Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

20.paragraf mozete razloziti na silogizam sto naravno mozete tek kad ste prosli kroz sve paragrafe, ali on tu govori da ne mozete ni na jedan nacin upotrebiti kategorije, ali s obzirom da se odnosi na nesto sto pripada nasim culima.

21.primedba – cilj nam je da kroz ovu dedukciju dokazemo vazenje kategorija za sve predmete nasih cula i kaze da razum pomocu kategorija svojom sintezom podvodi raznovrsnost pod to jedinstvo samosvesti i da empiricki svest date raznovrsnosti u opazaju stoji pod cistom samosvescu a priori kao sto je opazaj empiricki stajao pod cistim culnim opazajem a priori. I sad radi dedukcije on pokusava da apstrahuje od nacina na koji biva data raznovrsnost za jedan empiricki opazaj, to su prostor i vreme, medjutim problem je sto ne moze da se apstrahuje od druge stvari, a to je da ta raznovrsnost mora da bude data, pa se onda pita kako bi izgledao jedan razum koji podvodi recimo pojave, koji ne bi morao da opaza predmete da bi saznavao odnosno kako bi se onda kategorije odnosile ako ne bi bila potrebna datost.

Kant pomalo mozda komplikuje ali pogledajte njegove recenice pa cete mozda videti kako pristupa ovom pitanju. Kaze „U gornjem dokazu ipak nisam mogao da apstrahujem od jedne stvari...“ E sad a KAKO to ostaje nereseno, dakle, onde gde treba da vam da nekakvo objasnjenje kao krajnje objasnjenje onoga sto se zaista desava on tu staje. Jer on tu zapravo i ne moze da vam kaze nista o tome, kao sto niko ne moze da vam kaze nista o tome sto bi imalo karakter saznanja o tim mehanizmima. Koji je njegov razlog sto ostaje nereseno? Odnosno sta on nudi umesto tog objasnjenja? Sta nudi kao nekav dokaz za to da mora biti data nekakva raznovrsnost? „Jer ako bih ja zamislio neki razum koji bi recimo i opazao kao recimo bozanski razum koji ne bi predstavljao date predmete vec bi sa njegovom predstavom sami predmeti bili istovremeno dati ili njome proizvedeni onda kategorije ne bi imale nikakav znacaj za jedno takvo saznanje.“ Ovo vam je klasicno transcendentalno rasudjivanje – ako bih zamislio nesto drugo onda bi ovo sto sam dedukovao kao nuzno za moc saznanja funkcionisalo na drugaciji nacin pa bi onda moc saznanja funkcionisala na drugaciji nacin. Svaki put kad Kant treba da pruzi nekakvo sadrzinsko objasnjenje onoga sto se desava on da transcendentalnu argumentaciju i kaze da je ovo jedini nacin da bude tako, ne moze da bude drugacije. Jedan odgovor na to je „Evo kako moze da bude drugacije“. Mora da bude data raznovrsnost nezavisno od sinteze razuma. To znaci da ne mogu kategorije da budu te koje ce proizvesti predmete koje opazate. I koja je Kantova slika razuma koji bi mogao to da uradi, pa bozanski razum, i klasicna slika Boga koji zamisli nesto pa to onda postoji. To je srednjevekovna slika – Bog nesto pomisli onda to i bude, i onda je to neka intelektualna aktivnost koja ujedno moze i da opaza. Na kraju krajeva to je ono i sto je Lajbnic smatrao. Razum i culnost stoje na jednom istom spektru saznavanja i sto ste sposobniji to vam culnost manje treba i onda sve aktivnosti koje cak i culnost na nekom nizem nivou moze da vrsi su posao razuma na nekom visem nivou. Tako da beskonacni razum takodje i opaza, a stavise bozanski razum osim sto opaza u isto vreme i stvara ono sto opaza i onda takvom razumu ne trebaju kategorije. Medjutim nama trebaju kategorije, tako da nas razum ne moze da funkcionise drugacije nego kako funkcionise. Iz toga mozemo da zakljucimo da ta raznovrsnost o kojoj govorimo mora da bude data pre i nezavisno od sinteze razuma, sto znaci da taj razum ima svoj konkretan posao koji cula ne iscrpljuju, koji praosnovno sinteticno jedinstvo apercepcije ne iscrpljuje. Svaka od tih stvari vam je potrebna i to je taj funkcionalisticki rezon koji je kod Kanta implicitno prisutan. Svaki od ovih mehanizama koji iznalazimo iznalazimo i prema svom clju zato sto vidimo da postoji neki posao koji treba da uradi a ne moze da se uradi vec na nekom prethodnom nivou, i od strane od nekog prethodnog mehanizma saznanja. Cula rade jednu stvar ali ne mogu sve, razum radi neku drugu stvar ali ne moze sve. Jedinstvo apercepcije ima svoj posao koji se ne moze redukovati na funkciju bilo koje od ova prethodna dva i videcemo kako se to nastavlja. U svakom slucaju ovo je primedba teze da svi culni opazaji stoje pod kategorijama. I sad ako smo to utvrdili, dalje treba da ogranicimo upotrebu kategorija samo na to. Dakle, rekli smo da je to jedna upotreba kategorija i to smo oglasili kao nuzno, ali to samo po sebi ne garantuje da je to jedina upotreba kategorija i onda je to ovaj 22.paragraf.

„Zamisliti i saznati nije isto...“

I to je kljucno, nista ne postoji i ne bi moglo postojati na sta bi se moja misao mogla primeniti. Prosto predmet primene ne postoji, to moze biti predmet primene razumske aktivnosti, kao sto ljudi razmisljaju o Bogu. Ali sta god da kazete mozete negirati i tu nece biti nikakve protivrecnosti. I sad govori sta culnost tu omogucava. Evo, culni opazaji, empiricki opazaji, prostor i vreme...

Drugi deo casa

Poenta je da da bi bilo saznanja mora da postoje opazaji na koje bi moglo da se primeni cisto saznanje a priori koje u stvari nije saznanje ako ne moze da se primeni, i da ako bismo mogli misliti o necemu za sta nemamo empiricki opazaj mi u stvari nista ne bismo mogli da kazemo o tome osim i nekakve negativne odredbe, ni kategorije ne bi mogle da se primene izmedju ostalog tako da ne mozemo nista da saznamo o onome sto nema materiju da unesemo tu formu.

Kaze „Kategorije nam posredstvom opazanja pruzaju saznanje o stvarima samo ukoliko se mogu primeniti na empiricke opazaje, tj.one sluze samo mogucnosti empirickog saznanja. Ovo se znanje pak zove sa iskustvom. Dakle, kategorije nemaju nikakve druge upotrebe za saznanje stvari osim ukoliko se ove stvari smatraju kao predmeti moguceg iskustva.“ Mozete to gledati ovako – imate matematicke i dinamicke kategorije, one za kojima nam je potrebna predstava o samom objektu i one za koje morate imati neke sadrzaje koje cete pak moci da posmatrate u vremenu. Prostor i vreme sa druge strane nisu nista nego vase forme opazanja. Kategorije dakle, nemaju nikakvu primenu van onoga sto postoji u prostoru i vremenu zato sto ne postoji adekvatna primena bilo cega sto nemate u prostoru i vremenu, odnosno onoga sto nije neki vas opazaj. I ako Kant igde moze biti jasniji ovde je jasan u najvecoj mogucoj meri, naravno ukoliko razumete nacin na koji upotrebljava pojmove i sta je do tad rekao. Ali ovde objasnjava i daje zgodne tehnicke termine koje mozete uvaziti kao neke osnovne ideje – da saznanje koje imate u iskustvu, to je ono na sta primenjujete kategorije i ni na sta drugo ne mozete primeniti kategorije. 23.paragraf dodatno rezimira to sto je imalo da se kaze, prakticno ne govori nista novo. Kaze „Ako se pretpostavi neki objekat nekog ne-culnog opazanja kao dat...“, sad ide opet ono transcendentalno rezonovanje – sta bi bilo da je drugacije, „onda se zaista pomocu svih onih predikata koji leze vec u pretpostavci moze predstaviti da njemu ne pripada nista sto je svojstveno culnom opazaju, dakle da nije rasprostrt, da nije u prostoru, da njegovo trajanje nije vremensko, da se u njemu ne nalazi nikakva promena...“ Medjutim to nije neko saznanje u pravom smislu te reci ako ja samo naznacim kakav nije opazaj a da pritom ne mogu da kazem sta se upravo u njemu sadrzi. Jer u tom slucaju ja apsolutno nisam predstavio mogucnost objekta za moj cisti pojam razuma, posto nisam mogao dati nikakav opazaj koji bi mu odgovarao, vec sam samo mogao reci da za njega ne vazi nase opazanje. E to vam je osnova razlikovanja svih predmeta na fenomene i noumene. Sta nesto nije ne moze da bude adekvatan predmet vaseg saznanja. A ako nesto nije u prostoru i vremenu, ako ne mozete da primenite kategorije, onda vi ne mozete da kazete sta nesto jeste. I to je zakljucak trl.dedukcije kategorija, odnosno nekog legitimnog, opravdanog principa primene kategorija za vase saznanje. Ono sto je ranije nagovestio, da su pojmovi bez opazaja prazni, sada je dobilo svoju transcendentalnu potvrdu – ne postoji nacin da saznate stvari osim ako nisu vec date u vasem opazanju i osim ako se na njih ne mogu primeniti pojmovi. Stavise pojmove ne mozete primenjivati legitimno osim na nesto sto se nalazi u vasem opazanju. To je kraj ovog dela trl.dedukcije.

Onda moze postojati a priori znanje?

Kako da ne, prostor i vreme su apriorni...

Ono nema veze sa kategorijama?

Ono upravo ima sve veze sa kategorijama. Kategorije kad primenjujete na predmete cula, vi ih primenjujete na culne predmete kao date u prostoru i vremenu. Transcendentalni pojmovi, treba ih razlikovati od empirickih. Dakle, trl.pojmovi su pojmovi onih opazaja koji se posmatraju kao dati samo u prostoru i vremenu gde vam nista drugo nije vazno o njima, nikakve individualne razlike, nikakvi kvaliteti, boje oblici... Samo da su dati u prostoru i vremenu. Utoliko ukoliko su u prostoru i vremenu postoji ovih 12 kategorija koje mozete primeniti. Utoliko ukoliko ih mozete primeniti mozete imati saznanje onih stvari koje su u prostoru i vremenu, a utoliko ukoliko su prostor i vreme u osnovi kategorija a priorni, onda cete imati saznanje koje je a priorno, sto ce reci nuzno.

Da bismo objasnili svest u mnostvu u vremenu potrebna je nekakva sinteza, pod time se podrazumeva nekakvo sistematizovanje. Znaci sinteza je potrebna da bismo napravili nekakav sistem naseg opazanja, a opazanje ne mozemo imati bez sistema inace bismo imali samo neko nejasno mnostvo. To dalje funkcionise preko jedinstva objekta i trl.jedinstva apercepcije, imamo trl.jedinstvo apercepcije koje je potrebno da bi ujedinilo sve te opazaje... Razum nema sopstvenu neku moc da objedini u sebi te opazaje, i zato sto nije culan, onda se to mora negde obaviti i onda je to upravo to trl.jedinstvo apercepcije. Sada ono sto je najbitnije su kategorije. Ta sinteza, spajanje u nekakav sistem mora da se odigra po nekakvim pravilima. U analogiji sa pojmovima i opazajima. Da bismo imali saznanje potrebni su nam pojmovi i opazaji. Dalje mi imamo neke pojmove za koje nemamo opazaje, zato su nam potrebni opazaji da bismo kako on kaze popunili. Moja poenta je da se ti pojmovi navode opazajima, znaci dobijaju smisao tek kad imaju opazaj koji se podvodi. Isto se to desava ovde, sinteza se obavlja po nekim pravilima, mora da se orijentise, i upravo taj orijentir su ove kategorije. Takodje zanimljiva poenta koju on pominje je da je sinteza potrebna da bismo uopste mnostvo shvatili kao jedan pojam. Znaci moramo nekako objediniti to mnostvo u jedan pojam, ne mozemo imati pojam uopste o mnostvu ako ga prvo ne sintetisemo i predstavimo sebi kao jedan jedinstveni pojam.

Cime to objedinjuje, odnosno kako do toga dolazi?

Pa jedinstvo objekata...

Da, ali kojom sposobnoscu uspevamo da dodjemo do tog jedinstva objekata? Imamo one dve vrste uobrazilje...

Imamo sintezu uobrazilje i sintezu razuma. Sinteza uobrazilje, njena poenta je da imamo vec culne datosti u prostoru i vremenu, i sama uobrazilja je potrebna da te culne datosti koje vec imamo povezemo sa nekim datostima ranije ili nekim za koje na osnovu kategorija pretpostavljamo da cemo imati kasnije. Ona je potrebna da bismo imali iskustvo kakvo imamo. Kad bismo imali samo neke trenutne drazi ne bismo ih uopste povezivali sa necim sto smo imali ranije ili kasnije. Sinteza razuma – ona stvara svest o tome da ono sto opazamo pripada fizickim objektima.

Glavna stvar ovde je razlika izmedju reproduktivne i produktivne uobrazilje. Imate sintezu razuma koja je nesto drugo, to je ono sto kategorije rade.

Produktivna stvara samo na osnovu razuma, a reproduktivna samo na osnovu empirickih pravila.

I sad, sta je reproduktivna uobrazilja? Sta ona konkretno radi? Imate neke Kantove formulacije...

Produktivna uobrazilja je sposobnost da zamislimo stvari koje ne vidimo u datom trenutku, a reproduktivna bi bila neko secanje na neke objekte koje smo vec videli...

Recimo da je to. Sad, kako to konkretno funkcionise? Morate da imate secanje koje je duze od jednog trenutka neposrednog opazanja. Morate zapamtiti sta ste imali pre jednu sekundu u opazanju da biste uopste mogli da formirate sliku o nekom objektu. Kad ja gledam kucu ispred sebe ja moram da je gledam u nekom vremenu. Moje opazanje je u vremenu i ja moram zapamtiti sve o tome da bih imao sliku o toj kuci da bih ja znao da je to jedna jedinstvena slika. Sto znaci sledece – Kant uvodi jednu novu moc saznanja, reproduktivnu uobrazilju koja ima funkciju koja se ne iscrpljuje u samom opazanju. Jer to sto vidite stvari u prostoru i vremenu ne omogucava vam da cete imati kompletnu sliku. To vam omogucava ako imate jos jedan mehanizam retencije koji vam daje mogucnost da vi zapamtite svaki od tih akta neposrednog opazanja u prostoru i vremenu. I onda kazete“ Znam sta je bilo pre dve sekunde, sta sam opazao pre tri, pet..“. i onda imate kompletnu sliku. To je reproduktivna uobrazilja.

To lici na onaaj deo gde Kant pominje one tri sinteze. Da bismo znali C moramo da predjemo prvo A pa B, dolazimo do B gde se secamo A i tako dalje...

To je reproduktivna uobrazilja. A sta bi onda bila produktivna?

Neko stvaranje culnih datosti na osnovu onih koje imamo ranije na osnovu kategorija...

Kad vidite zgradu, sta vi vidite zapravo? Sta imate pred sobom u opazanju? Ima 3 dimenzije, a vi vidite 2 dimenzije. Kako onda znate da imate zgradu pred sobom, a ne neko Potemkinovo selo? To vam radi produktivna uobrazilja. Ona omogucava da projektujete na osnovu svesti o nekim objektima sta je to sto imate pred sobom. Zato sto nikada necete moci da imate pred sobom sve tri dimenzije sinopticki u opazanju, prosto zato sto je takva priroda vaseg opazanja. Kant se tu pita sta je jos potrebno da bih imao ovakvo iskustvo kakvo imam. Potemkin je mogao da izgradi sela zato sto produktivna uobrazilja funkcionise tako kako funkcionise. To je jedan od akata spontaniteta, zato produktivna uobrazilja mora da ima nesto s intelektom, ne cisto empiricki. Reproduktivna uobrazilja vama moze da operise samo na osnovu onoga sto opazate. Vidim jedan centimetar fasade, drugi, treci, cetvrti, imam retenciju, dakle vidim celu fasadu. Ali da bih mogao da vidim nesto preko, da bih mogao da projektujem, da bih mogao da uvidim da to sto je ispred mene nesto vise od toga ja moram u intelektu da imam vec neki pojam, makar empiricki da ta stvar mora imati nesto vise sem onoga sto imam pred sobom. To cime cu to da vidim to radi produktivna uobrazilja zato sto razum to ne moze. Razum moze da primeni na neke date opazaje neke svoje pojmove, a pojmovi razuma mi ne omogucavaju da to projektujem. Produktivna naravno ne moze da funkcionise bez reproduktivne, ali sama aktivnost produktivne nije vezana za ono sto imate pred sobom u empiriji, nego na osnovu projekcije... Aktivnost produktivne uobrazilje je nekakva projekcija, projekcija onoga sto imate ispred sebe i formiranje kompletne slike sta je to zaista. Vi mozete da gledate zgradu sto puta i videcete jednu po jednu fasadu, e sad vi da biste znali da je to zgrada potrebno vam je jos nesto pored onoga sto imate u culima i razumu. To je ta produktivna uobrazilja. A to ide u prilog onoga da Kant ne sme nista da pretpostavi kao dato, sem onoga sto se pojavljuje, tako da ako hocete da imate neko objektivno znanje o necemu sto je izvan vas a dato vam je u opazanju onda vi morate da imate tu vrstu produktivne uobrazilje.

Sad je glavna stvar koju Kant pokusava da uradi, da razlikuje apercepciju od unutrasnjeg cula.

Unutrasnje culo nema neko sopstveno mnostvo koje moze stvoriti vec zavisi od spoljasnjeg i onda je podredjeno njegovoj formi, vremenu, i iz toga vidimo da zavisi od nekog iskustva. A apercepcija ne moze zavisiti od ikakvog iskustva i zato se razlikuje. Apercepcija samo sintetise to mnostvo.

I zakljucak trl.dedukcije – pominje da postoje dve mogucnosti zasto je nuzno da se iskustvo poklapa sa pojmovima svojih objekata. Ili iskustvo cini pojmove mogucim ili pojmovi cine iskustvo mogucim. Iskustvo ne moze ciniti pojmove mogucim zato sto su kategorije a priori, i kao takve nezavisne od iskustva, ne mogu poticati iz iskustva. Dakle, to je neki RAA. Posto iskustvo ne moze ciniti pojmove mogucim mora biti ovo drugo. Tu se pominje jos jedan alternativni argument – da je Bog uredio da se kategorije poklapaju sa prirodom, ali to odbacuje zato sto po toj teoriji ne bi bilo nuzne veze izmedju kategorija i prirode.

To je u stvari argument protiv prestabilirane harmonije. Lajbnicu je bilo dovoljno da kaze da je to najbolje objasnjenje prirode, ali Kant kaze da nije nuzno. I to je ono sto je pokusao da pokaze, zasto je ova slika nuzna.

ANALITIKA OSNOVNIH STAVOVA – Tu treba da se odgovori na pitanje sta treba da obuhvati trl.logika, a sta opsta logika. Kant za opstu logiku kaze da je izradjena tako da odgovara podeli moci saznanja koju imamo (razum, moc sudjenja i um), i opsta logika spada u oblast analitike, a analitika je naprosto logika istine, u okviru te oblasti ona proucava pojmove, sudove i zakljucke, i ta tri predmeta njenog proucavanja stoje u odnosu prema mocima saznanja. Tu Kant treba da odogovori zasto opsta logika sadrzi sve te tri moci saznanja, a zasto transcendentalna ne. Kant kaze da opsta logika u svom kanonu proucavanja moze da obuhvati oblast uma iz razloga sto ona kao formalna nauka apstrahuje od sveg sadrzaja saznanja i bavi se cistom formom misljenja uopste i utoliko je njome je moguce saznati oblast uma a priori, i bavi se razlucivanjem oblasti uma u njegove sastojke, a ne uzimajuci u obzir prirodu saznanja koja se pri tom primenjuje. Trl.logika ne moze da pristupi takvoj podeli saznanja kojoj pristupa opsta logika, izbacuje se um iz njenog kanona, razlog tome je sto je ona ogranicena na cisto saznanje a priori. Dakle, ona se ipak fokusira na neko saznanje za razliku od ove opste logike koja apstrahuje. I za trl.logiku se pokazuje da je trl. – za upotrebu uma uopste ne vazi objektivna primena, ne pripada logici istine posto mi ocigledno trazimo nesto cija upotreba moze da vazi objektivno, a upotreba uma pretpostavlja da u opstoj logici vazi...zar ne?

U opstoj logici da, a u transcendentalnoj ne moze.

Trl.logika je kao neka logika privida, zato bi ako bi imenom trl.dijalektitke narociti deo sholasticke... Kant kaze da razum i moc sudjenja imaju svoj kanon u trl.logici, i razum i moc sudjenja cak objektivno vaze u tom kanonu i oni spadaju u njen analiticki deo.. Um ne spada u kanon trl.logike, vec deluje kao potpuno dijalektican sto znaci da je njegova priroda takva da postavlja pitanja na koja je nemoguce odgovoriti cime zapadamo u mnoge nesuglasice i probleme i ta varljiva tvrdjenja uma uopste nisu podesna za kanon kakav treba neka anlitika da sadrzi. I tu Kant zakljucuje da je analitika osnovnih stavova jedan kanon za moc sudjenja koji nas uci kako da na pojave primenimo pojmove razuma koji sadrze pravila a priori da bi...da, koristi naziv doktrina moci sudjenja za takvu aktivnost, ucenje nacina kako da primenimo kategorije na pojave. Da bi presao na sematizme treba da objasni sta je trl.moc sudjenja. Kaze na pocetku da razum mozemo da definisemo kao neku moc pravila, dakle razum moze da sadrzi neka pravila, onda bi moc sudjenja bila neka moc koja subsumira, koja podvodi pod ta pravila. Odnosno ona odlucuje da li nesto stoji pod takvim pravilom ili ne. Kant za opstu logiku kaze da ne sadrzi propise za moc sudjenja niti moze da sadrzi, ne moze da pokaze kako moc sudjenja moze da dela kad treba da podvede nesto pod ta pravila, a to je iz razloga sto ona apstrahuje svaki sadrzaj saznanja te za nju preostaje forma... I ukoliko bi ona pokusavala da pokaze kako bi se na jedan opsti nacin trebalo subsumirati pod pravila onda bi trebalo da naucimo moc sudjenja kako da podvodi pod pravila, opsta logika bi to trebalo da pokaze ali bi joj onda trebala neka druga pravila...

To su vam osnovni stavovi koji ce kasnije biti aktuelni. Dakle, u kategorijama vi ste dedukovali i one moraju da se primene na principe iskustva, ali kako, to ne lezi u njima, zato je potrebno jos nesto, i to su osnovni stavovi. Ali on sad to pominje, videcete sta je to. I bitno je da ta aktivnost kojom podvodite opet ne moze biti sam razum niti sama culnost vec nesto trece, to je moc sudjenja. Tako da ovde imate dva nova elementa u toj slici saznanja – moc sudjenja i osnovne stavove, odnosno principe primene kategorija.

Tu treba da odredimo moc sudjenja kao neku moc koja utice u celoj toj saznajnoj igri kod subjekta. To je neki vid inteligencije. Kant smatra da je nemoguce pouciti uopste ili snabdeti pravilima moc sudjenja, jer samo razum mozemo da snabdemo pravilima i propisima. I on odredjuje moc sudjenja kao talenat koji se ne uci vec se upraznjava. Nijedna skola to ne moze nadoknaditi. Kant kaze da nedostatak moci sudjenja upravo jeste ono sto se zove glupost... Skola i obrazovanje moze da snabde nekog pravilima, ali on mora da bude sposoban da se sluzi tim pravilima ukoliko ima moc sudjenja, a ukoliko nema ne moze. Da bi ilustrovao situaciju daje primer sa lekarom, sudijom i politicarem. Oni mogu imati mnoga pravila i biti ucitelji za druge, a svako ce pogresiti u primeni i upotrebi tih pravila. Na primer, svako od njih moze da sazna nesto opste, ali uvek mogu da pogrese ili da zanemare nesto, neki konkretni slucaj i da ne podvedu pod nesto sto su naucili. Mada mi mozemo pojacati tu moc sudjenja ako je uopste imamo i tu Kant nije bas jasan – kaze da mozemo da izostrimo moc sudjenja ako je ona neka sposobnost sa kojom se radjamo ili ne.

Vezbate. Evo recimo uzmite moc sudjenja koja vam treba da biste rekli da je neka stvar lepa. I sad uzmimo neparadigmatski slucaj za Kanta – umetnost. Kako cete vi moci da prosudjujete da li je neka slika lepa. Ne tako sto cete citati u kritikama ili sto ce vam drugi reci vec tako sto cete gledati sve vise i vise slika, i podvodeci sve vise i vise slika pod ne sad pojam lepog, vec razumevajuci sad refleksijom da ona izaziva u vama odredjeni osecaj...moci cete onda sa sve vecom preciznoscu za svaku od slika ako se tako legitimno mogu prosuditi da su lepe. Recimo Hjum pise o dobrom kriticaru u umetnosti. Dobar kriticar izmedju ostalog mora da ima iskustvo u prosudjivanju stvari. Na taj nacin se moc sudjenja izostrava. Ali morate je imati, a onda kada je imate ona moze biti vise ili manje efikasna. S tim sto mu nece puno znaciti to izostravanje, znacice u estetici.

Da bismo izostrili moc sudjenja mi moramo da se koristimo primerima, ali primeri funkcionisu kao neke stake za moc sudjenja onome kome nedostaje ta sposobnost.

Onome kome nedostaje u nekoj potrebnoj meri. Inace nikad ne bi ni koristila, i taj niz primera nekom ko je nema ne bi nista znacio. Mogu da koriste onome koji nije dovoljno iskusan, ko je na pocetku izucavanja nekih polja...ali on ce morati da se oslobodi toga i da bude u stanju i da kompleksne stvari na ovaj nacin podvodi. Zato Kant nije sklon da daje primere za svoja tvrdjenja, nego razumite sta kaze.

I onda dalje stoji da opsta logika za moc sudjenja ne moze da propise nikakva pravila, ali trl.logika moze. To znaci da smo u prethodnom poglavlju rekli da moc sudjenja potpada pod trl.logiku, a sad samo objasnjava. Na osnovu tih pravila ona moze da popravlja moc sudjenja i da je osigurava u njenoj upotrebi cistog razuma. Sad dolaze neke izmene – zamenjuje trl.logiku sa trl.filozofijom, kaze da u tome moze posluziti filozofija, da zastiti moc sudjenja od greski i u upotrebi cistih pojmova razuma.

Pomoci ce da koristite moc sudjenja tamo gde ne treba, recimo za pojmove gde vam deluje da moc sudjenja ima legitiman posao, a zapravo nema.

Dalje kaze kako trl.filozofija moze i a priori da pokaze na koji slucaj se pravila mogu primeniti. Ona se bavi pojmovima koji se a priori odnose na svoje predmete i treba da predstavi u opstim oznakama one uslove pod kojima predmeti moraju stajati u saglasnosti sa pojmom. On sad deli trl.doktrinu moci sudjenja, onu koja poucava kako sve to da se radi, na dva dela – prvi glavni deo se bavi culnim uslovima pod kojima se mogu upotrebiti cisti pojmovi razuma, to je sematizam cistih pojmova razuma, a drugi deo se bavi sinteticnim sudovima koji pod ovim uslovima proizilaze a priori iz cistih pojmova razuma i leze u osnovi sveg ostalog saznanja a priori, tj.osnovnim stavovima cistog razuma.

SEMATIZAM CISTIH POJMOVA RAZUMA

Kant tu govori o subsunkciji, odnosno podvodjenju jednog predmeta pod jedan pojam, to moze da funkcionise kao podvodjenje pod jedno pravilo...