Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

Sta je to cista apercepcija?

To je ono Ja mislim koje mora moci da prati sve moje predstave.

Ja mislim – cista apercepcija. Sta znaci apercepcija?

To je kao kod Lajbnica – svest o samom sebi.

Tu je Kant iskoristio termin iz istorije filozofije. Cista apercepcija je neka vrsta ciste samosvesti, ali s druge strane imate svest o predstavama u vremenu, i pitanje je kako to razlikovati, kako s jedne strane imate cistu samosvest, svest o nekom Ja, a s druge strane kad posmatrate svoje misli, ideje, zapazanja, vi to vidite u vremenu. A zar to nije nekakav deo vaseg Ja koje imate u svesti? Zar to nije neka vrsta svesti o samom sebi? Kako to za Kanta da postoje dve samosvesti, kako je to jedna cista, a druga u vremenu pa onda nije cista iako koristi cistu formu opazanja?

Kant kaze da to jedinstvo predstava naziva transcendentalnim jedinstvom u samosvesti, da bi oznacio mogucnost saznanja a priori iz nje i on kaze da empiricka svest jeste bez odnosa prema identitetu subjekta, a ovaj odnos postoji jer jednu predstavu pridodajemo drugoj i sto je taj subjekat koji to cini svestan njihove sinteze. Zatim istice da je analiticno jedinstvo apercepcije moguce samo pod pretpostavkom nekog sinteticnog jedinstva. Misao da ove predstave koje su date u opazanju pripadaju samo meni znaci da ih ja ujedinjujem u jednoj samosvesti ili bar ih mogu u njoj ujediniti. I ta samosvest predstavlja mogucnost sinteze. Zatim kaze da sinteticno jedinstvo raznovrsnosti opazaja kao a priori dato jeste osnov identiteta same apercepcije koja prethodi a priori svakom mom odredjenom misljenju. Veza je jedna tvorevina razuma koji je moc koja spaja a priori i podvodi raznovrsnost datih predstava pod jedinstvo apercepcije i to je najvisi osnovni stav u celokupnom ljudskom saznanju.

Zasto je onda potrebna apercepcija da bih imao iskustvo kako imam? Zasto je potrebna cista apercepcija? Ona je transcendentalna, znaci da je nuzan uslov, zasto je nuzan uslov? Zasto mi nije dovoljno samo ono sto je do sad Kant izneo, zasto mi nisu dovoljni samo opazaji i pojmovi? Sta to dodaje u odnosu na ono sto vec imam?

Daje svest o tom iskustvu, svest da to prosto nije mehanizam, apercepcija nam daje svest da se to desava...

Ja mislim mora moci da prati sve moje predstave, imamo to na jednoj strani. E sad, ako podjemo od predstava, one su u prostoru i vremenu, culne su, mozete da ih podvedete pod pojmove, a postoji neko Ja koje mora moci da ih prati. Sta znaci da ono prati moje predstave? Sta je ono cega smo svesni?

Da je ta predstava nasa!!!

Da, da je ta predstava nasa i to sam Kant kaze usput. Moram znati da su sve te predstave moje. Dakle, nije rec samo o tome da ta samosvest mene cini jedinstvenim, vec u tom smislu sto ona cini da ja znam da je to iskustvo sto ja imam ispred sebe zapravo moje iskustvo. Zamislite kada to ne biste imali – predstavu da je vase iskustvo vase. Naravno, ne biste mogli da imate saznanje. A to se desava u nekim oblicima sizofrenije – nemate nikakvu predstavu o identitetu vas koji saznajete, i onda sve deluje razjedinjeno (sindrom salate od reci, kada cujemo ljude u autobusu kako pricaju sve i svasta, to lici na to). To je kad izgubite vezu izmedju onoga sto saznaje i onoga sto se saznaje, a to morate imati pred sobom dato, ali zasto mora biti cisto, a ne empiricko? Zasto je to cisto Ja? Zasto ne moze biti empiricko?

Zato sto se ne nalazi u iskustvu!!! Kad gledate neko Ja ne mozete ga naci u iskustvu.

I sad, sledece pitanje, kako se razlikuje od onog sleda misli u vremenu koje mozete imati introspekcijom? Kako se razlikuje to sto imate pred sobom od onog Ja o kojem Kant ovde govori? Dakle, rekli smo da sve predstave moraju biti moje, rekli smo da imam neku predstavu o Ja koje mora moci da prati sve moje predstave, sad smo i rekli da mora biti cisto a ne empiricko jer prosto kad posmatrate u sebi nesto vi na to Ja ne nailazite sto je ustupak Hjumu, priznanje da je Hjum bio u pravu. Ali sta je onda s jedne strane to Ja, i kako se razlikuje od onoga sto introspekcijom dobijate, sto mozete posmatrati u vremenu? Sta se u tom sledu vremena desava, a sto se ne desava u ovom Ja koje mora moci da prati sve moje predstave?

Iskustvo se desava u vremenu, a u Ja ne...

To je tacno, nemamo iskustvo u Ja tako kako imamo o onome sto se desava u vremenu. Ali ipak mi ocigledno govorimo o njemu, mi ga transcendentalno dokazujemo. Sta je onda ono? Sta o njemu mozete reci konkretno a da nije negativno? Reci cete o njemu da je cisto, a nije empiricko, nuzan je uslov, morate ga razlikovati od sleda misli u vremenu. I sta vi zaista mozete reci o njemu? NISTA! I onda je Ja stvar po sebi! To je jedan odgovor na to kako bi Kant shvatao stvar po sebi. Ja je jedna stvar po sebi po onom kriterijumu koji Kant usvaja. Tu je bitna jedna stvar – tamo gde je Hjum napravio rupu i rekao da ne postoji nista, samo svezanj percepcija, Kant nalazi mesto za transcendentalne uslove koji nisu sadrzinski vec formalno definisani i to je neka stvar po sebi koja je nesaznatljiva, a koja ipak mora biti prisutna jer bez njih ne bismo mogli da steknemo iskustvo i saznanje. To isto se desava i sa spoljasnjim svetom – tamo gde Hjum ne priznaje kauzalitet Kant kaze da morate da nadjete kako cete da kazete nesto o prirodi i to radite pomocu kategorije kauzaliteta. Ali vi zaista nista ne mozete reci o spoljasnjem svetu osim toga da mora postojati nesto sto je spoljasnji svet inace ne biste mogli da imate saznanje. Tako da ako hocete da govorite o stvari po sebi, mozete da kazete sta je to stvar po sebi – jedna je spoljasnji svet, drugo je vase Ja. Sto i dalje ne govori koliko je tih stvari po sebi, samo koristite taj zajednicki termin za ono sto ne mozete saznati, a to su po Kantu Ja i ono sto se nalazi izvan nas cini se. Paralogizmi – kritika sadrzinskog tretiranja Ja (res cogitans, duhovna supstancija, neko nepoznato nesto). Kod Kanta to ne mozemo imati osim u pojavnom smislu, ali ne kao onoga sto je stvarno po sebi slucaj. Tako da je prvi korak u trl.dedukciji jeste da kaze sta je neophodno za vasu svest – da bude zaista nasa, a onda mozemo da predjemo na ostalo, standardnu pricu o podvodjenju pojmova...

Istorija filozofije 3a, vezbe, 1.11.2013.

Prvi deo casa

Kant objasnjava sta razume pod praosnovnim sinteticnim jedinstvom apercepcije i on kaze „Ja sam svestan identicnog Ja s obzirom na raznovrsne predstave koje su mi date u opazanju...“ Zatim kaze da je osnovni stav sinteticnog jedinstva apercepcije najvisi princip svake upotrebe razuma. Najvisi osnovni stav mogucnosti svakog opazanja u pogledu culnosti prema trl.estetici je da sva raznovrsnost culnosti stoji pod formalnim uslovima prostora i vremena, dok je najvisi moguci stav te iste mogucnosti u odnosu na razum to da sva raznovrsnost opazanja stoji pod uslovom praosnovnog sinteticnog jedinstva apercepcije. I Kant smatra da je razum moc saznanja, a da se saznanja sastoje u odredjenom odnosu datih predstava prema jednom objektu, dok je objekat ono u cemu je objedinjena raznovrsnost jednog datog opazaja, i on kaze da je jedinstvo predstave ono sto sacinjava odnos predstave prema jednom datom predmetu, to jest njihovo objektivno vazenje, i ono cini predstave saznanjima i na tome se zasniva sama mogucnost razuma.

Tu pravi rekapitulaciju onoga sto razum cini, odnosno kako saznanje funkcionise. Na svakom nivou ljudskog saznanja Kant smatra da postoji nekakvo sinteticno jedinstvo nekakvih raznovrsnosti. Ujedinjuje raznovrsnost materije opazanja koristeci se formama opazanja, onda vam to daje nekakve objekte za koje jos ne znate sta su, onda njih ujedinjujete u nekakvo jedinstvo tako sto mozete da nadjete nekakve zajednicke karakteristike da na njih primenite pojam. To ce se ponoviti na svakom nivou i evo vam ovde jedan primer: praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije. Ova formulacija vec nesto govori – sve sto treba da znate ako znate njegovu upotrebu termina. Recimo podjite od toga da je praosnovno. Jedna stvar bi bila reci da je osnovno, to su principi, pravila, uslovi mogucnosti saznanja na nivou recimo pojava odnosno opazaja. Ono sto vam je osnovno za formiranje opazaja u prostoru i vremenu su te forme. Ono sto vam je osnovno da biste mogli da imate nekakvo razumevanje toga, odnosno potpuno saznanje toga sto imate pred sobom su pojmovi – osnovni mehanizmi razmisljanja, odnosno osnovni mehanizmi koje razum upotrebljava da bi mogao sebi nekako da predstavi ono sto ima u culima. Ali praosnovno – to je fundamentalnije i od jednog i od drugog. I sad kazete sinteticno jedinstvo, to znaci da opet postoji neka raznovrsnost. Opet morate da napravite neku sintezu, a ona se ne iscrpljuje u onome sto rade bilo forme misljenja, bilo forme opazanja. To vam govori sta je ta apercepcija, i govori koji je to Kantov metod izlaganja – on se stalno pita sta je to sto nam je potrebno da imamo ovakvo iskustvo kako imamo. Kad je jednom rekao da imate saznanje time sto imate opazaje i pojmove, onda deluje kao da je to sve sto nam je potrebno i onda Kant odjednom uvodi ovo. I jos kaze da je praosnovno. Bez toga nema nikakvog saznanja, iako je prethodno rekao da bez pojmova i opazaja nema nikakvog saznanja. Praosnovno sinteticno jedinstvo vam govori da raznovrsnost kojom operisete, raznovrsnost koju su vam vec omogucili opazaj i pojam, ali koji nisu bili u stanju da vam sintetisu sami, sad se pitate sta je to sto preostaje, sto mora moci biti slucaj da bih ja mogao da imam saznanje cak i onda kad sam podveo sve opazaje koje imam pod pojmove, recimo pod trl.pojmove. I to je odgovor na pitanje sta je praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije – on kaze da je to osnovni princip upotrebe razuma. Ovo opet moze biti zavodljivo: princip je nesto drugo, to je neko pravilo koje ste vi formusili da vam sluzi da operisete odredjenim pojmovima, ali ovo nije to, ovo je sam mehanizam funkcionisanja razuma, dakle nije nesto sto vi iznalazite, to je samo nesto sto vi mozete da detektujete, sto mozete da kazete da je tu, ali tu je na neki nacin nezavisno od vas, to je nacin na koji ovaj odnos funkcionise. E sad tu treba da se setite da sve sto imate u culima, to iskustvo od kojeg Kant polazi je vec sintetisano. Dakle, nikada nemate nesintetisane sadrzaje u iskustvu. I Kant kaze tek nakon sto imate sintetisane te sadrzaje mozete ih analizirati, mozete traziti od cega su oni sastavljeni. Sto drugim recima znaci da nikada nemate slucaj da vase moci saznanja ne funkcionisu harmonicno. Ta harmonija saznajnih moci – uporedite sa estetikom: sudovi ukusa su objektivni zato sto vi treba da pretpostavite da ta harmonija postoji. Tako Kant pretpostavlja da harmonija svih tih saznajnih moci uvek funkcionise onako kako treba, nikada u delovima ili aspektima, ne postoje vremenski sledovi gde se jedna aktivira pa druga, vec deluju sinhronizovano, rade kako treba i zato imate iskustvo kako imate. Da biste imali takvo iskustvo potrebno je da nesto opazate culima i granica upotrebe razuma je to sta imate u opazanju. Pojmovi pod kojima ne mozete da podvedete nesto sto imate u culima su prazni, odnosno vam ne trebaju vec vam nude laznu sliku o saznanju koje biste kao mogli imati, ali zapravo nikada ne mozete da ih imate. Kantova poenta (jedna od poenti i trl.dedukcije)je da vi ne mozete primeniti razum osim ako ga ne mozete primeniti na ono sto imate u culima, na ono sto vam materija opazaja omogucava da imate u culima. Drugim recima, iako se stvari upravljaju prema vasem saznanju, vi ste zavisni od onoga sto opazate, necega sto je izvan vas, neke stvari po sebi koje masta daje, inace, svakako mora biti osnov za ono sto imate u culima, jer stvari koje opazate nikako ne smeju biti vas proizvod, proizvod vase imaginacije. U tom slucaju bi se gubila razlika izmedju pojave i privida. E sad, kao sto tu sa te strane imate stvar po sebi i ovo sinteticno jedinstvo je neka stvar po sebi i jednako ste od nje zavisni kao sto ste zavisni od onoga sto je izvan vas. To znaci sledece: Vas razum mora uvek da se oslanja, kao i vase opazanje, na jednu specificnu svest koja ako ne postoji necete moci da imate saznanje. To je praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije. Apercepcija je samosvest, i to mora da bude specifican vid samosvesti jer samosvest takodje moze da se shvati kao nesto sto je stvar opazanja ili introspekcija onoga sto imate unutar sebe kao misli, planova, namera, sto mozete pratiti u vremenu kao predmete unutrasnjeg cula. Ali to je stvar culnog opazanja, nije stvar razuma, a ovo mora da bude temeljnije i od jednog i od drugog. Drugim recima, mora da bude van prostora i van vremena, a opet mora nekako da kvalifikuje ono sto imate u prostoru i vremenu. I onda vi morate biti svesni da su sve predstave vase predstave. Drugim recima, mora postojati kontinuitet koji mozete ispratiti da biste mogli da razumete da je sve to predmet bas vaseg opazanja, a ne neceg drugog, ne neceg nasumicnog, i zato kad govorimo o odsustvu nasumicnosti, proizvoljnosti, govorimo o principima, pravilima (nekad ih upotrebljava sinonimno iako ne treba svuda)... Svi ti mehanizmi saznanja imaju trl.karakter, oni su nuzni uslovi koji su vam potrebni da imate saznanje onakvo kakvo imate. I svest o tome da su sve vase percepcije, odnosno vasi opazaji bas vasi, odnosno sva vasa sazananja vasa objedinjuje raznovrsnost tih saznanja pod jedno sinteticno jedinstvo. To je ono sto imate. Kada koristite samo cula vi imate visestrukost nekih ovih ovde sad, koje god da su. Onda ih objedinjujete pod neke pojmove, znate sta je to. Ali raznovrsnost koju sad imate pred sobom koji pojmovi i opazaji ne mogu da pokriju je raznovrsnost tih stvari koje ipak nisu objedinjene nekim specificnim saznanjem, a to treba da vrsi ova apercepcija – saznanjem da je to sve vase. To je onda jedna vrsta specificnog jedinstva koja ne moze da bude relevantna za nekog ko je realista. Osnov jedinstva za realistu je ono sto se desava nezavisno od nas u samim stvarima. Tako da kad dodjete do nekih istinitih saznanja njih objedinjuje sama realnost. Medjutim, sta da radi jedan idealista koji kaze da stvari moraju da se upravljaju prema vasem saznanju? On mora da tvrdi da su sa jedne strane ako hoce objektivnost kod svakog coveka moci saznanja takve da funkcionisu na jedan isti nacin. Ali to jos uvek nije dovoljno. Svaki pojedinac mora da bude svestan takve karakteristike saznanja. Drugim recima morate da budete svesni da su svi vasi opazaji vasi, stavise da vase saznajne moci funkcionisu u nekom skladu koji omogucava da vidite svet tako kako ga vidite. Primer kako vrlo konkretno od toga zavisi nacin kako cete da shvatite prirodu. Ako ste realista onda cete tvrditi da vase saznajne moci nemaju principijalne granice, nema razloga da ih imaju. Tvrdite da je svet takav kakav je nezavisno od vas i stavise smatrate da ga je moguce saznati u nekom, ma kako dalekom, vremenskom periodu, ali ga je u principu moguce saznati. To je paradigma kojom je operisano jos od kraja srednjeg veka. Sve sto se moze saznati vi mozete saznati, ne mozda vi konkretno ali neko nekad. To vam daje sledecu implikaciju – priroda je saznatljiva. Ako je priroda saznatljiva onda saznanja do kojih dolazite o njoj su zaista objektivna, odnosno zaista istinita i naravno odatle proizilazi kumulativizam u filozofiji nauke. Ideja sasvim bliska intuiciji da prethodne generacije ostavljaju neki korpus saznanja na koji vi mozete da se nadovezete i nastavite da gradite tu zgradu saznanja dok je ne zavrsite, to je jedna od najociglednijih implikacija realizma u pogledu naucnog znanja. Medjutim, ako ste idealista Kantovog tipa, reci cete da priroda nije saznatljiva do kraja, a sta to dalje govori ako hocete da se bavite naukom? Onda to do cega dolazite mozda i nije zaista neka prava, objektivna istina koja se tice stvari po sebi, to je nesto do cega dolazite s obzirom kako vi uopste mozete da dodjete do toga. Znaci namecete granice vasim sopstvenim mehanizmima saznanja kojih ste svesni i morate ih biti svesni. Ako ste ih svesni onda cete reci da vi ne okrivate nista o prirodi, vi je samo objasnjavate. Drugim recima, vi se trudite da vasa saznanja o prirodi imaju eksplanatornu snagu, ne nuzno adekvatnost onoga sto tvrde o stvarima kakve su nezavisno od vas. I onda ne mozete vise biti kumulativista. Mozete reci da je lako zamislivo da u nekoj bliskoj buducnosti vase saznaje o prirodi potpuno izmeni, razori i izgradi. Kun je nesto slicno mislio. Dakle, poenta je da postoji neka razlika u tome kako cete shvatiti vase saznanje prirode, da li kao otkrivanje ili objasnjenje. I onda ako shvatite to kao objasnjenje onda cete biti svesni da je moguce dati citav niz razlicitih objasnjena sta se u prirodi desava. I tu vam recimo dolazi Kvajn sa svojom nedovoljnom determinacijom teorije cinjenicama, odnosno idejom da je o jednom istom skupu fenomena moguce da ti vise razlicitih teorija koje su medjusobno nespojive. Kantu je vazno da makar na ovim osnovama dodje do nekih objasnjenja sta se desava u prirodi, objektivno vazecih stavova, ali da biste to mogli nisu vam dovoljni samo opazaji i pojmovi, potrebno je da tu raznovrsnost koju imate u predmetu vaseg saznanja objedinite svescu da je to vase. Sad se mozete pitate sto vam to treba, zar nismo toga vec svesni bez nekog posebnog isticanja nekog mehanizma saznanja. Pa niste, a zasto? Zasto Kant mora to dodatno da eksplicira?

Ni opazaji, ni pojmovi nemaju samosvest...

A zasto mu nisu dovoljni opazaji i pojmovi, sad nezavisno od samosvesti? Zasto nisu dovoljni za pravo saznanje?

Poenta je u tome da smo mi svesni da je to iskustvo koje imamo nase, a ne bismo toga bili svesni kada bismo imali opazaje i pojmove, jer oni sami nemaju samosvest.

U nekom smislu biste ostali u raznovrsnosti. Vi morate objediniti tom specificnom svescu i vec smo rekli, ta svest, to Ja je stvar po sebi, ima sve karakteristike stvari po sebi, sto znaci da vi ne znate zasto ona funkcionise bas na taj nacin. Isto kao sto ne znate zasto je svet takav kakav je. Ne znate kako bi jos mogle izgledati moci saznanja koje bi bile razlicite od vasih, ne znate ni zasto one funkcionisu bas tako kako funkcionisu. To je za Kanta misterija kojoj nije potreban nikakav odgovor. Dovoljno je da znate da funkcionisu tako kako funkcionisu. Da su neophodne, ali zasto, to nije posebno vazno. Isto kao sto nije posebno vazno zasto je Ja takvo kakvo je a ne drugacije. Vazno je samo da ne bude pod legitimnim Hjumovim napadima, da vi zapravo Ja i nemate. Ovaj 16.paragraf i oni koji se nadovezuju su odgovor na Hjuma, kao sto vam je Druga analogija odgovor na Hjumov izazov kauzaliteta, ovo vam je odgovor na Hjumov izazov licnog identiteta, odnosno duhovne supstancije. Cisto analogno ako vi nemate ideju o kauzalitetu, ako je svet samo sled i dodir koji ste navikli da posmatrate na odredjen nacin onda vi nemate objektivno saznanje. Ukoliko nadjete nacin da posmatrate prirodu u terminima kauzaliteta onda vi mozete imati objektivno saznanje. Medjutim, 16.paragraf je nista manje vazan deo projekta da se odgovori na Hjumov izazov, da se da neki produktivni plod tog budjenja iz dogmatskog dremeza. Vi morate da kazete pored toga sto postoji neka ideja kauzaliteta vi morate takodje razumeti kako mozete imati nekakvo Ja koje omogucava saznanje. Kant kaze da posmatrajuci ono sto imate u unutrasnjem culu vi ne nailazite ni na kakvo Ja. U opazajima i pojmovima nema tog kontinuiteta. Oni imaju svoje specificne funkcije, ali one imaju svoje granice. Izvan tih granica to sto ne nailazite na neko Ja, i tu se Kant slaze sa Hjumom, zato morate da postulirate neku posebnu svest o tome kako vase saznanje funkcionise, kako vase predstave funkcionisu, da biste mogli da smatrate da oni imaju objektivno vazenje. Kant radi nesto drugacije od onoga sto su radili empiricari i racionalisti, oni su realisti, a on je idealista (zato je neprikladno govoriti da je on sintetisao racionalizam i empirizam, ako se neko odvojio od prethodne filozofije, on se odvojio, uzeo je neke elemente od njih ali im je dao potpuno novo znacenje). On samo uvidja da su na nesto naisli sto je valjano, ali nisu to stavili u prave okvire. Ti okviri koje Kant nudi su potpuno razliciti od gotovo bilo cega sto je ranije postojalo. I ti novi okviri ga teraju da postulira taj citav niz mehanizama saznanja zato sto vi ne smete nista vise da pretpostavite. Ja se pretpostavlja, kauzalitet se pretpostavlja, zato sto vam je bilo jasno da vi sadrzinski mozete odrediti kao Dekart recimo nekakvo cogito, zato sto vi imate neposredno prisustvo stvarnosti onakva kakva je po sebi pa mozete da pretpostavite sve te kategorije koje inace koristite. Onda kada to oduzmete, kao kod Kanta, onda vi morate naci posebno mesto za sve one stvari koje su se ranije nekako implicitno podrazumevale. I zato on mora da eksplicira ovo Ja koje je razlicito od svih prethodnih shvatanja Ja. I praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije – to jedinstvo samosvesti u svakom od vasih opazaja, odnosno sinteze opazaja i pojmova, vaseg saznanja, vase Ja mora biti prisutno, svest o tome da je to vase, i ono je praosnovno zato sto ako to nemate onda nista drugo nemate. Najfundamentalnije od svega sto uopste mozete imati u saznanju.

Kaze da je prvo cisto saznanje razuma osnovni stav praosnovnog sinteticnog jedinstva apercepcije i on kaze da sinteticno jedinstvo svesti jeste njen objektivni uslov sveg saznanja, uslov pod kojim mora da stoji svaki opazaj da bi postao objekat za mene. Zatim razjasnjava sta je objektivno jedinstvo samosvesti i kaze da je trl.jedinstvo apercepcije jeste ono jedinstvo koje svu raznovrsnost koja je data u jednom opazaju objedinjuje u jedan pojam o objektu i zbog toga se zove objektivno i mora da se razlikuje od subjektivnog jedinstva svesti koje znaci jednu odredbu unutrasnjeg cula, a empiricko jedinstvo svesti koje se nalazi u predstavama tice se samo jedne pojave pa je slucajno. Dok je cista forma opazanja u vremenu, ona stoji pod praosnovnim jedinstvom svesti samo na osnovu nuznog odnosa raznovrsnosti opazaja prema jednome.

U 19.paragrafu logicka forma sudova sastoji u objektivnom jedinstvu apercepcije koji se u njima nalaze, krece od toga da nije zadovoljan definicijom koju daju logicari o sudu, a to je da je sud predstava o odnosu izmedju dva pojma, i da to u sustini vazi samo za kategoricne sudove, dok je u hipoteticnim i disjunktivnim rec o odnosu medju sudovima. Ono sto on smatra da je vaznije od te greske koja je pravljena jeste u cemu se sastoji taj odnos. Ono sto je vazno ako cemo da analiziramo taj odnos jeste ta razlika izmedju objektivnog i subjektivnog jedinstva nekih predstava gde bi objektivno pocivalo na razumu i bilo bi nuzno, a subjektivno pociva na zakonima reproduktivne uobrazilje, i imalo bi samo subjektivnu vaznost. I sad daje primer dva suda gde je jedan onaj gde imamo objektivno jedinstvo – „Tela su teska“, i tu kopula JE upucuje na objektivno jedinstvo, i to treba razlikovati od suda koji bismo mogli napraviti na osnovu asocijacije da kada ja podignem neko telo onda osecam pritisak tezine. Pitanje je odakle sad ovo nuzno jedinstvo u prvom sudu kad su oba suda empiricka, samim tim i slucajna. Stvar je u tome sto su u prvom sudu data saznanja podvedena pod objektivno jedinstvo apercepcije. Sud nije nista drugo do nacin na koji se data saznanja podvode pod objektivno jedinstvo apercepcije. Ove predstave ne pripadaju u empirickom opazaju nuzno jedna drugoj, nego u sintezi opazaja, na osnovu nuznog jedinstva apercepcije. Zbog toga su ove predstave spojene u objektu, a ne samo u opazaju.

Sad ne znamo zasto bi taj sud „Sva tela su teska“, bez tog objektivnog jedinstva apercepcije, bio proizvoljan. Setite se Hjuma – zasto bi onda bio proizvoljan? Ne postoji nekakva pravilnost koja bi vam garantovala da ce on uvek vaziti. E sad Kant nesto uvodi sto vam garantuje da ce taj sud uvek vaziti, i sta je to? „Ova recica JE oznacuje odnos datih predstava...“ morate imati nesto sto garantuje nuznost onim sudovima koje iznosite o svetu. I sad dalje kaze da su sudovi mehanizmi putem kojih uopste nesto mozete da govorite o svetu. Setite se sudovi su funkcije jedinstva, odnosno neki mehanizmi kojima mozete da sjedinjujete raznovrsnosti koje imate u opazanju. Imate razna tela, mozete o njima da kazete da su teska, i onda formirate sud „Sva tela su teska“. Ali sam sud, sama logika koja stoji u osnovi tog suda ne moze garantovati nuznost tog suda. Moze kontigentnost, moze reci da ma na koje telo naidjete, uvek ce vaziti sud „Sva tela su teska“. Ali to ne znaci da ce nuzno vaziti. To da ce nuzno vaziti govori da je jedini nacin na koji nesto mozete reci u pogledu tezine o telima, u pogledu tezine sto mozete shvatiti o telima, to da su ona teska uvek i u svakom slucaju. A zasto, zato sto to jedinstvo kojim cete sintetisati sve raznovrsne predstave o telu u pogledu atributa tezine, to jedinstvo pripada vama, i to vama kao ljudskim bicima sto znaci da pripada svim ljudskim bicima. I to je jedini nacin da vi razumete nesto o telima u pogledu tezine, jedini nacin da date neki objektivan sud o njima. I zato mozete reci, utoliko ukoliko je izvor nuznosti u vama, utoliko je on stvaran, nije podlozan Hjumovskoj kritici. Kantovi rezoni su uvek transcendentalni kada je rec o tome. Svaki sud, ako biste ostali na tablici sudova, govori nesto kontigentno o stvarnosti, a ako je nesto kontigentno, ako modalitet nuznosti nije ukljucen u vase saznanje sveta, onda sve sto imate da kazete o tom svetu je vrlo lako opovrgljivo nekakvim vise ili manje ubedljivim argumentima, i to je problem na koji su nailazile sve filozofije. Jasno je da za realistu nuznost lezi u tome sto vi dajete istinite opise stvarnosti. Ili mozda cak nije ni potrebno za naucnika realistu da tvrdi nuznost onoga sto govori. Kada tvrdi istinitost nece razmisljati o nuznosti. Kantu to nije dovoljno zato sto vidi da je uvek moguce to osporiti nekakvim alternativnim shvatanjem. A ako mozete da osporite plauzibilno neki sistem onda on ne samo sto je kontingentan, onda je on skoro pa proizvoljan i to je ono sto jedna filozofija ne sme sebi da dopusti. Zato nam treba izvor nuznosti. Kantu je potrebno da vam kaze sta to pored sudova, koji su mehanizmi sintetisanja nekih predstava, jeste izvan tih sudova, fundamentalnije, sto ce vam omoguciti jedinstvo. Ove predstave pripadaju na osnovnu nuznog jedinstva a percepcije u sintezi opazaja jedna drugoj, odnosno na osnovnu principa objektivne odredbe svih predstava, ukoliko iz toga moze da postane saznanje. E tu treba razumeti upotrebu termina subjektivno i objektivo kod Kanta. Vracamo se na estetiku - jedna od osnovnih Kantovih dilema u pogledu sudova ukusa? Sta je opsta saopstivost kod suda ukusa? I zasto to Kantu treba? Ja hocu da moj sud ukusa bude univerzalan. U nekom smislu opsti, ali pazite kod Kanta kada govorite o opstim sudovima i estetici zato sto nikad ne mogu da kazem „Sve ruze su lepe“, sud ukusa je partikularan. Mogu samo da kazem „Ova ruza je lepa“. On kaze da „Sve lale su lepe“ nije sud ukusa, ma koliko mogao u nekom drugom smislu tacno, to nije sud ukusa, to je nekakvo saznanje koje se tice razuma, nije estetski sud. Estetski sud je „Ova lala je lepa“. Opsta saopstivost tog suda je to da on univerzalno vazi. Sta se sad tu pitate? Takav sud bi trebalo da bude objektivan, ali on je subjektivan. Kantu je stalo da pokaze kako jedan subjektivan sud moze univerzalno vaziti. A zasto je subjektivan? Zato sto ste vi ti koji ga iznosite. Tako da tu imate te standardne definicije koje mogu da se ukrste, kao sto se sinteticko a priori kod Kanta moze ukrstiti. Kant nalazi neko novo polje univerzalnog vazenja – kako nesto moze biti subjektivno, a ipak vaziti za svakog, te drugim recima biti u isto vreme objektivan na nas nacin. I Kant ce reci da je sud objektivan onda kada se tice nekog objekta onakvog kakvog ga vi imate u pojavi, onakvog kakvog saznanje moze da ga predstavi vama. Zato morate da pronadjete nacina da vas sud univerzalno vazi. Vi cete reci recimo „Ova lala je lepa“, taj sud je subjektivan u tom smislu zato sto ga vi iznosite, zato sto je pojedinacan, partikularan. Morate da pronadjete nacin da univerzalno vazi da ne biste bili relativisti. I onda u tom tradicionalnom smislu vi morate da ucinite da taj sud bude nekako objektivan, odnosno da se nekako odnosi na sam taj objekat. Kant ce reci da sud ukusa ipak stoji pod nekim pojmom, odredjen je nekim pojmom, mada je taj pojam nedefinisan, neki pojam nam je potreban mada nikada necemo moci da znamo sta je, kakav je, itd. Tako da to dopadanje bez pojma posle kod njega dobija neke kvalifikacije. Ali sta je tu poenta. Objektivno ne mora da se izjednaci sa univerzalnom validnoscu, valjanoscu. I sad kad kazemo „Samo na taj nacin iz ovog odnosa postaje sud...“ Kant ovde, kad je pisao KCU imao je u vidu ono sto ce biti predmet KPU, on i pise ovo da bi mogao da ostavi mesto za prakticne sudove, odnosno prakticni um, medjutim on nije imao u vidu ono sto ce biti u KMS, odnosno nije imao u vidu tu razliku subjektivnosti i objektivnosti, odnosno nije morao da se bavi time kako nesto to je subjektivno mora da bude i dalje univerzalno vazece, ne na taj eksplicitan nacin. I zato, on kada ovde kaze da jedan odnos vazi objektivno to prosto znaci da ima univerzalnu valjanost. Ne tice se stvari kakve su same po sebi, izvan nas. I ovde kada govori o subjektivnom, govori o zakonima asocijacije. To vam je direktna referenca na Hjuma, odnosno psihološke mehanizme koje mi imamo i upotrebljavamo da bismo dosli do bilo kakvih iskaza o svetu. Evo, on kaze „Prema ovim zakonima asocijacije ja bih mogao da kazem samo...“ Dakle, sudovi ce uvek biti po nekom svom karakteru hipoteticki. Odnosno imace uslovno vazenje, u smislu da nece postojati nista sto cete moci da kazete u prilog tome da oni imaju nuznu valjanost, ili da govorite sigurno nesto o telima koja nemate trenutno o iskustvu. Sve to za Hjuma ne mozete da uradite, a za Kanta morate. I tu vidite kako praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije treba da predstavlja odgovor i Hjumu, dakle da odete izvan tih predstava slobodnih asocijacija, neposredne evidencije o stvarima ka necemu sto vam omogucava da sud kada koristite on je zaista takav kakav trbeba da bude, koji ide kao onome sto ce univerzalno vaziti. A sud nece univerzalno vaziti zato sto je sam po sebi univerzalno vazeci ili vam je nuzan sto logika nikako ne garantuje, nego zato sto stoji pod jednim drugim jedinstvom i to je onda ovo praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije. Tako da vam Kant pravi direktnu vezu izmedju razumske aktivnosti sudjenja, odnosno kategorija, i ovog praosnovnog sinteticnog jedinstva apercepcije koje treba da stoji u tome u nekom odnosu. To je sto se tice razuma. E sad posto je ovo trl.dedukcija kategorija, rekli smo jednu stvar koja je bitna za upotrebu kategorija, da su ove predstave moje, sada moramo jos nesto. To vam je ovaj 20.paragraf – „svi culni opazaji stoje pod kategorijama...“ Sada vec govorimo o upotrebi kategorija.

Dakle u 20.paragrafu se poziva na 17.gde kaze da raznovrsnost opazaja mora da se sintetise sinteticnim jedinstvom apercepcije jer je jedino tako moguce jedinstvo opazaja, i onda se osvrce na 19.gde kaze da radnja razuma koja dovodi tu raznovrsnost pod jednu apercepciju jeste logicka funkcija sudova, a kategorije nisu nista drugo do ove funkcije sudjenja tako da je ta raznovrsnost prema njima. Zakljucak je da raznovrsnost u jednom datom opazaju stoji nuzno pod nekim odredjenim kategorijama.