Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 21
on je bio u paru s izrazom noesis kojim se označavalo mišljenje. Oba izraza Grci su upotrebljavali i u pridevskom obliku (aisthetikos - noetikos). U latinskom jeziku, u srednjem veku, postojali su ekvivalenti ovih izraza: sensatio i intellectus (pridevski: sensitivus, intellectivus), s tom razlikom što se umesto sensitivus ponekad koristio izraz aestheticus. Svi ovi termini koristili su se u vreme antike i srednjega veka ali ne u razmatranjima o lepom, o umetnosti ili doživljaju lepog. Do preokreta je došlo tek sa Baumgartenom koji, zadržavajući dotad važeću podelu saznanja na duhovno i čulno, počinje da ovo na nov način interpretira; on naime, čulno saznanje (cognitio sensitiva) određuje kao saznanje lepog; deo filozofije koji istražuje ovo područje ljudskih saznajnih moći naziva se cognitio aesthetica, ili jednostavno: aesthetica. Ovi se nazivi nisu ustalili odmah, već tek nakon objavljivana trećeg slavnog dela nemačkog filozofa Imanuela Kanta (I. Kant, 1724- 1804), Kritike moći suđenja (1790). Većina filozofa danas za godinu nastanka estetike kao filozofske discipline uzima onu u kojoj Baumgarten objavljuje prvi deo svog spisa pod istoimenim naslovom Aesthetica (1750), kada estetiku određuje kao nauku čulnog saznanja (Aesthetica est scientia cognitionis sensitivae). Ne treba gubiti iz vida da se rađanje estetike zbiva u novom veku u isto vreme kad nastaje i svest o estetskom što treba razumeti kao reakciju na intelektualizam umetnosti a koju danas određujemo kao baroknu. Pokazalo se da je estetika usko vezana za isticanje čulnih oblika čija se vrednost suprotstavlja dotadašnjoj vladavini istorijskih, moralistički prenaglašenih tema u umetnostima (posebno u slikarstvu), jer, ako je tokom antike i srednjeg veka estetsko - shvaćeno kao neposredno, čulno saznanje i imalo temelj u saznajnoj funkciji, kasnije se ono nalazi u sferi razuma i biva apsorbovano od logike i metafizike. Zahvaljujući
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 22
Baumgartenu estetsko saznanje se u 18. stoleću opet ističe kao jedno specifično saznanje i naspram logike, koja pro- širuje umnu spoznaju, estetika dobija zadatak da oplemenjuje, poboljšava i izoštrava čovekovo čulno saznanje. Baumgarten je očigledno došao do dva značajna uvida: (a) da umetnosti imaju jedinstven materijal koji, precizno govoreći, nije intelektualne prirode i (b) da umetnosti imaju vrednosti, ili, kako je on govorio, savršenstvo koje se ne može svesti ni na kakvu drugu vrstu savršenstva i koje nije intelektualne prirode iako je paralelno sa intelektualnim savršenstvom (Gilbert-Kun, 1969, 224). Nauka i logika bave se univerzalijama dok predmet poezije, kao i lepih umetnosti (kojima ne odgovaraju logički tačne ideje nauke) jeste područje slika koje su često žive, ali su istovremeno obično zbrkane i neraščlanjene. Pesnik, kaže Baumgarten, shvata moralnost na drugačiji način od filozofa, a pastir gleda sunce drukčijim očima od astronoma. Treba imati u vidu da je Baumgartenov pojam estetskog širi od današnjeg i da se u velikoj meri poklapa s potonjim pojmom sveta života (Lebenswelt) tematizovanog u poznim spisima velikog nemačkog filozofa Edmunda Huserla (E. Husserl, 1859-1938), a koji čini temelj svekolike umetnosti i nauke. Baumgarten je, međutim, na tragu Lajbnicovog (G.V. Leibniz, 1646-1716) uvida da se savršeno može ne samo racionalno već i čulno spoznati i odrediti, nastojao da ograniči domen logike, da pokaže da ova ne može polagati pravo na sve saznanje, da, ako se estetsko može kretati i putem istine, čulno iskustvo može biti jedna posebna mogućnost saznanja, te da se estetska sfera pokazuje kao utemeljujuća. Drugim rečima: logika se mora zatvoriti u one granice u kojima se stvarno kreće (Meditationes, § CXV) a filozofima se otvara mogućnost da istražuju i one veštine u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 23
kojima se niže saznajne sposobnosti mogu usavršavati. To znači da je "noetsko, ono što podleže višoj saznajnoj sposobnosti, predmet logike, a estetsko - predmet estetike" (Med., § CXVI). Tako Baumgarten, ukidajući Lajbnicovu racionalističku vertikalnu podelu saznajnih moći po kojoj je čulno saznanje niže a pojmovno više, omogućuje utemeljenje jedne nove filozofske discipline i otvaranje jednog novog prostora unutar kojeg je moguća analiza umetničkog dela. Od tog trenutka čulnost i razum nalaze se jedno pored drugog kao dva ravnopravna puta prema istini; njima odgovaraju dve nezavisne discipline: logika i estetika; svaka od njih ima sopstvenu istinu i sopstveni princip. Baumgartenov savremenik, francuski mislilac Deni Didro (D. Diderot, 1713-1784) smatrao je da nauka i ukus nastaju na istom obrascu ali da teku sasvim paralelnim linijama; stoga pesnik mora biti filozof: pesnik koji izmišlja i filozof koji rezonuje jednako su i u istom smislu logični ili nelogični, a to po njegovom mišljenju ukazuje na postojanje analogije između izmišljanja i istine i dovoljno karakteriše i pesnika i filozofa. Sve to ima za posledicu da se umetnost počinje jednako uvažavati kao i filozofija. Ne treba gubiti iz vida da Baumgartenova rehabilitacija čulnosti iskazuje i otpor protiv Platona (Platon, 427-347. pre n. e.) koji je isticao da čulima ne pripada istina, pošto u nama ne postoji nikakav poseban organ percepcije već da "sama duša kroz sebe razmatranjem zahvata ono što je u svemu zajedničko" (Teetet, 186d). U XVIII stoleću preovlađuje uverenje da je estetska umetnost istinska umetnost i to je osnovni razlog što Hegel umetnost stavlja pored religije i filozofije. Baumgartenova estetika, kako to u predgovoru Baumgartenovog ranog spisa primećuje savremeni nemački filozof i estetičar Hajnc Pecold (H. Paetzold), objedinjuje u sebi tri teorijska nastojanja nepovezana u dotadašnjoj tradiciji: teoriju umetnosti, teoriju lepog i teoriju Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|