Lakan u Podgorici ciklus predavanja

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

33

Suština neurotske fantazije je vjerovanje da je objekt a koji je uzrok želje u 

stvari objekt zahtjeva i da se kao takav može pronaći ili dobiti ili imati u svom 

posjedu. Može li se pogled ili glas imati u svom posjedu? Time neurotičari žele 

da prikriju fundamentalni nedostatak tj. neminovnu podjeljenost subjekta. S 

druge  strane,  neurotičari  žive  u  konstantnom  uvjerenju  frustracije  –    da  im 

nedostaje nešto što bi, kada bi ga imali, učinilo da sve dođe na svoje mjesto 

i da se živi  „srećno do kraja života.“ Neurotičari, ipak, ne odbacuju želju tj. 

nedostatak koji je dokaz želje jer bi to dovelo u sumnju samo njihovo postojanje 

kao subjekta. Oni taj nedostatak jednostavno žele da potisnu i da se pretvaraju 

da ga nema. 

Cilj psihoanalize nije da omogući to nešto što treba da nas učini srećnim i 

potpunim, jer tako nešto ne postoji. Naprotiv, cilj psihoanalize je da nas suoči sa 

samim nedostatkom, sa uviđanjem da objekt a nije onaj objekt za kojim tragamo 

da nas ispuni (objekt zahtjeva) nego neophodna komponenta naše fantazije o 

ispunjenju. Pol Verhege citira Nikosa Kazantzakisa koji u svojoj autobiografiji 

Izvještaj Greku ukazuje na to da je istinski spas (u duhovnom značenju te riječi) 

oslobađanje od same ideje spasa.  

Slično su i Marks (Marx) i Engels, u svojim ranim radovima, tvrdili da je 

jedan od najvažnijih preduslova slobode mogućnost česte promjene društvenih 

funkcija. Poznat je citat iz njihovog djela Njemačka ideologija gdje oni govore 

o životu gdje bi mogli da radimo jednu stvar danas, a drugu sjutra, da (citat) 

„idemo u lov ujutro, na ribanje popodne, čuvamo stoku predveče, a vodimo 

intelektualne razgovore poslije večere,“ bez da nam bilo što od toga postane 

stalno zanimanje.  

---

doc. dr Filip Kovačević

34

---

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

35

Strukture subjektivnosti

Po  Lakanu,  postoje  tri  strukture  subjektivnosti  ili  tri  strukture  odnosa 

između subjekta i Drugog. To su – psihoze, perverzije i neuroze, nastale kroz tri 

fundamentalna psihička procesa: psihoze kroz primarno zatvaranje (foreclosure), 

perverzije kroz odbacivanje (disavowal) i neuroze kroz potiskivanje (repression). 

Ono  što  se  naziva  „normalnošću“  ili  „zdravim  mentalnim  stanjem“  je 

u  svojoj  strukturi  više  ili  manje  uravnotežena  neuroza.  Suština  neuroze  je  u 

mehanizmu potiskivanja, a ko može reći da u svom svakodnevnom životu ne 

„potiskuje“ pojedina saznanja ili emocije? 

Psihoze

Namjeravam da govorim detaljno o svakoj od ovih struktura. Započinjem 

sa psihozama jer one predstavljaju najveći stepen poremećaja između subjekta 

i Drugog. Do njih dolazi u najranijim etapama formiranja subjekta tj. u etapi 

uspostavljanja odnosa između tek rođene bebe i jezika tj. Simboličkog poretka 

u kojem se beba rađa. Postojanje psihoze pokazuje ozbiljno narušene odnose 

između prvog Drugog (najčešće majke) i drugog Drugog (najčešće oca). Lakan 

tvrdi da je upravo ono što dovodi do psihoze slabost ili nepostojanje drugog 

Drugog tj. Trećeg, dakle, instance koja bi mogla da razdvoji bebu od majke, 

koja bi bebu zaštitila od majčinske želje i omogućila joj da počne da razvija svoj 

identitet. Psihotičnoj osobi nedostaje ključni označitelj na bazi kojeg bi mogla 

da se integriše u već postojeći Simbolički poredak. Lakan taj označitelj naziva 

„Ime-oca“ ili na originalnom francuskom „Nom-du-père“ koje kad se izgovara 

zvuči isto kao i „Non-du-père“ tj. kad otac kaže /ne/, što i jeste suština njegove 

intervencije, dakle, zabrana. Kao što sam ranije napomenuo, Frojd je smatrao 

da se ta zabrana više odnosi na želju djeteta, a Lakan da se ona odnosi na želju 

majke. Najčešće se psihoze i dešavaju u situacijama kada majka vidi dijete kao 

neku vrstu kompenzacije za sopstvene frustracije. U tim slučajevima, identitetu 

djeteta nije dozvoljeno da bude formiran. Koristeći lakanovsku terminologiju 

---

doc. dr Filip Kovačević

36

može  se  reći  da  dijete  živi  potpuno  otuđeno  tj.  da  je  postalo  manje-više 

instrument želje i uživanja (jouissance) Drugog. To znači da je i djetetov odnos 

sa samim jezikom specifičan, pa se stoga u psihozi zapažaju mnogi poremećaju 

u izgovoru i korišćenju riječi. Zbog nedostatka utemeljenosti u Simboličkom 

poretku,  „realnost“  je  za  psihotičare  izuzetno  fluidna,  što  znači  da  obiluje 

obmanama čula kao što su različite vrste halucinacija. Lakanovski komentatori 

kao što su Paul Verhege i američki profesor Brus Fink (Bruce Fink) navode da 

su halucinacije moguće i kod neuroza (posebno kod histerije), ali da je razlika 

između neurotičara i psihotičara to što ovaj drugi u njima ne vidi halucinacije. 

Naprotiv. Uvjeren je da je to što vidi ili čuje stvarno. To i jeste jedna od ključnih 

fenomenoloških razlika između dvije strukture. Naime, dok se neurotičar može 

uzeti  kao  simbol  sumnje  i  neuvjerenosti  (krivice  ili  kolebanja),  psihotičar  je 

apsolutno uvjeren u ono što govori i radi. Za njega ili nju ne postoje označitelji, 

nego samo znakovi tj. elementi koji imaju zacimentirano, fiksirano značenje. 

Zbog toga u svom svakodnevnom ponašanju, kao što pokazuju mnoge studije 

slučaja  i  izjave  samih  psihotičara,  oni  imitiraju  druge,  ne  mogu  da  stvore 

sopstvene obrasce ponašanje, ne shvataju što je to metafora. Kako u Seminaru 

broj 3 Lakan kaže za sudiju dr 

Šrebera

, čiji je slučaj proučavao Frojd na osnovu 

Šreberovog sopstvenog pisanog iskaza sadržanog u knjizi Memoari moje nervne 

bolesti, on jeste „pisac, ali sigurno nije pjesnik“. 

Dakle, u psihozama ne postoji prožimanje između subjekta i Drugog (gdje 

su  priznati  i  poznati  nedostaci  i  jednog  i  drugog  tj.  njihova  fundamentalna 

podijeljenost)  već  je  Drugi  viđen  kao  neko  ko  se  potpuno  iz  vani  (spolja) 

konfrontira sa subjektom i hoće da zauzmem njegovo mjesto. Svijet psihotičara 

je svijet nepomirljivih suprotnosti (ili ja ili oni) i bez uravnoteženog razrješenja. 

To i jeste suština paranoje gdje paranoična osoba vjeruje da su se svi urotili 

protiv nje tj. da je ona sama apsolutni Drugi, različita od svega što se oko nje 

dešava. Suprotna paranoji je druga vrsta psihoze – erotomanija – kada se „ja“ 

potpuno  predaje  Drugom,  postaje  Drugi  i  tako  zauvijek  iščezava.  U  osnovi, 

može  se  reći  da  zbog  toga  što  psihotičar,  kroz  nepojavljivanje  „Imena-oca“, 

nije integrisan u konvencije datog simboličkog poretka, on ili ona moraju da 

stvore svoj sopstveni Simbolički poredak. To je i razlog što je „konačni“ rezultat 

psihoze izgrađivanje jedne totalne sveobuhvatne iluzije (delusion). Na primjer, 

---