Markuze u Podgorici ciklus predavanja

doc. dr Filip Kovačević

34

budućnosti.  Kako  sam  Markuze  kaže,  “recherche  du  temps  perdu  postaje 

sredstvo budućeg oslobođenja.” O ulozi sjećanja i fantazije u osmišljavanju 

drugačije civilizacije Markuze detaljnije govori u drugom dijelu knjige, pa ću 

se i ja opširnije baviti tom temom kada budem analizirao taj dio knjige.

Nakon opšteg uvoda u problematiku represivne civilizacije, Markuze se 

u  poglavlju  broj  2  bavi  konkretnim  procesima  koji  dovode  do  formiranja 

psihološke  strukture  represivnog  pojedinca.  On  svoju  diskusiju  započinje 

osvrćući se na ono što vidi kao suštinski dualizam frojdovske teorije nagona. 

Naime, taj dualizam prati sve inkarnacije Frojdove misli, od dualizma između 

ego-nagona (nagona samoodržanja) i seksualnih nagona u ranoj formulaciji 

psihoanalitičke teorije iz prve decenije XX vijeka do dualizma između Erosa 

i Tanatosa  iz  perioda  pred  Frojdovu  smrt.  U  isto  vrijeme,  Frojd  tvrdi  i  to 

da  nagoni,  koliko  god  bili  suprostavljeni  u  svojim  manifestacijama,  imaju 

zajedničku konzervativnu ili „zaštitnu“ funkciji. Njihova svrha je oslobođenje 

od  nemira,  talasanja,  uzbuđenja  i  traženje  neke  vrste  ravnoteže  (da  li  je  to 

ona  aristotelovska  „zlatna  sredina“?).  Prema  Markuzeovom  mišljenju, 

upravo  neslobodni  društveni  odnosi  onemogućavaju  uspostavljanje  takve 

ravnoteže. To  nije  međutim  i  Frojdov  stav  koji  u  nagonima,  za  razliku  od 

Markuzea, ne uočava eksplicitnu istorijsku dimenziju. Zbog toga se čini kao 

da Frojd ovjekovječava tenziju između nagona, ne sagledavajući mogućnost 

uspostavljanja harmoničnog funkcionisanja.    

Frojdov model psihe – podjela na id, ego i super-ego – takođe odražava 

njegovu  teoriju  vječnog  konflikta  između  ovih  instanci  psihe.  Iako  nastaju 

iz ida, ego i super-ego su mu suprostavljeni u tome što teže prilagođavanju 

postojećim  spoljašnjim  uslovima  dok  id  insistira  na  neposrednom  i 

permanentnom zadovoljstvu. Ego i super-ego konstituišu takozvani princip 

realnosti koji Frojd vidi kao neophodan za postojanje bilo kakve društvene 

zajednice. 

Markuze ne osporava neophodnost postojanja principa realnosti koji će 

ograničavati idovske zahjeve za zadovoljstvom, ali, pod uticajem Marksovog 

istorijskog  materijalizma,  tvrdi  da  različite  istorijske  epohe  imaju  različite 

principe  realnosti,  a  samim  tim  i  različite  odnose  između  ida,  ega  i  super-

ega. Markuze inovira psihoanalitičku društvenu teoriju uvodeći novi termin 

– višak potiskivanja (surplus repression) – da bi omogućio jasnije razlikovanje 

---

Markuze u Podgorici - ciklus predavanja

35

između  biološko-fizioloških  i  istorijskih  uticaja  na  razvoj  psihe.  Naime, 

bazično potiskivanje je ono što je neophodno da bi se konstituisala psiha, a sve 

preko toga je nametnuto od strane snaga statusa quo tj. onih koje postojeća 

civilizacija privileguje. Upravo višak potiskivanja održava i osigurava postojeće 

monopole moći.

Ne  predstavlja  samo  višak  potiskivanja  istorijsku  varijabilu,  nego  je  i 

sam  princip  realnosti  podložan  istorijski  promjenama.  Markuze  tvrdi  da 

kapitalistički društveni sistem kreira osoben princip realnosti koji on naziva 

princip  izvršenja  dužnosti  (performance  principle,  u  prevodu  Tomislava 

Ladana  princip  izvedbe).  Ovakav  princip  realnosti  temelji  se  na  uvjerenju 

da  treba  zaraditi  život  (to  earn  a  living),  da  potrebe  treba  zadovoljiti  samo 

onima koji su voljni da izvršavaju obaveze nametnute od strane kapitalističkog 

sistema.  Markuze  slijedi  ranog  Marksa  u  uvjerenju  da  je  radno  vrijeme 

u  kapitalizmu  „vrijeme  patnje,“  zbog  sveprisutnog  procesa  otuđenja  i  to 

otuđenja od proizvoda svoga rada, od radnog procesa, od drugih radnika i 

od  samog  sebe.  Dakle,  kapitalistički  radni  proces  je  proces  eksploatacije, 

rutinizacije,  zaglupljivanja  radnika-proletera  gdje  je  podređenost  profitu 

(stvaranju viška vrijednosti) za kapitalistu jedini zakon. Čak je u savremenoj 

civilizaciji i slobodno vrijeme i dokolica podređeno motivu stvaranja profita i 

okupirano od strane „industrije zabave“. Pojedincu nije dopušteno da ostane 

sam sa sobom i da autonomno izabrano zadovoljstvo postavi kao primarni 

cilj. U skladu sa sveobuhvatnom kontrolom radnog procesa, Eros je sveden 

na minimum kroz de-erotizaciju tijela, a seksualnost se usmjerava samo ka 

prokreativnoj reproduktivnoj funkciji. Kapitalizam negativno djeluje na Eros 

i zbog toga i postoji toliko nezadovoljstva u savremenom društvu što je uvidio 

i  Frojd  dajući  jednom  od  svojih  najpoznatijih  knjiga  naslov  Nezadovoljstvo 

u  kulturi.  U  isto  vrijeme,  po  Markuzeu,  uticaj  kapitalizma  na Tanatos  nije 

tako snažan i represivan kao na Eros. Zbog toga i dolazi do društvene pojave 

koju je Markuze nazvao „dijalektika civilizacije“: što je veći napredak, to je 

veća potencijalna destrukcija. Uporedo sa tehnološkim progresom i porastom 

obilja u kapitalističkom sistemu, povećava se rasprostranjenost nasilja, kao i 

broj i surovost ratova. 

U  poglavlju  broj  3  Markuze  se  bavi  porijeklom  savremene  represivne 

civilizacije. On navodi Frojdov mit iz knjige Totem i tabu koji tumači postanak 

civilizacije  kao  rezultat  pobune  sinova  protiv  monopola  oca-despota.  Sinovi 

---