Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 42
da bitne karakteristike umetnosti; tada se od filozofije umetnosti često očekuje da donese odluku o tome da li je neki predmet umetničko delo ili ne. Filozofska estetika može samo razviti jedno opšte određenje o tome šta je umetničko delo u odnosu na druge predmete, tj. ona može da umetnička dela vidi kao čulne predmete koji imaju određeni smisao, kao znak određene refleksije, kao određeno tumačenje sveta; druga estetička merila filozofska estetika ne može da formuliše a priori i da ih definiše pre svakoga iskustva. Ona može samo da istraži predložene estetičke kriterijume imajući u vidu njihove pretpostavke, može da tematizuje njihova temeljna svojstva tamo gde ona nisu jasno naznačena ili gde se nedovoljno jasno pojavljuju. Jedna dalja oblast zadataka za filozofsku estetiku otvara se u samotumačenju, u samorazumevanju umetnosti; međutim, i tu treba reći da zadatak filozofske estetike nije u tome da gradi naučnu teoriju koja bi omogućavala samorazumevanje umetniku, već da pre svega razvija principijelno određenje umetnosti. Umetnosti mogu ukazivati na put orijentacije, na neka tumačenja koja bi za sve mogla biti relevantna i zato filozofija umetnosti može i mora da istraži takve opcije; zadatak filozofske estetike nije da istraži sadržaje takvih orijentacija ili da opisuje način njihovog obrazovanja već da osvetli poseban ugao sveta iz kojeg orijentacije delovanja proističu. Filozofska estetika ne utvrđuje apriorno moguće umetničke opcije (moguć primer takvog načina odnošenja nalazimo u socrealizmu gde je društveno relevantna istina utvrđena u filozofiji dijalektičkog materijalizma. Filozofija nema za cilj da izgradi sistem znanja o umetnosti čiji su sadržaj i forma unapred određeni. Uopšteno gledano pred filozofskom estetikom su pitanja: šta je umetnost? Šta je umetničko delo? Kakav značaj "za nas" ima umetnost? Kakav značaj ona ima za
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 43
ljudsku kulturu uopšte? Filozofska estetika ne posmatra umetnosti izolovano od uslova njenog nastanka i njenog delovanja, već je vidi kao momenat kulture i polazi od njene uloge koju umetnost ima u svetu koji je oblikovao čovek. Utemeljenje kulturne funkcije umetnosti nije moguće ni u teoriji umetnosti ni u istoriji umetnosti i to stoga što obe pretpostavljaju određenu sliku istorijsko kulturnih funkcija umetnosti, i, u samorazumevanju umetnosti (tj. u tematizovanju ove samorazumljivosti od strane umetnika), implicitno deluje takva pretpostavka. Imanentna pretpostavka naučnog, istorijskog i tehničkog bavljenja umetnošću mora se sresti sa načinima eksplikacije tumačenja biti umetnosti koje srećemo u filozofskoj estetici. Imajući u vidu svo mnoštvo oblika u kojima se pojavljuje umetnost, možemo je razumeti kao specifični oblik manifestovanja ljudskoga sveta. Zadatak filozofske estetike je da ovu tezu dovede do razumljivosti, da utemelji sva znanja i shvatanja o umetnosti i da stvori programe za istraživanje svih oblasti umetnosti. **
Bavljenje estetikom znači istovremeno i zauzimanje određenog stava prema stvarnosti, prema umetničkim delima koja su egzistentno prisutna u njoj; govoriti pritom o krizi estetike znači istovremeno govoriti i o krizi njenog predmeta, o krizi umetnosti i njenih dela, o krizi stvarnosti koja se reflektuje kao kriza estetike, konačno, o krizi odnosa dela i njegovog tumačenja čiji je estetika najviši izraz. Kad kažemo da je danas govor o umetnosti, pa možda i o estetici kao o nečem preživelom, delimično i stvar mode, jer bi se moglo tvrditi kako je umetnost, imajući svoj sadržaj u svojoj vlastitoj prolaznosti, tek jedna manifestacija prirode u samo jednom trenutku njenog razvoja, pa bi za svu umetnost moglo važiti ono što je Adorno pisao u svojim analizama nove muzike, da je,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 44
naime, "zamislivo, a da to pritom nije nema puka apstraktna mogućnost, da je velika muzika - kao nešto kasno - bila moguća samo u jednom određenom razdoblju čovečanstva" (Adorno, 1979, 29), što će reći da umetnost nije neki temeljni fenomen ljudskog opstanka već pojava koja karakteriše tek jedan period njegove istorije, treba reći, uprkos svim pomodnim govorima o umetnosti i estetici, a imajući u vidu (pored teorijskih argumenata) i činjenicu da se rađa čitav niz takozvanih genitivnih estetika - govori se o estetici filma, estetici pozorišta, o industrijskoj estetici, o "estetikama" pojedinih umetnosti... - da je preuranjeno o tako nečem donositi konačni sud. Možda i umetnost i estetika imaju pred sobom nedomašivu budućnost, pa se nešto završeno dodaje kao atribut nečem beskonačnom, i tako dolazimo u situaciju da često više govorimo o samoj estetici nego o umetnosti. Ističući kako raspravljanje o prikladnosti estetike u naše vreme mora prerasti u razgovor o mogućnosti umetnosti u doba tehnike, savremeni estetičar Danilo Pejović izdvaja niz nesporazuma koji prate odnos estetike i umetnosti: (a) održava se pogrešno mišljenje da je umetnost "slobodna delatnost" a estetičar arbitar po pitanju umetnosti te se estetika javlja kao normativna disciplina koja sama nezavisno od dela određuje da li je neko delo umetničko ili ne; nadalje, (b) estetika se proglašava za skup recepata za stvaranje umetničkih dela, pa bi shodno tome umetnici pri stvaranju morali da polaze od određenih filozofskih pretpostavki (Pejović, 1976, 222-3). Mora se još jednom istaći da estetika ne priprema nastajanje dela, već da uvek za korak, dva ostaje iza ostvarene umetnosti; na početku svoje Estetike Nikolaj Hartman (N. Hartmann, 1882-1950) kaže da se "estetika ne piše ni za tvorca ni za posmatrača lepog, već jedino i isključivo za mislioca kome delanje i držanje one dvojice Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|