„Magija, nauka i religija“, Bronislav Malinovski



Yüklə 91,98 Kb.
tarix06.05.2018
ölçüsü91,98 Kb.
#42960

Bronislav Malinovski

Jedni smatraju da je Malinovski dao izuzetan doprinos u metodologiji proučavanja primitivnih društava, proglašavajući ga za tvorca metoda terenskog istraživanja, dok ga drugi kritikuju da se upravo zbog toga ograničio i zatvorio u jedan kulturni sistem. Pored toga, najčešće ga opružuju za biologizam, tj. njegovo pozivanje na potrebe tumače kao svođenje ljudske motivacije na biološku osnovu. Međutim, osnovni cilj Malinovskog bio je da postane aktivni učesnik kulture koju ispituje jer je smatrao da se bez subjektivne želje i osećanja, kao i bez saznavanja suštine njihove sreće, ne može na potpun način proučiti čovek. Kaže se da je Malinovski uspeo da shvati univerzalno proučavajući pojedinačno.

Centralni problem Malinovskog je uspostavljanje neophodne veze između sveta čoveka i sveta društvenih i kulturnih tvorevina. Ali Malinovskog ne treba zbog toga označiti kao „funkcionalistu“ iako on pokušava da prouči realna značenja kulturnih pojava u ostvarivanju osnovnih životnih zadataka jednog naroda. To se objašnjava time da je funkcionalna analiza samo pomoćno sredstvo da se putem istraživanja na terenu objasni ljudska egzistencija jer je funkcija, zapravo, samo zadovoljavanje neke potrebe pomoću aktivnosti u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju oruđa i troše dobra. Isto tako, funkcionalizam čoveka posmatra samo kao nosioca određene funkcije, što se kod Malinovskog ne može zaključiti.

Malinovski pokušava da nas na dva načina uveri u to da su kulture primitivnih naroda ljudske u svojoj suštini i da sadrže neke univerzalne elemente koji su zajednički i našim kulturama:


  1. Društveno-kulturni sistem primitivnih naroda ima bitne karakteristike svake socijalne i kulturne organizacije

  2. Primitivan čovek nije prosto prirodni biološki organizam, netaknut i nemodifikovan, ali primitivni čovek nije ni homo economicus koji je podstaknut isključivo materijalnim potrebama. Sam rad ima vrednost za ljude a ne količina i vrsta proizvoda koja se tim radom ostvaruje. Sistem proizvodnje zavisi od znanja i standard života određen je nizom kulturnih faktora

Malinovski ne proučava istorijsko poreklo kulturne pojave, pogotovo ako se radi o iščezlim društvima jer smatra da je istorijska rekonstrukcija na osnovu fragmenata nepouzdana.

Celokupna teorijsko-metodološka koncepcija počiva na dva stava:



  1. Ne postoji nijedna ljudska aktivnost koja bi bila čisto fiziološka, prirodna, nemodifikovana jer čovek živi u „sekundarnoj okolini“ - kulturi - i između njih dvoje postoji stalna interakcija u kojoj se modifikuje ljuska priroda a preformira ljudska okolina

  2. Kultura je medijum pomoću kojeg čovek dostiže svoje ciljeve

Malinovski se pitao da li bi bila moguća ljudska organizacija u uslovima promiskuiteta. On je uspostavio nužnu distinkciju između ljudskog i životinskog sveta i zaključio da se organizovano ponašanje, koje je karakteristično za drustvenu organizaciju ljudi, ne bi moglo izvesti iz životinjske horde jer baza ljudske organizacije nije instinktivna reakcija već sistem tradicionalnih normi, vrednosti, kulturnih standarda i da je iz tih razloga bilo neophodno uvođenje zabrane incesta.

Malinovski najviše kritikuje difuzionizam. Pobija osnovnu tezu difuzionista da se elementi kao izolovani delovi mogu prenositi u različite kulture jer smatra da ostatak svake kulture dobija novo znečenje u novim uslovima kulture, vršeći novu funkciju.

On pobija i shvatanje da je funkcionalni metod orijentisan isključivo na proučavanje stabilnih, uravnoteženih kultura tvrdeći da je proučavanje promene glavni zadatak antropologa.



Malinovski se pitao da li primitivan čovek ima ikakvo racionalno gledište i poznavanje svoje okoline. Na to pitanje odgovorio je tako da primitivna zajednica poseduje znatno obilje znanja koje je zasnovano na iskustvu i razumu. Ovo je objasnio primerom da Melanežani nesumnjivo smatraju da je magija sasvim neophodna za zaštitu bašte ali da ukoliko biste domorocu predložili da obrađuje baštu samo pomoću magije i da zapostavi rad, on bi se samo nasmešio na vašu glupost. Njegovo znanje je bez sumnje ograničeno, ali i kao takvo je otporno prema misticizmu.

Malinovski smatra da ako se pod naukom podrazumeva skup pravila i pojmova zasnovanih na iskustvu i iz njega izvedenih pomoću logičnih zaključaka, uobličenih u materijalnim dostignućima i u utvrđenom obliku tradicije koju prenosi neka vrsta društvene organizacije, onda je nesumnjivo da čak i najniže zajednice primitivnih naroda poseduju začetke nauke, ma koliko oni bili rudimentarni.

Magija, nauka i religija“

1. Primitivni čovek i njegova religija

Ne postoji narod, ma kako bio primitivan, bez religije i magije, niti postoji i jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje naučni stav ili nauka, mada im se odsustvo ovoga često pripisivalo.

Edvard Tejlor je zaslužan za postavljanje temelja antropološkog proučavanja religije.

Tejlor tvrdi da je suština primitivne religije animizam, verovanje u duhovna bića, i pokazuje kako je ovo verovanje nastalo u pogrešnom, ali doslednom tumačenju snova, vizija, halucinacija, kataleptičnih stanja i sličnih pojava.

Iako značajno, Tejlorovo shvatanje primitivne religije zasnovano je na suviše uskom nizu činjenica i ranog čoveka je učinilo suvise dubokomislenim i racionalnim.

Prošireno i produbljeno gledište religije nalazi svoj najadekvatniji izraz u delima Džemsa Frejzera.

Frejzer je postavio tri glavna problema primitivne religije:

- magiju i njen odnos prema religiji i nauci;

- totemizam i socioloski aspekt rane vere;

- kultove plodnosti i rastinja.

Frejzerevo delo "Zlatna grana", veliki kodeks primitivne magije, jasno pokazuje da animizam nije jedino verovanje u primitivnoj kulturi. Čovek ranog doba teži da kontroliše prirodu iz praktičnih razloga i to radi direktno pomoću obreda i čini, primoravajući vetar i vremenske prilike, životinje i useve da se pokoravaju njegovoj volji.

Tek kasnije, videći da je njegova magijska moć ograničena, on se sa strahom ili nadom, molbom ili prkosom, obraća višim bićima.

U ovoj razlici izmedju direktne kontrole i težnje da se umilostive više sile, Frejzer vidi razliku izmedju religije i magije.

Nauka se radja iz iskustva, magiju stvara tradicija.

Naukom upravlja razum, a ispravlja je posmatranje, a magija, nepristupačna i razumu i posmatranju, živi u atmosferi tajanstvenosti.

Dok je nauka zasnovana na shvatanju o prirodnim silama, magija niče iz ideje o izvesnoj magičnoj, bezličnoj sili u koju veruje većina primitivnih ljudi.

Tvrdi se da je ova sila, koju neki Melanežani nazivaju mana, izvesna plemena Australije arungvilta, razna indijska plemena Amerike vakan, orenda, manitu, a koja je bezimena na drugim mestima, gotovo univerzalna ideja na koju se nailazi gde god nastaje magija.

Mana, a ne animizam, je sustina "praanimisticke religije", a i suština magije, koja se na taj način korenito razlikuje od nauke.

Totemizam je, prema Frejzerovoj klasicnoj definiciji, "blizak odnos za koji se pretpostavlja da postoji izmedju grupe srodnih ljudi, s jedne strane, i vrsta prirodnih i vestačkih predmeta, s druge strane i ti se predmeti nazivaju totemima odredjene grupe ljudi".

Totemizam, tako, ima dve strane: to je način drustvenog grupisanja i religijski sistem verovanja i običaja.

Kao religija, izražava interesovanja primitivnog čoveka za sopstvenu okolinu, želju da polaže pravo na srodnost i kontroliše najvažnije tvorevine: pre svega životinjske i biljne vrste, redje predmete, vrlo retko stvari koje su ljudskih ruku delo.

Vrstama životinja i biljaka koje se upotrebljavaju kao osnovna hrana, ili bar životinjama koje se služe za jelo ili ukras, ili su korisne, ukazuje se posebno "totemsko poštovanje", a zabranjene su članovima plemena koje se dovodi u vezu s tim vrstama i koje ponekad izvodi obrede i svečanosti za njihovo umnožavanje.

Društveni aspekt totemizma je u podvajanju plemena na manje zajednice koje se u antropologiji nazivaju klanovi, gensovi, krvno srodstvo ili bratstva.

Treće značajno pitanje koje je Džems Frejzer uveo u nauku o religiji jeste kult bilja i plodnosti.

U delu "Zlatna grana", polazeći od strašnog i misterioznog rituala zimskih božanstava u Nemiju, pisac nas vodi kroz čudnu raznovrsnost magije i religijskih kultova koje je čovek izmislio da bi podstakao i kontrolisao plodonosno dejstvo neba i zemlje, i sunca i kiše.

Proučavanje dela "Zlatna grana" pokazuje da je za primitivnog čoveka smrt uglavnom korak ka vaskrsnuću, da je raspadanje stadijum ponovnog radjanja, da su jesenje obilje i zimsko propadanje uvod u prolećno oživljavanje. Dolazimo do zaključka da vera i kult proizlaze iz kriza u čovekovom životu, iz velikih dogadjaja, kao sto su mladost, venčanje, smrt i da se religija uglavnom usredsredjuje na ove dogadjaje.

2. Čovekovo racionalno poznavanje sopstvene prirode

Prof. Levi Bril tvrdi da primitivni čovek uopšte nema trezvena raspoloženja, da je beznadežno utonuo u mistična raspoloženja, nesposoban za racionalno i dosledno posmatranje, nesposoban da izvlači bilo kakvu korist iz iskustva, da postavi ili shvati najelementarnije zakone prirode. Medjutim postoje i oprečna misljenja.

Kada naučnik kalibra profesora Mejersa u delu "Zapažanja i dvoumljenja" da naslov članku "Prirodna nauka" i kada u njemu obrazloži da je znanje primitivnog čoveka "zasnovano na posmatranju jasno i tačno", svakako moramo da zastanemo pre nego sto prihvatimo iracionalnost primitivnog čoveka kao dogmu.

Činjenica je da svaka primitivna zajednica poseduje znatno obilje znanja, zasnovano na iskustvu i uobličeno razumom.

Primitivan čovek zna da postoje prirodni uzroci i uslovi i na osnovu sopstvenog zapažanja njemu je takodje jasno da ove prirodne sile može da kontroliše pomocu fizičkog i mentalnog napora. Njegovo znanje je bez sumnje ograničeno ali takvo kakvo je ono je zdravo i otporno prema misticizmu. Rukovodeći se znanjem i razumom, on nece pribeći magiji već radu ako su ograde srušene, ako je seme uništeno ili osušeno ili ako ga je voda odnela.

Protiv uslova kao sto su prirodni tok razvoja, uobičajene štetočine i opasnosti koje treba otkloniti zagadjivanjem i plevljenjem on se bori pomoću znanja i rada, a protiv neobjašnjivih i negativnih uticaja se bori pomoću magije.

Bilo da pokušava da koristi prirodu ili da izbegne sudbinu primitivni čovek priznaje i prirodne i natprirodne moći i sile i pokušava da ih iskoristi za sebe. Kad god iskustvom nauči da je napor koji se ulaže pomoću znanja koristan, on nikad ne štedi trud niti odbacuje znanje. On zna da biljka ne može da raste samo pomoću magije, niti čamac da plovi ako nije dobro napravljen, on se nikada ne oslanja samo na magiju, dok, naprotiv, ponekad može potpuno bez nje, kao prilikom loženja vatre.

U primitivnoj zajednici ne postoji široko rasprostranjena žedj za znanjem, njihovo celokupno interesovanje je umnogome okruženo tradicionalnim svetom njihove kulture.



3. Život, smrt i sudbina u ranoj veri i kultu

Po svojoj sadržini religija se svakako ne moze u uskom smislu definisati kao "obožavanje duhova", ili kao "kult predaka" ili kao "kult prirode". Ona obuhvata animizam, totemizam, animatizam, fetišizam, ali nije isključivo nijedno od toga.

1. STVARALAČKI AKTI RELIGIJE

Psihološke faze čovekovog života i pre svega njegove krize kao što su začeće, bremenitost, rodjenje, pubertet, brak i smrt, čine zapravo srž mnogobrojnih obreda i verovanja.

Verovanja o začeću, kao što su verovanja o reinkarnaciji, o ulasku duha u telo, o magičnom obremenjivanju, postoje u svakom plemenu i često su povezana sa obredima i običajima.

Ako uporedimo obred koji se vrši pri rodjenju da bi se sprečila smrt na porodjaju s obredom kojim se slavi rodjenje, uvidjamo da se prvi ritual izvodi kao sredstvo koje vodi jednom cilju, on ima odredjenu praktičnu svrhu, dok obred koji se vrši posle rodjenja, recimo predstavljanje novorodjenčeta ili slavljenje tog dogadjaja, nema svrhe - to nije sredstvo koje vodi nekom cilju, već je samo po sebi cilj.

Dok su u magijskom aktu ideja i ciljevi uvek jasni, otvoreni i odredjeni, u religijskom obredu nema svrhe koja je upravljena prema kasnijem dogadjaju.

U primitivnim uslovima tradicija je od najvećeg značaja za zajednicu i ništa se ne smatra tako značajnim kao povinovanje tradiciji i konzervativizam njenih članova.

Glavna funkcija obreda posvećivanja su obredni i dramatični izrazi vrhovne moći i dejstva tradicije u primitivnim društvima; oni takodje služe da ovu moć i značaj utisnu u umove svake generacije a istovremeno su veoma efikasna sredstva za prenošenje plemenskog znanja, za obezbedjivanje kontinuiteta tradicije i odžavanje plemenskog jedinstva.

Druga vrsta religijskog obreda, obred venčanja, takodje je samom sebi cilj time što stvara natprirodno odobrenu vezu, pridodatu prvenstveno bioloskoj činjenici: ujedinjenje muskarca i žene u doživotnoj zajednici pomoću naklonosti, ekonomske zajednice, radjanja i podizanja dece.

Ova zajednica, monogami brak, uvek je postojala u ljudskim društvima, uprkos ranijim pretpostavkama o "promiskuitetu" i "grupnom braku".

Dajući monogamnom braku pečat svetinje i važnosti, religija ljudskoj kulturi daje još jedan dar.

Malinovski je smatrao da su u magijskom činu ideja i ciljevi uvek jasni dok u religijskom obredu nema svrhe koja upravlja prema kasnijem događaju. Kaže da domorodac uvek može da kaže šta je cilj magijskog obreda ali za religijski obred on će reći da se vrši zato što je to običaj, zato što je tako propisano ili će ispričati mit kojim se to objašnjava. U primitivnim uslovima ništa se ne smatra toliko značajnim kao povinovanje tradiciji. On je analizirao obred posvećivanja gde iskušenici u zavisnosti od vrste posvećivanja prolaze kroz manje-više duge periode usamljenosti i priprema, kroz niz iskušenja koja se završavaju telesnim sakaćenjem ili kroz sistematsko upućivanje mladića u sveti mir i tradiciju tj. postepeno otkrivanje plemenskih tajni i pokazivanje svetih predmeta. Posvećivanje je tipično religijski čin jer ne utvrđuje samo društveni događaj u životu pojedinca već i duhovni preobražaj povezan sa biološkim događajem koji biva prevaziđen. Funkcija činova je u tome što oni stvaraju mentalne navike i društvene običaje od neprocenjivog značaja za grupu i njenu civilizaciju. Još jedan od tih činova je i venčanje koje predstavlja samom sebi cilj time što stvara natprirodno odobrenu vezu koja ima važnost svetinje.

2. PROVIDJENJE U ŽIVOTU PRIMITIVNIH NARODA

Razmnožavanje i ishrana su najznačajnija interesovanja čoveka. Njihov odnos prema religijskom verovanju često se u praksi priznavao i čak prenaglašavao.

Naročito se često smatralo da je seks glavni izvor religije, medjutim, on u religiji igra neznatnu ulogu. Kultovi seksa kod primitivnih naroda ne igraju veliku ulogu. Pored magije ljubavi i korišćenja seksa prilikom vršenja izvesnih magijskih obreda ostaje nam da ovde pomenemo samo činove razuzdanosti na svetkovinama, za vreme žetve ili prilikom drugih javnih skupova, prostituciju u hramovima, i na stupnju varvarstva obožavanje božanstva falusa. Obredna raskalašnost pri tome ne predstavlja samo uživanje već izražava strahopoštovanje prema silama razmnožavanja i plodnosti u čoveku i prirodi, dok je religija pri tome stalni izvor moralne kontrole.

Primitivnom čoveku koji nije nikad, čak ni u najboljim uslovima, sasvim oslobodjen straha od gladi, obilje hrane je najvažniji uslov za život. To mu omogućuje da gleda dalje od briga svakodnevnice, da obraća više pažnje na udaljenije, duhovne aspekte civilizacije.

Ukoliko prihvatamo da je hrana glavna veza između čoveka i njegove okoline, shvatamo potrebu za žrtvovanjem i pričešćem, dva glavna oblika u kojima se hrana pruža na ritualan način. Primajući hranu oseća sile sudbine i providjenja, u osvećivanju hrane mozemo uočiti kulturni, štavise biološki znacaj primitivne religije.

Tu mozemo da uočimo klicu onoga sto će se u višim tipovima religije razviti u osećanje zavisnosti, zahvalnosti i poverenja u providjenje.

                    3. ČOVEKOVO SELEKTIVNO INTERESOVANJE ZA PRIRODU

Primitivan čovek ima selektivno interesovanje za lov pojedinih vrsta dok je totalno ravnodušan prema ostalima. Vrsta koja se lovi čini jezgro oko koga se okupljaju sva interesovanja i emocije plemena. Selektivno interesovanje čoveka za ograničen broj životinja i biljaka, i način na koji se ovo interesovanje izražava u ritualu na koji je društveno naviknut, pojavljuje se kao prirodni rezultat primitivnog postojanja, spontanog stava primitivnog čoveka prema prirodnim predmetima i njegovih preovladjujucih zanimanja.

Totemizam se tako pojavljuje kao blagoslov u naporima primitivnog čoveka u njegovim odnosima s korisnom okolinom, njegovoj borbi za egzistenciju. U isto vreme, totemizam razvija strahopoštovanje prema onim životinjama i biljkama od kojih čovek zavisi i prema kojima na neki način oseća zahvalnost a čije je uništenje njemu ipak potrebno. Sve ovo proističe iz verovanja da je čovek srodan sa ovim silama prirode od kojih uglavnom zavisi.

Tako u totemizmu nalazimo moralnu vrednost i biološki značaj.



                                       4. SMRT I REINTEGRACIJA GRUPE

Od svih izvora religije, najznačajnija je smrt. Veliki deo ako ne i celokupna religijska inspiracija potekla je iz smrti. Čak i kod najprimitivnijih naroda, stav prema smrti je daleko složeniji i srodniji našem nego što se to moglo očekivati. Pogrebni postupci su vrlo slični svuda u svetu. Kako se bliži smrt uvek se najbliži rođaci, a ponekad i cela zajednica, okupe oko samrtnika, i umiranje koje je najličniji čin svakog čoveka, postaje javni, plemenski događaj.

Odmah posle smrti telo se pere, miropomazuje i ukrašava i onda se telo izlaže da ga svi vide i počinje najvažnija faza - neposredno oplakivanje oko leša koji predstavlja centar pobožne pažnje. Posle nekog vremena telo mora da se ukloni (ili se zakopa ili se izlaže u pećinama ili nekim uzvišenim, pustim mestima).

Tu postoje kontradiktornosti. S jedne strane se teži da se telo sačuva i ostane netaknuto, ili da se zadrže delovi tela, dok se sa druge teži da se telo ukloni i potpuno uništi. Mumifisticiranje i spaljivanje su ekstremni slučajevi. Jedna varijanta u kojoj se izražava ovaj dvojni stav na gnusan način je sarkokanibalizam - običaj da se meso umrlog jede sa pobožnošću. To se čini s krajnjom odvratnošću i strahom, i često posle toga dolazi do napada povraćanja. U isto vreme se smatra da je to najviši čin poštovanja, ljubavi i odanosti.



U primitivnoj grupi koju čini ogranicen broj pojedinaca, smrt čoveka ili žene je dogadjaj od ne malog značaja.

Najbliži srodnici potreseni su do dubine svog emotivnog života.

Lišena jednog svog člana, mala zajednica je teško osakaćena.

Čitav taj dogadjaj remeti normalan tok života i uzdrmava moralne osnove društva.

Obred smrti koji vezuje preživele s telom i privlači ih na mesto smrti, verovanje u postojanje duha, u njegove blagotvorne uticaje ili zle namere, u to da je dužnost vršiti niz pomena ili žrtvenih obreda - u svemu ovome religija se suprotstavlja centrifugalnim silama straha, zaprepašćenosti, demoralizacije, i pruža najjača sredstva za reintegraciju uzdrmanog jedinstva grupe i ponovno uspostavljanje njenog morala. Primitivni čovek se neizmerno plaši smrti što je verovatno duboko urođeni instikt koji je zajednički čoveku i životinjama. On ne može da se pomiri sa idejom potpunog prestanka života i idejom o duhu čovek postiže utešno verovanje u život posle smrti. Iz toga se može zaključiti da religija obezbeđuje pobedu tradicije i kulture nad čisto negativnim reakcijama instikata. Posle smrti, postoje ožalošćeni i oni, bili primitivni ili civilizovani, podjednako pate i nalaze se u opasnom mentalnom haosu. Ono što pojedinac preživljava u takvoj prilici, priprema ga za sopstvenu smrt, a verovanje u besmrtnost čini da on jasnije shvati sopstveni budući život.

4. Javni i plemenski karakter primitivnih kultova

U primitivnim društvima je javni karakter obožavanja, izjednačenje izmedju religijske vere i društvene organizacije isto toliko izražen koliko i u višim kulturama.

Ako bacimo pogled na prethodno navedene religijske pojave kao što su obredi pri rodjenju, rituali posvećivanja, pogrebna pažnja prema mrtvima, sahrana, činovi oplakivanja i pomeni, prinošenje zrtvi i totemski ritual, videćemo da su oni i javni i kolektivni, kako često utiču na pleme kao celinu, i apsorbuju svu njegovu energiju na neko vreme.

Ovaj javni karakter, sakupljanje u velikom broju, narocito je izrazit u godišnjim ili povremenim svetkovinama u vreme obilja, u toku sezone žetvi, ili na vrhuncu sezone lova i ribolova.

Takve svetkovine dozvoljavaju ljudima da se predaju veselom raspoloženju, da uživaju u obilju žetve i lovine, da se sastaju sa prijateljima, da okupljaju sve članove zajednice i da to čine u sreci i harmoniji.

1. DRUŠTVO KAO PERSONIFIKACIJA BOGA

Religiji je potrebna zajednica kao celina, kako bi njeni članovi mogli da zajedno obožavaju svoje svete stvari i božanstva, dok je društvu potrebna religija za održavanje moralnog zakona i reda. Religija zahteva postojanje sezonskih, povremenih svetkovina sa velikim brojem ljudi, hrane i sa popuštanjem strogosti pravila i tabua. Dirkem smatra da je religija društvena jer sva njena bića, bogovi i materija od koje su sačinjene sve religijske stvari nije ništa drugo do društvo uzdignuto na stupan boga. On stavlja naglasak na individualnu snagu koju svaki pojedinac oseća kada je deo skupa.

Malinovski smatra da ta teorija dobro objašnjava javnu prirodu kulta i utehu koju čovek crpi iz skupa. Međutim, svako ko je doživeo religiju duboko i iskreno zna da su najjači religijski doživljaji u usamljenosti a ne u razonodi gomile. Mnogi obredi se obavljaju javno, ali mnoga religijska otkrovenja nastaju u usamljenosti. Malinovski tim povodom odbacuje sociološku teoriju religije i kaže da u primitivnim društvima religija nastaje iz individualnih izvora, da društvo kao gomila nije uvek sklono da proizvodi religijska verovanja (kolektivna uzburkanost je svetovne prirode), i da tradicija kao zbir izvesnih pravila i kulturnih dostignuća obuhvata i svetovno i sveto.

Društvo kao čuvar svetovne tradicije, svetovnog, ne može da bude religijski princip ili božanstvo, jer je mesto božanstva samo u domenu svetog.

Personifikacija društva, pojam kolektivne duše, u stvari je bez ikakve osnove.

2. MORALNA MOĆ VEROVANJA PRIMITIVNOG ČOVEKA

Smrt u primitivnim društvima nagoni celu zajednicu da se okuplja, da pazi na samrtnika i da prema njemu izvršava odredjene dužnosti.

Posle smrti, ožalošćeni pate i nalaze se u opasnom mentalnom haosu, rastrzani izmedju straha i pobožnosti, strahopoštovanja i užasa, ljubavi i gnušanja, u umnom stanju koje može da dovede do mentalne dezintegracije.

Religija uzdiže pojedinca iz ovog stanja pomoću onoga sto se može nazvati spiritualnom saradnjom u svetim pogrebnim obredima.

Spasonosno verovanje u dalje postojanje duha posle smrti ne stvara društvo, ono se već nalazi u umu pojedinca.

U osnovi ovog verovanja nalazi se zbir urodjenih težnji poznatih kao "instikt samoodrzanja".

Posto se religija nalazi u središtu vitalnih činova i pošto svi oni izazivaju javno interesovanje udruženih kooperativnih grupa, svaki religijski obred mora da se izvodi javno.

Sve krize života i sva značajna zanimanja bude javno interesovanje primitivnih zajednica i sve imaju svoje obrede - magijske i religijske.

3. DOPRINOS DRUŠTVA I POJEDINCA PRIMITIVNOJ RELIGIJI

U primitivnim zajednicama, javnost je neophodni metod religijskog otkrovenja, ali društvo nije ni autor religijskih istina, a još manje njen predmet koji se sam otkriva.

Potreba javne primene dogme i kolektivnog izražavanja moralnih istina nastaje usled nekoliko uzroka.

Prvo, drustvena saradnja je potrebna da se otkrivanju svetih stvari i natprirodnih bića da svečana veličina.

Suština morala je u tome da ga, za razliku od zakonskih pravila, nameće svest. Primitivni čovek se pridržava tabua ne iz straha od društvene kazne već zbog toga što se plaši direktnih loših posledica volje božanstava.



Drugo, javno vršenje religijske dogme je neophodno za održavanje morala u primitivnim zajednicama i da bi to bilo moguće neophodan je opšti standard ponašanja i postojanost društvenih veza. Za svaku religiju je osnovno da se njena dogma shvati i tretira kao apsolutno nepromenjena i neprikosnovena.

Svaki delić vere vrši moralni uticaj. Moral da bi bio uopšte aktivan mora da bude univerzalan.

U primitivnim društvima gde je zakon koji se primenjuje sudjenjem i kaznama gotovo odsutan, automatsko samodejstveno moralno pravilo je od najvećeg znacaja za formiranje same osnove primitivne organizacije i kulture.

U primitivnoj zajednici ne samo moral već i dogme moraju da budu identični za sve članove.



5. Veština magije i moć vere

Magija kod svakoga pokreće neke skrivene mentalne snage, neke potajne nade u čudotvorno i verovanja u neke tajanstvene sposobnosti. Ali kada sociolog pridje proučavanju magije tamo gde ona jos suvereno vlada, medju primitivnim narodima današnjeg kamenog doba, on nailazi na jednu potpuno trezvenu, prozaičnu, čak nezgrapnu veštinu, koja se primenjuje iz čisto praktičnih razloga, kojom upravljaju sirova i plitka verovanja, koja se vrši na jednostavan i monoton način. U tim društvima ona je, zapravo, samo skup čisto praktičnih činova koji se vrše kao sredstvo za ostvarenje cilja.

1. OBRED I ČINI

Tipican čin magije, koji je dobro poznat i svuda se smatra standardnim - čin crne magije.

Magija pomocu odapinjanja magične strele je mozda najrasprostranjenija od svih.

Zašiljena kost ili štap, strela ili kičma neke životinje, na ritualni i mimični način se zabada, baca ili upire prema čoveku koga treba ubiti pomoću vradžbina.

Kao neophodni deo ritualnog obreda, vrač mora ne samo da uperi koštanu strelu na svoju žrtvu, već i s jednim žestokim izrazom besa i mržnje mora da je baci u vazduh, da je okreće i savija, kao da je ubada u ranu, onda da je izvuče sa iznenadnim trzajem.

Vidimo tako da je dramatični izraz emocije suština ovog čina, jer se u njemu reprodukuje ne njegov cilj, posto bi u tom slučaju vrač morao da imitira smrt žrtve, već emotivno stanje izvodjača.

U magiji ljubavi vršilac mora stvarno ili simbolicno da ščepa, tapše ili miluje voljenu osobu ili neki predmet koji nju predstavlja, on reprodukuje ponašanje duboko ojadjenog ljubavnika koji je izgubio zdrav razum i koga je savladala strast.

U ratnoj magiji gnev, bes napada, osećanje borbene strasti, često se izražavaju na manje-više neposredan nacin.

Postoje obredi koji imitiraju svoj cilj (npr. kada vrač imitira smrtnu groznicu). Pored njih imamo i jednostavne obrede (npr. kada čovek vrši čini na nekoj stvari koju će kasnije primeniti osoba koja treba da bude omađijana). Najvažniji element u magiji su čini i one su onaj natprirodan deo, koji se prenosi u magijskom srodstvu, koji je poznat samo onome ko se bavi magijom. Postoje tri elementa u magijskom činu:


  1. Zvučni efekti - imitiraju se prirodni zvukovi, kao što su zvižduk vetra, jeka gromova, tutnjava mora, glasovi životinja, kako bi se prizvala neka pojava i neka emotivna stanja

  2. Reči - upotreba reči koje prizivaju, izražavaju ili izazivaju željeni cilj (npr. vrač spominje simptome bolesti koju želi omađijanom). Tako će vrač pisati sve simptome bolesti koju on zadaje ili će opisati smrt svoje žrtve. U magiji isceljenja će opisati savršeno zdravlje i telesnu jačinu. U ekonomskoj magiji opisuje se rastenje biljaka, približavanje životinja, dolazak jata riba.

  3. Pozivanje na pretke - mitološke aluzije, pozivanje na pretke i heroje kulture od kojih je ta magija primljena.

Ova poslednja tačka dovodi nas do tradicionalnog okvira magije.

                                                      2. TRADICIJA MAGIJE

U celokupnoj tradiciji magija je uvek u posedovanju i znanju čoveka i može se saznati samo kroz tradiciju, po strogim pravilima magijskog srodstva. Rezultati magije se obično ne zamišljaju kao proizvod prirode nego kao nešto posebno magično što priroda ne može da proizvede. U svim primitivnim društvima magija i istaknuta ličnost idu jedno sa drugim. Magija se tako podudara sa ličnim uspehom i veštinom, tako da nije ni čudo što se smatra da je ona izvor uspeha. Ne postoji ni jedan magijski čin za koji se ne veruje da poseduje i protivrečan čin koji može potpuno da uništi njegov rezultat. Funkcija magije je da ritualizuje čovekov uspeh i da pojača njegovu veru u pobedu nade nad strahom.

Magija nikad nije "nastala", ona nikad nije stvorena i izmišljena. Čini, obred i stvari kojima oni upravljaju istog su trajanja.

U Melaneziji svaka magija potiče iz vremena kada su ljudi živeli pod zemljom i kad je magija bila prirodno znanje predaka.

U višim drustvima magija često potiče od duhova i demona, pa su je čak i oni prvobitno primili, a ne izmislili.

Magija se odnosi uglavnom na čovekove aktivnosti i stanja, na lov, obradjivanje bašte, ribolov, trgovanje, seksualne odnose, bolesti i smrt.

Ona nije upravljena toliko prema prirodi, koliko prema odnosu coveka prema prirodi i njegovim aktivnostima koje utiču na nju.

3. MANA I MOĆ MAGIJE

Sve teorije koje stavljaju pojam mane i slične pojmove u osnovu magije ukazuju na potpuno pogrešni pravac.

Jer ako se moć magije nalazi isključivo u čoveku, ako čovek može njom da rukuje samo pod sasvim posebnim uslovima i na način koji odredjuje tradicija, ona svakako nije ona moć koju je opisao dr Kordington: "Ova mana nije utvrdjena ni u cemu, i moze se preneti u skoro svačemu."

Stvarna moć kakvu poznajemo iz Melanezije, utvrdjena je samo u činima i njihovom obredu i ne moze se preneti u svačemu, vec samo na odredjeni način vršenja.

4. MAGIJA I ISKUSTVO

Snažno emotivno iskustvo koje se troši u čisto subjektivnom toku slika, u rečima i ponašanju, ostavlja vrlo dubok utisak realnosti, kao nekog praktičnog i pozitivnog dostignuća, kao nešto što je učinila sila otkrivena čoveku.

Ova sila, ponikla u mentalnoj i fiziološkoj opsesiji, izgleda da nas obuzima, kao spoljašnja sila; primitivnom čoveku ili lakovernom i neukom umu svih vremena, spontane čini, spontani obredi, i spontano verovanje u njihovu moc moraju da izgledaju kao direktno otkriće iz nekih spoljnih i, bez sumnje, bezličnih izvora.

Osnove verovanja u magiji i vršenje magije nisu nastali ni iz čega, već iz više stvarno doživljenih iskustava u kojima čovek otkriva svoju moć da postigne željeni cilj.                        

5. MAGIJA I NAUKA

Magija zahteva odredjene uslove: tačno pamćenje čini, besprekorno vršenje obreda, nepokolebljivo poštovanje tabua i pravila koja vezuju maga.

Ako se zanemari bilo šta od toga, dolazi do neuspeha magije.

Neuspesi magije se mogu uvek opravdati greškom u pamćenju, nepravilnim izvodjenjem magije, ili nepoštovanjem tabua, i najzad činjenicom da je neko izvršio protivmagiju.

Magija je slična nauci po tome što uvek ima određeni cilj koji je tesno povezan sa čovekovim instiktivnim potrebama i težnjama. Kao i drugim veštinama, njome upravlja teorija, sistem principa na koji način čin treba da se obavlja da bi bio uspešan.

I nauka i magija razvijaju odredjeni metod rada.

Nauka je, čak i onakva kakva je predstavljena u primitivnom znanju primitivnog coveka, zasnovana na opštem normalnom iskustvu svakodnevnog života, iskustvu stečenom u čovekovoj borbi za opstanak i bezbednost, zasnovana na posmatranju, utvrdjena razumom.

Magija je zasnovana na specificnim iskustvima emotivnih stanja u kojima čovek ne posmatra prirodu već sebe, u kojima se istina ne otkriva razumom, već dejstvom emocija na ljudski organizam.

Nauka se zasniva na ubedjenju da su iskustvo, napor i razum važni; magija se zasniva na verovanju da nada ne može da izneveri, niti želja da obmane.

Primitivni ljudi jasno shvataju sve ove razlike.



                                                   6. MAGIJA I RELIGIJA

I magija i religija nastaju i deluju u situacijama emotivne napetosti: u životnim krizama, u prazninama usled nedostatka značajnih teznji, u smrti i posvećivanju u plemenske tajne, u nesrećnoj ljubavi i nezadovoljenoj mržnji. I obe pružaju izlaz iz takvih situacija iz kojih se ne može izaći empirijskim putem, nego samo verovanjem u pojam natprirodnog. I magija i religija su zasnovane na mitološkoj tradiciji i obe žive u atmosferi natprirodnog.

Obe su okružene tabuima i pravilima koji odvajaju njihove akte od svetovnih akata. Razlika je u tome što magiju definišemo kao praktičnu veštinu koja se sastoji u činovima - sredstvu za postizanje nekog cilja za koji se ocekuje da ce se kasnije ostvariti, dok je religija skup samostalnih činova koji su sami sebi cilj.

Magija je praktična veština koja ima suženi metod dok je religija složena u svojim aspektima i svrhama i nema tako jednostavan metod. Magija je u rukama jednog čoveka (vrača, veštice) dok je religija stvar svih i u njoj svako ima ravnopravnu ulogu.

Magija je uvek potvrda čovekove moći da može proizvesti odredjene efekte pomoću odredjenih čini i obreda.

U religiji, s druge, strane imamo čitav natprirodni svet vere; hram duhova i demona, blagotvorna moć totema, duhovi čuvari, plemenski svetac - to je za primitivnog čoveka druga natprirodna stvarnost.

Funkcija magije je da ritualizira čovekov optimizam, da pojača njegovu veru u pobedu nade nad strahom.

Magija izražava da je poverenje vrednije od sumnje, postojanost od kolebljivosti, optimizam od pesimizma.

Bez moći i rukovodjenja magije rani čovek ne bi mogao da savlada svoje praktične teškoće, niti bi mogao da napreduje do viših stupnjeva civilizacije.

Formiranje kompleksa

Psihoanaliza je rođena iz medicinske prakse i njene teorije su uglavnom psihološke, ali je ona u bliskom odnosu sa drugim dvema granama - biologijom i naukom o društvu. Možda je jedna od njenih glavnih zasluga što stvara vezu između ovih triju grana nauke o čoveku.



Psihoanalitička doktrina je u osnovi teorija o uticaju porodičnog života na čovekov um. Nama se pokazuje kako strasti, napetost i sukobi deteta u odnosima prema ocu, majci, bratu i sestri dovode do formiranja izvesnih stalnih mentalnih osećanja koja - delimično živeći u sećanju a delimično usađena u nesvesnom - utiču na njegov kasniji život i njegove odnose prema društvu.

Sociološka priroda ove doktrine je očigledna - celokupna frojdovska drama odigrava se u okviru određene vrste društvene organizacije, u uskom krugu porodice koju čine otac, majka i deca.

Porodični kompleks, što je prema Frojdu najvažnija psihološka činjenica nastaje, tako, usled dejstva izvesne vrste društvenog grupisanja na čovekov um. Tako sociolozi smatraju da psihološkom tretiranju kompleksa treba dodati dva sociološka poglavlja: uvod, sa prikazom sociološke prirode uticaja porodice, i epilog, koji sadrži analizu posledica ovog kompleksa na društvo. Za sociologa se prema tome javljaju dva problema.



Prvi problem: Porodica nije istovetna u svim ljudskim društvima, pa samim tim treba više obratiti pažnje porodičnom životu i ljudskom karakteru. Porodični sklop varira u zavisnosti od stepena razvitka i karaktera civilizacije naroda i nije isti u različitim slojevima jednog istog društva. Porodica se mnogo izmenila u toku razvitka ljudskog roda, idući od prvog oblika, zasnovanog na promiskuitetu, seksualnom i ekonomskom komunizmu, preko “grupne porodice” - zasnovane na “grupnom braku”, “porodice iste krvi” zasnovane na “Punalua” braku, preko Grossfamilie i klana srodnih krajnjem obliku u našem savremenom društvu - ka individualnoj porodici koja se zasniva na monogamnom braku, i na patria potestas. Postoje razlike zavisne od podele moći, koja, ako je oličena u u ocu, daje više oblika patrijarhata, ili oličena u majci - razne podvrste materinskog prava.

Kompleks koji je isključivo poznat Frojdovoj školi a za koji psihoanalitička teorija smatra da je univerzalan, jeste Edipov kompleks i on u suštini odgovara patrijarhalnoj arijevskoj porodici s razvijenim patria potestas, utemeljenim rimskim zakonom, i hrišćanski moralom, i naglašenim savremenim ekonomskim uslovima imućne buržoazije. Ipak se pretpostavlja da ovaj kompleks postoji u svakom društvu primitivnog čoveka i varvarskih naroda. Ovo, svakako ne može da bude tačno - detaljno razmatranje prvog problema pokazaće koliko je ova pretpostavka netačna.

Drugi problem: Kakva je priroda uticaja porodičnog kompleksa na formiranje mita, legende i bajke, na izvesne vrste običaja primitivnih i varvarskih naroda, na oblik društvene organizacije, i dostignuća materijalne kulture? Pokrale su se izvesne greške u antropološkoj delatnosti psihoanalitičara. Ne mogu da dođu do tačnih rezultata kada pokušavaju da u matrijarhalnom društvu otkriju Edipov kompleks, koji je u osnovi patrijarhalan po karakteru.

Porodica u uslovima prava očinstva i materinskog prava

Najbolji način proučavanja problema jeste praćenje istog. Tako upoređujemo dva oblika ljudske porodice: patrijarhalnu porodicu savremene civilizacije i matrijarhalnu porodicu izvesnih zajednica na ostrvima severozapane Melanezije. Ovi domoroci su matrijarhalni, tj. žive u društvenom poretku u kome se srodstvo računa po majci, a red nasleđa i nasleđivanje se prenose po ženskoj liniji. Dečak ili devojčica pripadaju majčinoj porodici, klanu i zajednici: dečak nasleđuje dostojanstva i društveni položaj majčinog brata a imovinu ne nasleđuje od oca, već od ujaka ili tetke. Ne smatra se da je muž otac dece u onom smislu u kom mi upotrebljavamo tu reč. Po njima, otac u fiziološkom smislu nema nikakve veze sa rođenjem deteta. Autoritet nad decom je majčin brat, on za života mora da im preda sva svoja specijalna dostignuća, on je osoba koja ih sve snabdeva hranom, on je princip discipline, i izvršne vlasti. Otac je samo delimično hranilac, on mora da radi i za svoje sestre. Od ranog detinjstva u porodici dolazi do odvajanja dečaka i devojčica iste majke, zbog strogog tabua koji nalaže da između njih neće biti prisnih odnosa. Očigledno je da konflikti do kojih dolazi u detinjstvu neće biti isti u raskošnoj dečijoj sobi bogate buržoazije, u kolibi seljaka, ili u stanu od jedne sobe siromašnog radnika.

Postoji četiri perioda u razvitku deteta, određenih biološkim i sociološkim kriterijumima.



  1. Prvo doba života: dete zavisi u svojoj ishrani od majčinih grudi, ne može da se kreće nezavisno, nit da izgovara želje i ideje.Period traje od rođenja do kraja dojenja.

  2. Rano detinjstvo: vreme kada dete može da se kreće iako je vezano za majku i nesposobno da vodi nezavisan život. Period traje do šeste godine života.

  3. Poznije detinjstvo: dostizanje izvesne nezavisnosti, epoha skitanja i igranja sa drugom decom. U zajednicama Evrope i Amerike deca počinju školovanje. Period traje do puberteta.

  4. Mladost: između psihološkog puberteta i pune duševne zrelosti. Period potpunog osobađanja porodične atmosfere.

Prva faza porodične drame

U svim ljudskim zajednicama, primitivnim i civilizovanim, običaj, zakon, moral pa čak i religija priznaju veze između majke i deteta., obično već u ranom stupnju kao što je početak trudnoće. Majka mora da se pridržava raznih tabua i običaja, ili da vrši obrede u vezi sa zaštitom novog života. Bremenitu ženu tretiraju kao svetinju. U hrišćanskim arijevskim društvima, međutim bremenitost je teret, smatra se neprijatnošću. Posle rođenja majka i dete žive izolovano oko mesec dana, u kolibu smeju ući samo najbliži rođaci, vrše se obredi pranja majke i deteta. Tako se u oba društva biološkom prilagođavanju instinkata dodaju duševne sile običaja, morala i ponašanja, što u oba slučaja vezuje majku i dete. Otac Melanežana je u mnogo prisnijem odnosu sa decom, nego što je to kod nas slučaj, jer kod nas po navici otac igra malu ulogu u životu deteta. On mora da pomaže u nezi dece, da ih nosi kada se majka umori, da ih pere, on je tipična vredna i savesna dadilja. Kod nas imućan otac je isključen iz dečije sobe, dok seljak ili radnik mora da prepusti dete ženi u toku većeg dela dana.



Očinstvo u uslovima materinskog prava

Došli smo do perioda kada dete uči da hoda i govori, i polako se oslobađa zavisnosti majčinog tela.

Ovaj prekid često predstavlja bolno kidanje za majku, kao i za dete. Ono postaje nezavisno u kretanjima, može samo da se hrani, da izražava neka svoja osećanja i ideje, i da shvata i posmatra. Matrijarhat ne podrazumeva strogu, strašnu majku, štaviše - melanežanske majke su popustljivije. Malo se praktikuje moralna obuka, i ono malo vaspitanja obavljaju drugi ljudi tako da za strogost nema mesta. Kod nas, otac uvek uživa patrijarhalni odnos i sklon je da postane tiranin, a u tom slučaju izbijaju sukobi između njega i njegove žene i dece. On je izvor autoriteta i kažnjavanja i stoga postaje bauk. U domaćinstvima koje ima jednu sobu, otac dolazi u tešnji kontakt sa detetom što u retkim slučajevima omogućava veću ljubav, ali obično rađa mnogo akutnije i hroničnije sukobe. U ovoj fazi uloga oca iz Melanezije se mnogo razlikuje od uloge evropskog oca. Melanežanski otac nije glava porodice, samim tim i ne dolazi u toliko sukoba sa ženom, poštuje stav da ženi treba da se zahvali za seksualne usluge, da mora da ih zasluži i plati. Deca nikada ne vide da je majka potčinjena, nikada ne osete na sebi tešku ruku, on nema prava ni privilegija. On nije njihov rođak, niti vlasnik, niti dobrotvor. Ipak, kao svaki otac u svetu on ima jaka osećanja, i čini sve da zadobije njihovlju ljubav i naklonost, a time zadrži svoj uticaj nad njima.

Dečija seksualnost

U dobu između treće i četvrte godine, kod evropske dece, se javlja naročita vrsta interesovanja i radoznalosti. Otvara se svet stidljivih želja. Kod nekih ljudi nepristojno ostaje potpuno suzbijeno i prave se vrednosti pristojnosti izvitoperuju u zaraznu vrlinu puritanca, ili u još odvratnije licemerstvo konvencionalnog morala. Koncentrisanost na egzibicionizam i igru sa nepristojnim otkrivanjem, što je često povezano sa surovošću. U višim klasama “nepristojnosti” su mnogo više gušene, ali ne mnogo drugačije. Frojd i psihoanalitička škola, veliki su naglasak stavili na seksualno suparništvo između majke i ćerke, i oca i sina. Malinovski smatra da suparništvo između majke i ćerke ne počinje u ovoj ranoj fazi, dok se dečak vezuje za majku drugačije od devojčice. Među bogatijim klasama, grublji konflikti se ređe javljaju. Otac u sinu vidi svog naslednika, pa od njega očekuje više, samim tim je i kritičniji nego prema ćerki. Majka s druge strane nema osnova za negativna osećanja. Mora se napomenuti da privlačnost deteta, zato što je suprotnog pola nije neophodno seksualna privlačnost. Kod Melanežana je prisutna okolnost da ne postoji opasnost da se učini greška: represije, neodobravanja, nema moralne osude dečije seksualnosti genitalnog tipa kada ona izbije na svetlost nešto kasnije - otprilike faza pete-šeste godine.

Pripremanje za život

Treća faza detinjstva koja nastaje između pete i sedme godine. Dete počinje da se oseća nezavisnim, da stvara sopstvene igre, da traži vršnjaka sa kojima ima običaj da luta, neometan od strane odraslih. Proces oslobađanja od majke se među seljacima i nižim klasama odvija ranije nego u višim klasama. Melanežanski roditelji ne pokušavaju da zadrže decu, niti da se mešaju na bilo kakav način. Proces oslobađanja odvija se postepeno, slobodno i prijatno za razliku od evropske situacije gde deca iz tople roditeljske atmosfere prelaze u hladnu disciplinu škole. Majka ili dadilja formiraju ideal o nepogrešivost evropskog oca, o njegovoj mudrosti, pravednost, i moći. I dete, tek što je ideal formiralo, već počinje da se raspada nelagodnošću očevog lošeg raspoloženja ili slabosti, srdžbe, ili nepravde. U nižim klasama proces idealizovanja oca je grublji. Otac u Melaneziji je često odsutan, ne živi u istoj kolibi, pa čak ni u istom selu. Njegov uticaj se uvodi kasnije u život deteta nego uticaj oca u Evropi. On unosi u život deteta dužnost, zabranu i ograničavanje, kao i ambiciju, ponos i društvene vrednosti. Majčin brat se uvek nameće kao stvarni autoritet. Postepeno shvata da će on, kao i svoj ujak, biti gosodar svojih sestara od kojih je odvojen tabuom. Ujak se uvek idealizuje. Dete uči da treba da razlikuje dve kategorije: svoje stvarne rođake (majka, braća, sestre, ujak i svi njegovi rođaci), i druga kategorija su svi oni koji nisu vezani matrijarhalnim vezama na čelu sa njegovim ocem.



Seksualnost u poznijem dobu

Faza koja traje od pete, šeste godine do puberteta. Prema Frojdu, ovo je period latencije, zastoj u razvoju seksualnih funkcija i impulsa. Period latencije uvek nastaje otprilike u šestoj godini i traje dve do četiri godine. Interesovanje za nepristojnost popušta. Kategorije “nepristojnog” stvaraju stariji, a sva deca veoma brzo i rano primaju veštačke stavove starijih postajući mala prenemagala, moralisti i snobovi. Kod nižih klasa period latencije je mnogo manje izražen. Kod seljaka su stvari drugačije. Pošto su duboko utonula u prirodne stvari ona su manje sklona da se zabavljaju čineći tajno ono što umnogom mogu da rade i slobodno. Pojam “nepristojnog” se kod buržoaske dece podstiče suzbijanjem prirodne radoznalosti, mnogo manje je izražen u nižim klasama i javlja se tek kasnije. Kod dece seljaka period latencije je gotovo potpuno odsutan ili mnogo manje izražen. U Melaneziji nema tabua o seksu. Deca idu naga, i izlučne funkcije se posmatraju bez stega. Od ranog doba, kada devojčica prvi put obuče suknjicu od trave, odvajaju je od brata u znak poštovanja strogog tabua brata i sestre. Seksualni odnos se ne sme pomenuti ni dovoditi u razmatranje ni bratu ni sestri, kao ni šale na račun ljubavnog života jednog od njih.



Pubertet

Proteže se od devete do petnaeste godine. Dečak i devojčica se u ovoj temi potpuno razilaze. Mladić pokazuje veliku zbunjenost prema majci, glumi prezir, i izvesnu brutalnost prema sestrama i pred svojim drugovima se stidi rođaka. Smatra da je to povreda njegove muškosti i nezavisnosti. Formira nezavisna mišljenja, ličnost, ponos. Ovo je nova faza u odnosu otac-sin, jer u ovo vreme otac obično nestaje, ili u retkim slučajevima postaje ideal za ceo život. Dečak tek sada razume biološku potrebu reprodukovanja, i biološku prirodu između sebe i roditelja. Dobija prve lekcije o seksu, i započinje svoje seksualne aktivnosti. Njegova osećanja prema suprotnom polu su mu i dalje zbunjujuća. Devojčica iz obrazovanih klasa prolazi kroz krizu u doba svoje prve menstruacije, koja iako povređuje slobodu i komplikuje život, žarko se očekuje. Dolazi i do sukoba sa majkom, a samim tim i privrženosti ocu. Ovo je vid Elektra kompleksa, koji je suprotan Edipovom. Elektra kompleks je mnogo ređi, i ima manji društveni značaj. Kod melanežanske dece pubertet počije ranije, ali pre nego što se završi deca već upražnjavaju seksualne odnose. Braća i sestre koji su odavno počeli da izbegavaju jedno drugo sada opasnost od međusobog interesovanja rešavaju bukumatulom. Ovo se ime daje specijalnim kućama u kojima žive grupe mladih mladića i devojaka. Sestra ostaje jedina tačka na seksualnom horizontu koja je skrivena.

U Melaneziji su sile suzbijanja i ukalupljivanja dvojake: prva nastaje zbog uticaja ujaka, drugi tabu je zabrana rodoskrvlja, obavijanje sestre velom seksualne tajne.

Ovim smo pokazali da kompleks zavisi od nekih karakteristika porodičnog života i seksualnog morala. Ova teorija pokazuje da je potrebno sistematičnije utvrditi uzajamnu vezu između bioloških i društvenih uticaja; da ne prihvatimo opšte postojanje Edipovog kompleksa, već da, studirajući svaku vrstu civilizacije ustanovimo specijalni kompleks koji se na nju odnosi.



Porodica kao kolevka kulture u nastajanju

Porodica je najznačajnija grupa u primitivnim uslovima. Antropolozi često postavljaju pitanje da li je čovek od svog majmunskog pretka nasledio “instinkt horde”, životinjsko udruživanje ili gregarni instinkt? Instinkt dovodimo u uzajamni odnos s psihološkim mehanizmom i specifičnim ciljem u širokom biološkom procesu postojanja pojedinca i rase. Svaki pojedinac će se ponašati istovetno ako su uslovi organizma i spoljne prilike prisutne da oslobode instinkt. Specifični instinkt se može nazvati urođenim sastavnim delom, opštom modifikacijom svih instinkata koji čine životinje jedne vrste. Čovek nije mogao da nasledi instinkt za udruživanje koji ni jedna životinja ne poseduje već samo prenetu gregarnu tendenciju. To znači da čovek ima opštu tendenciju za prilagođavanjem kroz kolektivno pre nego individualno ponašanje. Ma koju formu organizovane saradnje uzeli, posle kratkog ispitivanja dolazimo do zaključka da je zasnovana na veštačkim tvorevinama i da njom upravljaju konvencionalne forme. Ljudska organizacija je zasnovana na osećanjima. Ljudska društvenost se povećava sa kulturom. Možemo zaključiti da ni jedna vrsta ljudske oranizacije se ne može pronaći u gregarnoj tendenciji a još manje u specifičnom instinktu horde.



Doba parenja kod životinja i čoveka

Kod majmuna udvaranje počinje promenom u organizmu ženke, koji određuju fiziološki faktori i koi automatski oslobađaju seksualne reakcije kod mužjaka. Doba parenja pruža mužjaku mogućnost da se pokaže a ženki da bira. Za zoologa jedinica je vrsta, za antropologa jedinica je kultura. Drugim rečima zoolog se bavi specifičnim instinktivnim ponašanjem a antropolog navikom, reakcijom koju je uobličila kultura. U svakoj ljudskoj kulturi nalazimo pre svega sisteme jasno ocrtanih tabua koji razdvaju određeni broj osoba da stupe u seksualne odnose. Kao npr: članove porodice (zakon rodoskrvlja), čitave grupe osoba (zakon eksogamije), zakon preljube. Ali, kultura ne vrši samo negativan uticaj na seksualni odnos već i pozitivan u smislu organizovanja različitih svečanosti radi upoznavanja ljudi, raznih stimulansa, i erotičnih poduhvata. U čoveku ne postoji čisto biološki mehanizam oslobađanja, već umesto njega kombinovani psihološki i fiziološki proces koji je određen kulturom i tradicijom koja i kontroliše taj proces. Čovek je obdaren seksualnim sklonostima, ali njih mora da uobliči sistem kulturnih pravila koji se menjaju od društva do društva. Seksualni impuls je bio izvor većine nevolja od Adama i Eve, do danas. Kod životinja, van doba parenja seksualno interesovanje se prekida.



Materinstvo i rodoskrvna iskušenja

O pitanju porekla zabrane rodoskrvlja se najviše diskutovalo. Ono je povezano sa oblikom eksogamije ili primitivnih oblika braka s pretpostavkama o ranijem promiskuitetu. Biolozi se slažu da rodoskrvlje nije štetno po ljudsku vrstu, a pitanje se postavlja da li bi bilo štetno kada bi se došavalo stalno? Najjače prepreke i najfundamentalnije zabrane su one protiv rodoskrvlja. Frojdova teza koju je pokušavao da uspostavi jeste da su odnosi između malog deteta i njegove majke pre svega seksualni. Nemoguće je prihvatiti ovu teoriju. Stoga ne možemo prihvatiti jednostavno rešenje da rodoskrvna iskušenja nastaju usled seksualne povezanosti deteta i majke. Postavlja se i pitanje zašto je rodoskrvlje opasno po ljude, ali ne i po životinje. U situaciji čovekove svesti ne sme postojati destruktivni element, emocije moraju biti dosledne jedna drugoj. Porodica ne bi mogla da se održi ni u jednoj vrsti civilizacije u kojoj bi običaj, moral, i zakon dozvolili rodoskrvlje. To bi značilo remećenje razlike u godinama, mešanje generacija, dezorganizaciju osećanja, i oštru izmenu uloga u vreme kada je porodica najvažnija vaspitna sredina, a odnos prema majci i ocu postao bi izobličen.

Yüklə 91,98 Kb.

Dostları ilə paylaş:




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2022
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə