Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 10 ~ 

 

PALEOKONTAKTI, PRAISTORIJA I ANTIČKA VREMENA 

 

 

Mnogi naučnici, istraživači i senzacionalisti smatraju da su kontakti ljudi i bića iz svemira ostvareni u prošlosti. 

Profesor Marks, šef katedre atomske fizike na univerzitetu u Budimpešti tvrdi da je želja posetilaca iz svemira da 

ostave neki trag bila veoma jaka i da takvih tragova ima. „Poruke su“ - tvrdi on – „posvuda po našoj planeti.“ Samo 

zagrebite. 

Godine 1885. fizičar dr Žive je u naslagama uglja u severnoj Austriji našao predmet čije poreklo i strukturu niko 

nije mogao sa sigurnošću da odredi. To je bio precizno obrađeni kvadar razmera 67 x 67 x 47 milimetara, težak 785 

grama. Predmet je nestao 1910. godine iz muzeja u Salzburgu. Naučni autoriteti profesori Ljunen i Aleksandar 

Gorbovski  su  ovaj  predmet  povezali  sa  vanzemaljskom  civilizacijom.  Ta  teorija  je  obišla  svet.  Smatrali  su  da  je 

predmet obrađeni deo meteorita koji je ležao u uglju i čekao da ga neko nađe i dešifruje poruku koju on nosi. U 

novija vremena se pojavilo niz autora, samozvanih istraživača, senzacionalista, ali i naučnika sa diplomom, koji su, 

iz njima znanih razloga počeli da se bave teorijom po kojoj su u drevna vremena Zemlju posetili visokorazvijeni 

vanzemaljci, koji su ubrzavali evoluciju čoveka, gradili gradove, stvarali i uvodili ljude sa Zemlje u civilizaciju. Ovi 

ljudi smatraju da se odgovor na ovo pitanje krije u drevnim legendama, kosmogonijama, predanjima, građevinama, 

pećinskim  slikarijama,  hijeroglifima,  na  glinenim  tablicama,  u  drevnim  hramovima.  Takođe  i  velika  sličnost  u 

panteonima i sistemima verovanja Egipta i Sumera sa pretkolumbovskim civilizacijama Amerike, za koje zvanična 

nauka tvrdi da nisu imale dodira, takođe golica njihovu maštu. Kult Sunca, bogovi sa vatranim strelama, plamenovi 

koji sagorevaju sve, ogromne građevine neobjašnjivog porekla, od Baalbeka u Palestini i egipatskih piramida, do 

Saksahuamana, Kuska, Olantajamba i Markahuasija u Južnoj Americi i kineskih piramida… od kamenja iz Ike koje 

prikazuje ljude i dinosaure, operacije na srcu i mozgu, preko kamenja iz Drope, sa prikazima letećih  tanjira do 

majanske gravure pilota unutar kabine i egipatskih helikoptera, aviona i cepelina iz Abidosa… ipak, ove teorije nisu 

starije od sedamdesetak godina. Isto kao ni masovna pojavljivanja NLO. Ima razloga zašto. 

Pretpostavka o paleokontaktima, koja na temelju bogate i raznovrsne ostavštine drevnih kultura zastupa ideju 

da su još tokom kamenog doba neka područja na Zemlji posetili ili posećivali predstavnici neke visokorazvijene 

civilizacije iz svemira te svojim misionarskim radom civilizovali i edukovali gotovo poludivlje (pra)ljude i primate 

kamenog  doba,  kao  i  ljude  antike  stara  je  tek  nekoliko  decenija.  Uz  pojavu  velikih  arheoloških  otkrića,  koja  su 

potvrdila da su mnoga mesta opisana u Bibliji za koje se mislilo da su legenda, postojala. Tada se pojavljuju i teorije 

o paleokontaktima. Nikako nije slučajno! 

 

Drevni astronauti? 

 

Ta se hipoteza isprva prilično dugo iznosila vrlo oprezno van naučnih 

krugova,  ali  su  je,  unatoč  tome,  predstavnici  službene  nauke  ubrzo  „ex 

cathedra“  okvalifikovali  kao  smešnu,  neozbiljnu  i  neodrživu  pa  stoga 

prilično dugo nije mogla biti zapažena ni uvažena. Niko je od ozbiljnijih 

naučnika  nije  uopšte  smatrao  dostojnom  za  bilo  kakvo  razmatranje,  a 

kamoli za prihvatanje i dalje razvijanje. U posljednjih četrdesetak godina 

sve veći broj slobodoumnih i nezavisnih istraživača  i naučnika različitog 

profila,  počevši  od  samoukog  švajcarskog  hotelijera  Eriha  fon  Denikena 

(Erich  von  Deniken)  pa  sve  do  američkog  orijentaliste  i  akademika  dr. 

Zaharije Sičina (Zecharia Sitschin ), pretpostavlja da su našu planetu još u 

kameno doba barem jednom posetili neki napredni došljaci iz svemira te da su tokom svoje misije primitivnom, 

surovom i neukom čovečanstvu postupno podarili mnoga visoka znanja koja su ih korak po korak privela civilizaciji 

i kulturi. Priznali mi ili ne, ali ovi ljudi su objavili knjige koje su čitane u milionima domova. Čitaoci bez osnovnog 

predznanja su te teorije prihvatali bez pogovora, odbacujući zvaničnu istoriju i hrišćansko učenje. 

Legende i drevni zapisi kriju čudne opise bogova, viših sila, božanskih ratnika, krojača sudbine običnih ljudi. 

Takođe i stotine epova i predanja o stvaranju sveta, ratova bogova sa bogovima, bogova i ljudi kriju opise koji ne 

pripadaju kamenom dobu ili razdoblju koje istorija naziva Stari vek. 

U drevnim legendama japanskog plemena Ainu, čiji pripadnici imaju više evropeidne, slovenske, nego japanske 

crte lica, spominju se i neka „telesa koja svetle” pod nazivom Šinta, što u prevodu znači kolevka. Legenda kaže da 

je nekada davno u jednoj takvoj „kolevci” s neba na zemlju sišao bog Ukikurumi-Kamui. Dr J. Tange je na otoku 

Hokaido, gde Ainu i žive, otkrio i oko četiri milenijuma star grob s crtežom na kojem je prikazana grupa ljudi kako 

pogledom  prati  spiralnu  putanju  nekog  letećeg  objekta  nalik  kolevci.  U  srednjovekovnim  japanskim  letopisima 

---

~ 11 ~ 

 

spominju se „vatrena sunca” - pod čime se podrazumevaju neki gorući leteći objekti. Tako, na primer, jedan japanski 

crtež  urađen  tušem  u  9.  veku  prikazuje  neobičan  vatreni  objekat  na  nebu  čiji  let  netremice  posmatraju  tri 

sveštenika, dok nedaleko od njih stoji na tlu neobičan krilati muškarac kojeg, čini se, ne primećuju. 

Drevne kineske legende spominju „leteće zmajeve” na kojima dolaze „sinovi nebesa.” Tako se, na primer, u 

kineskoj  provinciji  Junan,  u  jednoj  legendi  spominju  neobična  „leteća  zvona”  koja  su  se  u  davnim  vremenima 

pojavljivala na nebu, letela i nestajala. Ona u letu nisu proizvodila nikakve zvukove. Zanimljivo je da su upravo takve 

zvonolike bešumne leteće objekte neverovatnih manevarskih sposobnosti često uočili i brojni današnji očevici NLO-

a širom sveta. 

Posebno ostavlja utisak odlomak legende o drevnom kineskom junaku Huang Diu, koju u svojim „Istorijskim 

beleškama” navodi Sim Kuian, otac kineske istoriografije, kojeg neki autori smatraju kineskim Herodotom. On u 

svome hroničarskom delu tvrdi da su zabeležene legende o drevnom junaku Huang Diu, koji je živeo i vladao Kinom 

oko 2600. pr. n ere, „bliske istini.” Zanimljivo je da Huang Di svojim znanjem, sposobnostima i načinom života ima 

prilične sličnosti sa sumerskim bogovima – Anunakijima. Ta sličnost zasigurno ne može biti samo puka slučajnost. 

Jedna od zabeleženih zgoda iz života Huang Dia, često spominjanog u mitovima i legendama, kazuje sledeće: „Kada 

je otkrio bakar u gori Šan Šan, Huang Di dao je izliti „tronožac” u samom podnožju brda Jin Šan. Kada je „tronožac” 

bio gotov iza Huang Dia spustio se „zmaj s obešenim brkovima”. Huang Di se po njima uspeo na zmaja, a za njim su 

krenuli svi njegovi pomoćnici s porodicama. Na zmaja se popelo više od sedamdeset ljudi. A svi preostali podanici 

koji se nisu uspjeli popeti na zmaja prihvatili su se zmajevih brkova. Brkovi su otpali, a ljudi popadali (na tlo).” Valja 

istaći da se u drevnim kineskim legendama i hronikama po pravilu spominju „leteći zmajevi” koji rigaju silnu vatru i 

dim ili „ptice koje grme”, a vrlo retko neki drugi leteći objekti. Razlog tome vjerojatno treba potražiti u činjenici da 

je za Kineze zmaj od pamtiveka u njihovoj tradiciji bio simbol božanskog, nedostižnog i nepobedivog. Prema nekim 

zapisima  u  starokineskim  hronikama,  drevni  Kinezi  su  takođe  poznavali  rentgen,  amfibijska  vozila,  hibernaciju, 

genetski inženjering, svemirske letove te neka druga dostignuća za koja samouvjereno smatramo da su vlasništvo i 

simbol našeg vremena. 

U izuzetno bogatoj klasičnoj vedskoj književnosti, pisanoj izvorno na sanskritu, u više drevnih dela opisuju se vrlo 

detaljno raznovrsne letelice kojima su se služili bogovi, polubogovi, demoni i kraljevi za daleka putovanja ili za ratne 

operacije. Tako, na primer, veliki junački ep „Ramajana” koji sadrži oko 24 hiljade dvostiha od po 32 sloga podeljenih 

u sedam knjiga, donosi vrlo detaljne opise vimaana – „nebeskih kočija” ili letelica čije pogonske motore pokreće 

neka belo-žućkasta tečnost, verovatno neka vrsta benzina ili živa. U široj javnosti manje poznatom vedskom spisu 

„Sabha-Parvanu” opisuju se, uz Vimaane, i ogromni sjajni „leteći gradovi” koji sa lakoćom lebde nebom. Sjajili su 

poput srebra, a u njima je bilo mnogo hrane, vode, raznovrsnih pića i svih ostalih životnih potrepština te različitog 

odbrambenog oružja velike razorne moći. U njih se moglo smestiti i do hiljadu osoba. I u „Mahabharati” se takođe 

nalaze slični opisi „letećih gradova” koji su se sami mogli pokretati i podizati visoko u nebo i spuštati na zemlju. Na 

njima su bila ogromna vrata kroz koja su mogle uletati i izletati manje letelice (Vimaane). Opis asurskog „letećeg 

grada” iz „Mahabharate”, koji veoma podseća na neke savremene opise ogromnih NLO-a, glasi: „A na povratku 

preda mnom se stvori predivan grad koji sam sebe pokreće. Bleštav i sjajan poput vatre i sunca, prepun dobara 

raznolikih, prepun sreće, bez tuge i bolesti „Lebdeći grad,” sjajan i blistav poput sunca, kretao se uvek u željenom 

smeru. Uspješno se branio zahvaljujući darovima od sinova Ditinih dobivenim. Čas je nestajao u nedrima Zemljinim, 

čas se skrivao u daljinama nebeskim, čas je dolazio sa strane, čas bi nestajao u vodi. Najzad ga strele moje železne i 

oštre razbiše u komadiće, i ruševine tog grada asurskog na zemlju popadaše.” 

Zanimljiva je činjenica da su drevni Egipćani nepokolebljivo vjerovali da njihovi bogovi u „nebeskim lađama” 

putuju „nebeskim Nilom” - Mlečnom stazom - te da redovno navraćaju na Zemlju. Egipćani od pamtiveka takođe 

veruju  da  su  njihovi  vladari  (faraoni)  zemaljski  potomci  nebeskih  bogova  te  da  se  oni  posle  smrti  na  svojim 

„nebeskim barkama” vraćaju u svoj nebeski dom. Prema tradicionalnom egipatskom verovanju da svako zbivanje 

na nebu nužno ima svoj zemaljski odraz, postaje razumljivo zašto su Egipćani uvek bili toliko orijentisani na pažljivo 

posmatranje  kretanja  zvezda  i  nebeskih  pojava.  Ove  teorije  su  razrađivali  i  moderni  istraživači,  poput  Sičina  i 

Denikena. U 19. veku otkrio je u Tebi - današnjem Luksoru - profesor Alberto Tuli, tadašnji kustos egipatskog muzeja 

u  Vatikanu,  deo  nekog  prilično  oštećenog  papirusa  iz  „Anala”  Tanunva,  pisara  i  vojnog  zapovednika  faraona 

Tutmosisa III. iz 18. dinastije (1504.-1450. p. n. ere.), koji je zbog svojih velikih osvajanja ostao zabeležen u istoriji 

kao „Napoleon drevnog Egipta.” Iz Tanunvaovog zapisa, na tom delimično oštećenom papirusu, može se o tom 

neobičnom događaju pročitati sledeće: „U dvadeset drugoj godini vladavine Tutmosisa III., u trećem mesecu zime, 

šestog sata dana spustio se na zemlju vatreni obruč koji je stigao s neba. Imao je glavu, a zadah iz njegovih usta bio 

je težak. Njegovo je telo bilo jedan rod (oko 5 metara) dugačko i jedan rod široko. Nije davalo nikakve glasove. Zatim 

se spustilo na svoj trbuh Otišli su do faraona reći mu. Njegovo je veličanstvo naredilo, i bilo je istraženo kako je sve 

opisano na svicima pohranjenim u Kući života. Njegovo je veličanstvo razmišljalo o događaju. Kad je prošlo nekoliko 

dana,  broj  ovih  stvari  na  nebu  se  povećao.  Sjali  su  tamo  jače  od  samog  Sunca  i  protezali  su  se  dalje  od  četiri 

---