Lakan u Podgorici ciklus predavanja

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

17

psihoanalitičkom  kongresu  u  Marienbadu  1936.  godine.  Kasnije  je  Lakan 

žestoko kritikovao psihoanalitička usmjerenja i tehnike Frojdovih nasljednika, 

takozvanih  ego-psihologa.  Tvrdio  je  da  je  samo  on  u  svojoj  teoriji  i  praksi 

ostao  vjeran  Frojdovim  otkrićima  i  stoga  je  svoje  teorije  predstavljao  široj 

publici  kao  svojevrstan  „povratak  Frojdu.“  Zbog  promjena  koje  je  želio  da 

sprovede u tradicionalnim psihoanalitičkim procedurama, Lakan je bio izbačen 

iz  Međunarodne  psihoanalitičke  asocijacije  (IPA)  1964.  godine,  da  bi  ubrzo 

osnovao svoju sopstvenu psihoanalitičku školu – Frojdovsku školu Pariza (EFP).  

Može se reći da je na razvoj Lakanovih ideja izuzetno važan uticaj imalo 

tumačenje Hegelove Fenomenologije duha od strane rusko-francuskog filozofa 

Aleksandra  Koževa  (Alexandre  Kojève).  Hegel  je,  po  Koževu,  tvrdio  da  je 

suština čovjekovog bića želja, želja koja je uvijek želja drugog jer predstavlja 

želju za priznavanjem. To dovodi do fundamentalnog rivalstva u međuljudskim 

odnosima,  do  sukoba  radi  prestiža  i  uspostavljanja  hijerarhija.  Za  Lakana 

međuljudski  odnosi,  definisani  na  ovakav  način,  predstavljaju  osnovu  za 

formiranje ljudskog ega i imaginarnog registra (jednog od tri strukturna registra 

psihe), kao što će se vidjeti u nastavku.

Poslije  Drugog  svjetskog  rata,  na  Lakana  značajno  utiče  i  pojava 

strukturalizma kao naučnog pravca u antropologiji i posebno teza da pozicija u 

strukturi, a ne osobine datog subjekta, određuje identitet i ponašanje. Takođe, 

Lakan uviđa i značaj lingvistike tj. jezika kao strukture u okviru koje dolazi do 

formiranja subjekta i njegovog/njenog nesvjesnog. Lakanov ključni rad  na ovu 

temu je predstavljen na psihoanalitičkom Kongresu u Rimu 1953. godine i nosi 

naziv „Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi.“ To je i godina kada Lakan 

započinje sa javnim seminarima koji bez prekida traju 27 godina, sve do njegove 

smrti u septembru 1981. godine.  

---

doc. dr Filip Kovačević

18

---

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

19

Formiranje identiteta

Postoje dva fundamentalna odnosa u formiranju identiteta. To su odnos 

subjekta i sopstvenog tijela i odnos subjekta i Drugog.

Najprostija  definicija  Drugog  (sa  velikim  slovom)  je  sve  ono  što  je  ne-

subjekt, ne-ja. Veliki Drugi ili Simboličko, kako ga još naziva Lakan, je poredak 

u kojem se beba rađa. Ovaj poredak predstavlja odnose u datom društvu tj. date 

ideale, vrijednosti, oblike ponašanja, formalne i neformalne veze, jezik, itd. 

Na  primjer,  profesorica  Mirjana  Kuljak  ukazuje  na  postojanje  pridjeva 

„učinjen“ u crnogorskom kolokvijalnom govoru, što se može protumačiti i kao 

znak da već i u samom jeziku, u svakodnevnoj upotrebi, postoji odrednica koja 

odobrava postojanje korupcije i kršenje formalnih pravila koja važe za sve. To 

znači  da  iskorjenjivanje  korupcije  u  Crnoj  Gori  zahtijeva  dugotrajan  proces 

fundamentalne promjene svijesti tj. promjenu u okviru postojećeg Simboličkog 

ili Velikog Drugog. Koliko je to mukotrpan i neizvjestan proces čiji se rezultat 

teško može znati unaprijed biće jasnije u nastavku. 

Subjektivna putanja tek rođene bebe

Elementarna Frojdova pretpostavka je da je težnja svakog organizma da tenzije 

koje se u njemu dešavaju svede na minimum, na homeostazu. Tu pretpostavku 

je  Frojd  nazvao  princip  zadovoljstva  –  ono  što  nam  daje  zadovoljstvo  je  ono 

što smanjuje tenzije. Bol je, na primjer, predstavljen kao akumulacija tenzija ili 

stimulansa. Mala beba  teži da smanji unutrašnje tenzije, recimo glad ili žeđ, i 

zbog toga što od njih ne može da pobjegne - eksternalizuje ih - obraća se svijetu 

izvan sebe svojim plačem. Uostalom, beba zaplače čim se rodi. Taj plač je, zapravo, 

inicijalno usmjerenje prema Drugom (koga predstavljaju druge osobe) i zahtjev 

za pomoć. Drugi tj. staratelj, koji je u najvećem broju slučajeva majka, na bebin 

plač odgovara riječima i ponašanjem koje će bebi na najelementarnijem nivou 

pokazati da u nečemu izvan nje (daleko od toga da beba može da pretpostavi što 

je to!) postoji razumijevanje koje će olakšati njenu nemoć. 

---

doc. dr Filip Kovačević

20

Ova prototipska situacija razotkriva proces od fundamentalne važnosti za 

dalji život i psihološki razvoj bebe. Naime, sve predstave i riječi kojima će beba 

sama sebi objašnjavati tenzije u svom organizmu doći će od Drugog tj. od želje 

Drugog (majke). U engleskom jeziku se najbolje vidi podudarnost između ova 

dva termina, naime Other i M(other). Ovaj proces Lakan naziva OTUĐENJE. 

To je u suštini nametnut izbor koji Lakan u Seminaru broj 11 slikovito opisuje 

riječima  pljačkaša  –  „pare  ili  život“.  Ima  li  tu  izbora?  Bez  života,  pare  ništa 

ne valjaju. Međutim, i pozicija totalnog otuđenja u Drugom je neodrživa, jer 

subjekt nije u mogućnosti da stvori bilo kakav identitet od onoga koji mu je 

nametnut. Totalno otuđenje znači totalnu pasivnost, a to je blisko nepostojanju 

tj.  smrti.  Od  otuđenje  je  jedini  spas  ODVAJANJE. Treći  igrač,  treći  faktor, 

pomaže subjektu da se odbrani od totalnog utapanja u Drugog, da ne postane 

igračka Drugog, najčešće majke. Lakan  u Seminaru broj 17 govori o majci kao 

„krokodilu“ koji drži dijete u čeljustima i samo što ih nije zatvorio. Vidjećemo 

kasnije, u detaljnijoj diskusiji, da neuspjeh intervencije trećeg faktora, najčešće 

oca, u tom procesu vodi ka psihozi. 

Najvažnija Frojdova studija (od pet najpoznatijih) koja se bavi formiranjem 

(muškog)  identiteta  je  studija  o  malom  Hansu.  Ovu  studiju  slučaja  Frojd 

koristi  da  bi  obrazložio  svoju  teoriju  o  Edipovom  kompleksu.  Po  Frojdu, 

Edipov kompleks je vezan za intervenciju oca u dualističku vezu između sina i 

majke. Frojd spekuliše da postoji snažna želja od strane (muškog) djeteta prema 

majci kojoj se otac nameće kao prepreka. Otac prijeti sinu i sin napušta ljubav 

prema majci i okreće se drugim objektima ljubavi (u društvenom kontekstu, 

zabrana incesta, egzogamija). Frojd formuliše te prijetnje oca kao „kastracione.“ 

Međutim, ako se pažljivo pročita studija o malom Hansu, kako to na primjer 

radi u jednoj svojoj knjizi belgijski profesor Pol Verhege (Paul Verhaeghe), vidi 

se da je malog Hansa bilo više strah od majke i da je majka više prijetila sinu 

nego otac. Ustvari, mali Hans se uopšte nije bojao oca nego majke. Interesantno 

je primjetiti da su svi očevi Frojdovih najpoznatijih neurotičnih pacijenata (i 

Dore i Čovjeka-Pacova i Čovjeka-Vuka) bili slabi, čak i bolesni, a da je majka 

predstavljala snažniju figuru. U osnovi, to znači da Edipov kompleks nije toliko 

problem  koliko  predstavlja  rješenje  nerazjašnjenog  i  teškog  odnosa  između 

djeteta  i  primarnog  tj.  prvog  objekta  ljubavi  –  majke.  Već  sam  pomenuo 

---