Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana

Sonja Biserko. Hvala, Nataša. Da li se sada još neko javlja? Izvolite.
Profesor Oliver Bašanović sa Fakulteta bezbednosti iz Skoplja. Motivisalo me je izlaganje člana norveškog Helsinškog komiteta u vezi sa ulogom univerziteta u ovim procesima pomirenja, tranzicione pravde, utvrđivanja istine i td. Ne bih da reklamiram Fakultet sa kog sam došao i čiji sam dekan, međutim hteo sam da kažem da smo mi uspostavili jedan novi studentski program koji je nazvan „Kriminologija i kriminalna politika“, mi imamo osnovno studentski program koji je pre toga postojao i koji još uvek postoji – „Kriminalistika“, i znate, obično se kaže da je taj program posvećen policiji, organima unutrašnjih poslova, borbi protiv kriminaliteta, onome što znači represivno i preventivno delovanje i td. Međutim zahvaljujući određenim mlađim kolegama sa fakulteta i podršci koju su dobili sa moje strane i sa strane organa sa fakulteta mi smo počeli sa tim novim studentskim programom. Međutim između ostalog u sadržinama tog nastavnog programa i pre svega nastavnim disciplinama došli smo do zaključka da treba da se izučava i predmet tranzicione pravde. Smatramo da iako je profil kadrova koje mi spremamo, odnosno da se regrutira uglavnom za državne organe, mi smatramo da je veoma korisno i uputno da naši studenti proučavaju upravo pitanje tranzicione pravde, uzroke koji dovode do konflikta, načine kako da se spravimo sa tim konfliktom. I ono što mi našim studentima uvek govorimo da nije sve u sili, nije sve u primeni represivnih metoda, postoje mnogi drugi načini kako možemo da dođemo do ciljeva koji se postavljaju pred njima kada rade u organima unutrašnjih poslova. Mogu sad da kažem da je možda ovo skroman početak, međutim veoma je dobro što ćemo ovaj predmet imati na četvrtoj godini, i koleginica je već pripremila udžbenik iz tog predmeta. Hoću da kažem da su to ipak možda i skromni, ali bitni koraci koji dovode do toga da univerzitet i visko obrazovanje treba da ima ovakve sadržine. Stariji fakulteti koji imaju mnogo veću tradiciju u Republici Makedoniji nisu se usudili da naprave ovakav korak. Mislim da je dobro što smo mi, iako smo Fakultet za bezbednost, fakultet koji je sagledao potrebe jednog takvog izučavanja i dao mogućnost da se taj predmet izučava. Tako da bih to dao kao jedan pozitivan primer, jer smo dosad čuli dosta pesimističkih i optimističkih primera. Mislim da moramo praviti barem te skromne korake koji vode ka nekom daljem razrešavanju onoga što prati istoriju svih naših naroda, uključujući makedonski, jer problem tih konflikata ne samo što postoji u makedonskom društvu nego je i te kako aktualan, i ne znamo do kraja kako će se on razrešiti. I dalje smatram da je to otvoreno pitanje koje na žalost se stalno odlaže i nikako da nađe svoje rešenje. Ja ne živim u iluziji da to može tako lako da se reši, ali mislim da svi makedonski građani, uključujući i Makedonce i Albance i td., ne gledam da li gledaju neke značajne pomake u razrešavanju tog konflikta. A sigurno je da političari to uvek koriste, to smo i danas čuli u više navrata, takve situacije da skupe prednosti da osvoje vlast. Hoću da kažem da je evo naša institucija napravila jedan takav korak, pa se nadam da ćemo u tome biti podržani. I možda jedna... nije to replika nego jednostavno moje viđenje nekih stvari u odnosu na to koliko se univerzitet čuje u politilčkim krugovima, odnosno koliko ga političari slušaju. Znate, mi mnogo održavamo ovakve slične rasprave na mnoge teme, budu prisutni ili uopšte ne budu prisutni političari, mediji u zavisnosti koliko im je aktualna tema ili ne, ali mislim da kažem da mi donosimo zaključke i konkretne predloge šaljemo tim nadležnim organima, ali to ostaje samo na tome. Pitanje je sada šta treba univerzitetski radnici da urade kada svoje argumente koji su podržani određenim istraživanjima, određenim teoretskim i empirijskim stavovima, to veoma malo dopire do onoga do koga treba. I to je mislim jedan problem koji je u našem regionu i te kako prisutan. Znači veoma malo hoćemo da čujemo šta nauka kaže. Hvala vam na pažnji.
Sonja Biserko. Hvala vam puno. Nažalost naš pravni fakultet i pravna zajednica su bili deo ratne mašinerije, i vrlo je teško ući, pogotovo na pravni fakultet koji je legitimizovao sve Miloševićeve poteze. I danas je to jedan od fakulteta koji ne priznaje Haški tribunal, koristi studente za odbranu nekih slučajeva pred Haškim tribunalom, tako da to jeste jedan proces koji će zahtevati godine ako ne i decenije. Tako da dobro je što ste vi uspeli da uradite tako nešto. Izvolite.
Nerin Dizdar, dolazim iz BiH, iz malog mjesta koje se zove Stolac. U vezi naše današnje rasprave je bitno, kada govorimo o pomirenju i utvrđivanju činjenica, reći to da u procesu pomirenja nauka uglavnom gubi bitku pred ideologijom. Nažalost po pravilu čak ni naučne činjenice nisu ni bitne u svjetlu činjenica da se samo počinjenje zločina, o čemu su mnogi govorili, tretira kao pohvalno, da se ratni zločinci dočekuju na svim stranama kao ljudi koji dobijaju najveće počasti. Tako da je nažalost vrlo teško ostvariti pomirenje samo utvrđivanjem činjenica ma koliko to može nekome zvučati apsurdno. Evo čuli smo i o proektima mladih koji pokušavaju ostvariti pomirenje, ali isto smo tako čuli od koleginice cifru da samo 13 posto mladih u Srbiji ima svijest da bi se trebalo radi nečega pomiriti, da je vrlo teško dopreti do tih ljudi i ostvariti pomirenje. Kada govorim o nauci i ideologiji iskoristio bih primjer popisa stanivništva u BiH kojeg nije bilo od 1991., i mi smo imali popis stanovništva 2013. godine. Rezultati tog popisa nisu objavljeni. Zašto nisu objavljeni? Svuda na svetu popis stanovništva ima vrlo jasne ciljeve – da se definišu parametri, tokovi, tendencije kretanja stanovništva, kojim bi se politika prilagodila. U BiH politika je definisala ciljeve koje popis stanovništva treba da ostvari, pa onda kako ni jedna od tri strane ne može da ugradi one parametre koji njima odgovaraju, koji se referišu na ratne učinke koji oni smatraju da treba biti predstavljeni kao de facto učinci rata na demografsko kretanje stanovništva, onda se priječi objavljivanje popisa stanovništva, gdje se političke elite čak ne mogu saglasiti ni oko toga ko jeste stanovnik BiH. Dakle, do te mjere ide apsurdnost negiranja nauke na uštrb ideologije. Problem jeste što u nas ne postoji jasno razgraničenje između krivice ljudi koji su počinitelji, koji su nalogodavci odgovornosti koja bi trebalo biti neka kolektivna kategorija, odgovornost gdje bi smo svi zaista trebali smatrati činiteljima onoga što treba da bude povjerenje. Ja bih rekao još bitnije vraćanje povjerenja među svim građanima u regionu. Inače region je dosta uopćen pojam, teško je reći na koga sve to mislimo kada kažemo „region“. Po meni su ključni činitelji tu Srbija i Hrvatska, govorim iz perspektive BiH koju još uvek ne tretiraju kao potpuno nezavisnu državu. U Srbiji i Hrvatskoj se upravo govori da se BiH prizna, dok na terenu imamo isključivu saradnju sa pojedinim etničkim grupama, što produbljuje frustraciju unutar bošnjačkog etnosa i što rezultuje negativnim procesima približavanja sa određenim bliskoistočnim i ideologijama i državama i td. Dakle po meni ključna je stvar da moramo rzličiti činjenicu da svaka ideologija ima svoje intelektualce u ovoj državi. Ko god želi da svoju ideologiju na neki način naučno opravda svi će oni naći svoje intelektualce koje će staviti pred kameru kako bi se legitimizirala priča. Nažalost nikakvo utvrđenje činjenica neće uticati na to da nove generacije koje se odgajaju na onome što ja zovem „Hitler Jugend efekt“, nastavljaju biti vaspitani tako da im je drugi pretnja koju treba lokalizovati i otkloniti. Dakle mi moramo promeniti ideju da nam je drugi pretnja i konaćno da razvijemo tu svijest da smo svi ovde zajedno i da moramo živeti zajedno, i da upravo da bi proces pomiranja najlakše mogao teći jačanjem institucija države BiH koja bi bila država svih njenih stanovnika, za šta smatram da bi doprinelo i pomireju i obnovi poverenja među građanima u BiH. Eto tu ću stati, nadam se da nisam previše vremena uzeo. Hvala.
Sonja Biserko. Hvala. Ima li još kandidata za diskusiju u ovoj sesiji? Ako ne, onda možemo da završimo i da idemo na kafu i da počnemo sa drugom sesijom u 12:30. Hvala.
Panel 2. Uloga civilnog društva u interpretaciji prošlosti i kreiranju narativa i obrazovanja
Sonja Biserko. Naslov druge sesije je „Uloga civilnog društva u interpretaciji prošlosti i kreiranju narativa koji je u funkciji razumevanja 90-ih“. Nažalost još uvek preovlađuju oni intelektualci koji i dalje promovišu narativ koji nas je uveo u ove ratoive, i na njima se formiraju i modeliraju mlađe generacije. Ali na sreću imamo i intelektualce, istoričare koji su već svojim radom doveli u pitanje te narative i sve su glasniji, rekla bih, i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Bosni. Naša dva panelista danas su Hrvoje Klasić i Milivoj Bešlin. Prvo će vam se obratiti Hrvoje Klasić. Hrvoje, izvolite.
Hrvoje Klasić, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Zahvaljujem se Sonji i svima u Helsinškon odboru na pozivu. Ja sam mislio krenut sa nekim puno više teorijskim delom, međutim s obzirom na zadnja događanja u Hrvatskoj ipak sam okrenuo malo situaciju i počeću sa nečim drugim. Prvo ću vam na slajdu dati nekoliko rečenica:

1) „Tuđmana branitelja i domovinski rat zaštitićemo Ustavom. Nećemo dopustiti da nam deca iz škole izlaze sa nedoumicama“.

2) „Ono što mi moramo učiniti to je da mjenjamo klimu u društvu i državi i da rasčistimo temeljne istine i pojmove i da sveobuhvatno proanaliziramo i pojasnimo što su u našoj donedavnoj prošlosti bili i još ivek jesu Franjo Tuđman i Ivica Sarać i td.“

3) „Toj komunističkoj indoktrinaciji, tom pogrešnom i nakaradnom tumačenju novije povjesti i općih društvenih vrednosti moraćemo se suprostaviti kud i kamo osmišljenije, na više razina ili fronti. Sjestan sam da će to biti vrlo teško. Najteži procjen u našem društvu. To će biti cjelovita društvena reforma u kojoj bi svoj maksimalni uticaj trebali dati naši vodeći intelektualci i članovi naše akademske zajednice, profesori i td.“

4) „Prošlo je 25 godina od stvaranja slobodne i samostalne i hrvatske države, i mi moramo reći punu istinu o svemu tome, jer ako to ne napravimo uništiće nam ideološku supstanci hrvatske države i gde ćemo biti onda? Svako će u svojoj kući moći misliti šta hoće, ali na javnoj sceni neće to moći, nego će morati poštovati vrjedonsti na kojima se temelji hrvatska država, a to su domovinski rat, branitelji, naši poginuli, politička doktrina dr Tuđmana i veliko djelo Gojka Šuška“.

5) „Moramo unificirati školske standarde. U konačnici moramo realno pisati o povjesti a ne da i dalje učimo kvazikomunističku povjest“.

Ove reči nisu izazvale sablazan javnosti u Hrvatskoj, one nisu izgovorene od strane čoveka dok je još bio mlad, buntovan. Oko ovih reči nisu se podigle velike prašine, a izrekao ih je čovek koji nije nevažan, nego je danas de jure potpredsednik Vlade, a de facto prvi čovek u Hrvatskoj. Završiću ovaj dio sa citatima samo jednim citatom, koji je slučajno došao isti dan kada mi je došao poziv da dođem ovdje i da govorim nešto među ostalog i o nasleđu Haškog suda i povjesničara, a to je jednog uglednog odvjetnika koji je napisao sledeće: „A Hrvati, svi oni koji su se borili za hrvatsku državu sad su proglašeni ustašama i zločincima. Da nije bilo „zloglasnog mera“ to bi bila i službrena povjest. Hrvoje Klasić i moj kolega Tvrdko Jakovina čekali su ko zapeta puška da se zabije zadnji čavao u tuđmanovu državu“.
Dakle u kakvom okruženju živimo i radimo mi povjesničari u Hrvatskoj, kakva je ova nova klima koja nam tek predstoji, to ćemo tek videti. Preteća pisma, pozivi telefonski, napadi na ulici su nešto što je moja svakodnevnica poslednjih nekoliko godina i zbog čega se nije ni 77 ni 107 povjesničara usudilo napisati peticiju, kao što su pre neki dan odlučili zaštititi ministra, jer uvek je lako štititi ministra. Međutim da se ja vratim na našu temu. Dakle danas sam čuo ovdje nekoliko termina pa bi možda sa njima otvorio. O čemu mi danas govorimo? Da li govorimo o odnosu prema prošlosti, o suočavanju s prošlošću ili o obračunu s prošlošću? Mislim da govorimo o sva tri termina, pri čemu odnos prema prošlost ima većina, suočava se manjina, a nažalost sve više ljudi se sve aktivnije obračunava s onim vidom prošlosti koji im ne odgovara ili ističe onaj koji im odgovara. Kao što sam juče rekao ovdje za RTS, revizionizam nije samo ono što se kaže, nego i ono što se prešuti. A upravo to se događa najviše u Hrvatskoj. Jedan totalitarizam gleda isključivo kroz žrtvu, a drugi gleda isključivo kroz zločin. Kada govorimo o razinama, ja bih naglasio da se radi u stvari o dve razine. Prva razina kada govorimo o suočavanju sa prošlošću, obračunu s prošlošću ili kako god se je ona koja se odvija u svakoj državi, u svakom društvu. Dakle ova razina koja najčešće ima za retultat činjenicu da se prošlost uzima kao faktor nacionalne ideološke bilo homogenizacije ili konfrontacije. Nažalost na ovoj razini se trenutno vode puno veće borbe nego na ovoj drugoj o kojoj ću malo kasnije govoriti. Ovde puno više ostrašćenosti i puno veći sukobi se vode upravo između onih koji vlastitu prošlost gledaju različitim očima.
Kad govorimo o međudržavnoj razini, odnosno razini između društava, tu imamo s jedne strane često postavljano pitanje, jutros su me za neke novine pitali šta mislim, treba li se premijer Vučić i predsednik Nikolić ispričati Hrvatima. Svojevremeno sam video jednu jako dobru knjigu koja je okupila sva pisma isprike, od australijskog premijera Aboridžinima, francuskog Alžircima i td. Radi se o simboličkom činu koji može imati odreženi značaj i cilj, može polučiti uspjehe. Međutim najčešće se radi ipak o simboličkom potezu sa figom u džepu, jer se izgovaraju tamo gde se trebaju izgovoriti, pred onim kojim se trebaju izgovoriti, a šta misle između četiri zida to je već druga stvar. Puno više od ovih simboličkih čina mislim da bi trebalo poticati da se društva grade na svim razinama u smjeru tolerancije, u smjeru pomirenja, jer pre svega treba krenuti od sebe. Jedno od pitanja koje mi je danas postavljeno je šta mislim o tome da Srbija treba da bude faktor stabilnosti u regiji. Moj odgovor je da Srbija prtvo treba postati stabilna unutar sebe da bi mogla postati faktor stabilnosti nekom drugom. Isto to mislim i za Hrvatsku. Ovdje svi trebamo biti faktor stabilnosti, jer pokazalo se da puno velikih faktora stabilnosti je ništa kad se pojavi jedan mali faktor nestabilnosti. Dakle trebamo raditi na tome da svi postnemo faktori stabilnosti pre svega unutar vlastitih granica. Međutim ja bih ovde ipak malo pozitivnog i optimističkog reći, ono što je u stvari zanimljivo je da ova međudržavna razina puno bolje funkcionira od ove unutardržavne razine. Ja sam se puno više i puno kvalitetnije nalazio sa svojim kolegama povjesničarima iz Srbije, Bosne, Makedonije, Slovenije, Kosova nego što sam se nalazio i što me itko poziva na skupove u Hrvatskoj. Najbolji primer prje dva tjedna je bio skup o 1945. godini koji su organizirali u Hrvatskom institutu za povjest. Zvali su svoje kolege sa Srpskog instituta za savremenu istoriju, ali nisu zvali mene i moje kolege. Projekata je jako puno, rezultata je jako puno. Od 90-ih godina kada su krenuli oni dijalozi hrvatskih i srpskih istoričara i prvjesničara ovih projekata je jako puno, i tu vidim veliku zaslugu nas koji smo povjesničari, koji više ni sam ne znam da li jesmo ili nismo aktivisti, i koji bi pre svega trebali biti znanstvenici. Otvaranje granica, povezivanje ljudi, stvaranje ovih mreža je nešto što ja smatram najvećim doprinosom koji se dogodio u zadnjih 20 godina i to zahvaljujući ne akademskoj zajednici nego pre svega gradjanskim inicijativama, gradjanskom društvu, nevladinom sektoru, konkretnim ljudima koji uvjek uspeju nešto od toga organizirati. Naravno za nas povjesničare je jako bitan vremenski odmak.
Da li je vremenski odmak kada govorimo o ratu u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Kosovu dovoljan? Ja ću govoriti o Hrvatskoj, ali naravno da možemo staviti crtu i svesti to otprilike u slične okvire. Da li je 25 godina od početka odnosno 20 godina od kraja rata dovoljno? Ja mislim da je i previše. Previše za ono malo što smo napravili. Povjest nas uči iako često zloupotrebljavamo onom izrekom da je povjest učiteljica života, zapravo ona i jeste učiteljica, ali mi svo veoma loši učenici. Međutim na neke stvari bi i mogli posegnuti u prošlost, pa recimo usporediti kako je izgledao rat u Hrvatskoj, a kako je izgledao rat u Evropi od 1939. do 1945. godine, koje su bile posledice. A onda otići 15 ili 20 godina kasnije u toj istoj Evropi i pogledati što se događa na području bivše Jugoslavije 20 godina kasnije. Kako izgledaju odnosi izmedju Nemačke i Francuske 1965. i kako izgledaju odnosi između Hrvatske i Srbije 2015. godine. Koliko smo napravili i jesmo li napravili dovoljno možete sami proceniti. A da smo primer najgorih i najvećih zločina – nismo. U ovom ratu se dešavale puno veće strahote, razaranja, stradanja, ljudske žrtve, pa postoji model kako se i to rešavalo. Nije ovo samo za među države, da se razumemo, ja na svom predavanju često uspoređujem situaciji u Velikoj Britaniji 1945. i 15 godina kasnije, i Jugoslavije 1945. i 15 godina kasnije, i Hrvatske 1995. i 15 godina kasnije. Kada ste imali situaciju naprimer u Jugoslaviji, dakle jedna zemlja koja je bila među industrijski najnerazvijenijima u Evropi da je iz rata izašla sa 30 posto industrijske proizvodnje od onoga kad je bila najslabija u Evropi, sa 3.5 miliona beskućnika, sa 1 milion poginulih i sa jednom novom elitom koji nisu bili doktori znanosti, profesori školovani po inozemstvu, nego su bili entuzijasti. Međutim pogledajte ipak što se događa s Jugoslavijom, s njezinim društvom od 1945. do recimo 1960. godine. Kakvu transformaciju društvo doživljava uzevši u obzir i sve loše što se događalo, ali kad uzmete što je napravljeno. Kad pogledamo 1995. i 2010. u Hrvatskoj, a vi možete reći i u Srbiji, gdje su bila puno manja razaranja, puno manje žrtava, a na vlast su došli ljudi koji su imali i fakultete, i magisterije, i doktorate i, ono što sam zaboravio, u Jugoslaviji u tom periodu naklonjenost međunarodne zajednice ni blizu nije bila onome kako je u Hrvatskom slučaju naklonjenost svjeta, Evrope, ključnih zemalja. Pa što smo napravili i koliko smo napravili? Dakle to je povjest iz koje treba učiti i iz koje se može učiti.
Kako se kod nas gleda na Haški sud. Haški sud je dobar kada osudi one koji su bili protiv nas; kada osudi naše ne valja. Tako da odnos prema Haškom sudu je zapravo odnos sa figom u džepu. I mi Haški sud u Hrvatskoj nikad nismo doživljavali ozbiljno niti ćemo ga doživljavati kako god završilo i što god se dogodilo. Kada gledam ja kao povjesničar na jedoj razini to su presude koje su nama bitne, ali ono što je još bitnije je ta silna dokumentacija koja je nastala i koja je otvorena, na kojoj se mođe raditi i na kojij se može bazirati i narativ između ostalog o periodu 90-ih godina. Međutim ja sam uvek razmišljao da bi možda najteže bilo krenuti od političkih elita. Hoćemo li dokazat da je Milošević ili Tuđman bio više u pravu ili krivu, hoćemo li da je armija ili ovaj da je počinio prvi pucanj ili kako je bilo... Uvek sam razmišljao u stvari da zločin i zločinci, odnosno žrtve i stradanja da su najbolja polazišna točka. Dakle ne bi li tu trebalo biti konsenzusa. Međutim čini mi se da ova najjednostavnija točka kod nas se i ta točka poretvorila u najkompliciraniju točku. Ja često ističem jednu ključnu stvar, a to je: na ovim prostorima se neće ništa promeniti dokle god postoje „naše“ i „vaše“ žrtve i „naši“ i „vaši“ zločinci, pri čemu su „naše“ žrtve uvjek veće od „vaših“ žrtava, a „naši“ zločinci uvjek manji od „vaših“ zločinaca. Haški sud bi u tome mogao i te kako pomoći. Međutim bojim se da i oko ovakvih stvari na spomenicima poginulih pišu imena jedne nacionalnosti a izbacuju imena druge nacionalnosti, kada jedne žrtve imaju prava na obeštećenje a druge nemaju. Ako se oko toga ne možemo složiti, oko nekih civilizacijskih ljudskih vrednosti onda se bojim i pomisliti, i trebamo li uopće razmišljati o tome da li će se Aleksandar Vučić kome ispričati ili ne. Hvala vam.
Sonja Biserko. Hvala. Sada će govoriti Milivoj Bešlin iz Novog Sada.

Milivoj Bešlin, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise,upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice, Vojvodina. Hvala. Sonja je pomenula ulogu intelektualnih elita više puta. Intelektualne elite bile su ključni činilac konstituisanja nacionalne svesti i ideologije političkog nacionalizma u Evropi u XIX veku. Postoji mnoštvo dokaza za prvorazrednu ulogu intelektualaca, pre svega istoričara, kako u generisanju, tako i u diseminaciji nacionalističkih ideologija i doktrina mladih evropskih nacija. Njima je bio poveren uzvišeni zadatak da kreiraju, utemeljuju i učvršćuju imagitivna osećanja istorijskog zajedništva. Legitimacijska osnova na kojoj su oni vršili nacionalnu homogenizaciju bila je prošlost, upotrebljavana i modifikovana u slavni epski i herojski narativ o neprelaznosti i veličini vlastite etničke zajednice. Način na koji je istorija konstruisala nacionalnu prošlost ima lako prepoznatljivu političku i ideološku funkciju u procesu stvaranja i samopotvrđivanja nacionalnih država u XIX veku. Prošlost koje se trebalo sećati je veličala, glorifikovala i smeštala u večnost vlastitu naciju, jer je istoriografija zamišljena i razvijana kao instrument evropskih nacionalizama. Upravo zbog toga je Erik Hobsbaum napisao da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako. Od navedenih procesa devetnaestovekovne Evrope deli nas čitav XX vek. Dominantni tokovi evropske istoriografije i ostalih humanističkih disciplina uglavnom su se emancipovali od teškog bremena upotrebe istorijske nauke u nacionalističko-političke svrhe. Ali u nerazvijenim društvima kakva su balkanska, u kojima kritička svest nije i nužno podrazumevajuća karakteristika naše struke, istoriografija se do danas nije oslobodila te svoje pragmetične funkcije izgrađivanja i homogenizacije nacionalnog identiteta i postrojenja ideologije političkog nacionalizma.
U tom kontekstu kako nam se dogodilo da ratni zločinci i masovne ubice postanu u postjugoslovenskim društvima žrtve ili heroji? Kako se desilo da umesto u ratu počinjenih masovnih zločina za dominantne tokove intelektualnih i političkih elita predmet osude, stigme i moralne deskreditacije budu institucije, domaće ili međunarodne, i pojedinci koji se zalažu za kažnjavanje krivaca? Kako su umesto ubica izopšteni oni koji se bave dekonstrukcijom metoda nasilja i zločina kao sredstava u postizanju nacionalističkih ciljeva? Istoriografija u Srbiji još nije završila svoj Drugi svetski rat. On je poprište revizija, rehabilitacija i relativizacije prošlosti u političke i nacionalističke svrhe. Nakon rehabilitacije četničkog vođe Mihailovića trenutno je u toku postupak rehabilitacije kvinslinškog tzv. predsednika vlade Milana Nedića. Njegovom rehabilitacijom završila bi se faktička sudska rehabilitacija srpskog fašizma. Ali kad Drugi svetski rat za srpsku istoriografiju bude okončan, jednog dana pređe iz dnevne politike u istoriju, novo bojište zakonomerno će postati istraživanje i interpretacija ratova 90’ih godina. Takođe je važno pitanje u kojoj meri će sada atrofirani pravni sistem Srbije biti u stanju da procesuiranjem zločina počinjenih tokom rata omogući nužan vrednosni okvir istoriografskim interpretacijama. Još je upitnija politička volja koja je nužna da bi se ti nalazi trajno ugradili u javni diskurs i onemogućili negiranje zločina. Uostalom, objavljena je knjiga „Stradanje dece Sarajeva“, bilansiran je čitav rat u BiH putem „Bosanske knjige mrtvih“. U Beogradu je još 2011. objavljena i promovisana kosovska knjiga „Pamćenje“. Činjenice su dakle poznate, uglavnom istražene, ali u ovdašnjoj javnosti i istoriografiji potpuno ignorisane.
Zbog toga će borba za interpretaciju ratova 90-ih koja nama neminovno sledi biti, da se poslužim rečima velikana francuske nove istorije Lisjena Fevra, „borba za istoriju“, borba za racionalno i kritičko mišljenje u društvu koje jedino može napraviti distancu prema politici velikodržavlja, etničkog čišćenja, zločina i genocida. Intelektualci naizgled različitih orijentacija u Srbiji, a ponajpre istoričari, poslednjih godina često izražavaju bojazan da če nam sudovi za ratne zločine i međunarodne institucije pisati istoriju. I to rade isti oni koji su istoriju odlučili da napišu u Skupštini svojim rezolucijama. Znaju oni dobro da Hag i onaj drugi međunarodni sud nemaju intenciju da pišu istoriju, kao što znaju da ni jedan sud nije pisao istoriju. Otkud onda tako frekventno reprodukovanje te mantre? Strah dolazi otuda što je rat na prostorima Jugoslavije verovatno najbolje dokumentovani rat u dosadašnjoj istoriji. Tajni stenogrami, sednice najviših državnih zakonodavnih i vojnih institucija iz ratnog vremena nikada nama istoričarima ne bi bili dostupni u integralnim verzijama da nije bilo oba međunarodnog suda i insistiranja zapadnih zemalja da se ovim institucijama ustupi dokumentacija.
Za sadržaje mnogih od tih dokumenata već znamo o čemu pišu, ali kad se sva suđenja u Hagu završe ta dokumenta će postati dostupna za istoriografska istrađivanja i biće jednako dostupna svima. Zahvaljujući delatnosti ovih sudova, prikupljeni materijal koji će poricanje zločina i zločinačkih namera učiniti ako ne nemogućim, onda ih otežati do granica koje će ozbiljno dovesti u pitanje profesionalni i moralni integritet poricatelja. To je ključ za razumevanje narativa da nam neće Hag pisati istoriju. Danas istoričari u Srbiji ili u potpunosti ignorišu istraživanja 90-ih ili prosto reprodukuju režimske narative iz 90-ih godina, koje se kako je nedavno primetila Latinka Perović nisu vratile u Srbiju, jer iz nje nisu ni odlazile.
Ali zato optuženi i osuđeni ratni zločinci u Srbiji nisu ignorisani niti prećutani. Naprotiv, ovde se već čulo, visoka delegacija Vlade Srbije nedavno je otišla na aerodrom i dočekala generala Vladimira Lazarevića, pravosnažno osuđenog za ratne zločine, a ministar pravde Selaković je tom prilikom rekao da general mora da bude uzor mladima u Srbiji. U isto vreme Pravni fakultet u Novom Sadu organizuje gostovanje optuženika za ratne zločine Vojislava Šešelja i pretstavlja ga kao srpskog heroja neopravdano optuženog od strane političkog suda. Za većinu srpskih istoričara Srebrenica se nije dogodila, a ako i jeste negira se genocid. A etničko čišćenje, kako kažu, nije bila politika Republike Srpske u toku rata, kako je nedavno na suđenju Mladiću u Hagu rekao istoričar Miloš Ković docent Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik odbora DSS za Kosovo. I nije stršno kada jedan istoričar izgovori tako krupnu i sramnu neistinu, već što što njegovu ugled u srbijanskom društvu kao intelektualca i kao istoričara nakon toga samo poraste. Otprilike u isto vreme jedan od vodećih autoriteta srpske istoriografije profesor na Filozofskom fakultetu i funkcioner vladajuće SNS Radoš Ljušić piše o desničarskoj politici panegirik Milanu Nediću kao srpskoj majci, navodeći bez distance priče svog dede kao istorijski izvor. Kreativna Ljušićeva metodologija nije zaobišla i njegovog nekadašnjeg šefa i ekstremno desničarskog akademika Vasilija Krestića koji ovih dana sa stranica istih takvih večernjih novosti grmi protiv „opasnog separatizma“ u Vojvodini koji želi da destabilizuje Srbiju dakako po nalozima Pešte iz Zagreba. Krestić naravno previđa da upravo srpski nacionalizam, borba na ovim i donedavno u karamarkovom režimu ima najbolje saveznike. I metodi falsifikovanja istorije su im vrli slični.
Uostalom, već su napisani mnogi naučni radovi koji dovode u vezu najposećeniju manipulativnu izložbu čuvene budimpeštanske Kuće terora i revitalizacije ekstremizma i fašizacije mađarskog društva. I svoju konzervativnu i neustašku kontrarevoluciju, kako to ispravno determiniše Marinko Čulić, Tomislav Karamakro je započeo upravo demonizacijom socijalizma i upotrebom istorije. Tokom nedavne predizborne kampanje koju je desničarski HDZ bazirao upravo na istorijskim temama, Tomislav Karamarko je preteći poručivao: „kada HDZ dođe na vlast najpre ćemo napraviti lustraciju, onda ćemo tog zločinca Tita proterati sa svih ulica i trgova u Hrvatskoj i, najvažnije, moramo konačno srediti hrvatsko školstvo, a ne kao danas da povjesničari pišu povjest onako kako njima odgovara“. Otuda i ne čudi što se za ministra kulture opredelio upravo za istoričara Zlatka Hasanbegovića, počasnog stražara blajburškog voda koji je pre izbora za ministra poručio da ga Ustav ne zanima previše i da današnja Hrvatska ne vuče korene iz antifašizma koji je jedan obična floskula.
Dodamo li tome i ruske pokušaje destabilizacije Balkana, situacija postaje još složenija. BiH je pretvorena u poligon za ruske napore u izazivanju novog sukoba. Ratnohuškačke izjave, pretnje referendumom i separatizmom koje svakodnevno ispaljuje Milorad Dodik nailaze na sve intenzivnuju rusku podršku. Naprednjački režim u Beogradu koji je trebao da obuzdava separatističke pokušaje sve otvorenije podržava Dodika, baš kao što je to radio i eks-predsednik Tadić, a pre njega i Koštunica. Očito je reč o kontinuitetu velikodržavlja bez koga srpski nacionalizam ne postoji. S druge strane entitetske granice bošnjački nacionalisti imenovali su optuženika za ratne zločine Nasera Orića za savetnika ili saradnika na projektu u ministarstvu branitelja BiH. U Makedoniji politička kriza izazvana korumpiranim autoritarizmom Nikole Grujevskog oslonjenog takođe na režim u Kremlju i dalje traje, i ne čini se da će biti ispoštovan sporazum o fer izborima. O grotesknoj zloupotrebi istorije u Makedoniji i komičnoj antikvizaciji ne treba uopšte re

i, dovoljno je otići u Skoplje. Prozapadnu vladu u Crnoj Gori jedinoj balkanskoj državi koja nije zasnovana na eksplozivnom etnocentrizmu, već nekoj vrsti građansko-ustavnog patriotizma, prosrpska nacionalistička opozicija, srpska crkva, uz snažnu medijsku i finansijsku podršku Rusije pokušavaju silom da obore. U tu svrhu nedavno je formirana stranačka uniformisana garda sastavljena uglavnom od pripadnika nekadašnjeg zloglasnog 7. bataljona vojske Jugoslavije koji je bio zadužen za širenje straha u Crnoj Gori 1999. i 2000. Na Kosovu nestabilnost je postala konstanta. Suzavac u parlamentu najmlađe evropske države postao je metod obračuna opozicije protiv vlasti, kao i protivljenja procesuiranja kosovskih OVK vođa za ratne zločine.

Srbija s druge strane, iako je demontirala paralelne institucije na severu, odbacuje pregovore o suštinskoj normalizaciji odnosa koje nema bez obavezujućeg dokumenta i ulaska Kosova u UN. U Hrvatskoj nova desničarska vlada napravljena pod jakim uticajem ekstremnih krugova u katoličkoj crkvi čini se najsličnijom režimima Kačinskog i Orbana u Varšavi i Budimpešti. Polazeći od maksime da društvo može biti demokratsko ili nacionalističko treba se prisetiti da je Rodomir Konstantinović na pitanje šta je to „druga Srbija“ odgovarao da je to ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. I danas ta determinanta i ta podela i dalje živi, čak življa nego ikad. Ona nas opominje i deli na one koji su se razgraničili sa zločinom, dakle manjinu, i one dominantne koji su se identifikovali sa njim ugradivši ga u same temelje srbijanskog društva. Govoriti o tome znači ne pristajati i ne pomiriti se sa činjenicom da je trenutno stanje i trajno obeležje sredine u kojoj živimo i istoriografije kojoj pripadamo. Slično je i u drugim postjugoslovenskim društvima. Može li istorijska nauka da doprinese poboljšanju sadašnjeg stanja? Smatram ne samo da ne može, već da ne bi ni trebalo. Istoriografija, ona racionalna i utemeljena u izvorima i naučno proverljivim faktima, ne bi trebalo da služi bilo kom društvenom cilju. Ona služi samo saznavanju, objašnjavanju i razumevanju prošlosti. Aoli držaći se svojih racionalnih načela i podalje od nacionalističkih obrazaca neminovno će služiti vrednostima s one strane ekstremizma i nasilja, dakle vrednostima koje su nas danas ovde okupile.