Lakan u Podgorici ciklus predavanja

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

21

Lakanovu odrednicu o majci kao „krokodilu.“ I u vezi sa tim pitanjem, donekle, 

postoji razlika između Frojda i Lakana jer je Frojd potencirao želju djeteta (sina), 

a Lakan želju majke. Lakan je tvrdio da je intervencija oca potrebna da bi se 

obuzdala želja majke tj. da bi se omogućio izlazak djeteta iz majčinske sjene. 

Tu  psihološki  potrebnu  intervenciju  Lakan  nije  bazirao  na  ličnosti 

stvarnog oca nego na označitelju koji bi mogao da privuče želju majke i koji 

je Lakan nazvao „Ime-Oca.“ Funkcija ovog označitelja je izuzetno važna. Ona 

razotkriva djetetu da i majka kao predstavnica Drugog nije omnipotentna, sama 

sebi dovoljna, već da i kod nje postoji nedostatak. Taj nedostatak je važan za 

dinamizam  cijele  strukture  jer  dozvoljava  djetetu  da  se  „odvoji“  od  Drugog 

od čije je želje (do tada potpuno) zavisio njegov život. I taj Drugi dakle ima 

„Drugog“ i tako redom, Simboličko nije i niti može biti zatvoren sistem. 

Ako je mali Hans prototip za psihički razvoj jednog dječaka, da li postoji 

prototip za psihički razvoj djevojčice, na primjer Hansove sestre Hane? Frojd 

nije napisao ovakvu studiju slučaja. Tek se pred kraj svog života počeo baviti 

pitanjima ženskog psihološkog razvoja. Kada je pisao studiju o malom Hansu 

(1909), još uvijek je mislio da je psihološki razvoj male djevojčice podudaran 

sa psihološkim razvojem malog dječaka, samo treba zamijeniti uloge – što je za 

dječaka otac, to je za djevojčicu majka.

Međutim, jasno se vidi da ovdje nešto ne štima, jer majka rađa i dječaka i 

djevojčicu, a ona je i za jedno i za drugo primarni objekat ljubavi. Dakle, kako 

i zašto dolazi do promjene u izboru objekta kod djevojčica tj. do izbora objekta 

suprotnog pola - od ljubavi prema majci-ženi do ljubavi prema muškom polu. 

Frojd jednostavno nije imao dovoljno dobar odgovor na ovo pitanje. Negdje 

pred  kraj  života  tridesetih  godina  XX  vijeka  na  jednom  predavanju  se  čak  i 

zapitao Was Will das Weib? (Što žena želi?). Frojd je tvrdio da se djevojčica 

razočarava u majku kad shvati da majka nema ono što je Frojd vidio kao simbol 

moći (penis) i tada bira oca (muškarca) koji ima ono što majka nema. 

Lakan  naravno  ne  prihvata  ovu  Frojdovu  patrijarhalnu  orijentaciju  i 

nastoji da objasni ovaj prelaz kod djevojčica na drugi način. Lakanova početna 

---

doc. dr Filip Kovačević

22

pretpostavka  se  bazira  na  ideji  da  organizam  teži  da  se  zaštiti  od  prevelikog 

uživanja  tj.  prevelike  tenzije.  Prevelika  tenzija  znači  smrt.  Totalno  uživanje 

(Lakanov termin je jouissance) je strukturalno nemoguće jer znači kraj živog 

bića. Kao što smo vidjeli na početku ovog predavanja, beba se nalazi na milosti i 

nemilosti želje Drugog (majke) i predmet je uživanja ovog Drugog. To uživanje 

Drugog  donosi  sa  sobom  veliku  dozu  anksioznosti  (tjeskobe).  Ova  tjeskoba 

se  može  umanjiti  samo  umanjivanjem  uživanja  ili  stvaranjem  zaštite  od  želje 

Drugog. Zaštitu o kojoj se ovdje radi i dječak i djevojčica mogu naći i nalaze (u 

svim slučajevima nepsihotičnog psihološkog razvoja) u figuri oca tj. u Imenu-

Oca. Važno je napomenuti da Lakan govori o funkciji oca, a ne stvarnoj osobi. 

„Otac“ ne mora biti baš otac djeteta, nego bilo koja osoba ili označitelj (npr. 

zanimanje, hobi) koji zaokuplja majčinu želju i olakšava pritisak na dijete. Prema 

ocu ili „Trećem“ u datoj situaciji se dakle dijete usmjerava iz želje da se oslobodi 

uticaja Drugog (majke) i to važi podjednako i za djevojčice i dječake. Dakle nije 

potrebno u spekulaciju uvoditi anatomske (biološke) detalje. Frojd je, kako tvrdi 

profesor Verhege, bio uvjeren da je primarna anksioznost kod bebe izazvana ne-

prisustvom Drugog (kada je majka bila premalo sa djetetom), a dok je Lakan 

tvrdio upravo suprotno, primarnu anksioznost izaziva prisustvo Drugog (kada 

je majka previše sa djetetom). Klinički nalazi potvrđuju da je Lakan bio u pravu. 

Termini

Što je označitelj? Ovdje ulazimo u suštinski odnos između stvari i riječi. Kroz 

riječi koje predstavljaju stvari gubimo neposredan odnos sa samim stvarima. 

Uzmimo, na primjer, opise različitih osjećanja. Sam opis nije osjećanje, ali bez 

opisa osjećanje bi ostalo nejasno, neodređeno, možda i sasvim nepoznato. Ovdje 

je važno uzeti u obzir aforizam Larošfukoa  (François de La Rochefoucauld) koji 

je rekao da se mnogi ljudi zaljubljuju samo na osnovu toga što svi pričaju o 

ljubavi. Dakle, da nijesu čuli priču o ljubavi tj. da se o ljubavi priča, ne bi se ni 

zaljubili.  

   

Termin  „označitelj“  dolazi  iz  teorije  švajcarskog  lingviste  Ferdinanda  de 

Sosira (de Saussure) koji je formulisao odnos između jezika i stvari kao odnos 

između označitelja (akustičnog izraza) i označenog. Sosir je vjerovao da postoji 

---

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

23

veza  između  određenog  označitelja  i  određenog  označenog  (npr.  da  nešto  u 

samom stolu utiče na to da za njega izaberemo riječ „sto“). 

Međutim,  savremeni  lingvisti  Emil  Benveniste  i  Roman  Jakobson,  kao 

i  njihov  lični  prijatelj  Lakan,  ne  slažu  se  sa  tim  i  tvrde  da  je  odnos  između 

označitelja i označenog arbitraran tj. slučajan i da označitelji konstituišu zaseban 

sistem sam po sebi. To jest, funkcija označitelja nije određena njihovim odnosom 

sa  stvarima  nego  njihovim  međusobnim  odnosima.  Značenje  označitelja  je 

proizvod Simboličkog poretka. Ovdje je korisno uporediti termin „označitelj“ 

sa terminom „znak“. Znak predstavlja nešto čije je značenje zafiksirano i ne 

mijenja se na osnovu konteksta. Na primjer, crveno svijetlo na semaforu uvijek 

znači „stop.“ A značenje označitelja upravo zavisi od konteksta. Uporedite na 

primjer značenje riječi „svijet“ u rečenicama „svijet je ogroman“ i „ti si moj 

svijet.“ Dok medicina traži znakove, psihoanaliza traga za označiteljima. 

Označitelj se može definisati i kao nešto što proizvodi značenje u dodiru 

sa do tada nestrukturisanom materijom. Time se stvara jedan (novi) poredak 

koji do tada nije postojao. Kao što sam ranije naveo, značenje označitelja zavisi 

od  međusobnog  odnosa  između  njih.  Što  bi,  na  primjer,  značio  označitelj 

„noć“ da nema označitelja „dan“ ili označitelj „muškarac“ da nema označitelja 

„žena“? Kako se kontekst mijenja, tako se mijenja i značenje i to je proces koji 

je nemoguće zaustaviti. 

Još je važnije naglasiti da značenje nije bazirano na odnosu između jezika i 

neke stvarnosti koja postoji „izvan“ jezika, već na odnosima označitelja u samom 

jeziku. Ono što mi zovemo stvarnost je u stvari Simbolički poredak. To nije ono 

što će Lakan nazivati Stvarno. Lakanovo Stvarno je izvan naše stvarnosti i do 

njega je nemoguće doći jer se tiče, na primjer, fiziološkog funkcionisanja tijela. 

Po pitanju jezika, dakle, Lakan ponavlja Hegelov diktum – riječ je smrt stvari.

Prema  Frojdu  i  njegovim  studijama  snova  tj.  sna  kao  jezičke  formacije 

(rebusa),  principi  funkcionisanja  nesvjesnog  su  kondenzacija  i  premještanje. 

Kondenzacija znači da jedna figura u snu može predstavljati nekoliko asocijativnih 

lanaca.  Premještanje  znači  da  neki  mali  detalj  može  predstavljati  najvažniji 

---