Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 24 plan ističe Pitagorino učenje o muzičkom katarzisu, o moralnom i praktično-medicinskom značenju muzike. Često se prepuštajući mitovima i legendama, Jamblih navodi kako je Pitagora prvi vaspitavao pomoću muzike i počeo da leči strasti i ispravlja ljudsku narav tako što je uspostavljao harmoniju ljudske duše. Pitagora je smatrao da muzika može da održava zdravlje ako se njom pravilno služimo. Jamblih pominje melodije koje su smirivale strasti, gnev, potištenost i unutrašnju mučninu. On priča anegdotu o Pitagori koji je jednog razjarenog mladića smirio prevođenjem frigijske u dorsku melodiju. Tako je ideja muzičke katarze postala ideal svih antičkih autora. Treba imati u vidu da je tu pojam katarze još neizdiferenciran i da ima drugačije značenje no kasnije kad se tim pojmom ukazuje na moralno očišćenje. Kod pitagorejaca je muzika bila u istom redu s medicinom pa je očišćenje imalo fiziološki, medicinski, praktični karakter, a ne strogo etički ili estetički, budući da muzički katarsis kod pitagorejaca nije estetski, odnosno, nezainteresovan, pošto se postiže i muzikom, i medicinom i mantikom. S druge strane, katarsis kod pitagorejaca zahvata celog čoveka (a ne samo njegovu moralnu stranu), pa je tu reč o "očišćenju" ne u smislu nekog moralnog napora, već u smislu prosvećenja instikata života pri čemu je nemoguće odvojiti dušu od tela, moral od instinkta i lepotu od zdravlja (Losev, 1963, 19); tako katarsis kod pitagorejaca ima prirodni, fiziološki karakter, čiji je koren u ovozemaljskom a ne u spiritualnom (kao što je to slučaj potom u hrišćanstvu). Harmonija nastaje iz suprotnosti a muzika je harmonično spajanje suprotnosti, dovođenje mnoštva do jedinstva i - saglasnost raznoglasja. Broj je duša harmonije, mada se može reći da je i duša harmonija budući da ona kao i sve stvari poseduje kvantitativno-harmoničnu strukturu. Kod poznijih pitagorejaca koji su veći značaj pridavali
Milan Uzelac Istorija filozofije I
25
metafizičkoj i etičkoj dimenziji njihovih ideja razvila se teorija muzike koja je sadržavala pojam "muzike sfera". Prema ovom učenju (koje traje tokom starog i srednjeg veka, kroz renesansu sve do novog doba (Kepler) i koje je koliko najpopularniji toliko i najtamniji momenat pitago- rejskog učenja) ljudska muzika (koja pruža samo uživanje) u suštini je podražavanje. Uzor ljudskoj muzici je harmonija koja postoji među nebeskim telima. Visina tona određena je njihovim brzinama, a ove rastojanjima među tim telima ko- ja su u istom odnosu kao sazvučni intervali oktave. Pri tom, ne proizvodi muziku kretanje nebeskih tela, već je samo kretanje muzika. Taj pitagorejski svemir liči na božansku muzičku kutiju: zvezde se kreću na određenim rastojanjima a etar, uznemiren njihovim kretanjem, proizvodi najmoćniju od svih melodija. Za ljudsko uho ta melodija je samo tišina. O tome nalazimo svedočenje kod Aristotela (de caelo, 290b): "Nekima se naime čini da je nužno da pri kretanju tako velikih tela nastaje zvuk, jer i (pri kretanju) ovih tela kod nas (nastaje zvuk) iako nemaju jednaku težinu i ne kreću se tolikom brzinom: nije naime moguće da ne nastaje neki zvuk neizmerne veličine od kretanja Sunca i Meseca i još k tome tolikih mnogih velikih zvezda koje se kreću tolikom brzinom. A postavivši to sebi kao temelj, i da brzine prema razmacima imaju razmere muzičkih akorda, kazuju da je zvuk zvezda koje se kreću u krugu harmoničan. A budući da se činjenica da mi ne čujemo taj zvuk činila bezrazložnom, kazuju da je razlog tome to što smo odmah već od rođenja okruženi tim zvukom tako da (nam) ne može biti posve jasan naspram protivne tišine: razabiru se naime zvuk i tišina naizmenično jedno naspram drugoga: stoga kao što se kovačima zbog naviknutosti čini da nema nikakve razlike, događa se isto i ljudima." (Diels, 58, A 35). Na taj način biva jasnije učenje o harmoniji duše, učenje o njenoj
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 26 usaglašenosti zasnovanoj na brojčanoj proporciji; zahvaljujući tome moguće je razumeti naše uživanje u muzici: prema načelu da "slično saznaje slično" naša se duša radosno odaziva na skladna treptanja koja utiču na srodne elemente što postoje među kružećim svetovima pokrećući ih. Usaglašenost duše može se uporediti sa saglasjem žica na liri. Kao što se lira raštimuje kad je dotakne nevešta ruka, tako je i skladni sastav duše osetljiv na nevešto rukovanje. Duša se može poboljšati ako se njom vešto rukuje. Muzika, koja je i sama podražavanje i prenošenje božanske melodije, može usaglasiti dušu sa onom večnom harmonijom koju muzičar treba (po svom zadatku) da spusti sa neba na zemlju. Tu se vidi paralelnost neba i duše. Ako je muzika podražavanje pojedinačne a ne nebeske duše, jasno je zašto imamo različite melodije (budući da ove odgovaraju različitim etičkim sastavima i temperamentima). Tako su razlikovana dva tipa muzike: (1) oštra i okrepljujuća muzika koja izražava muževno i ratničko raspoloženje i (2) muzika nežnih tonova, karakteristična za blagu narav. Kako te melodije mogu u drugima da menjaju raspoloženje, njima se na druge može uticati pa je muzika istovremeno i terapeutsko sredstvo kojim se može menjati ljudska narav. Zato su pitagorejci, kako ističe Aristoksen, za očišćenje tela koristili medicinu, a za očišćenje duše muziku i ovu će misao kasnije razviti Platon za koga je muzika čista i uzvišena ljubav ka lepom, nežna i beskorisna, lišena grubosti i niskih strasti - gimnastika duše. Šta bi se moglo zaključiti iz svega ovog? Jasno je da Pitagora i njegovi učenici nastoje da obnove i očiste religiozne predstave svoga doba; bore se protiv verovanja koja se sreću kod pesnika, jer u tim verovanjima nema
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|