Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

Drugi deo casa

TRANSCENDENTALNA DIJALEKTIKA – UVOD

Kant trl.dijalektiku naziva logika privida. Na pocetku je bitno shvatiti sta je to privid i koja je to razlika izmedju privida i istine i gde se privid moze naci. Poenta svega je da se privid ne moze naci u culima jer ona funkcionisu na odredjen nacin, ona ne sude. Privid se moze naci samo u sudovima. U razumu isto tako ne mozemo naci privid jer razum funkcionise po nekom zakonu. E sad posto imamo te dve moci saznanja, privid se nalazi kad cula uticu na razum. Kad su cula upravljena razumom imamo normalnu sliku koja je do sada objasnjavana. Ali kad cula na neki nacin ometaju razum onda dobijamo privid. Poenta je da imamo trl.privid i on ne pociva na pogresnoj upotrebi kategorija vec on pociva na nekim transcendentim stavovima. Videli smo sta su opsti stavovi u trl.analitici, a ovde imamo transcendentne stavove. Ove opste stavove iz trl.analitike on zove imanentnim zato sto se odnose na iskustvo, sluze nam saznanju. Transcendentni se ne mogu primeniti na iskustvo pa zato i nemamo saznanje, ali je poenta da su oni nezaobilazni, uvek su tu, mozemo uociti gde gresimo ali uvek postoji mogucnost greske. Transcendentalni privid je ono sto nas gura da saznamo vise od onoga sto mozemo. Kant na neki nacin hoce da objasni mogucnost toga, prethodnih metafizika. Razum koji je ogranicen hoce da izadje izvan toga, izvan svojih granica. Ovaj transcendentalni privid treba razlikovati od logickog koji pociva na pogresno sprovedenim pravilima zakljucivanja. A ovaj trl.su tri iluzije koje imamo.

Sledeci paragraf je o cistom umu kao sedistu trl.privida. Um kako ga shvata Kant ima dve funkcije i to je bitno jer smo mi um do sada shvatali kao nesto sto ima negativnu funkciju gde vodi u privid. Medjutim um ima jednu pozitivnu konotaciju, njime zakljucujemo. Kao sto razum sintetise pojave pod pojmove tako um hoce da iz ovih pomova, nezavisno od svakog iskustva hoce da operise njima, odnosno pravi zakljucke na osnovu silogizama. I imamo drugu moc i to je empirijska upotreba uma i to ce nas voditi u probleme kasnije. Bitno je jos reci da je razum definisao kao moc pravila. Imamo kategorije, semate itd. One subsumiraju pojave i formiraju iskustvo. Um je moc principa – to je ono sto samo operise pojmovima. Imamo silogizme. Mozemo imati dve vrste principa – u toj glavnoj premisi mogu stajati nesto sto smo dobili induktivnim zakljucivanjem. Ali to nije onaj princip koji Kant hoce da poveze sa umom. Moc principa je ono sto samo operise sa pojmovima. Ovde ipak imamo umesano iskustvo. Isto tako matematicke aksiome ne mogu biti taj princip, moze biti gornji pojam ali ne moze koristiti princip, zato sto smo za tako nesto koristili cisto opazanje. A ovo cime um operise je nezavisno od opazanja i iskustva. Pita se da li ovi opsti stavovi biti principi. Jedan bi glasio da sve sto se desava mora imati svoj uzrok. Medjutim to nikako ne mozemo izvesti iz pojma o onome sto se desava, naprotiv taj opsti stav pokazuje kako se najpre o onome sto se desava moze dobiti jedan odredjen pojam iskustva. Znaci opet je vezano za iskustvo. Poenta svega je da um hoce jedinstvo izmedju pojmova, razum hoce jedinstvo medju pojavama.

E sad, o logickoj upotrebi uma. Kant je mislio da je Aristotelova logika pocetak i kraj logike. E sad imamo neposredne i posredne zakljucke. Ono cime um operise su posredni zakljucci. Npr.u stavu „Svi ljudi su smrtni“ vec se sadrze stavovi „Poneki ljudi su smrtni“, „Poneki smrtni su ljudi“, „Nista sto je besmrtno nije covek“. To su neposredni zakljucci i do njih moze doci razum. Oni ne izlaze iz stava „Svi ljudi su smrtni“. Oni su i dalje u njemu i nema nikakvog prosirivanja. Medjutim ako kazemo da su svi naucnici smrtni onda moramo posredstvom nekog srednjeg pojma izaci i ovog stava, i tu vise ne operise razum nego um, i to ce biti ova logicka upotreba uma. Zapravo razum ce pruzati to pravilo da su svi ljudi smrtni. Moc sudjenja ce pruzati ono sto se subsumira pod to pravilo. Dok ce um iz svega toga izvesti zakljucak. Kakvi ti zakljucci mogu biti? Isto kao sto smo imali sudove relacije ovde imamo kategoricne, hipoteticne i disjunktivne zakljucke uma. Kako proveravamo da li je silogizam tacan? Imamo gornju premisu, neko saznanje koje moc sudjenja subsumira pod uslov pravila i zakljucak uma. Videcemo da li taj zakljucak uma moze da se subsumira pod ovo pravilo. Ovde dolazimo do zakljucka sta je funkcija uma – traziti povezanost i jedinstvo. Iz ove pozitivne strane uma koja nam stvarno koristi u saznanju i za koju ne moze da se kaze da vodi u zablude, iz takve upotrebe uma Kant dolazi do ciste ili empiricke uma. Posto razum dolazi do te povezanosti i jedinstva i posto je svaki ovaj zakljucak uslovljen gornjom premisom, u svojoj empirijskoj upotrebi um hoce da mi dodjemo do onog sto zapravo nije uslovljeno. Sve sto mi mozemo da znamo je ono uslovljeno i to je ono gde se razum ogranicava. Medjutim um hoce ovom upotrebom da nadidje ono sto je ograniceno, hoce da ode iza toga. Tako da bi svaki zakljucak silogizma bio uslovljen, ali um sad hoce da to nadidje i da vidimo zasto je to uslovljeno. E sad zasto su sinteticki principi i pravila i u cemu se mogu sastojati ti principi? Kant kaze da se „posredni zakljucak uma ne odnosi na opazaje da bi ih podveo pod pravila kao sto to cini razum sa svojim kategorijama, vec na pojmove i sudove. Dakle, ako se cisti um odnose na predmete to se on na njih i njihovo opazanje nikako ne odnosi neposredno, vec samo na razum i njegove sudove koji se primenjuju neposredno na cula i njihove opazaje da bi odredili njihov predmet“. U sustini jedinstvo uma nije jedinstvo nekog moguceg iskustva. Posto smo za osnovne stavove videli da su sinteticni stavovi bitni i da prosiruju saznanje, zasto mi zelimo da izbegnemo uslovljenost i odemo iznad toga? Kakav je to stav sto nas navodi da odemo? On kaze da se za uslovljeno saznanje razuma nadje ono neuslovljeno kojim se njegovo jedinstvo zavrsava. To um hoce i tako cemo na osnovu svih ovih vrsti zakljucaka (kategoricne, hipoteticne i disjunktivne), za svaki zakljucak koji je uslovljen traziti njihovu neuslovljenost. Odnosno iz tih zakljucaka doci cemo do trl.ideja. E sad, zato bi to sintetisanje i to nadilazenje bilo a priori? Zato sto jedan osnovni stav cistog uma jeste ocevidno sintetican, jer ono sto je uslovljeno analiticki se odnosi na neki uslov, ali ne na ono sto je neuslovljeno. A a priori je zato sto ga on izvodi iz same svoje upotrebe. Ta neuslovljenost bi bila stvar po sebi. Svaka pojava ima svoj uzrok i to mozemo da saznamo. Ovo neuslovljeno je ono sto je stvar po sebi. I um hoce da dodje do toga i to je izvor svih ovih zabluda. Od ove tri vrste zakljucaka dolazi se do tri ideje – duse, sveta i Boga. I to su ti totaliteti ulova, od toga sve krece.

PRVA KNJIGA TRANSCENDENTALNE DIJALEKTIKE

Tu Kant pocinje od pojmova cistog uma i kaze da oni nisu reflektirani pojmovi vec izvedeni. I onda kaze za pojmove razuma da se ne zamisljaju kao a priorni pre iskustva i radi iskustva ali oni sadrze jedinstvo refleksije o pojavama. Oni nama sluze da pomocu njih se zapravo saznaje i odredjuje neki predmet. I kaze da njihov objektivni realitet se zasniva na tome sto oni sacinjavaju intelektualnu formu svega iskustva i njihova primena zato mora moci da se pokaze u iskustvu. Sto se tice samih pojmova uma oni kao takvi nece moci da se ogranice na iskustvo, vec teze necemu visem. Ali nikad to ne doseze u potpunosti. Pojmovi uma se odnose „na nesto do cega nas dovodi umu svojim zakljuccima...“. Ako ti pojmovi treba da imaju objektivnu vrednost on ih naziva pravilno izvedenim pojmovima, a ako nemaju oni su onda samo neki prividi u zakljucivanju te su onda sofisticki zakljucci. Naziva pojmove uma trl.idejama. Sledeca stvar u prvom odseku su izrazi, ili kada treba za neku pojavu koristimo odredjen izraz, cesto se desava da u nasem jeziku nemamo adekvatan pojam za tu pojavu i kaze da umesto da izmisljamo nove izraze mogli bismo da se posluzimo nekim od mrtvih kulturnih jezika, mozda cemo tu naci odredjeni pojam sa podesnim izrazom. Ako usled neke presiroke upotrebe u tom jeziku smisao pojma neodredjen opet mozemo da ga koristimo ali to znacenje moramo da ucinimo zanimljivijim. Kaze da ako bi se nasla za neki pojam odredjena rec onda bismo morali da pazimo da je vrlo pazljivo koristimo da ne bismo previse izasli iz upotrebe i izgubili znacenje koje nam je vazno za taj pojam. Pominje Platona i njegovo razumevanje ideja i kaze da Platon nikad pod idejom nije podrazumevap nesto sto se dobija od cula vec nesto sto daleko prevazilazi pojmove razuma kojima se bavio Aristotel. Kod Platona ideje su praslike stvari i po tom misljenju ideje su proizasle iz najviseg uma i mi kada dolazimo do tih ideja mi se njih prisecamo.

Tu samo govori kako se ideje obicno shvataju da bi pokazao zasto se ovi zakljucci uma nazivaju trl.idejama. Ideje su neki opsti zakljucci i to ovde nije najbolji termin, ali to je termin koji Kant upotrebljava, vazno je videti zasto transcendentalni.

O TRANSCENDENTALNIM IDEJAMA

On tu kaze kako je „transcendentalna analitika dala primer koji pokazuje kako u prostoj...“ Forma sudova proizvela je kategorije koje upravljaju upotrebom razuma u iskustvu. I sad forma posrednih zakljucaka, kad se primeni na sinteticno jedinstvo opazaja, sadrzi u sebi izvor pojmova a priori koje mozemo nazvati cistim pojmovima uma ili trl.idejama i koji ce po principima odredjivati upotrebu razuma u celini svekolikog iskustva. Sad prelazi na funkciju uma i navodi jedan stav – „Kajus je smrtan“ i on je mogao da bude izveden iz iskustva samo pomocu razuma. Ali kaze da trazi pojam koji u sebi sadrzi onaj uslov pod kojim biva dat predikat ovog suda. Kad uzmemo ovaj sud mi kazemo „Svi ljudi su smrtni“ i onda odredjujem prema tom saznanju „Kajus je smrtan“. Posto je Kajus covek onda mogu da zakljucim da je smrtan. To je to posredno zakljucivanje. Kaze da u konkluziji jednog posrednog zakljucka ogranicavamo jedan predikat na jedan izvestan predmet, i sad ova velicina obima u odnosu na jedan takav uslov zove se opstost, univerzalnost. Sad ta opstost je totalitet uslova, i onda je taj trl.pojam uma totalitet uslova za nesto sto je dato kao uslovljeno. Samo ono sto je neuslovljeno omogucuje totalitet uslova i taj cist pojam uma definise pomocu pojma neuslovljenog. Kaze da postoji onoliko cistih ojmova uma koliko imaraznih vrsta odnosa koje razum sebi predstavlja pomocu kategorija. Prvo je neuslovljeno za kategoricnu sintezu u jednom subjektu, drugo je za hipoteticnu sintezu clanova jednog niza, i trece za disjunktivnu sintezu delova u jednom sistemu.

Imate cetiri osnovna stava, cetiri grupe kategorija, cetiri grupe sudova, cetiri seme. Sad ovde imate tri vrste zakljucka i oni ce odgovarati jednoj grupi kategorija – grupi relacije, zato sto sudovi odnosno zakljucci koje treba da donese, taj totalitet neuslovljenog koji treba da vam govori na osnovu cega je moguce ovo uslovljeno saznanje se moze razumeti samo kao neka relacija onoga sto imate u pojmovima, odnosno predstavama. Tako da kada govori o kategoricnom, hipoteticnom i disjunktivnom zakljucku, odnosno totalitetu koji se zasniva na toj vrsti zakljucaka onda tu vec mozete da pretpostavite da ce ta tri da se odnose na paralogizme, antinomije i dokaze za postojanje Boga, sto znaci da ce specificna predstava neuslovljenog odgovarati specificnoj predstavi koju vama daju kategorije supstancije, relacije i medjusobnog delanja. Ali u svakom slucaju pod ta tri cete u poralogizmima i antinomijama imati po cetiri nekakve stavke, dok cete kod dokaza imati tri. Videcete cemu ta simetrija. U svakom slucaju ta potreba za neuslovljenim koju Kant hoce da kritikuje je tradicionalna metafizicka potraga za supstancijom ili za apsolutnim, ono sto bi bilo krajnji moguci predmet saznanja. Videli ste da za Kanta sve sto je nuzno jeste hipoteticki nuzno. E sad um trazi nesto dalje od toga. Ne kako stvari stoje pod nekim uslovima iskustva vec kako stvari stoje nezavisno od bilo cega ukljucujuci i sam um. Stoga ovu kritiku uma mozete smatrati kritikom realizma, odnosno dogmatizma, kako se tradicionalno shvata. Dakle, imamo tri moguca zakljucka, kategoricni, hipoteticni i disjunktivni. I sad kako dalje to Kant razlaze.

Kaze da postoji toliko vrsta posrednih zakljucaka od kojih svaka pomocu prosilogizama vodi ka onome sto je neuslovljeno: jedna vodi ka subjektu koji sam vise nije predikat, druga ka pretpostavci koja nista vise ne pretpostavlja i treca ka jednom agregatu clanova podele pored kojih nije potrebno nista vise da bi se podela jednog pojma zavrsila. Pojmovi uma o totalitetu uslova su u sintezi nuzni bar kao zadaci da se jedinstvo razuma produzi ka onome sto je neuslovljeno. Onda dolazi do pojma apsolutnog i kritikuje upotrebu tog pojma. On kaze da se ne smemo da se lisimo tog pojma jer cemo onda ostetiti sva trl.rasudjivanja. Tako da on ovde navodi dve upotrebe – s jedne strane apsolutno se koristi da bi se pokazalo da nesto vazi o jednoj stvari kad je posmatramo po sebi, i izraz apsolutno-moguc znaci nesto sto je po sebi moguce, a to je najmanje sto se o nekom predmetu moze kazati. Ali s druge strane ovaj pojam moze da se upotrebljava i da se pokaze za taj predmet nesto vazi pod svim uslovima, i onda bi apsolutno moguc znacio moguc pod svim uslovima. I onda dolazi da se ova znacenja nekad podudaraju, ali u principu ne. Iz toga sto je po sebi moguce ne moze da se zakljuci da je ono apsolutno moguce. Sa druge strane kaze „Stavise, ja cu u sledecem o apsolutnoj nuznosti pokazati...“ Daje primer:“Ono cija je smrtnost po njegovoj unutrasnjoj prirodi nemoguca, njegova je suprotnost u svakom pogledu nemoguca, te ona jeste apsolutno nuzno“. Ali ne moze se zakljucivati obrnuto – apsolutna nuznost stvari jeste njena unutrasnja nuznost.Kaze posto „gubitak jednog pojma...“ Kaze da ce se apsolutnim koristiti u sirem znacenju, da vazi bez ogranicenja. I sad trl.pojam uma odnosi se samo na apsolutni totalitet i zavrsava se jedino kod onoga sto je potpuno neuslovljeno, to jest onoga sto je u svakom pogledu neuslovljeno. Taj totalitet se moze zvati racionalno jedinstvo pojava kao sto se jedinstvo koje izrazava kategorija moze zvati intelektualno jedinstvo.

Tu smo sad na kljucnim pojmovima. Racionalno jedinstvo pojava odnosno jedinstvo pojmova koje na te pojava mozemo da primenimo. On ce reci kasnije da kada posmatrate te uslove vi posmatrate kako se oni nadovezuju. Da biste mogli da primenite ideju kauzaliteta u prirodi potrebno je da imate nekakve predmete u iskustvu pa je potrebno da se oni krecu na odredjen nacin, recimo imate onaj brodic, potrebno je da se on pomera po reci da biste vi dosli u poziciju da primenite kategoriju kauzaliteta. Sta tu nije dovoljno? Pa vi ne znate sta je uzrok kretanja tog broda samo po sebi. Vi kazete da brod ne moze da bude na donjem toku pa na gornjem, ali sta je jos potrebno? Zasto se reka krece, zasto je u poziciji da se krece, zasto mozemo da kazemo da se zemlja krece, da s eplanete krecu... Sta je uzrok svega toga i kada se to pitamo mi vec izlazimo iz onog okvira svih pojava zato sto se ta pitanja ne postavljaju. Ta pitanja se ne postavljaju legitimno za razum zato sto u culima nemamo nista sto bi nas uputilo na ta pitanja. Ali um to moze da pita zato sto operise pojmom uzrocnosti koji mu je razum dao. I sad kazemo da imamo ideju kauzaliteta, kako dalje da formulisem ideju opsteg kauzaliteta, kako mogu da dodjem recimo do ideje o prvom uzroku. Recimo: y je uzrok x, z je uzrok y, q je uzrok z...utoliko ukoliko hocete u Kantovom okviru da legitimno primenjujete te saznajne moci vi cete da sledite taj lanac dotle dokle on ima nekakvog osnova u vasem iskustvu. Medjutim posto ste vi ogranicena bica onda ne mozete te uslove da pratite do kraja, ali um misli da moze! Filozofi su cesto skloni, osim skeptika, da kazu da treba da nadjemo prvi uzrok. I tako se penjemo dok ne dodjemo do uzroka koji ne dopusta vise bilo kakve uslove. To je ono sto um hoce da kaze, to ce recimo biti hipoteticni zakljucak uma, odnosno jedan specifican nacin poimanja porekla sveta. To ce recimo biti pokusaj uma da objasni svet sam po sebi. Ili ako hoceteda govorite o kategoricnim zakljuccima vi kazete „Neko telo je tesko“ onda se pitate zasto, sigurno postoje neka bazicnija svojstva. Tako analizirajuci vi se spustate do nekog svojstva koje treba da bude takvo da se ne moze nigde predicirati, koje bi samo po sebi treba da bude subjekat, a nikada predikat, i to vas podseca na pitanje o supstanciji. I zato ce paralogizmi biti izvedeni iz kategoricnih zakljucaka i ticace se pitanja o supstanciji u odredjenom kontekstu. Vazno je da postoji razlika izmedju toga da li se penjemo ili spustamo u tom ispitivanju. S obzirom na to takodje mozete da napravite nekakve podele. Posto smo rekli da su ti zakljucci stvar intelektualnog jedinstva odnosno jedinstva uslova koje um pokusava da obuhvati, nekog totaliteta koji sam ne treba da bude uslovljen, onda u ovom trecem odseku pravi neku podelu. On kaze sve trl.ideje mogu da se podele u tri klase.

Prva od tih klasa sadrzi apsolutno jedinstvo misaonog subjekta, druga apsolutno jedinstvo niza uslova pojave, treca apsolutno jedinstvo uslova svih predmeta misljenja uopste.

To radi s obzirom na odnose koji imati nase predstave. Mozete imati odnos prema subjektu, i odnos subjekta prema objektu. Odnos prema subjektu je sam dovoljan, iscrpan. Ali odnos prema objektu moze biti dvojak – odnos prema raznovrsnosti objekata u pojavi, kako razlicite karakteristike u svetu upucuju na temeljno svojstvo koje ne zavisi ni od cega dalje, ili drugo odnos prema svim stvarima uopste, odnosno prema onom agregatu nekih pojava koji sam vise nece moci da bude deo bilo kakvog deo nekog sireg skupa, to ce biti ono sto sve u sebe obuhvata, to ce biti dokazi za Bozje postojanje, odnosno jedinstvo uslova svih predmeta misljenja uopste kaze Kant. I koje se onda discipline bave ovim predmetima?

Pa kaze da je misaoni subjekt predmet psihologije, skup svih pojava je kosmologija, a ona stvar koja sadrzi najvisi uslov mogucnosti svega sto se moze zamisliti (bice svih bica) je predmet teologije.

I ono sto ce reci je da ne mozete dedukovati ovo kao sto ste dedukovali kategorije, ne mozete dedukovati ove ideje uma, i ne mozete ih dedukovati zato sto za Kanta dedukcija znaci opravdanje upotrebe. Vi ne mozete opravdati upotrebu ideja, mozete samo obrazloziti zasto se one dele na taj nacin. I on je obrazlozio – jer postoje tri sustinska nacina na koja mozete posmatrati neuslovljeno, tri razlicita domena gde mozete traziti neuslovljeno. U pogledu misaonog subjekta – psihologija, u pogledu samog sveta u svojoj raznovrsnosti – kosmologija, i u samom skupu onoga sto u celini svet jeste – teologija. Kaze da postoji sistem – um je prirodno vodjen nekom pravilnoscu koja postoji izmedju ova tri domena i prirodno idemo od sebe kao onom sto je predmet psihologije, ka onom sto je predmet kosmologije, svetu, i to vodi nekom totalitetu koji treba da obuhvati i mene i taj svet i to je onda predmet teologije. To je Kantu dovoljno da uvede citaoca u same zakljucke uma koji su nelegitimni.

DIJALEKTICKI ZAKLJUCCI CISTOG UMA; PARALOGIZMI

Um kao jedna sposobnost koja ima jednu nelegitimnu upotrebu, prevazilazi svoje granice – zbog toga sto je njegova tendencija da traga za jednim potpunijim objasnjenjem. Sada posto prelazeci van iskustva on nikad nece moci da dodje do takvog objasnjenja nego ce nastaviti da ide dalje upravo se u njegovoj prirodi nalazi izvor tih iluzija. Kaze da imamo logicki paralogizam i transcendentalni. Logicki paralogizam se sastoji u formalnoj laznosti jednog posrednog zakljucka, dok sadrzina nije bitna.

Logicki paralogizam nikad ne mozemo da razresimo u onim okvirima u kojem je postavljen.

Trl.paralogizam ima trl.razlog svoje formalne laznosti i taj bi se razlog nalazio u prirodi uma da tezi van granica moguceg iskustva.

Paralogizam je u opstem smislu pogresno zakljucivanje. Vi ga razresavate tako sto ukazujete na gresku tako da se ona vise ne pravi. Ne razresavate tako sto ga kazete koje je konacno resenje.

Jos jedna razlika u shvatanju duse – ima razlika u objektivnom shvatanju koje zahteva odredjeno iskustvo, to su sve nase misli kojima mozemo da pripisujemo predikate, a sa druge strane imamo shvatanje duse kao samosvesti o svom Ja. I upravo se greska stvara kad mislimo da mozemo da odredimo, spoznamo tu cistu samosvest. On ce ovde uvesti jos jedan trl.pojam koji ce nazvati Ja mislim. Da ne moze da mu pripise neki konkretan naziv iz toga sto je on uslov za sve ostale pojmove i iskustvo. Samo nam sluzi da oznacimo da je svaka nasa misao i iskustvo nase. Kaze da nam taj pojam takodje sluzi da razgranicimo dve vrste predmeta. Da razgranicimo predmet Ja kao mislece bice koje je predmet naseg unutrasnjeg cula i to je dusa, i drugu vrstu koja je predmet spoljasnjeg cula i to je telo. I sad kaze da taj izraz „Ja kao misaono bice“ predstavlja predmet psihologije. A predmet racionalne psihologije predstavlja taj izraz ukoliko je on ociscen od bilo kakvog iskustva. I kaze da bi racionalna psihologija prestala da bude racionalna ako bismo dodali bilo kakav konkretan ili odredjen opazaj, i onda bi ona postala empiricka.

U to vreme nemate formiranu psihologiju, ona je bilo kakvo sistematsko shvatanje duse. Problem je sto je ona sadrzinska, sto govorite sta je dusa. Znaci imate pretenziju na njeno potpuno saznanje, a to je nemoguce. Empirijska bi bila ako biste pride posebne instance delovanja te duse ispitujete i onda da im pridajete neku vrstu karaktera istinitosti. Proucavali biste dusu kao stvar po sebi, to je ono sto se obicno radi, i to Kant kritikuje. Mi mozemo transcendentalno da rasudjujemo o tome Ja i tu smo rekli sta smo imali. Ali sad kada treba da vidimo kako um gresi kad pokusava da kaze nesto o dusi konkretno tu vidimo da ne mozemo da imamo neke pretenzije i on pokusava da kaze zasto.

Sad imamo tu razliku i kod njega svest o nasem postojanju i misljenju nije isto sto i odrediti to kao nesto konkretno. E sad on kaze „Ja mislim je jedini stav racionalne psihologije i samo iz tog stava ona treba da izvede svoja dalja ucenja“. Dalje navodi kako naziva topiku racionalne psihologije odakle izvodi sve sto ona moze sadrzati. 1.Dusa je supstancija, 2.po svome kvalitetu je prosta, 3.sto se tice raznih vremena u kojima postoji numericki je identicna, to jest jedinica (ne mnozina), 4.u odnosu je prema mogucim predmetima u prostoru. E sad Kant kaze da ova supstancija posmatrana samo kao predmet unutrasnjeg cula daje pojam imaterijaliteta – to mozemo da shvatimo kao trajanje i opstajanje u vremenu tokom promene, a posmatrano kao prosta supstancija daje pojma inkoruptibiliteta to jest nepokvarljivosti, njen identitet kao intelektualne supstancije daje personalitet odnosno taj identitet. Sva ta tri pojma zajedno daju pojma spiritualiteta. Odnos ove supstancije prema predmetima u prostoru daje komercijum sa telima, prema tome ona predstavlja supstanciju koja misli kao predmet zivota u materiji to jest predstavlja je kao dusu (anima) i kao osnov animaliteta; animalitet ogranicen spiritualitetom predstavlja imortalitet. Poenta je da racionalisti iz ovih pretpostavki pokusavaju dalje da izvedu besmrtnost duse, i po Kantu oni ne mogu to da izvedu. Ono sto racionalisti pokusavaju da urade je da iz pojma supstancije, iz pojma jednostavnosti, identiteta pokusavaju dalje da izvedu da je dusa nepropadljiva, da ona istrajava kroz vreme i promene, i da je sebi uvek jednaka. Kant kaze da taj prelaz ne moze da se napravi iz razloga sto kad uzmemo npr.kategoriju supstancije da je upotrebimo na dusi to ostaje prazan pojam jer nemamo nikakvo iskustvo o tome, tako da nemamo nista dalje da izvedemo i saznamo. On daje argument:“Ono sto se moze zamisliti samo i jedino kao subjekat...“

Cim kaze da u racionalnoj psihologiji vlada jedan paralogizam vidite odmah da je rec o pogresnom zakljucivanju. Odnosno to je greska koju Kant hoce da obrazlozi.

E sad Kant kaze da se na ovo sto smo naveli odnose cetiri paralogizma i sad za osnov nauke cistog uma o prirodi naseg mislenog bica ne mozemo uzeti nista drugo nego prostu predstavu koja je sama za sebe prazna po sadrzini, naime predstavu Ja za koju ne mozemo cak ni reci da je pojam vec da je prosto svest koja prati sve pojmove. Racionalisti u sustini pokusavaju da naprave jedan prelaz koji nije legitiman i onda njihova greska lezi u tome sto oni prvenstveno ne razlikuju noumene i fenomene, i to zbog toga sto ne prave razliku izmedju razumske i umske aktivnost kao sto je Kant pravi, i po vrsti a ne samo po stepenu. Kad bi samo po stepenu pravili tu razliku i posto izjednacavaju supstanciju sa moci onda smatraju da je dusa prosta suptancija ona moze imati samo jednu moc, a to je moc reprezentovanja, odnosno moc da stvara neke slike i predstave u sebi. Dakle ta moc kod racionalista moze da se razlikuje samo u stepenu (Lajbnic – monade). Kod njih su fenomen i noumen jedno te isto samo je razlika u logickoj jasnosti. Kada bismo razjasnili noumen na logicki nacin onda bismo mogli i da ga spoznamo. On nije po vrsti razlicit od fenomena i zato on prave taj prelaz i mozemo doci do saznanja duse kao supstancije.