Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
| Milan Uzelac
ESTETIKA
Novi Sad 2003
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 2
Jedina posledica istrajnog promišljanja stanja i sudbine moderne umetnosti jeste - loše raspoloženje. Umetnička dela stvaraju se i danas, uprkos činjenici da njihovo dalje nastajanje ima sve manje opravdanja. Onaj ko predaje estetiku a s namerom da nešto bitno i smisleno kaže o filozofskoj prirodi umetnosti i umetničkog stvaranja, morao bi s pravom da se zapita: šta reći sve manjem broju slušalaca o onom čega možda više i nema. Izlaz iz situacije kojom dominira osećaj da nema šta da se više kaže i da se praznih ruku ali još uvek ne i prazne duše izlazi pred slušaoce, u slučaju kad se izlažu ideje preuzete od naših savremenika, jedan od najznačajnijih filozofa XX stoleća, Edmund Huserl našao je u radikalizovanju pitanja o biti našeg saznanja. Danas, čitavo stoleće nakon nastanka fenomenologije, znamo ishod i znan nam je rezultat do kog je dospeo ovaj veliki mislioc živeći u uverenju da će novootkrivena transcendentalna subjektivnost biti pouzdano tlo svekolikog našeg delovanja i mišljenja. Tim putem mi više ne možemo ići a da ne budemo svesni odgovornosti pred vremenom u kome živimo; nema teorije kojom se može neutralizovati zlim namerama preplavljena praksa. Ako je Huserl jasno video narastajuće zlo koje je tridesetih godina svetu pripremala Nemačka, mi danas ne možemo ne videti zlo koje najrazvijeniji delovi naše planete ovog puta pripremaju svekolikom njenom smislu. Može li svetska pneuma podneti toliku količinu zla? Možemo li se i danas još baviti umetnošću a da zlo ne bude središnja tema naših razgovora? Možemo li govoriti o umetnosti a bez odgovornosti pred drugima i pred sobom, možemo li i dalje neodgovorno tvrditi da su sva umetnička dela jednako vredna, da je sve jednako moguće, da je sve što
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 3 se stvara umetnost i tako odbaciti jedinu mogućnost umetnosti na tlu njene drugosti? Konačno, možemo li istrajati u borbi za nešto egzistencijalno odlučujuće, u borbi koja je ne od danas i ne od juče već od samog početka izgubljena? Možemo, jer moramo, jer smo loše raspoloženi i nemamo više miran san. Klasično vreme estetike, a o kome će ovde, sticajem različitih okolnosti, najviše biti reči, upravo je završeno. Završeno je i vreme postmoderne, vreme koje je sve što je još odolevalo njenom ništećem duhu definitivno dovelo u pitanje; iz praha ni danas još ništa ne izrasta. Treba vremena da pepeo se sabere u svoju suprotnost, u ono što ga je porodilo. Živimo u doba koje je posle klasičnog; svi napori usmereni na osmišljavanje umetnosti i njene prakse a u doba kad je svaki razlog dešavanja pod vekim znakom pitanja – mogu se sabrati kao postklasična razmišljanja i svaka filozofija umetnosti na njihovom tlu može se odrediti kao postklasična estetika. Već samo insistiranje na pitanju o stanju estetike danas podrazumeva neko prethodno prihvatanje da tako nešto postoji, tj. da živimo u doba kad je estetika još uvek moguća. I dalje je otvoreno pitanje da li se kraj "klasičnog" perioda estetike poklapa s delom G.V.F. Hegela, ili tak kraj čini tek estetička teorija T. Adorna koja bi mogla biti kraj jedne i istovremeno početak naredne, postklasične epohe. U prvom slučaju kraj klasične estetike bio bi podudaran s krajem nemačke klasične filozofije oličenom u delu najvećeg nemačkog mislioca XIX stoleća; u drugom slučaju, situacija je nešto složenija no, svakako i relativno lako odrediva: postkasično doba nastalo bi sa pojavom postmoderne umetnosti, sa stavom da ni ultramoderno nije više moderno; na teorijskom planu, to bi podrazumevalo dijalog s nekim priznatim teoretičarima postmodernizma, ali ne u manjoj meri i sa Huserlom, Adornom i Markuzeom, sa filozofima koji su u temelju svakog bitnog mišljenja o umetnosti, a na
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 4 koje se na svojim predavanjima često pozivam premda to uvek eksplicitno i ne ističem; ovo poslednje je jedan od mojih skromnih "doprinosa" postmodenom postupku. Ono što otvara daleko složenije pitanje jeste mogućnost same estetike, koja, da bi uopšte mogla postojati, moguća je samo kao teorijska disciplina, kao filozofija umetnosti; svako drugo određenje moglo bi voditi čak i zanimljivim zaključcima, ali takvima koji ne bi prevazilazili granice subjektivnih mnenja. Estetika zadržava svoju objektivnost i strogost samo dok je filozofska disciplina. Tome ne smeta ni činjenica da se današnje umetničko stvaranje sve više približava mišljenju umetnosti kakvo odlikuje estetiku i da stvarajući, savremeni umetnici zapravo grade svoje odgovore na pitanjima o umetnosti koja bismo, u ranijim vremenima, označavali poetikama a danas, usled terminološke konfuzije «estetikama». Ako savremena dela i jesu nekakve «estetike», izraz neke unutrašnje «estetike» umetnika, ostaje pitanje u kojoj je
Ovde će stoga biti reči o temeljnim estetičkim problemima a s ciljem da se učine pretpostavke za promišljanje stanja umetnosti i teorije umetnosti, stanja vremena u kome smo se zadesili, a sve to s ciljem da bi se stvorile elementarne pretpostavke za shvatanje prostora koji se danas još uvek neprimetno otvara delima koja već nazivamo ili ćemo tek nazvati umetničkim. * Razgovor o estetici danas nikom ne može olakšati opstanak – ni umetnicima ni ljubiteljima umetnosti, ali ni misliocima, onima na koje se još sredinom XX stoleća pozivao Nikolaj Hartman verujući da se estetika piše upravo za njih – za filozofe. Ako se danas estetika i piše, ona se piše, bukvalno, ni za koga, jer, čini se, nikome nije potrebna. Umetnici i publika se osećaju jednako dobro ili Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|