisu vodili ni mediji, niti univerzitet, niti intelektualci, pre svega mislim na istoričare i na one prepoznatljive u društvu, i da nam čak ni kultura nije pomogla. Ja ću samo reći da film koji je dobio oskara čiji je režiser iz Sarajeva u Republici Srpskoj je doslovno bojkotovan, ne samo od bioskopa nego i od građana, na neki način svi su se ponašali kao da i ne postoji. I taj proces udaljavanja dva entiteta ili tri naroda u BiH bojim se da ide u jednom duboko zabrinjavajućem pravcu. Oni poslednjih godina zapravo funkcionišu ne samo kao poilitički, kulturološki, informativno i ekonomski odvojene celine, nego doslovno kao dva sveta koji žive jedan drugom okrenutih leđa. U takvim uslovima proces pomirenja je zaista veoma upitan. Hvala vam.




Dostları ilə paylaş:
  1   2   3   4   5


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2019
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə