Jugoslovensko dramsko pozorište Vizuelni identitet 1948 2008

Jovan Ćirilov
režiji Mate Miloševića.
U Mati Miloševiću kao da se ispoljila ta estetička 
koegzistencija realizma i modernizma. A to je bilo 
i stanovište glavnog scenografa ranog perioda 
JDP-a Milenka Šerbana, koji je između dva rata u 
pariskom ateljeu Andrea Lota usavršavao svoju 
slikarsku praksu. U slikarstvu intimista, dalek od 
njegove kubističke estetike, u dekoru umeo je 
da bude mnogo moderniji nego u svojim uljima 
i pastelima. Za "Romea i Đulijetu" Šerban je, u 
dogovoru sa rediteljem Matom Miloševićem, 
napravio konstruktivistički dekor, most od kovanog 
gvožđa, univerzalni prostor za sve prizore Šekspirove 
tragedije. Ovu prilagodljivost stilu od realizma do 
purizma pokazao je još jedan stalni scenograf JDP-a, 
Petar Pašić, sa istim estetski širokim dijapazonom. 
Pašić Šerbana 60-ih godina postepeno smenjuje u 
glavnim scenografskim zadacima sve do kraja 70-ih 
godina. Tada se na sceni JDP-a pojavljuju univerzalni 
maštar Vladislav Lalicki, inspirativni i kreativni 
Miodrag Tabački, pored gostiju konstruktivističke 
škole Mete Hočevar i Marine Čuturilo. 
Kostimograf Mira Glišić, od prve predstave JDP-a 
svesnije je bila opredeljena za novije tendencije u 
umetnosti nego Milenko Šerban, takođe scenograf 
od osnivanja pozorišta. Ona se držala principa 
"tonskog" rešavanja kostimografije. To znači da 
nije, kao u praksi Narodnog pozorišta i sličnih 
repertoarskih kuća, rešavala svoje kostimografske 
zadatke idući od jednog do drugog kostima prema 
muzejskim i etnografskim uzorima ili iz starih 
modnih časopisa, već su kostimi bili stilizovani 
jednom gamom, osavremenjenim jedinstvenim 
krojem ili materijalom. Nova je bila i tešnja saradnja 
sa scenografom. Mira Glišić i Milenko Šerban, 
gotovo jedini stvaralački par JDP-a tokom dosta 
dugog perioda, sa rediteljem su usklađivali stilsko 
jedinstvo pre svega preko game, koja je mogla 
biti i komplementarna, ali redovno koncepcijski 
precizirana. Tog principa držala se na svoj način 
Božana Jovanović, koja posle Mire Glišić postaje 
glavni kostimograf sa svojim funkcionalnim 
estetizmom, ali i iskoracima u dekorativnosti. Biljana 
Dragović je u saradnji sa Vidom Ognjenović, u svakoj 
njenoj režiji imala snagu da uspostavi funkcionalnu 
vezu lika sa vizuelnošću cele predstave. Ljiljana 
Dragović je u pozorišnu praksu unela novinu da 
kostime stvara tokom proba, ne namećući ni 
reditelju, ni glumcu ni sebi apriori nacrtane kostime. 
Lana Cvijanović je sa svojom osobenošću razvila 
dekorativnost, estetičnost i funkcionalnost kao 
osnovne principe kostimografije. 
Mlađi umetnici u ovoj oblasti davali su ozbiljan 
doprinos mnogim predstavama - i taj doprinos je 
prevazilazio oblast scenografije i kostimografija, 
time što je bio ključ za shvatanje dubljeg koncepta 
predstave. 
Svaki od umetnika od velikog dara koji su likovno 
oblikovali predstave u JDP-u, davali su, pored 
reditelja, svoj pečat predstavi, a pre svega Miodrag 
Tabački, taj pobornik metaforičnih izazova putem 
scenografije kao globalnih metafora predstava. 
Setimo se samo francuski poentilističkog dekora 
i kostima Nušićeve novopronađene komedije "Ne 
očajavajte nikad", kao dirljive Nušićeve težnje da 
prodre na pariske bulevare ili dekora predstave 
"Bure baruta" koji je ispisan crticama sa zatvorskog 
zida o tome kako robijaši broje dane u tamnici. Ili 
kostima Angeline Atlagić, kao hrabrih činova jedne 
vrhunske estetičnosti, toliko prisutne u "Pozorišnim 
iluzijama", "Buretu baruta" i "Mizantropu". Njeni 
kostimi imaju autonomnu likovnu vrednost, pored 
zahteva same predstave. Oba ova likovnjaka bili su 
katkada snažniji od svojih reditelja.
JDP je svesno tokom cele svoje povesnice od 
šest decenija bio sa merom opredeljen za novo 
u likovnom izrazu bez ikakve avangardističke 
tendencije kojom bi bila poremećena ravnoteža 
između ozbiljnog tretiranja dramskog predloška 
i njenog vizuelnog izraza. To je jednom rečju bio 
osnovni vizuelni identitet Jugoslovenskog dramskog 
pozorišta, nevezano od toga ko je bio na njegovom 
čelu ili ko je bio za rediteljskim pultom. Sa pojavom 
postmodernizma, JDP je preko pojedinih reditelja 
8
Vizuelni identitet Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1948 - 2008
Jovan Ćirilov
Cirilov tekst.indd   4
Cirilov tekst.indd   4
14.4.2008   20:12:04
14.4.2008   20:12:04

---

Nove tendencije - da, avangardna avantura - ne
prihvatilo tu sintezu svekolikog modernizma i 
realizma, oslanjajući se svesno na eklektizam "svega 
dozvoljenog" u svom postmodernističkom pogledu 
na svet i umetnost.
Sve što je u pisanoj i štampanoj formi pratilo 
predstave tokom šest decenija JDP-a, bilo je 
odraz onoga kako se mislilo i stvaralo u ovom 
reprezentativnom teatru.
U početku, kao oblik ideološke opreznosti, programi 
su, pored grafičke skromnosti, imali veoma malo 
teksta. Uprava i stvaraoci nisu hteli da rizikuju da 
svojom eksplikacijom daju materijal za eventualnu 
zabranu predstava nekim svojim ideološkim 
"skretanjem", koje bi otkrili objašnjavajući svoje 
smele i inovativne ideje. Tih prvih godina umetnici 
JDP-a su se oslanjali na pronicljivost publike i 
neizrečeni ketmanovski dosluh.
Sa drugim dolaskom Milana Dedinca na čelo JDP-a 
1959. godine, programi su postali intelektualni 
čin i likovna poruka. Davani su iscrpni podaci o 
predstavi, katkada i rediteljski koncept, a program je 
bio ilustrovan materijalima iz epohe. Ili su program 
ilustrovali poznati slikari i grafičari kao Srbinović, 
Šejka, Džumhur i drugi. Korak ka modernom dizajnu 
učinilo je JDP pozivom na saradnju Slobodana 
Mašića. Tih sezona dizajn programa bio je na 
svetskom nivou i mogu reći da je tako do danas, 
sa likovnim jedinstvom plakata i programa u stilu 
najboljih tendencija u svetu - što je osnovno pravilo 
svih teatara koji drže do sebe i zakona likovne 
propagande.
Plakati su priča za sebe. Najzanimljiviji je period 
kad je Vladislav Lalicki za svaku predstavu slikao 
jedan unikatni plakat u ulju ili temperi. Neki plakati 
su primer visokog stepena originalnosti i stilskog 
srodstva sa predstavom. Nažalost, što nemarom, što 
u požaru, nestali su gotovo svi ti unikati, osim možda 
jednog najboljeg - Lalickovog kolaža za predstavu 
"Ožalošćena porodica".
Ako je ovom tekstu potreban neki zaključak, onda 
bi se on mogao ovako formulisati u narednim 
rečenicama. 
Tokom ovih šest decenija postojanja JDP-a, reditelji, 
sa svojim vizuelnim saradnicima, i pored povremene 
primene najnovijih likovnih tendencija kod nas i u 
svetu, radije su u likovnom izrazu svojih predstava 
težili skladu i osećanju mere, nego novom radi 
same novosti. Kartelovska jednostavnost kao da 
je bila pribežište umerenosti onih koji se nisu 
usudili ili nisu hteli da krenu u vizuelnu avanturu 
najnovijeg svetskog avangardizma. Mnogi su 
smatrali, najverovatnije s pravom, da to i nije 
misija Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nove 
tendencije - da, avangardna avantura - ne. 
Kad se pogleda vizuelno kao važan element u 
životu JDP-a kao celine, tokom šest decenija 
postojanja, nameće se zaključak da je u najboljim 
trenucima u ovom pozorištu davana prednost novim 
tendencijama u oblasti scenografje i kostimografije. 
Jugoslovensko dramsko pozorište nesumnjivo 
je prednjačilo u traganju za novim, ali bazirano 
na organskim potrebama pozorišnog čina kao 
sinkretizma umetnosti.
Kako bilo da bilo, tek, visoko mesto JDP-a u našoj 
sredini i u svetu, što je potvrđeno njegovim ulaskom 
u Evropsku pozorišnu uniju 2006. godine, između 
ostalog duguje i tome koliko su pažnje najbolji 
umetnici tog pozorišta posvećivali vizuelnom na 
svojoj pozornici i oko nje.
9
Vizuelni identitet Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1948 - 2008
Nove tendencije - da, avangardna avantura - ne
Cirilov tekst.indd   5
Cirilov tekst.indd   5
14.4.2008   20:12:04
14.4.2008   20:12:04

---