Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana

Sonja Biserko. Hvala, Branko, na ovoj iscrpnoj informaciji o stanju u BiH. Ja bih sad otvorila diskusiju. Mislim da imate dovoljno materijala, verovatno imate i razloga i dovoljno informacija i saznanja kako stvari stoje u pojedinačnim zemljama a i u regionu. Izvolite.
Žarko Korać:

Pa dobro, evo nekoliko rečenica. Mislim da ako govorimo o Srbiji ovde je došlo do dva gotovo apsurdna zaokreta u procesu suočavanja s prošlošću koji je inače išao jako teško. Jedan je da je nasa vlast izabrana stranka koja je preko noći promenila svoje političke ciljeve, a bila je nosilac politike koja je odgovorna za zločine i za rat. Dakle obe stranke su na vlasti. Da ne elaboriram sada sve detalje ovog preokreta, to je inače jedan vrlo neobičan preokret koji nije tipičan za političku istoriju inače u Evropi, da vi napravite bukvalno jedan politički salto mortale i da povučete za sobom članstvo bez jedne jedine reči zašto i kako je do toga došlo. Tog trenutka je u stvari u Srbiji zaustavljen proces preispitivanja prošlosti, jer vi nužno morate da govorite o nosiocima vlasri u Srbiji danas, a to se onda interpretira kao napad na njene evropske ciljeve. Vi imate potpuno jednu nemoguću situaciju da kritikujući ili potvarajući pitanje prošlosti ljudi koji su danas nosioci glavnih funkcija u Srbiji, oni vam ogdovaraju da vi postavljajući ta pitanja zapravo obstruirate put Srbije u Evropu. I to je jedna situacija u kojoj veliki broj ljudi koji su inače skloni da kritički preispituju i postavljaju ta pitanja ne mogu da reše, to je jedna vrsta rebusa u kojoj se oni ne snalaze, i zaista nije lako dobiti odgovor na to pitanje. Odgovor je u stvari vrlo jednostavan: čovek mora da postavlja principijelno pitanje nezavisno od ovih političkih zaokreta, pa i po scenu da se to shvati i tendenciozno tumači kao paradoksalno. Sada odjednom oni koji govore o procesu pomirenja u regionu, o evropskim integracijama, o demokratizaciji Srbije (koja u velikoj meri zaostaje) da budu optuženi za obstrukciju.

A drugo je da je Srbija otvorila poslednjih godina vrlo intenzivno temu nerecentne prošlosti već dalje prošlosti – kolaboracije u Drugo, svetskom ratu. To se dugo pripremalo, pre svega kroz proces rehabilitacije Draže Mihajlovića koji je završen, Draža Mihajlović je rehabilitovan, odnosno poništen je sudski proces u kome je on osuđen. Ovde je upotrebljen jedan pravni pseudoargument i taj proces je poništen, drugim rečima Draža Mihajlović je sada neosuđivan čovek, što naravno ima krupne političke reprekusije. Sada se dalje vodi rasprava o Milanu Nediću sa jednim vrlo apsurdnim zahtevom za rehabilitaciju, jer Milan Nedić nikada nije osuđen s obzirom da je izvršio samoubistvo. Dakle mi ovde sada vodimo raspravu koja se tiče dalje prošlosti, ali ona svakako ima svoje reprekusije u raspravi o onome što se desilo u neposrednoj prošlosti. Ja mislim da je Srbija danas u suštini zaustavila proces rasprave o svojoj prošlosti. Vlast smatra da je sve učinila što je bilo potrebno izručenjem Mladića i Karadžića Hagu. Ona dočekuje ljude koji se tamo vraćaju kao heroje. Najviši nosiocu državnih funkcija, u ovom slučaju ministar pravde i ministar odbrane su dočekali generala Lazarevića na aerodromu kao heroja. Isto tako Nikola Šainović kome je takođe istekla kazna, bivši potpredsednik Vlade Jugoslavije, je onog trenutka kad se vratio u Beograd izabran u glavni odbor SPS koja je koalicioni partner i na vlasti. Imao sam utisak lično da je on sam bio zbunjen time što je urađeno. Kad vi dočekujete kao heroje ljude koji su osuđeni i odslužili kaznu, vi u stvari time šaljete jednu vrlo jasnu poruku da je to jedna nepravedna kazna i da su u stvari to zasluženi ljudi.
Uostalom, ministar pravde je rekao da zahvaljujući generalu Lazareviću postoji srpski narod. Proces pomirenja je ovde odjednom koji je pripadao NVO i vrlo retkim političkim strankama u Srbiji, pre svega kao što je bio nekada Građanski savez, on je odjednom prebačen na nivo vlasti. I sada kao završila se epoha NVO, manjih političkih grupacija, ovo je sada pitanje vlasti u Srbiji. I kako to radi vlast možemo da vidimo pre svega u odnosu Beograda prema Sarajevu i Banja Luci. I tu postoji jedan kontinuitet i od prošle vlade Tadića da se neguju privilegovani odnosi sa Banja Lukom, da se ritualno govori o očuvanju integriteta BiH kao države, ali se sve jasnija podrška i sve intenzivnija u vezi sa izborima u Srbiji pruža Dodiku, tako da se poseta premijera Srbije povodom otvaranje jedne škole u Republici Srpskoj, ali je to naravno bila je vrlo jasna podrška Dodiku koji je trenutno pod vrlo jakim napadima zbog korupcije.
Ako je vlast u ovom trenutku preuzela tu funkciju, mi smo u vrlo teškom problemu, zato što se pokazalo kada je Hrvatska ušla u svoju predizbornu kampanju i tamo su ljuljani odnosi sa Beogradom, ja lično mislim da će se pogoršati odnosi sa Sarajevom i Zagrebom tokom izborne kampanje u Srbiji. Uvek se dobijaju jeftini politički poeni na tvrđem stavu prema Kosovu, Bih, Hrvatskoj, čak i prema Crnoj Gori. Dakle mi smo u ovom trenutku u jednoj međufazi koja je veoma rđava. I za kraj. Ja sam uvek mislio da je nemoguće ići na pomirenje i na poboljšanje odnosa ako pre toga nisi napravio jedan inventar onog šta si uradio u proteklom periodu i preuzeo odgovornost za ono šta si učinio. Najbolji primer je relativno visoka novčana donacija koju je Srbija dala Srebrenici. Moje neko osećanje da bi tim ljudima više značilo da se neko tamo iskreno izvinio i založio se za povratak onih ljudi koji još mogu da se vrate u Srebrenicu, jer kao što znate etnička struktura Srebrenice i sve ono što tamo danas imamo ni najmanje ne odgovara onome što je postojalo pre rata. Tako da mi nećemo moći ići dalje ako ne preuzmemo te odgovornosti. Ovo loptanje koje je počelo između Beograda i Zagreba poslednjih dana, ko šta treba da se izvini da bi došlo do posete Tomislava Nikolića Zagrebu, pokazuje da ni jedno ni drugo društvo nisu preuzeli odgovornost za ono za šta su odrovorni. To je uvek jedna rana koja se može otvarati, i ta rana će se neptrekidno otvarati. I po mom mišljenju ova generacija nema kapacitet i sposobnost da to uradi. Ja znam da je to jako pesimističan sud. Uostalom nije ni nemačka posleratna generacija imala kapacitet da uradi proces pomirenja sa svojim susedima, taj proces pomirenja je počeo kasnih 50-ih godina i taj proces u suštini je iznela jedna druga generacija Nemaca. Izgleda da će Srbija nije odustala od svog ratnog programa, ona ga se nikada nije dosledno odrekla, i moje je ubeđenje da velika popularnost u kojoj vlast uživa počiva i na veri građana Srbije da su oni u suštini pravi patriote koji sada privremeno vode Srbiju u Evropu, ali oni nikada neće odustati od onoga što je bila suština tog nacionalnog programa Slobodana Miloševića. Tako da kolko god ovo delovalo mračno i pesimistički, ja verujem da je ovo opis realnog stanja. Dok zvanični Beograd bude vodio proces pomirenja mi nemamo nikakve šanse da dođe do nekok iskrenog procesa pomirenja, jel oni sasvim sigurno o svojoj prošlosti neće ništa reći. SPS na pitanje šta oni misle o Slobodanu Miloševiću daju apsolutno isti odgovor: „O tome će istorija suditi“. Kao da oni nisu delovi te istorije, činioci istorije i onui prvi koji treba o tome nešto da kažu. Sa tim stavom pomirenja nema.
Sonja Biserko. Hvala. Samo bih htela da kažem da aktuelna vlast ne samo da je zaustavila taj proces, nego je i cementirala stav prema ratovima 90-ih. Da je recimo rat u Hrvatskoj bio osvetnički rat za Jasenovac, i da to nije kraj; da je rat u Bosni i na Kosovu rat protiv Turaka, odnosno islama. Taj stereotip kojim je počeo rat 80-ih danas se učvršćuje kao važna rferentna tačka u kreiranju novog identiteta. I u tom smislu taj negativan odnos prema regionu se još više produbljuje. Borka, izvoli.
Borka Pavičević:

A bih predstavila ovaj problem ja bih sad tebi trebalo da kažem: „Znate, Sonja, vi to najbolje poznajete, to bi uradio premijer“. I ne znam šta bi ti rekla. Mislim da smo sada na televiziji on bi to paternalizovao na način na koji ti sam misliš a posle toga bi rekao: „Ja ozbiljno i odgovorno tvrdim da nije tačno da je čovek ukrao“. I sad šta ti imaš na to? Dakle taj obrt, ovaj o kome je Žarko govorio, samo bih htela da dve-tri stavke kažem. Volela bih da naš sledeći skup bude „Uznemirenje/pomirenje“. Mi moramo prvo svi da se strašno uznemirimo pa da se onda pomirimo, kakvo pomirenje bez uznemirenja, oko čega se ljudi mire kad niko ne zna kako su se uznemirili. A ne govorimo o zadatku koji se nalazi u oblasti kulture. Mislim da je kultura sve kao i ovo danas što sedimo ovde. Mislim da su Nedić i Draža, i sve to, skopčano sa zakonom o restituciji. Vi imate interese ljudi da dođu do svojih kuća i svojih imanja, ali to uvlači u tranziciju, u nastavak rata drugim sredstvima. Na delu je jedna svojevrsna vrsta nihilizma. Vi ste imali neprekidno govoriti o prošlosti, o... Ajde ovako da kažemo. Godinama smo radili na tome da ti kažu ljudi, ambasadori i ne znam šta, novinari... Dajte prestanite više o toj prošlosti i dajte mladi ljudi, dajte budućnost! Nikad nisam mogla tačno da razumem zašto pitaju gde je Ratko Mladić, a istovremeno kažu „nemojte da govorimo o prošlosti, dajte povedite nas u svetlu budućnost“. Hoću da kažem, mentalni zadatak je užasan, i odvratan, i blasfemičan, zato što vi živite u jednoj magmi preimenovanih stvari. Treba veliki kapacitet da čovek izadje sa tim na kraj. Zašto to govorim? Zato što taj nihilizam, ta nihilistička faza blokira ljude i teško dolazi do promene. Ovo što mi danas zovemo slanje poruke se u vremena naše mladosti zvalo pokazni primer, i od tog paketa koji se šalje meni je već muka. Onaj koji je vlastan mora da da neki primer kako će zajednica da se ponaša. Ukoliko mi imamo ovakve primere „svetle“, po metodu po kome su dovedeni nacisti na vlast da bi se napravio obrt. Najbolje je još rekao onaj patrijarh: „Nisam verovao da će četnički vojvoda da potpiše Kosovo nezavisno“. Pa zato je tu! I to je zapravo veoma dobar primer denacifikacije. Hoću da kažem da ovo uznemirenje bi trebalo da dođe na nerviranju snaga koje su u stanju da isprodukuju dialog, konflikt, raspravu, javni prostor za nešto o čemu se govori. Dakle javnost je naša mogućnost u jednom ovakvom nihilističkom sistemu. Ta faza koju vi stavljate do znanja građanima da moral ne vredi, da laž je u redu, da nema veze kolko ste ih ubili, da nema veze koliko ste ih pokrali, da to stvara naročito kod mladih ljudi ili da neće ništa da preduzmu ili da idu u inostranstvo. Dakle tu je, jedni umiru, drugi odlaze, a mi sedimo ovde. I sad je pitanje na koji način se to može probuditi kreativnu snagu da neko pomisli da je jako važno i vredno da mi odgovori šta ja tu sad samo mogu. I jednu stvar bi htela da apelujem: netačno je stalno ponavljanje javnosti da ljudi ćute. Ljudi ne ćute, nego nemate javno mnenje u kojem se to vidi. Mi nedovoljno imamo javnost koja može to da očituje. Ponavljanjem teze da niko ništa ne govori samo se još više stvara ta parališuća nemoć i čini mi se da se čak to namerno radi da bi se to saniralo. Eto to je to šta sam htela da kažem. Hvala.
Sonja Biserko. Hvala, Borka.
Jasmina Lazović, Inicijativa mladih za ljudska prava, kancelarija u Beogradu. Ja sam htela samo da se prisetim u svetlu naziva teme u kontekstu predsedavanja Srbije OEBS jedne akcije koju je Inicijativa radila u januaru prošle godine. Naime, dan ili dva pre nego što će Srbija preuzeti predsedavanje OEBS, premijer Srbije je bio na Kosovu i tu su došli neki albanski novinari koji su mu postavili pitanje, kada će se izviniti za ono šta je Srbija radila na Kosovu, i njegov odgovor je bio vrlo simptomatičan, rekao je: „Da li može neko da mi postavi neko ozbiljno pitanje?“ Naime on je pitanje izvinjenja Srbije za to što je uradila na Kosovu smatrao neozbiljnim, i bukvalno u svetlu toga je Inicijativa na dan kada je Srbija preuzela predsedavanje OEBS uzela izveštaje OEBS o događajima na Kosovu 1998-1999. i poslala Vladi Republike Srbije sa nekakvom molbom da u narednih godinu dana dok predsedavamo OEBS da uzmemo ove izveštaje OEBS o sistematskim masovnim kršenjima ljudskih prava na Kosovu 1998-1999. godine pa da nešto nauče u tih godinu dana. Naravno da niko od nas nije verovao da će Srbija iskoristiti predsedavanje OEBS ne bi li nešto značajnije uradila u procesu pomirenja, i naravno da ovo predsedavanje nije bilo platforma za tako nešto. Više smo se bavili nekim drugim pitanjima koja nemaju nikakve veze sa procesom pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije. Druga stvar koju sam htela da pomenem jeste zapravo da smo prošle godine prvi put imali zvanično obeležavanje od strane Vlade Republike Srbije 24. marta kada je počelo bombardovanje, i u tom govoru koji je premijer imao naravno da se nijednom rečenicom nije osvrnuo ni na jedno ud tri presude Haškog tribunala u kojima je državni vrh Srbije osuđen za ratne zločine na Kosovu. Dalje taj proces ide i u trenutku kada je Lazarević oslobođen, kada se vratio u Srbiju, kada su mediji pisali o njegovom povratku. Meni ni iz jednog teksta koji sam pročitala nije bilo jasno za šta je to Lazarević optužen. To su tu neke velike reči – „zločin protiv čovečnosti“, „masovna kršenja ljudskih prava“, ali nema konkretnih stvari na osnovu kojih možemo da damo mladim ljudima prostor da nauče šta se to desilo na prostoru bivše Jugoslavije, da čuju neke informacije, jer oni stvarno ništa ne znaju o tome. Ukoliko se ne varam, mislim da je OEBS podržao to istraživanje sa beogradskim Centrom za ljudska prava stavova mladih ljudi u Srbiji o ratu na prostoru bivše Jugoslavije, i da svega nešto manje od 13% mladih ljudi je čulo za opsadu Sarajeva. Da li postoji prostor da se nešto uradi? Naravno da postoji prostor. Trenutno na nivou regiona postoji jedna inicijativa za osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Mi smo kao Inicijativa mladih za ljudska prava vrlo podržali tu inicijativu, jer šest država pravi kancelariju u kojoj će da se radi na razmeni mladih. Iinicijalno pomirenje nikako nije moglo da se nađe u misiji te kancelarije, ali smo došli do toga da se pomirenje nalazi kao jedan od zadataka, odnosno ciljeva koji će se postići kroz uspostavljanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Ali ja se samo pitam kako će to pomirenje biti urađeno kada jedno od glavnih pitanja prilikom definisanja gde će sedište kancelarije biti jeste da to ne sme biti rotirajuće sedište da slučajno Kosovo ne bi iskoristilo godinu kada će oni predsedavati za nekakvu promociju svoje nezavisnosti. U svakom slučaju hoću da kažem da postoji prostor, postoje platforma, i pomirenje nije nešto šta se dešava samo od sebe, za pomirenje moramo da imamo projekat. Mi prepoznajemo mnoge korake koje bi morali da budu urađeni, naravno, od strane državnih institucija, ali mislimo da sve to treba da bude postavljeno u jedan koherentan sistem koji će na kraju stvarno se videti koji rezultat će da donese. Ovako kada igramo i na jednu i na drugu stolicu, jesmo za pomirenje a s druge strane želimo da branimo nacionalne interese, ne vidimo konkretne rezultate tog pomirenja u regionu.
Sonja Bisekro. Hvala. Izvolite. Molim vas da se predstavite, pošto nisam sigurna da svi znaju ko je ko.
Almir Alić, predstavnik Sekretarijata Haškog tribunala u BiH. Čini mi se da je zgodna prilika da nastavim sa diskursom koji je koleginica započela, i mislim da je jako bitno govoriti o neiskorištenom potencijalu maldih u suočavanju sa prošlošću i pomirenju. Mislim da je jako dobro da ovde imamo ljude i aktere tog procesa iz nevladinog sektora, i drago mi je da se sa Brankom imam priliku ponovo videti, aktivno sarađujemo u BiH, to je jedna od ređih organizacija koja radi direktno na suočavanju sa prošlošću. Imam utisak da druge organizacije su više zabrinute kako da se suoče sa suošavanjem sa prošlošću nego da urade neke konkretne stvari. Ja bih govorio o par konkretnih stvari, odnosno o projektu koji je koleginica spomenula malo pre, a reč je o da li je došlo do promene stavova građana nakon i da li je Haški tribunal doprineo i kako promeni stavova svojim radom.
Mislim da bi određene preporuke možda mogle poslužiti i OSCE u definiranju njihove politike u regiji i radu sa mladima. Naime u protekle četiri godine u okviru projekta rada sa mladima organizovane su radionice i predavanja u srednjim školama i univerzitetima u celoj regiji (govorim o prostoru Hrvatske, Srbije, BiH, Crne Gore i Kosova). Dakle preko 8.000 mladih je imalo priliku govoriti o sudskoj dimenziji suočavanja s prošlošću, odnosno pravne pravde ako ćemo o suđenju za ratne zločine. I ono što je interesantno, podaci kažu da je preko 120 srednjih škola i preko 4.000 učenika u srednjim školama imalo priliku govoriti o ovoj temi i razgovarati i čuti nešto na ovu temu, od čega je otprilike baš polovina u BiH (govorim o oba entiteta i o distriktu Brčko kao o posebnoj administrativnoj jedinici). Pri čemu se isto gostovalo i na 100 fakulteta i tu je imalo priliku preko 4.000 studenata da čuju nešto o radu i sudskoj praksi tribunala. Ono što je bitno je zapravo da postoji veoma izražen interes mladih o temama suočavanja s prošlošću. Dakle neispravna je pretpostavka, pri čemu su oni rođeni nakon rata i njih ne treba da se tiče prošlost i treba se okrenuti budućnosti, zapravo naša iskustva sa terena pokazuju da postoji veliki interes mladih za ovu temetiku, za razgovor o ratu iz 90-ih godina i na temu suočavanja s prošlošću. Dakle ono drugo što je jako interesantno jeste da su njihova inicijalna saznanja recimo o radu tribunala veoma niska. Pri čemu oni imaju jasno definisan stav prema tribunalu i pored toga. Dakle taj stav je definisan i determiniran političkim izjavama, radom medija koji je bio prilično kontraproduktivan u ovom periodu. Recimo oko 75 posto učenika je prvi put nešto čulo o radu tribunala upravo na našim radionicama u srednjim školama, a 70 posto čak na fakultetima.
Dakle, ono što je jako bitno odmah nakon veoma kratkog interaktivnog rada sa studentima i sa srednjoškolcima se oseća već jedan pozitivan pomak, odnosno njihov se odnos na neki način menja. Prema statistici koju smo radili, 50 posto srednjoškolaca je tu prezentaciju i taj program ocenili odličnim, a govorimo o celom prostoru bivše Jugoslavije, dok 65 posto srednjoškolaca nakon samo jedne takve radionice veruje da je Haški tribunal dao pozitivan doprinos kažnjavanju zločinaca i td. Interesantna saznanja i feedback koji smo dobili od studenata i učenika nakon naše interakcije sa njima zapravo indicira da je potrebno raditi sa njima na jedan organizovan i sistematski način. Način na koji mi radimo je zapravo ograničen našim kapacitetima i dobrom voljom političkih struktura. Ako postavimo stvari na to da bi se sadržaj vezan za tranzicijsku pravdu i suočavanje sa prošlošću mogao inkorporirati u zvanične nastavne planove i programe zemalja u kojima bi se moglo govoriti u okviru predmeta koji već sada već postoji, naprimer građansko obrazovanje ili ljudska prava i demokratija ili istorija, mislima da bi se tada moglo raditi na, ono što bi rekli, „train the trainers“ projektima, odnosno da se profesori na neki način obuče ili da se istreniraju da mogu govoriti o senzibilnim temamana na jedan organizovan i sistematski način. Učenici će na taj način imati jedan masovniji upliv i angažovanje studenata na ovim pitanjima. To je takođe moguće i ako u političkom smislu ne postoji podrška, koja često ne postoji. Ovde u Srbiji ministarstvo obrazovanja nekoliko godina nije davalo odobrenje za ovaj projekat, ove godine je ministarstvo obrazovanja prvi put dozvolilo da tribunal uđe u srednje škole sa našim projektom prezentacija. Međutim postoji diskreciono pravo direktoa škola da odluče da li oni žele da naši predstavnici gostuju u njihovim školama. Čini mi se kada dođete u jednu takvuškolu kada ste na milost direktorima koji su inače politički postavljene ličnosti, onda imate situaciju da postoji mali interes od strane direktora, a ima potvrde a postoji veliki interes sa strane učenika. S druge, strane došlo je do regresije u BiH, po prvi put ministarstvo prosvjete Republike Srpske nije dalo odobrenje za ovaj projekat. Nakon tri godine izuzetno dobre saradnje sa školama u Republici Srbskoj ove godine zbog strukture političke... To samo pokazuje koliko je uticaj političara na čitav ovaj proces odlučujući, na ovaj ili onaj način. Dakle to su neke teme koje ja mislim da su veoma bitne i o kojima bi trebalo porazgovarati da vidimo koje su strategije i pristupi prema mladima, da se oni uključe aktivnije, jer ovde govorimo o transgeneracijskoj tematici i problemu, dakle govorimo o stvarima koje će sledeća generacija morati da iznese. Potrebna je ta nova generacija koja bi imala alternativni pristup i pristup da se suoči zaista sa prošlošću. Hvala.
Sonja Biserko. Hvala. Envere, izvoli.
Enver Đuliman, Helsinški komitet za ljudska prava u Norveškoj. Inače rodom iz Mostara, BiH, 23 godine živim u Norveškoj. Zahvaljujem se svim uvodničarima, zaista sam impresioniran načinom vašeg izlaganja i već sada mogu reći da sam puno naučio. Kad govorimo o pitanju pomirenja mi često govorimo o potrebi obračuna sa prošlošću. Međutim ja bih voleo da delimično okrenemo fokus i na pitanje potrebe promene konfliktnog etosa, odnosno naših verovanja koja su dovela do konflikta ili ratova, verovanja, ubeđenja, razumevanje i stvove koji će nas dovesti do mira. To delimično zahteva i promenu identiteta nacija ili grupa koje su učestvovale u ratovima. Moj je neki zaključak da javno ne postoji kod političkih elita volja niti da se napravi promena konfliktnog etosa, niti da se radi na promeni identitetana način kako je to recimo radila Nemačka. Ja ću navesti jedan konkretan primer koji smatram jednom vrstom argumenta za ovo što sam rekao. Pre četiri godine Helsinški komitet Norveške je u saradnji sa lokalnim nevladinim organizacijama ovde pokrenuo program koji smo nazvali „Uloga univerziteta u izgradnji mira“ želeći da teme obračuna sa prošlošću i izgradnje mira dovedemo na univerzitete. Ono što smo mi zatekli na jednom velikom delu univerziteta u regiji, a ovde govorim o univerzitetima na Kosovu, u Srbiji, posebno u BiH, pre svega jeste da su univerziteti u velikoj meri politizirani na način da se profesori na univerzitetima aktivno bave politikom, i obrnuto, aktivni političari predaju na univerzitetima i na takav način koriste univerzitete za davanje legitimiteta i legitimnosti politikama vladajućih nacionalističkih ili nacionalnih struktura. Ja pratim i smanjenje političke autonomije predavača na univerzitetima. Dalje smo u stvari videli da su univerziteti imali svoju ulogu u pripremi ratova, da su u ratovima bili ne samo ratni nego i ratnički univerziteti, a da posle rata imaju ulogu služenja svojoj nacionalnoj i etničkoj grupi, uzdižući svoju nacionalnu grupu, umanjujući pripadnike nacionalnih grupa naših suseda. Ne samo da su univerziteti etnicizirani, već je i samo znanje etnicizirano. I to ne samo u istoriji, već i u književnosti. Istoričari ipak moraju da se drže nekih fakata, dok književnici imaju književne slobode i ostalo, i u principu mogu da pišu i da proizvode netoleranciju i mržnju bez ikakvog rizika da mogu biti optuženi, jer imaju tu slobodu kreativnosti. Nećete verovati, ali je u BiH čak i obrazovanje iz muzike etnicizirano. Dalje univerziteti u velikoj meri provode jednu vrstu samoviktimizacije vlastite etničke grupe. Znamo čemu to može dovesti. Sve ovo govorim zato što mislim da u nekakvom radu kada govorimo o pomirenju i ponovnoj izgradnji poverenja, da treba zaozbiljno sagledati ulogu univerziteta, uspostaviti sa njima saradnju i podsetiti ih na njihovu treću ulogu u društvu, pored one obrazovne i istraživačke, a to je da u saradnji sa civilnim društvom radi na izgradnji lokalne zajednice i poverenja. Hvala lepo.
Sonja Biserko. Hvala lepo. Samo da napomenem da mnogi od nas pokušavaju da uđu na univerzitete sa manje ili više uspeha, zapravo manje, zato što postoji veliki otpor, pogotovo na fakultetima društvenih nauka. Tu i tamo ima profesora i katedri koje su otvorene za tu saradnju, ali većina nije. Tako da to jeste ozbiljna prepreka u komunikaciji sa mlađim akademskim generacijama. Ko se sad javlja za reč? Nataša, izvoli.
Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo

Ja sam ova uvodna izlaganja razumela tako da bi učesnici trebali da razmišljaju o tome da li je regionalno pomirenje, da li je ta regionalna dimenzija ono što je relevantno za ovu regiju, ili je to suprostavljeno važnijem procesu, a to su nacionalna pomirenja. Mislim da je vrlo važno o tome govoriti i iznositi argumente. A drugo pitanje o kojem sam htela takođe da nešto kažem to je da li su političari uzurpirali to pitanje pomirenja. U vezi sa ovom regionalnom dimenzijim pomirenja ja mislim da je dovoljno dokaza u prilog regionalne dimenzije i procesa tranzicione pravde a i pomirenja. Koalicija za Rekom je sprovela trogodišnji konsultativni proces i neki zaključci tog procesa, debate koje su vođene su važni i treba ih imati u vidu. Mi smo imali prilike da neposredno vidimo kako žrtve iz različitih etničkih zajednica slušaju jedni druge sa velikim iznenađenjem, neverovanjem da se to njima dogodilo, i da na kraju kažu da se to njima isto dogodilo, nisu znali da se ovima drugima dogodilo. Znači trebalo je nekoliko godina da bi se bošlo do tog jednog malog koraka da žrtve iz jedne etničke zajednice pokažu neko saosećanje sa žrtvama iz druge etničke zajednice, da pokažu i tu empatiju a ili i razumevanje i poštovanje tog iskustva drugog. Onda takođe se pokazalo da to regionalno otvaranje ili prepoznavanje iskustva drugih jako pomaže u tim debatama tamo gde ih ima i na nacionalnom nivou, zato što onima koji su saznali i iskusili ove regionalne debate imaju jedan ugao više u nacionalnom posmatranju događaja iz prošlosti. Mislim da to treba imati u vidu da u celoj regiji nije moguće sprovesti pomirenje na nacionalnom nivou zato što je mrežu u kojoj po

inioci i žrtve su potpuno isprepletani, oni su u mrežama od jednog kraja do drugog na raznim mestima, i teško je sprovoditi i proces odgovornosti. Svuda ta krivična pravda ima nacionalnu dimenziju, ali ona je nemoguća bez regionalne dimenzije upravo zbog tog rasporeda žrtava i počinioca. Ono što se tiče pomirenja jeste to što je Žarko rekao, da o pomirenju govore ili u medijima imamo samo ono što govore političari o pomirenji. I poslednjih dve-tri godine vrlo se to jasno vidi da se oni zapravo ne bave pomirenjem, a slanjem određenih poruka oni zapravo hoće da daju određeno značenje i pojmu i procesu pomirenja. Tako da mi imamo situaciju koju vrlo lako možemo da pratimo; dakle kada član predsedništva BiH dođe u Srbiju, onda je to pomirenje; kada se Srbija pohvali Johanesu Hanu, i on kaže da to doprinosi pomirenju, onda odmah dobije odgovor premijera Srbije da ćemo onda biti pohvaljeni otvaranjem nekih poglavlja. To je sve sad povezano i vidi se da te poruke pomirenja daju oni koji i ne žele da znaju, mislim dakle na političke lidere u regiji, njima u stvari uopšte nije stalo do toga. Primenjuju već postignute standarde u pomirenju u raznim državama ili da im je stalo do toga da nešto nauče od eksperata ili od onih koji se u akademskoj zajednici bave pomirenjem. Oni hoće da daju svoje značenje tom procesu i u ovom trenutku može se reći da oni jesu zavladali prostorom, ali da onda to otvara pitanje gde su tu organizacije civilnog društva, gde je tu akademska zajednica, gde su tu novinari. Ali to je pitanje o kojem bih ja govorila u ovoj sledećoj sesiji, a zamolila bih i učesnike da se vrate na to pitanje. Da li je regionalno pomirenje naša opcija, nešto što se suprostavlja nasleđu prošlosti ili je to nacionalno polirenje ili nacionalno suočavanje sa prošlošću. Hvala.