Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

Da, morate da imate nesto aktuelno u iskustvu da biste mogli da primenjujete...ne mozete recimo anticipirati ideju kauzaliteta. Mozete primeniti na nesto sto imate u iskustvu pa tek onda reci da ona nuzno vazi za sta god vam se pojavi u iskutvu u odredjenim uslovima. To ne mozete uraditi kod matematickih stavova, morate imati nesto u empiriji. I postoji jedna od osnovnih razlika – kako vaze matematicki stavovi, a kako dinamicki. To vam je uopste jedna od kljucnih razlika u Kantovoj filozofiji.

Matematicki stavovi vaze konstitutivno, odnosno oni konstituisu jednu pojavu, govore na koji ce se nacin odnositi raznovrsnosti u jednoj empirickoj datosti, dok su dinamicki stavovi samo regulativni i govore kakav odnos mora biti medju pojavama da bi one sacinjavale nesto objektivno.

On jos uvek ne govori koja je razlika i sta znaci regulativno, a narocito konstitutivno.

Pominjali smo na uvodu u etiku – sloboda je konstitutivni princip morala, a regulativni su Bog i besmrtnost duse.

Konstitutivni principi su oni koji zaista karakterisu ono sto imate u iskustvu! Konstitutivni su zato sta mozete reci „Zaista sve sto mi se javlja u opazaju nuzno mora biti ekstenzivno, rasprostrto, mora mu se moci pripisati neka velicina“, „Zaista znam da materija mog opazaja, kakva god da bude, ce me aficirati u nekom stepenu“. Sad vi znate sta je materija opazaja, ona vam dolazi od stvari po sebi, odnosno izvan vaseg iskustva, pa kad govorite o materiji opazaja time implicirate nesto o toj stvari po sebi, odnosno o svetu kakav postoji nezavisno od vas. Govorite o nacinu na koji on postoji da bi vas mogao aficirati. I kazete da vase moci saznanja takve kakve su uvek primaju materiju u nekom stepenu. Ali da li na isti nacin mozete reci da zaista postoji kauzalitet u stvarnosti? Ne mozete. Vi cete reci da je to nacin na koji mi sebi predstavljamo mogucnost nuznog odnosenja dve pojave u vremenu. To da se stvari desavaju prema uzrocno-posledicnim odnosima je nacin na koji mi sebi jedino mozemo da predstavimo kako priroda uopste funkcionise. Jedini nacin kako je fizika moguca kao a priori nauka dobija ovde odgovor – tako sto cete iznaci nacin na koji cete jedino moci da predstavite ono cime se fizika uopste bavi. Ne zeli uopste da kaze da postoji kauzalitet u prirodi – sto se njega tice Hjum bi mogao biti u pravu sto posto, sutra bi moglo ne izaci sunce. ALI, ja ne mogu drugacije da imam iskustvo o ovom svetu kao sistematizovanom osim ako pretpostavim da ce sunce sutra zaista izaci na istoku. I da kad formulisem to kao neki nuzan i opsti princip, nuzan ce biti zato sto ce biti nuzan za moje mehanizme saznanja, a ne za same stvari. Mozda u samim stvarima nema nista sto cini uzrocno-posledicne odnose nuznim, ali ima u mom percipiranju, odnosno shvatanju tih stvari. I sve sto kazem s obzirom na to, to vazi regulativno. To je heuristicki princip. Dakle, razlika izmedju konstitutivnog i regulativnog je razlika ne izmedju nuznog i kontigentnog, sve je tu nuzno, nego izmedju onoga sto tu nuznost garantuje. Nuznost regulativnih principa je transcendentalna, to je uslov mogucnosti mog sistematskog saznanja prirode. Dalje pitanje je zasto bismo mi uopste zahtevali da saznamo prirodu na neki nuzan nacin, odnosno zasto fizika mora biti neka a priori nauka. Odgovor je za nas mozda i ne mora, ali odgovor za Kanta je da mi de facto to tako posmatramo. Mi kada govorimo o zakonu gravitacije jedino mozemo da ga posmatramo kao nuzan zakon, i ne mozemo sebi da objasnimo niti da razumemo kako bi funkcionisao svet u kojem bi zakon gravitacije mogao i ne vaziti. Nuznost zakona gravitacije onda nema veze sa samom prirodom stvari, nego sa tim kako ja sebi mogu da predstavim prirodu, odnosno kako ja mogu da istrazujem. To je heuristicki princip, odnosno princip istrazivanja. Ja polazim od pretpostavke da zakon gravitacije nuzno vazi i onda posmatram empirijski a posteriori one pojave koje se pod taj zakon mogu podvesti. I onda pisem razlicite jednacine...

Zar se onda Kant ne oslanja na covekovu psihologiju? Kao da Kant ostavlja mogucnost da kauzalnost bude na opstijem nivou, da olovka ne mora da padne. Da ne moramo da imamo da imamo definisan zakon gravitacije da bismo mogli da uocimo neke promene, vec mi mozemo da izvucemo kao posledicu 1000 padanja olovke da ce ona pasti i 1001 put, ali da nase ustrojstvo funkcionise tako da ce nase pojave dovesti u vezu koja ne mora da bude jedna veza koju mozemo da objasnimo. Desavace se i slucajevi kada ne mozemo da objasnimo vezu.

Da mi mozemo da naidjemo na fenomene koje ne mozemo inicijalno da objasnimo, to je cinjenica naucnih istrazivanja, ali da ce oni biti izraz neke pravilnosti u prirodi to je nesto sto je a priori. Odnosno, kako cete vi da istrazujete stvari u prirodi ako pretpostavite da su sve nasumicne. Ne mozete. Onda nemate pod sta da podvedete bilo sta od konkretnih fenomena koje istrazujete. Polazimo od onoga sto imamo u iskustvu – vidim jednu stvar koja se na odredjen nacin ponasa prema mojoj odredjenoj akciji kad bacim olovku npr. Sta ja da kazem o tom odnosu olovke i tla. Da li da ga pokusam da ga objasnim na neki nuzan nacin, da probam da nadjem sta je to u prirodi ili sta je to s obzirom na moje shvatanje prirode sto ja mogu da uvidim kao nuzno delovanje necega; ili cu da kazem to je neobjasnjivo i mozda ne pripada nikakvom zakonitom ponasanju i funkcionisanju stvari u prirodi nego je malo i lokalno cudo koje se dogodilo. Ako bih to rekao onda bi fizika bila nemoguca. Ali ako hocu da kazem da je fizika kao nauka smislena, nije rec o tome da ja zelim da ona bude smislena nego da ona to de facto jeste zato sto ona se bavi stvarima u prirodi, onda Kant hoce da kaze da svim tim stvarima u prirodi moramo moci pripisati neku zakonitost, neku zakonoliku formulaciju. Stavise taj zakon mora biti nuzan, odnosno mora vaziti nezavisno od nekih akcidentalnih okolnosti. Ali kako ce da bude nuzan? Ako ja pred sobom imam samo pojave, ako u iskustvu ne mogu da nadjem nikakvu pravilnost – tu se Kant apsolutno slaze sa Hjumom. Pravilnost lezi u nacinu na koji jedino ja sebi mogu predstaviti stvari onako kako mi se pojavljuju, kao da stoje u nekom sistematskom odnosu, koji onda mogu dalje neke konkretne nauke definisati kao zakon gravitacije, zakon kauzaliteta, zakon akcije i reakcije...

Ali onda je to definisanje zakona nesto naknadno s obzirom na nase saznanje neke pojave.

Definisanje zakona da, samo moram poci od toga da postoji neka pravilnost...

Zasto mora to da bude ta fizicka pravilnost, to bi mogla da bude neka nasa pravilnost, kad ja zamislim da se olovka krece ka gore... Prosto potrebno je da dovedem dve pojave u vezu, sad na osnovu kog zakona cu ih dovesti...mogu da imam saznanje cak iako nemam svest o nekoj vezi koja je predmet nekog fizickog ispitivanja.

To je vec pitanje, u kom smislu mozemo da imamo saznanje, mi uvek moramo podvesti neke pojave. Recimo koja je druga kategorija relacije? Odnos uzroka prema posledici. I sta kaze Kant – da bih imao saznanje o nekoj pojavi ja moram moci ono sto imam u nekom opazaju podvesti pod neki pojam, i to trl., npr.uzroka i posledice. Ja moram moci neku stvar koja mi se javlja u iskustvu, ukoliko je tome podlozna, objasniti uzrocno-posledicno. U cemu lezi to objasnjenje? Ono je u meni! Opisuje kako ja moram moci posmatrati stvari, odnosno ono ima osnovu u mom razumu, i analogija iskustva treba da mi da neko pravilo primene te konkretne kategorije. Sta cemo konkretno da pronadjemo zavisi od iskustva, ali da moramo ocekivati da cemo nesto pronaci, da moramo pristupati prirodi kao da je to moguce, to je ono sto nije stvar iskustva nego jednog apriornog principa, konkretno ovde ove analogije. E sad, zato sto ja kazem da je to kao da, i to je vrlo vazna Kantova sintagma i kad je vidite znate da imamo posla sa necim regulativnim, onda kazem da taj princip ima svoje regulativno vazenje. Gledam prirodu kao da postoji kauzalitet iako on mozda nije moguc. S obzirom na moje konkretne potrebe kao coveka koji istrazuje i hoce da sistematski ispita prirodu. Sto znaci da princip kauzaliteta uopste ne mora biti nacin na koji neki andjeo ili Bog posmatraju stvari u prirodi. Iako cemo pre tvrditi da ako nesto treba da vazi za stvari u spoljasnjem i unutrasnjem opazanju, pre cu reci da imaju nekakvu velicinu, i to je konstitutivno, jer to zaista mogu tvrditi za stvari onako kako se pojavljuju. Ali za brodic onako kako se pojavljuje ne moram tvrditi da zaista postoji uzrocno-posledicni odnos njega i jos nekog entiteta, ali jedini nacin na koji mogu objasniti njegovo kretanje je ako pretpostavim da je moguce da on mora delovati po nekom principu kauzaliteta. Distinkcija konstitutivno-regulativno se na ovo svodi –ukoliko ovo na ovaj nacin funkcionise onda je drugacije od anticipacija i aksioma, ima taj regulativni, heuristicki karakter.

Prva analogija – tu Kant pokusava da kaze da u promenama uvek postoji nesto sto ostaje postojano, ciji se kvantum nikad ne povecava niti smanjuje. Verovatno zeli da izbegne da kaze da se supstancija ne menja, s obzirom da ce kasnije reci da je supstancija upravo ono sto se menja. Ali, supstancija je ono sto je postojano, sto traje u svakom vremenu i u odnosu na sta ja mogu da odredim sve pojave koje se nalaze u vremenu. Sve pojave jesu u vremenu. Vreme ne protice, vreme se ne menja, to je postojana forma naseg unutrasnjeg opazanja. Stvari u vremenu se menjaju, samo vreme se ne menja. Kako mi vreme ne mozemo opaziti potrebno je da postoji nesto u samim pojavama na osnovu cega cemo mi odredjene pojave i jednovremenosti da odredimo prema vremenu. Dakle potrebna je neka supstancija koja ce odgovarati, pokazivati nacin na koji se menja... Nacin na koji se menja supstancija je ono sto ce biti u vremenu. Zasto je jos potrebna kategorija supstancije, odnosno supstancije i akcidencije. Akcidencije su relani nacini na koji supstancija postoji. Kant istice da je nacin na koji postoji akcidencija takodje realan, samo one odredjuju postojanje supstancije u vremenu. Imamo supstanciju i s obzirom na to kakva je akcidencija neke supstancije mi mozemo da odredimo u kom vremenu se nalazi. Odnosi medju akcidencijama ce odredjivati njihovo mesto u vremenu. Opet se vraca na aprehenziju raznovrsnosti i kaze da nemamo supstanciju ne bismo mogli da razlikujemo jedan objekat koji se ne menja od nekog dogadjaja, dakle neceg sto se menja. U aprehenziji uvek imamo taj sled raznovrsnosti, uvek se javlja nesto pre neceg drugog.

Druga analogija – sta je tu potrebno da se pokaze? Upravo to, da svako sledovanje pojava moramo nuzni staviti u neku uzrocno-posledicnu vezu kako bi one bile odredjenje. Mi pojave u vremenu odredjujemo na osnovu onih pojava koje im prethode, odnosno onih pojava koje ce iz njih slediti.

Zasto je nuzno posmatrati ih kao uzrocno-posledicnu vezu? Zar nije dovoljno posmatrati ih kao pojave koje imaju neki sled? Ispada da je uzrocno-posledicna veza nuzno potrebna da bi se one registrovale kao takve, a ne samo za sisematsko opisivanje.

Zato sto relacija „jedno posle drugog“ nije ireverzibilna za razliku od uzrocno-posledicnog odnosa.

Kako onda mi to znamo? Zasto bismo morali da pretpostavimo ireverzibilnost?

To je deo pokusaja da se nesto objasni na sistematican nacin. Ako je moguce obrnuti redosled izmedju A i B, i B i A, kakv je onda odnos izmedju njih? KONTIGENTAN! Kantov primer je sa kucom – mogu da je posmatram sa desna na levo i sa leva na desno, kuca ce mi se jednako pojaviti. To znaci da tu relaciju mog percipiranja neke stvari mogu obrnuti i dobicu istu stvar. Ali da li sve u prirodi funkcionise na takav nacin? Pa ne. Ako bih s tim principom krenuo da istrazujem prirodu, a treba da zapamtimo da su ovi principi a priori, onda bih dobio citav niz nekih nemogucih opservacija. Onda bih imao potpuno pogresnu predstavu o tome sta se u prirodi dogadja. Postoje u prirodi situacije de facto gde A pre B moze doci samo na taj nacin, nikad B pre A. To objasnjavamo tako sto iz toga sto je relativno jednostavna opservacija ja cu moci da izvedem da mora postojati nesto u osnovi toga sto cini to ireverzibilnim. Prvo ide opservacija. Setite se razlike ratio escendi/ratio cognescendi. Ratio cognescendi – ja prvo moram da imam ono sto je u percepciji. To je de facto ireverzibilnost necega. Ali kada dalje istrazujem to moram doci do toga sta je ratio escendi – zasto je to ireverzibilno. Usled postojanja nekog principa koji je a priori i koji nikako ne mogu izvesti ako pokusam da induktivno dodjem do toga zasto ide A pre B. To je ono sto je Hjumova poenta. Kant se slaze s tim – zato sto ne mogu induktivno da izvucem pravilnost zato moram da pretpostavim nesto sto je a priori. Ali da bi dosao do toga sta je to, odnosno da formulisem sta je to a priori ja moram poci od jedne cinjenice u mom opazanju. Da postoje situacije u kojima ja ma na koji nacin mogu doci do iste slike o stvarima i situacije gde se to ne desava, u kojima redosled mog opazanja, i sad je tu bitna Kantova primedba da moje opazanje nikad nije sinopticko odnosno jednovremeno nego sukcesivno u vremenu, postoje situacije u kojima ta sukcesija ne moze da se obrne. Dakle, jedan ireverzibilan odnos je dat i kako je on moguc? Evo jedan primer koji razjasnjava. Kada govori u resenju trece antinomije on kaze „Ocigledno da postoje scenariji u kojima je smislen iskaz „Ovo je trebalo da se dogodi“ i u kojima je „Ovo je trebalo da se dogodi“ besmislen“. „Trebalo je da odrzis obecanje“ je smislen iskaz i svaki tome slican. „Nije trebalo da dodje do zemljotresa“ je potpuno besmislen iskaz. To se ne desava na tom nivou da bih ja mogao da kazem da zemlja nije trebalo da se protrese tako da ubije hiljadu ljudi. To je prosto prirodan dogadjaj. To je cinjenica. Iz toga mogu da izvucem da postoje dva razlicita tipa slucajeva koji se mogu ispitivati na dva razlicita nacina. Jedan koji ima veze sa normiranjem postupaka u kojima je nesto trebalo, ali se nije desilo pa se onda moze pripisati krivica, pa onda ispitujemo po kojim principima se krivica moze pripisati neko, odnosno zasluga; i situacija u kojima to nema nikakvog smisla. I onda kaze Kant „Mogu da kazem da je to ova prva situacija, vezana za ovaj prvi tip iskaza, oblast morala“. On polazi iz toga sto de facto postoje smisleni nacini govora koji me upucuju na to da postoji nesto kao sto je oblast morala, i opet besmisao toga u nekim drugim situacijama upucuje na nesto sto se ne moze normirati. Tako isto smislenost, odnosno de facto cinjenica da ja mogu na bilo koji nacin da formiram sliku kuce, aprehendirajuci je u vremenu, i s druge strane cinjenica da postoje situacije gde to ne mogu upucuje da postoji nesto u prirodi sto ako hocu da je sebi ucinim smislenom moram da izvedem kao nekakav a priori princip. Mora postojati nesto sto ce za mene vaziti kao nacin na koji cu posmatrati sve uzrocno-posledicne odnose na jedan istovetan nacin, naime kao nuzne. To je nacin na koji Kant hoce da izvede iz proste cinjenice sukcesije nesto tako kao sto je mogucnost uzrocnog objasnjenja. Pitanje je da li je taj argument jak i mnogo ko ce zameriti da nije jer sukcesija ne upucuje na to. Ali sto se Kanta tice cinjenica sukcesije koja nije reverzibilna me upucuje na neku potrebu za sistematskim posmatranjem te vrste odnosa i onda na to cemo primeniti kategoriju relacije. Zasto relacije? Pa jasno, posmatram dve stvari, vidim da su odnosu koji nije reverzibilan, tom opazaju odgovara pojam uzroka i posledice, odnosno pravilo primene te kategorije bice „Sve promene se desavaju po spajanju uzroka i posledice“. Ta druga analogija je zakon uzrocnosti koji je Hjumu bio nemoguc, a koji je Kant pronasao na drugom mestu, doduse ogranicivsi mu vazenje samo na regulativno. Ali to je njegov odgovor Hjumu.

Pitanje je i kako bi se Hjum usprotivio ovome sto je Kant rekao i cini se da Hjum dosta govori o drugim stvarima - da kod pojedinacnog uzroka ne mozemo da kazemo koja je posledica. Kant govori o necemu malo uopstenijem – svako sledovanje pojava saznajemo kao nesto sto je nastalo na osonovu neke uzrocno-posledicne veze. Hjum i navika...bla bla. Iz toga sto Hjum dopusta da postoji ta navika cini se da nas razum uocava neku sistematicnost medju pojavama i jedan niz povezivanja stvari dovodi do toga da ja sa sigurnoscu mogu da zakljucim da ce doci do neke posledice. Cini mi se da tako nesto uopsteno i Kant hoce da kaze – mora postojati neki zakon na osnovu koga cemo shvatiti neku promenu, nesto sto je bilo pre dovescemo u vezu s onim sto je bilo posle, ma koliko ta veza bila uopstena. Ne mora ta veza biti neka veza koju fizika definise.

Razlika je u nivou na kojem Hjum razmatra pojave, i na kojem Kant razmatra pojave. On govori o tome kako ste navikli da posmatrate stvari i kljucna rec je navika. Medjutim problem je sto je taj psiholoski mehanizam kontigentan po svom karakteru. On je formiran nekim induktivnim putem, i neko moze imati ovakav psiholoski mehanizam neko onakav, i tu zapravo i nema nikakve pravilnosti sto je Hjumu u redu. Ali Kantu nije. Ali on je takodje bio svestan da je Hjum bio u pravu – u svetu zaista ne mozete naci kauzalnost. Ali to ne znaci da je ne mozete naci na nekom drugom mestu, naime u sebi. To je s jedne strane veliki ustupak Hjumu, ali sa druge strane ne govore na istom nivou tako da mozda i nije. Hjum bi svakako bio zadovoljniji ovim Kantovim rezonovanjem nego prosto negacijom njegove poente da uzrocnost ne postoji u svetu. Uzrocnost za Kanta ne postoji u svetu, barem ne mogu to tvrditi, ali mogu na jedan nacin objasniti svet tako da ga posmatram kao uzrocni. I sad da li bi Hjum tu imao neki problem – verovatno bi s obzirom na svoje skepticke zakljucke.

Sta je u stvari ta druga analogija iskustva i kakav je taj zakon kauzaliteta? Na koji nacin mozemo da saznamo jedan dogadjaj? Samo ako postoji neko objektivno sledovanje pojava, odnosno nasu subjektivnu aprehenziju nekog dogadjaja mozemo da izvedemo samo ako postoji objektivno sledovanje pojava. Navodi primer sa ladjom. Kod dogadjaja moramo imati jasno definisan red raznovrsnosti koje imamo u aprehenziji. Taj red necega sto smo svesni, ladja na gornjem toku reke pa ladja na donjem toku, mora biti nuzno takav, ne moze biti obrnuto. Razlog tome je sto aprehenziju izvodimo iz objektivnog sledovanja pojava. Treba da saznamo jedan dogadjaj koji nazivamo kretanjem ladje niz reku. Da bismo ga saznali mi nuzno moramo da vidimo prvo ladju na gornjem toku reke pa onda je vidimo dole. Moramo nuzno opazati ladju onako kako se krece da bismo mogli da formiramo dogadjaj kretanja ladje. Postavlja se pitanje koji je razlog toga sto nase aprehendiranje mora da bude sukcesivno. Kant ce reci da je razlog sto te raznovrsnosti stavljamo u vremenske odnose, odnosno stavljamo odredjene raznovrsnosti u uzrocno-posledicnu veze. Moracu da kazem da je ladja bila na gornjem toku reke da bi bila na donjem toku reke da bi te pojave bile odredjene. Odnosno, jednu pojavu gde je ladja na donjem toku moracu da posmatram kao posledicu nekih drugih pojava koje su sadrzale uslov da se to desi. Dakle, to sto je ladja bila na donjem toku sadrzano je u uslovu sto sam pre toga opazio da je bila na gornjem toku.

Kod dinamickih kategorija morate imati dva razlicita predmeta iskustva izmedju kojih cete reci da postoji neka relacija. U ovom slucaju jedan predmet u dva razlicita polozaja. Vi ne morate imati neki konkretan trougao u vidu da biste mogli reci nesto o trouglovima uopste. Ali vi morate imati te de ladje da biste mogli razmisljati u kakvom se odnosu nalaze, odnosno jednu ladju u dva razlicita polozaja. Podvescemo taj opazaj po pojam uzroka i posledice, ali da bismo to uradili treba mi ono sto cu oznaciti kao uzrok i posledicu.

Znaci ako samo vidimo ladju ne mozemo reci nista o njenom kretanju?

Pa to je pitanje toga kako cete primeniti pojam uzroka i posledice na nju. Samo morate imati u vidu neke konkretne stvari da biste mogli podvesti pod takav pojam kao sto je recimo pojam relacije. Da li to znaci da svaki put morate imati ladju na mestu A i ladju na mestu B u vidu, pa znaci da morate imati neki povod da primenite kategoriju. Treba vam nesto sto ce inicirati primenu moci saznanja. Sta ce to inicirati potrebu za primenu pojma relacije? Pa to da imate dve stvari koje cete jedino moci da objasnite kao uzrok i posledicu. Ako imate samo jednu stvar onda vi o njoj mozete govoriti kao o supstanciji, o nekim predikatima inherencije, reci „Ovaj brod je bio pre dve godine beo, a sad je crven od rdje“. Onda cete razumeti razliku izmedju supstancije i akcidencije, smene kvaliteta u razlicitim vremenima itd. To ce biti prikladan nacin da saznate nesto o brodu. Primena tih pojmova. Ali ako zelite da saznate nesto o brodu na mestu A i B znaci da morate imati u vidu i A i B, taj kontinuitet kretanja...ili cuti makar za to, imati neku evidenciju o tome, da biste mogli da na to primenite pojam uzroka i posledice. Mora postojati neki razlog da primenite bas taj a ne neki drugi pojam. I ako je rec o kategorijama koje su dinamicke to znaci da morate imati neke konkretne stvari u vidu.

Kant hoce da kaze sledece – kad imamo dva opazaja da bismo saznali dogadjaj kretanja ladje, kad imamo opazaj da ladja na jednom mestu a zatim na drugom, moramo da ih dovedemo u neku vezu da bismo imali opazaj kretanja ladje niz reku.

Probajte da obrnete tok ladje – kako biste objasnili to da jedna ladja bez vesala, jedara, posade, jeste otisla uzvodno? Ili opazate obicnu granu. Kako bi se to drvo kretalo tako? Ako bi se u toj instanci kretala uzvodno vi ne biste mogli da objsnite sebi sta se desilo, ne biste mogli da kazete da je primenljiva kategorija uzroka i posledice ako biste rekli da je moguce obrnuto. Zato sto ne biste mogli da kazete sta je uzrok takvom kretanju. Vi hocete da je kretanje ladje uzrokovano kretanjem reke kad ona ide niz reku. Ali ako je kretanje ladje moguce u drugom smeru cime je onda uzrokovano kretanje ladje? To nije isti princip koji hocete da primenite. A u primeru sa kucom je sasvim svejedno kako opazate, uvek cete dobiti istu sliku. Zatim, zamislivost je vrlo sporna kategorija za Kanta, ta vrsta modaliteta koja se tice zamislivosti necega sto je moglo biti drugacije zanjega i ne vazi, videcete u Postulatima empirickog misljenja. „Zato sto ono sto sleduje jeste ipak nesto, to ja nuzno moram da ga postavim u odnos...“

Istorija filozofije 3a, vezbe, 22.11.2013.

Prvi deo casa

POSTULATI EMPIRICKOG MISLJENJA

Videli smo da svaki od osnovnih stavova odogovara nekoj kategoriji, ili nekoj grupi kategorija, tako da postulati empirickiog misljenja odgovaraju kategorijama modaliteta. Koji su to postulati? Dakle, oni se odnose na kategorije a kategorije modaliteta su moguce, stvarno i nuzno. Prvi postulat – moguce je ono sto se slaze sa formalnim uslovim iskustva u pogledu opazanja i u pogledu pojmova. Drugi – stvarno je ono sto stoji u vezi sa materijalnim uslovima iskustva (osecajem). Treci – nuzno je ono cija je veza sa stvarnim odredjena prema opstim uslovima iskustva. Treba da se vidi koje su odlike ovih kategorija modaliteta i sta je sad specificno u odnosu na ostale stavove i kategorije. Kada imamo neki sud u kome tvrdimo „S je nuzno“, ono sto je specificno Kant kaze da bi taj sud bio sinteticki zato sto iz samog pojma tog subjekta mi ne mozemo da je on nuzan, moguc ili stvaran. Medjutim, Kant takodje kaze da je ovakav sud sinteticki u subjektivnom smislu zato sto i kada kazemo da je neko S nuzno mi pojmu tog subjekta na dodajemo nikakvu dodatnu odredbu, znaci on ostaje potpun u svom pojmu. Time sto smo rekli da nesto postoji ili je nuzno nismo nista dodali samom pojmu. Pa se onda mozemo pitati sta je svrha toga kad kazemo da je nesto nuzno ili da postoji. Kant kaze da zapravo onda taj predikat izrazava odnos prema moci saznanja. I sad, Kant to objasnjava ranije u jednoj fusnoti, kad je napravio podelu stavova na matematicke i dinamicke onda kaze da u dinamickim mozemo da napravimo podelu koja podrazumeva fizicku vezu i metafizicku vezu. E sad fizicka bi se odnosila na analogije iskustva, i to nam one govore vezu izmedju pojava, a metafizicka vezu izmedju pojave i moci saznanja i ona se zapravo odnosi na postulate. Tako da kad mi kazemo da je nesto moguce videcemo u kakvoj je to vezi sa nasim mocima saznanja. Zasto Kant daje naziv postulati? Razmatra dva smisla postulata koja su se koristila. Prvi koriste neki filozofi koji smatraju da su postulati neki principi ili stavovi koji ne zahtevaju dokaz. E Kant kaze s obzirom da je to sinteticki sud onda bi trebalo to da se dokaze i opravda. Ali s obzirom da smo rekli da ovaj predikat nista ne dodaje samom subjektu, u tom smislu mozemo da ostavimo da se nista ne dokaze. E sad postoji drugi smisao postulata koji je matematicki – u matematici postulat bi bio neki stav koji izrazava neki postupak kojim se odredjuje sam pojam. U tom smislu opet nikako ne treba dokaz jer sam taj stav govori kako treba da oformimo taj pojam, i u tom smislu kad Kant kaze da je moguce ono sto se slaze sa formalnim uslovima iskustva on sam pojam moguce vec odredjuje ovim postulatom. Zato ga i naziva postulatom.