Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 8 otkrivaju novi horizonti, iskrsavaju novi problemi, stvaraju se sve nove i nove situacije prepune opasnosti i rizika. Živimo u posebno interesantnom vremenu koje u sebi sabira sve prošlo ali tek pokatkad otkriva usku stazu ka budućem; to buduće jednako je neizvesno koliko i nerazumljivo. Možda ponajpre i stoga što se na njega stari pojmovi više ne mogu primeniti a novi još nisu izgrađeni, možda i zato što naše telo još uvek ne uspeva da neposredno komunicira s novim okruženjem što ga sve više i sve brže zarobljava. Završila se epoha klasične (kvantne) fizike; svet niko više ne vidi kao statičan, reverzibilan poredak; živimo u doba koje se mnogima pokazuje kao haos, ali haos sa mnogo smisla, budući da se haos sve više potvrđuje kao iskon svakog poretka. Materija podstiče nepovratne procese i oni, povratno, organizuju iznova materiju; materija nije više neka pasivna supstancija (kako je opisivana u okviru mehanicističkih pristupa svetu) već joj je svojstvena spontana aktivnost. Sam jezik kojim se izražavaju stanja materije biva problematičan, neprecizan, zahteva da se prvo on konstituiše pa onda tek da se nešto kaže o stvarima na koje se odnosi; ali, nakon konstitucije jezika, nejasno je u kojoj meri on može išta van sebe označavati, tj. kakav je njegov intencionalni doseg i može li više jezik da se bilo na šta van sebe odnosi. Stvari su ostale zatvorene, u svojim svetovima, u granicama kroz koje svetlo uma više ne prodire; ako je još doskora govor o stvarima i pružao neko estetsko zadovoljstvo, danas, u odsustvu odlučujućih rezultata, u odsustvu temeljnih znanja o stvarima ostala je samo svest estetskog ali ne i estetsko samo. Uobičajeno je da se u kriznim situacijama, posebno u časovima demografske eksplozije, svi pozivaju na rezultate nauke koja bi trebalo da igra važnu ulogu; ali, nauka, budući vekovima u dubokoj krizi, izneverava nas, kao i u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 9 ranijim vremenima; njeno univerzalno poslanje pod sve većom je sumnjom; «Nova alijansa» kao odgovor Žaku Monou, nakon dvadesetak godina pod istim je znakom pitanja pod kojim se našla i prethodna teza o našoj osami u svetu; odista: zar još treba verovati u novi savez sa prirodom, kad ga sama priroda sa svom žestinom osporava? Živimo u očekivanju katastrofe koju nam priređuje priroda. Mi nismo saveznici prirode, nismo čak ni toliko veliki da bi joj bili ravnopravni protivnici; ne može se reći ni da smo ugrozili prirodu. Nismo ni njeni saučesnici; prirodu mi uopšte ne interesujemo. Naša efemernost je beskrajna. Čak ni u toj beskrajnosti svoje ništavnosti ne uspevamo da dotaknemo rub odore prirode. Zato, katastrofa je sve više moguća, sve realnija. Reč je, razume se, o samo jednom malom, neznatnom ispadu na beskonačnoj tkanini sveta. Ono što se dešava na ovoj planeti sve više pokazuje se kao kosmička greška i priroda to mora ispraviti hodom u suprotnom smeru. Ljudska neodgovornost je najveći saveznik prirode koja će jednog dana opet biće čista i idealna, bez ostatka. Do tog vremena u ovoj privremenoj, neprirodnoj situaciji, u prilici smo da se, očekujući svoj, kraj batrgamo i zanosimo; osećaj sve veće zjapeće praznine prevladavamo na najrazličitije načine: pre svega ironijom, samouveravanjem u svoju neophodnost - istovremeno, konstatujemo: - nema dubine, nema ozbiljnog - vlada površnost - ljudi se štite neznanjem - dominantan osećaj je osećaj praznine - vreme nije više tvrdo tlo i uporište, jer ono je večnost koga nema - nema istorije, jer živimo posle njenog «kraja» - nema skale vrednosti
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 10
- oseća se gubitak svakog oslonca - nema osećanja ništavnosti i veličine - norma i ideal likovnih umetnosti je kolaž - u književnosti ponovo je u modi dnevnik autora - u muzici se tematizuje tišina, pauza U XX stoleću stvari su se radikalno izmenile, a te radikalne promene nismo do kraja svesni jer još uvek u njoj živimo; knjige iz filozofije se ne pišu više na isti način kao pre nešto više od pola veka; stvari u filozofiji su se do te mere izmenile da samo nakon nekoliko decenija niz knjiga, u kojima smo doskora videli plam mišljenja, izraz najviše dijalektike, sad vidimo kao izraz nečeg definitivno prošlog, kao nešto što nam najverovatnije neće dopasti više nikad u ruke.
Malo ko danas čita one naslove koje je toliko želeo u mladosti a koji mu tad nisu bili dostupni; mnoštvo od onog što već je napisano teško da će biti objavljeno; ne zbog tog što nema uslova ili mogućnosti; naprotiv, njih ima u daleko većoj meri no ikad, ali, reči u tim spisima nizu više izraz žara s kojim su bile napisane. Te reči sada su izraz pustoši i praznine u koju smo potisnuli svaki smisao i red. Sada smo okrenuti budućem bez budućeg, okrenuti smo haosu i njegovoj labavoj strukturi u kojoj se ogleda sva nestabilna dijalektika moderne i postmoderne i njihovih ireverzibilnih odnosa. Moglo bi se reći da mi idemo nekud napred, ali napred sve vreme ničeg nema. Stratezi postmoderne, pa čak i oni koji se poput Ž. Deride hvale da taj pojam, kao ni termine klasično, moderno, postmoderno nikad nisu koristili «jer ih kod takvih periodizacija, naročito što se tiče istorizma i teologije, zabrinjava to što one uvek impliciraju jedno «pre» i «potom», te da «potom» uvek dolazi nakon «pre», a da, kao Derida, imaju «mnogo manje sređen odnos prema istoriji» (Derida, 1993, 138), zapravo, nastoje da Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|