Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

Sve vreme imajte na umu da su ovo postulati empirickog misljenja, dakle oni vam govore nesto o nacinu na koji vi dozivljavate stvari, a ne o stvarima koje imate kao predmet vaseg saznanja. Empiricko misljenje ima neke postulate. Postulati su neke pretpostavke po kojima empiricko misljenje operira. To su neke pretpostavke koje empiricko misljenje uzima da bi objasnilo ono sto ima u pojavi, a ne pripisuje to nuzno samim pojavama. To je razlika. Jer sud „X je moguce“ deluje jednako sudu „X je tesko“, „X je crveno“... Zato je njemu vazno da objasni da to nije tako iako ima takvu logicku formu. Jer to nisu postulati fenomena, vec empirickog misljenja, kako ono saznaje stvari.

Zato on i kaze da to ima formu sintetickog stava, ali nekog subjektivnog stava.

Tu ne treba zaboraviti da kod Kanta subjektivno jeste ono sto se tice subjektovih moci saznanja, ali kao sto znate one su opstevazece.

Prvi postulat – odmah treba videti sta su ti formalni uslovi iskustva. Pa to su prostor i vreme kao forme opazanja i kategorije kao forme misljenja. E sad mi kad pogledamo ranije je kriterijum da li je nesto moguce je bilo da li je neki pojam logicki neprotivrecan. Dakle ako imam neki pojam koji je logicki neprotivrecan ja zakljucujem da je on moguc. Medjutim, kod Kanta je drugacije, logicka neprotivrecnost tog pojma jeste nuzan uslov, ali ne i dovoljan. Potrebno je jos da budu zadovoljeni i ovi formalni uslovi. Da bude u skladu sa prostorom i vremenom i u skladu sa kategorijama. Kant daje primer – Mozemo da uzmemo pojam figure koju zatvaraju dve prave linije. E sad u pojmovima figure i pravih linija mi ne vidimo nikakvu logicku protivrecnost ali ako pokusamo to nekako da predstavimo u prostoru onda cemo videti da ne mozemo. Zapravo taj pojam nije u skladu sa formalnim uslovima iskustva, ovde konkretno sa prostorom. I Kant bi zato rekao da ovo nije moguce. E sad treba napomenuti jos jednu stvar, empiricki pojmovi su dobijeni iz iskustva, medjutim cisti pojmovi su nezavisni od nekog konkretnog iskustva, i oni su kao neke forme koje imamo a priori. E sad Kanta najvise zanima da li mozemo da oformimo neki pojam a priori i onda da se pitamo da li je on moguc. Onda cemo moci da tvrdimo da ce se on nekada pojaviti u iskustvu, u okvirima moguceg iskustva.

I da mogu imati prikladnu primenu.

E sad Kant tu daje primer sa trouglom – mozemo da ga oformimo a priori i onda ako pokusamo da ga predstavimo u prostoru, vidimo da moze, u skladu je sa formalnim uslovima iskustva i onda je on moguc. On je u okvirima moguceg iskustva, ne prevazilazi te granice. Onda on ovde kritikuje to da se mogucnost nekog pojma zasnivala na logickoj neprotivrecnosti. Razlika u tome kako se ranije shvatala mogucnost i ovog Kantovog je upravo sto se on mora odnositi na moguce iskustvo, mora moci da se nadje u iskustvu, iako ne mora aktuelno biti u iskustvu.

Drugi postulat – materijalni uslovi iskustva bi bili osecaji. Mi dobijamo nesto iz iskustva, neku materiju, i ako to imamo mozemo da kazemo da je taj pojam stvaran. E sad zasto on ovde koristi ovu formulaciju „U vezi sa materijalnim“? Dakle mogli bismo da kazemo da je neki pojam stvaran ako ga imamo aktuelno u opazaju. Kant ne pristaje na to – on kaze da mozemo da tvrdimo da je stvaran i ako ga nemamo u opazaju ali je u vezi sa tim opazajem koji imamo. To je zapravo veza po onim analogijama iskustva.

Reci cete „Sila gravitacije je stvarna“. Ja ne mogu da vidim tu silu, ali mogu da vidim delovanje te sile.

Kant daje primer sa magnetnim poljem. Mi isto nemamo tako fina cula da detektujemo magnetno polje, ali mozemo nesto drugo da detektujemo sto je u vezi s tim po analogijama iskustva. Kant ovde daje kriterijum – ako opazaj prethodi pojmu onda za to kazemo da je stvarno, a u suprotnom mozemo da kazemo da je taj pojam moguc. Medjutim ne mora uvek da bude neki opazaj koji je pre, moze samo da bude u vezi sa nekim opazajem koji sad imamo. Ovde Kant prelazi na odeljak Pobijanje idealizma. On misli na materijalni idealizam - to bi u stvari bila teorija koja smatra da je egzistencija stvari u prostoru izvan nas ili nemoguca ili sumnjiva. Dakle nemoguce je dokazati ili je lazna. E sad ovaj idealizam koji kaze da je nemoguca je problematicni idealizam, to je Dekartov, a drugi bi bio dogmaticki i to Barklijev. E on se fokusira na pobijanje problematickog zato sto smatra da se osnov Barklijev idealizma pobio u trl.estetici. Pobijanje problematickog - ono sto je izvesno u idealizmu je to da ja postojim. Dakle moja egzistencija je izvesna, e sad to Ja ima neke predstave i onda je potrebno zakljuciti na egzistenciju spoljasnjih stvari... Takvo zakljucivanje je nesigurno i onda nikad ne mozemo da znamo da li nesto postoji van nas.

Kako Dekart i Barkli dokazuju postojanje spoljasnjeg sveta... i jedan i drugi se pozivaju na Boga kad dokazuju postojanje spoljasnjeg sveta.

E onda Kant kaze da oni koji su zastupali problematicni idealizam nisu uvideli da bi mi imali svest o nasoj egzistenciji kao odredjenoj u vremenu onoga sto je postojano. I upravo ce ovako pokusati da pobije. Pocinje od teoreme. Kaze da empiricki odredjena svest o mojoj egzistenciji dokazuje egzistenciju predmeta u prostoru izvan mene. Krece od toga da smo mi svesni nase egzistencije kao odredjene u vremenu. Znaci shvata egzistenciju kao vremensku odredbu, a svaka vremenska odredba mora da pretpostavi nesto postojano u opazaju. E sad, postojano moze sa bude nesto sto dolazi iz mene ili spolja. Ako iz mene dolazi, recimo ako je to neka nasa predstava, pitanje je kako je onda to postojano jer upravo moja egzistencija u vremenu moze da se odredi tek na osnovu toga sto je postojano. Onda Kant zakljucuje da to nesto postojano mora biti nesto spoljasnje, nesto sto je izvan mene. I on zakljucuje da je odredba moje egzistencije moguca u vremenu samo na osnovu egzistencije neceg sto je van nas, kao spoljasnjeg, realnih stvari. Sad on kaze da svest o mojoj egzistenciji u vremenu nuzno je vezana za svet o uslovu mogucnosti odredjenja te moje egzistencije u vremenu, a uslov mogucnosti je postojanje tih spoljasnjih stvari, a svest o mojoj egzistenciji je ujedno svest o spoljasnjim stvarima.

Sad koristi ovj dokaz u pobijanju idealizma. Videli smo kod idealizma da jedino sto je izvesno je to da ja postojim, a Kant kaze da ako tvrdim da postojim onda to znaci da mora da postoji nesto spoljasnje, nesto na odnosu cega cemo da odredimo svoju egzistenciju. Kod idelizma glavna pretpostavka se okrece protiv njega.

U 3.primedbi Kant anticipira jedan prigovor – mi imamo predstave spoljasnjeg sveta i sta nam garantuje da to opet nije neka tvorevina uobrazilje kao u snu ili ludilu. Kant kaze da nije bitno da li mi sad konkretno imamo san ili je zapravo java, uglavno i ono sto se desava u snu je uzeto iz iskustva jednom i onda moja uobrazilja tu radi. To da li trenutno sanjamo ili ne nije bitno jer je u svakom slucaju jednom ovo uzeto iz iskustva.

Drugim recima ako ja mogu transcendentalno da rasudjujem u snu onda ja znam sve sto mi treba da znam. San ili ne – nije vazno. Sto opet znaci da prvo moram da prihvatim Kantovu trl.semu u dokazivanju. Tako da se za Kanta taj skandal za filozofiju svodi na to sto niko do sad nije napisao KCU. xD

Treci postulat – Kant pre svega ne misli na formalnu ili logicku nuznost, nego na materijalnu nuznost. Krece od toga da ako imamo jedan pojam iz njega uopste ne mozemo da izvucemo da li je on nuzan ili ne. Nego uvek na osnovu veze sa onim sto se opaza prema opstim zakonima iskustva. Tako da ono sto mi mozemo da saznamo kao nuzno postojece je nuznost egzistencije posledice s obzirom na neki dati uzrok. Ako imamo neki opazaj uzroka onda mozemo da kazemo da je egzistencija posledice nuzna. Nije ni to jedini uslov nego je potrebno reci da ne mozemo da saznamo ni nuznost egzistencije supstancije nego samo njenih stanja. Dakle ne mozemo cak da tvrdimo nuzni postojanje posledice u smislu supstancije nego samo kao stanja. Ako imamo opazaj kugle koja se krece onda bi kretanje druge kugle bilo nuzno.

Tu bi se morali dovoljno specificno definisati parametri kretanja prve kugle. To je kao kad bacate kockice i ispadne sestica. Da li je to slucajno? Pa nije ako definisete brzinu kojom ste bacili kockicu, tezinu kockice... Onda s obzirom na to kako ste je bacili posto deluju fizicki zakoni i nije moglo a da ne bude tako. Samo sto nam ti uslovi nisu poznati. Ali s obzirom na pretpostavke mozemo to da kazemo pa onda okej. Sto se tice supstancije ona za Kanta nije nista nalik supstanciji kao kod njegovih prethodnika. Vi pretpostavljate da postoji neki supstrat promene, ali to je vise nacin na koji objasnjavate smenu razlicitih stanja. Kazete da s obzirom na tu promenu moze da postoji nesto sto ce da garantuje da je moguce da u dva razlicita vremena budu dva razlicita svojstva. Tako da kad ovde govori o supstanciji hoce da kaze da ne mozete zakljucivati na nesto sto bi zaista bilo deo prirode. Kao sto ne mozete reci da zaista postoji kauzalitet, tako ne mozete reci da zaista postoji nuznost, niti supstancija... Uvek posmatrate taj povrsinski deo, ono sto vam je najblize – kretanje kugle, stanje te kugle. I pod svim nekim uslovima mozete da primenite pojam supstancije na neku stvar sto vam govori da supstancija ne postoji u prirodi sto ne znaci da je moramo iskljuciti iz objasnjenja prirode. Isto kao i uzrocnost. Mozete videti samo razlicita stanja supstancije, razlicite kvalitete koje neka stvar ima u odredjenim trenucima pa onda pojam supstancije koristite kao neki eksplanatorni model. To Kanta upucuje da kaze i da nuzno koje ce pre svega da se odnosi na tu trecu grupu dinamickih kategorija (reci ce uzrocnost je nuzna....) sluzi mu da ponovi tu poentu koju je tamo istakao pa je iz drugog ugla pominje – ukoliko pod odredjenim uslovima nesto opazate onda mozete da primenite pojam nuznosti, sto i dalje ne znaci da ste pridali nuznost samoj stvari.

HIPOTETICKI NUZNO!

Kaze da sve sto se desava jeste hipoteticki nuzno, to je jedan osnovni stav koji promenu u svetu podvrgava jednom zakonu, to jest pravilu nuzne egzistencije bez koga cak ni sama priroda ne bi bila moguca. Otuda proizilazi stav da se nista ne desava na osnovu slepog slucaja. Zatim stav da nikakva nuznost u prirodi nije slepa vec je uslovljena, odnosno razumljiva nuznost. Dinamicki osnovni stavovi. Princip kontinuiteta iskljucuje svaki tok iz niza pojava. Nista ne moze da udje u iskustvo sto bi dokazivalo neki vakuum ili bi ga bar dopustalo kao neki deo empiricke sinteze. To su sve stavovi na osnovu kojih imamo iskustvo ovako kako jeste, sve te pojave su nekako spojene sad.

Ti stavovi nam garantuju da mi mozemo smatrati iskustvo takvim. Tu je opet polemika sa Lajbnicom – Lajbnic razdvaja hipoteticku i kategoricku nuznost, samo sto je hipoteticka nuznost kod Lajbnica koja de facto stoji ali vam je zamislivo alternativno stanje stvari. Ona Lajbnicu sluzi da zakljuci na slobodu volje, jer sloboda volje zavisi od toga sta znate a ne sta jeste. Kant hoce da se ratosilja tih pojmova koji su objedinjeni razlicitim ontoloskim pretpostavkama, pa zato uvodi taj termin hipoteticki nuzno implicitno smatrajuci da treba da zaboravite Lajbnica. E sad ti stavovi nisu toliko vazni, klucno pitanje je to polje odnosa stvarnog i moguceg.

To on sledece pominje zato sto se smatralo da to nekako spada u nadleznost razuma. Kaze da se zapitamo da li je polje mogucnosti vece od polja stvarnosti, a polje stvarnosti vece od polja nuzno.

Ne samo da pripada polju razuma, nego izgleda da nema niceg sto je vise zdravorazumsko nego to, sta bi bilo izvesnije nego to.

E Kant kaze da kad se pitamo o polju mogucnosti ako je ono vece od polja stvarnosti onda to bi zapravo koristili onaj kriterijum logicke neprotivrecnosti. E ako onda ukljucimo ove formalne uslove iskustva onda vidimo da je taj opseg nekako jednak. A ako se pitamo da li je on veci to prevazilazi granice moguceg iskustva. On kaze da ta pitanja spadaju u nadleznost uma, jer mi ne bismo mogli da znamo kako bi bilo da nemamo ove formalne uslove. Uvek mozemo da se krecemo u polju ovog moguceg iskustva.

Stavise, ovde je polje stvarnog, moguceg i nuznog za Kanta jednako. Kant koristi svoj pojam mogucnosti, a ne Lajbnicov. Jenorog npr.ne pripada mogucem iskustvu, jer gde imate jednoroga u iskustvu? Vi mozete da ga konstruisete u svojoj predstavi koja je vasa zamisao, ali onda ispada privid. A kad Kant govori o iskustvu govori o onome sto je opste saopstivo, odnosno univerzalno vazece. Morate moci deliti taj svet u kojem zivite i saznajete. Ako se vase saznanje odnosi na iskustvo onda je to iskustvo koje svi morate imati. E ako nismo svi videli jednoroga nikada nigde onda on nije u polju moguceg iskustva. Za Kanta je vazno da li se nesto zaista moze primeniti na pravi nacin. Trl.pojmovi bi trebalo da mogu da se primene na moguce iskustvo. Ako vi trl.pojmove ne mozete da primenite na moguce iskustvo onda to znaci da vi to moguce iskustvo i nemate. Ono sto je u klasicnom smislu moguce to je u Kantovom neprimenljivo (pojam jednoroga npr.) Sve ono sto vazi u iskustvu obuhvata ono onako kako jeste, sto znaci da je onako kako jeste stvarno. Sta bi znacilo da polje moguceg nadilazi ono sto imate u iskustvu? Znaci da mozete zamisliti nesto izvan onoga sto imate u iskustvu, a to za Kanta nije moguce. To znaci imati pojmove koji bi isli van onoga sto imate u iskustvu. To bi zapavo bili pojmovi uma. I sad da li bi Kant smatrao pojam jednoroga takvim? Verovatno bi mu bilo irelevantno. Ali pojmovi kao sto su Bog, sloboda, besmrtnost duse su pojmovi za koje mislimo da mozemo da ih primenimo na moguce iskustvo a zapravo ne mozemo. Barem ne u teorijskom smislu, nesto od toga mozemo od prakticnog. Moguce i stvarno iskustvo je jednako sa nuznim iskustvom. Stvarno iskustvo je centralni pojam i onda gledate da uklopite moguce i nuzno u ono sto Kant smatra stvarnim. Nuzno – ako je moguce onda je nuzno. Zato on ne moze da dopusti taj klasicni smisao, pojam Boga je moguc onda je nuzan, to je lajbnicovski dokaz. To ne sme da se dopusti, mora biti materijalna nuznost. Zasto je moguce ono sto je nuzno? Sta bi bilo kada bi polje nuznog bilo manje od polja stvarnog? Pa vase iskustvo bi bilo kontigentno sto znaci da kad vi to kazete mogli biste zamisiti neku drugu vrstu iskustva sto znaci da opet mozete zamisliti mogucnost koju nemate aktuelno, a to je nemoguce. Krajnji zakljucak ovog odseka da svi ovi osnovi stavovi cistog razuma nisu nista drugo do principi a priori mogucnosti iskustva i samo se na iskustvo odnose i svi sinteticni stavovi a priori, stavise sama njihova mogucnost osniva se potpuno na ovom odnosu.

O OSNOVU RAZLIKOVANJA SVIH PREDMETA UOPSTE NA FENOMENA I NOUMENA

Kant prvo kaze da sve razum crpi nezavisno od iskustva on to radi zbog iskustva odnosno da bi mogao da to upotrebi u iskustvu. Svi stavovi generalno cistog razuma bilo da su matematicki, a priori ili da su regulativni sve sto sadrze jeste sema nekog moguceg iskustva. I kako iskustvo dobija jedinstvo? Iz nekog sinteticnog jedinstva, odnosno to je jedinstvo koje razum dodeli sintezi uobrazilje u odnosu prema apercepciji. Sada napominje sta su pravila razuma – ona su a priori istinita ali posto u sebi sadrze semu moguceg iskustva, a moguce iskustvo je i nuzno iskustvo, ona su izvor istine, a istina je kada se saznanje podudari sa objektom. Razlika u tome sta je trl.upotreba pojma, a sta empiricka – „Da je pak uopste moguca samo empiricka upotreba...“ Potrebna je prvo neka logicka forma koju imamo i onda mogucnost da mu se pridoda neki predmet iz iskustva na koji se odnosi. Moze predmet da sadrzi neku logicku funkciju ali predmet jednom pojmu ne moze drukcije biti dat vec samo u opazaju, i ako je moguc jos neki a priori cist opazaj pre predmeta to i sam taj cist opazaj moze da dobije svoj predmet te dakle objektivnu vrednost samo na osnovu empirickog opazaja za koji je on samo njegova forma. Pojmovi ma kako bili moguci a priori oni se ipak primenjuju na neki empirijski opazaj, a to nam je potrebno za iskustvo, bez toga nema nikakvu objektivnu vrednost. I on daje primer iz matematike. Kad kazemo da prostor ima tri dimenzije, da je izmedju dve tacke najkraca linija prava itd.to su sve a priori istine ali nista ne bi znacile ako mi ne bismo ove istine mogli da pridodamo nekim pojavama, ako se ne bi odnosile na neke pojave onda uopste ne bi imale smisla. Jedan apstraktni pojam koliko god bio apstraktan mora da se ucini culnim i tako velicina trazi smisao u broju, broj u prstima... „Pojam uvek ostaje a priori izveden zajedno sa sinteticnim osnovnim stavovima ili formulama iz takvih pojmova...“ On napominje da je tako isto sa kategorijama – ne mozemo da objasnimo mogucnost kategorija ako se ne pozovemo na iskustvo. Ako uzmemo velicinu kao jednu kategoriju pita se sta je ona – mozemo da je razumemo samo kao dodavanje jedinica u neku stvar, ali uvek podrazumeva koliko je jedinica dato u nekoj stvari. Dakle podrazumeva sukcesivno ponavljanje, a to podrazumeva da pretpostavljamo i vreme i sintezu... Onda kaze da ako ne mislimo tako da pokusamo da zamislimo neku kategoriju bez objekta na koji se ta kategorija odnosi. I onda daje primer kategorije uzroka i sta mi onda mozemo da zakljucimo iz uzroka? Mozemo da zakljucimo da postoji nesto iz cega mogu da zamislim egzistenciju neceg drugog, a iz ovoga ne bismo mogli da razlikujemo uzrok i posledicu te taj pojam ne bi imao nikakve odredbe. I tako isto vazi za pojmove nuznosti, mogucnosti... Kaze da bismo eventualno mogli da napravimo neku tautologiju ali onda bi ti pojmovi bili prazni. To sto imamo logicku mogucnost nekog pojma ne mozemo da je uzmemo ekvivalentno trl.mogucnosti. „Prema tome vazan rezultat trl.analitike jeste da razum nikada ne moze da ucini ista vise a priori osim da anticipira formu nekog moguceg iskustva uopste, i posto ono sto nije pojava ne moze da bude predmet iskustva, to on nikada ne moze da prekoraci granice culnosti u kojima nam jedino predmeti bivaju dati.“ Samo misljenje jeste neka radnja koja dati opazaj stavlja u odnos prema nekom predmetu. E sad ako forma opazanja nije data onda je predmet transcendentalan i jedino se u tom smislu moze upotrebiti, ali poenta je da cistim kategorijama mi nikada ne mozemo da odredimo nekakav objekat. Takodje trl.upotrebom kategorija ne mozemo da dodjemo ni do kakvog saznanja. E sad to znaci da je trl.upotreba po sebi nemoguca. Bitno je sto se tice kategorija da ne predstavljaju opazajne forme odnosno prostor i vreme, ali nikad ne prevazilaze culnost, jesu misaone forme ali ako bi ostale bez opazaja izgubile bi znacenje. Sta je razlika izmedju bica razuma i pojmova razuma?

Samo je hteo da napravi neku vrstu analogije, imate culna bica i to su bica iskustva, i nasuprot tome bica razuma i to je ono sto imate u razumu, a u razumu imate pojmove, seme delimicno, osnovne stavove. U ovom kontekstu noumeni su bica uma. Problem je sto Kant ovde implicitno uvodi razliku izmedju razuma i uma, a nije ga jos nigde definisao. Problem je sto hoce da razlikuje cula i razum po svojim funkcijama, e sad um ce biti nesto sto je razlicito od razuma, ali um ovde jos nije uveden jer se bavimo pozitivnim delom, onim sto mozemo saznati. Sad ovde malo skace sa tim distinkcijama. U sustini imate culnu i intelektualnu aktivnost, pa intelektualnu mozete posmatrati kao razumsku funkciju i umsku, i razumska je ova koja ima nekakav uticaj u saznanju a umska nikakve. Legitimna upotreba intelekta je razumska, a umska nelegitimna! Ali sada dok jos ne razdvaja pod razumom misli na bica intelekta. Ovde su to bica uma, a ne razuma kao sedista pojmova. Ako hocete da kazete da postoje bica razuma onda to radite koristeci onaj standardan pojam razuma za koji svi znamo. Dakle cula nasuprot razuma. Bica jednog su fenomeni, a drugog pomovi, principi itd. A noumeni su zapravo bica uma. Ovde bica razuma u ovom kontekstu nisu bica razuma kao sto smo do sad prelazili nego uma nego sto ce ono posle biti. To su fenomeni naspram noumena! Nisu fenomeni naspram pojmova ili osnovnih stavova. Noumeni su nesto sa cim se nismo susreli ali je bilo implicitno. Samo se Kant oklizne pa napise razum umesto um. xD Razum i um se razlikuju po funkciji a to ih razlikuje po funkciji. Ali mi imamo jedan intelekt kao sto imamo jednu culnu aktivnost. Kao sto imate prakticni i teorijski um – to je isto. Samo je pitanje kako ih upotrebljavate.

Sad pravi distinkciju kod noumena na pozitivne i negativne. U negativnom smislu noumeni su ako pod tim podrazumevamo neku stvar ukoliko ona nije objekat naseg culnog opazanja, posto apstrahujemo od naseg nacina njenog opazanja. A u pozitivnom smislu ako pod noumenom razumemo objekat neculnog opazanja, onda mi pretpostavljamo neku narocitu vrstu opazanja, naime intelektualno opazanje, koje nije ni nase i ciju mogucnost ne mozemo ni da uvidimo.

Kad imate pojam fenomena onda nekako imate i pojam noumena. Kad govorite o tome da postoji stvar koja deluje na vas, nekako kao drugi deo toga deluje vam kao da postoji stvar po sebi. Vi tako mozete da razmisljate i Kant ovde sugerise da postoji neka vrsta zablude u koji razum lako upada i covek upada onda kada pokusava taj predmet da posmatra jednako saznatljiv kao ovaj drugi. Ako imam jedan pojam o kome mogu nesto da kazem, onda imam i drugi pojam, stvar po sebu, o kome mogu nesto da kazem. Prosto povlaceci tu jednu paralelu. Kao sto kad kazem „X je tesko“ i „X je nuzno“ mislim da imam istu vrstu suda, a zapravo nemam. Forma toga kako te pojmove posedujem me zavodi na kriv trag. E sad, noumen u negativnom smislu – ne opazate ga aktuelno a razmisljate o tome znaci definisete ga negativno.

Sad za negativno kaze to je ucenje o stvarima koje razum mora da zamisli bez obzira na prirodu naseg opazanja. Ne kao pojave, nego kao stvari po sebi. I u toj izolaciji ne mogu se primeniti kategorije zato sto one imaju znacenje samo u odnosu na jedinstvo opazaja u prostoru i vremenu. Kod noumena nema ovog jedinstva. Napominje da mogucnost neke stvari ne moze se dokazati na osnovu neprotivrecnosti nekog pojma vec samo na osnovu toga ako se pojam snabde opazajem koji mu odgovara. Kada mi primenjujemo kategorije na predmete koji se ne posmatraju kao pojave onda bismo morali da uzmemo kao osnov neko drugo opazanje, i onda bi predmet bio noumenon u pozitivnom smislu.

Ako bi postojao.

Ali on kaze da tako nesto lezi van nasih moci saznanja. E sad se mi pitamo da li je ovaj pojam noumena protivrecan i Kant kaze NE. E sad sta bi za Kanta bio protivrecan pojam? Npr.okrugli kvadrat. Ali noumen nije ni pojam ciji se reallitet moze saznati na neki nacin. Moze se koristiti samo u negativnoj upotrebi.

Dakle ako hocete legitimnu upotrebu tog pojma to moze biti samo negativno – da on nesto nije. Noumenon nam govori da ne mozemo saznati sve, da se nase saznajne moci prostiru donekle, a ne prostiru se na polje noumena. (Noumenon jednina od noumena, ali time ne treba implicirati da stvari po sebi ima vise ili samo jedna jer bi to znacilo da mozemo da na nju primenimo kategoriju kvantiteta i da saznamo nesto o njoj!) Kako dolazite uopste do pojma stvari po sebi? Tako sto izvodite iz toga sto postoji stvar kakva je za nas da postoje onakve kakve su po sebi. Taj pojam nam sluzi da nam kaze sta mozemo a sta ne mozemo saznati, ne mozemo saznati ono sto nemamo u iskustvu. I sad se Kant pita kako bi to izgledalo kad bi noumeni imali svoju pozitivnu primenu. To bi znacilo imati ih u iskustvu. Zato kaze da mora da pazi da culno opazanje prosiri na stvar po sebi. To znaci da moram da pazim da ne govorim o tome kao da ono sto imam o culima zaista jeste tako po sebi, nezavisno od mene. Ovde je potpuni raskid sa realizmom!

Prethodno smo govorili o raznim sintezama kojima dolazimo do saznanja. Sta um radi? On uzima te razumske principe i pokusava da od njih napravi svoj predmet, kao sto predmeti razuma odnosno pojmovi prave svoj predmet od onoga sto ima u culima. Ali ovo je nelegitimno. O dusi i slobodi govorimo kao da znamo sta su, ali problem je zato sto ih nemamo u iskustvu.

Ne mozemo da primenimo kategorije zato nemamo predstavu o tome i zato ne mozemo govoriti u pozitivnom smislu. Bitno je da noumenima nikad ne ogranicavamo razum vec samo cula! Cula nam predstavljaju predmeta onakvim kakvim se javljaju, a razum onakvim kakvi su, i ovo poslednje treba uzimati u empirickom a ne transcendentalnom zato sto se moraju predstaviti kao predmeti iskustva u opstoj povezanosti pojava, a ne sto mogu biti izvan veze sa mogucim iskustvom i sa culima uopste, to jest kao predmeti cistog razuma. Razum i culnost ne mozemo odvojiti. Za kraj Kant kaze da ako se neko dvoumi da se odrekne trl.upotrebe kategorija, onda neka ih oproba u ma kojem sintetickom tvrdjenju. Npr.sve sto jeste postoji kao supstancija ili kao neka odredba koja njoj pripada. Odakle bismo onda uzimali ove sinteticne stavove ako ne iz iskustva?