Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 5 loše i bez estetike budući da nisu više u stanju ni da prepoznaju dela koja se danas stvaraju a filozofi, napustivši ontološki put, više ne osećaju potrebu da tematizovanjem nastajanja dela utemelje samo nastajanje; razlog tome je, možda, i u narasloj animoznosti spram metafizike koju većina više ne razume nakon nedoumice koju je nenamerno stvorio svojim novim načinom formulisanja apriorija najveći novovekovni metafizičar Imanuel Kant. Našavši se ne više na ničijoj zemlji (jer ova poslednja bi bila i prostor filozofije) već u nedefinisanom prostoru ispunjenom disipativnim strukturama čija labilna, privremena i uslovna uređenost ne dozvoljava pozivanje na kategorije uzvišenog i savršenog (na koje se čulnost u vreme Baumgartena mogla osloniti), estetika je, nakon prvih iskustava avanture u koju se upustila moderna nauka (pre svega termodinamika i genetika), dospela u situaciju da više nema ni jasan predmet istraživanja a još manje razlog daljega opstanka. Nastavši nezavisno od umetnosti i pokazavši tokom istorije da se može razvijati i nezavisno od nje, estetika je u više navrata potvrdila kako se može naći i u tesnoj vezi s umetničkom praksom a što može biti za obe jednako plodotvorno. I u ovom slučaju primat praktičnog, u filozofsko-terminološkom smislu grčkih reči praxis i prattein a oličen u pojmu umetničke prakse, često je potisnut u drugi plan pa nije slučajno što se sve učestalije, nakon dugih teorijskih analiza, postavlja pitanje: a šta bi s tim sad trebalo činiti? Možda bi se mirno moglo uzvratiti: ništa; šta biste vi sa filozofijom? Konačno, tome bi nas poučila i postmoderna čijem lahorastom, neobaveznom svetu ja ne pripadam, a ne pripadam tom načinu postavljanja pitanja ne stoga što ga smatram već uveliko antikvarnim već prvenstveno stoga što ne mogu da krajnje lakomisleno odbacim princip odgovornosti kao pseudoprincip.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 6 Sve češće nalazim se u situaciji kakva bi ranijih godina bila krajnje nezamisliva, u situaciji nerazumevanja. Knjige se sve manje čitaju, svaki pojam stvara nepremostive teškoće. Ljudi počinju da misle samo u slikama, u dvodimenzionalnim shemama kojima je nemoguće dodati dimenziju dubine. Sve reči kao da ostaju negde na sredini, zamrznute u vazduhu; ni do koga ne dopiru. Nedovoljni su i upečatljivi primeri koje nalazimo u tekstu H-G. Gadamera Nemogućnost dijaloga; svet je otišao korak dalje: više nije osnovna teškoća u tome kako uspostaviti dijalog, već kako uopšte voditi dijalog. Teškoća je s rečima, s pojmovima koji, iako izgovoreni, naprosto ne postoje; kao da ne postoji iskustvo njihove upotrebe. Mišljenje se povuklo u sebe. Nove generacije, izobličene televizijom, videom, i svetlšću diskoteka i varljivim mogućnostima internet, nesposobne su da osete strast dijaloga; njima argumenti ne znače ništa jer su u međuvremenu i činjenice izgubile svaki smisao. Kao da su to bića osuđena na to da mogu razumeti samo slike, ali i u tom slučaju krajnje redukovane, jednostavne slike. Njima je nedostupna simbolika slika van Ajka ili Grinevalda budući da ne poseduju elementarna znanja o onom što čini duhovni temelj evropske kulture protiv koje se upravo vodi bespoštedna bitka započeta u Francuskoj 1968. da bi svoju kulminaciju dobila u Bolonji naših dana. Ako nikakva asocijacija u glavama novih generacija ne može biti povezana s nečim što seže dalje od početaka američke tehničke civilizacije, to samo označava trijumf američke ne- kulture. Čovek jedne dimenzija sve intenzivnije naplaćuje svoje honorare a njegovi tvorci žive od rente na davno položen ulog. Na istoj smo planeti a u različitim svetovima; estetika, zahvaljujući svom poreklu u čulnom, pripada i nama. Reč je o nečem što nije privatno vlasništvo ni
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 7 duhovna privilegija neke određene kulture, već svojstvo ljudskosti kao takve. Da je sve drugačije a sposobnost osećanja ista, estetika bi svakako imala isto svoje istorijsko mesto; možda s drugim rezultatima, ali ne i sa drugačijim pitanjima. Kada se količina neposrednog susretanja smanjuje i uz mnoštvo raznih aparata komunicira na daljinu (u lažnom uverenju kako brzina prenosa informacija zbližava), u situaciji smo da se pitamo za smisao i mogućnost našeg učešća u istinskom razgovoru koji odlikuje neposrednost i blizina; to posebno dolazi do izraza sada kad smisla i razloga sve manji ima i predmet o kome hoćemo nešto da kažemo; konačno, ima li još ičeg vrednog razgovora? Ima li još uopšte nekog razgovora tamo gde gospodari samo buka, smeša glasova što dolaze s trga, od onih što svu svoju pamet drže u bankarskom sefu? Vreme određeno samo posebnim interesima spremno je samo za posebne odgovore i estetika u njemu ne nalazi svoje mesto. Međutim, a to je ipak paradoksalno: ona nije ugrožena i nije na periferiji sveta. Nalazi se sa one strane granice, u gluvoj tišini, u praznini, na mestu što nema mesta, u vremenu koje sebe ne poseduje. Utihnula je i buka. Čuje se samo jednoličan šum i bivši svet, do kraja osiromašen, sveden na binarne relacije, sad se u svom jadnom «bogatstvu» čini nedostižnim, nama, u tišini. Za nama je XX stoleće koje je u velikoj meri bilo i vek eksperimenta; reč je o vremenu obeleženom traženjima koja su cilj imala često u samima sebi i nije slučajno da je više pažnje posvećivano metodi, otkrivanju novih puteva a daleko manje ciljevima do kojih bi trebalo stići. Ciljevi nisu nedostajali i zato mi još uvek živimo na razvalinama utopija nastalim u nekoliko poslednja stoleća. Znatan deo konkretnog sveta kojim smo okruženi i dalje se ne da zahvatiti mrežom naučnih pojmova; istovremeno, stalno se
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|