Nastavna jedinica: Metafizičko određenje stvarnosti Platon

Aristotel

Rodom iz Stagire, stupio je Aristotel (384-322) kao sedamneostogodišnjak u Platonovu „Akademiju“ i delovao je u njoj punih dvadeset godina – sve do Platonove smrti. Na poziv Filipa Makedonskog bio j tri godine vaspitač Alaksandra Makedonskog. Nakon povratka u Atinu osnovao je u stelištima Likeja svoju filozofsku školu tzv. peripatetičku školu (peripatos = šetalište; odatle naziv „peripatetička škola“).
Za Aristotela možemo reći da je bio sistematičar. Njegova filozofija predstavlja sistematizaciju (objedinjavanje + povezivanje/sređivanje/ogranizovanje) filozofskih dostignuća filozofa pre njega. Osim toga, to znači da je izgradio filozofski sistem – sveobuhvatni skup međusobno povezanih filozofskih znanja. U tom smislu Marks je nazvao Aristotela „Aleksandom Makedonskim grčke filozofije“. Aristotel je bio polihistoričar (historia = priča, istraživanje) - nema oblasti ljudskog znanja kojoj aristotel nije postavio temelje, dao bitne priloge ili anticipacije.

Kritika Platonovog idealizma

Za Aristotela nema drugog sveta. To ne znači, međutim, da postoji samo svet materijalnih, telesnih stvari, samo fizički svet. Prema Aristotelu postoji i metafizička (neprirodna, natprirodna, s one strane prirode) stvarnost (vidi o tome sledeću lekciju). To znači, precizno rečeno, da postoji samo svet pojedinačnih stvari. Za Platona je, podsetimo, ovaj domen realnosti u kome mi živimo (domen pojedinačnih stvari) bio kopija sveta ideja (opštih uzora pojedinačnih stvari – vidi lekciju Platon – teorija ideja).
Nasuprot Platonu, Aristotel tvrdi da ideja nije izvan stvari nego u stvarima. Nema opšteg izvan pojedinačnog, niti suštine izvan predmeta čija je ona suština. Svet u kome živimo jeste jedinstvo opšteg i pojedinačnog, jedinstvo suštine i predmeta. Tako sam ja čovek zato što se u meni nalazi suština čoveka. Ja nisam tek nesavršena kopija ili senka ideje čoveka. Ideja čoveka se nalazi u meni. Ja sam jedinstvo onoga pojedinačnog (ja sam pojedini čovek koji se razlikuje od svakog drugog čoveka) i onog opšteg (ja imam svojstva koja su opšte ili zajednička za sve ljude).
Stoga Aristotel kaže „drag mi je Platon, ali mi je istina draža“, kritikujući Platonovu teoriju ideja na gore pomenuti način. Jednom reči, Aristotel je realista i za njega je podvojenost, dualizam svetova, kako se on javlja kod Platona, neprihvatljiv. Takvo razdvajanje ideja od stvari u teoriji bi stvorilo nepremostive teškoće. Na primer, ako bi ideje bile odvojene od stvari teško bi bilo objasniti kako iz jedne ideje nastaje mnoštvo stvari, kako iz večnih (nepromenljivih, nepokretnih) ideja nastaju prolazne (promenljive, pokretne) stvari itd. Osim toga, Aristotel kaže: "Govoriti pak da su ideje prauzroci, a da ostale stvari imaju udela u njima, znači govoriti prazne reči i izražavati se metaforama".

Teorija uzroka

• 
  Šta je uzrok?
  
• 
  Zašto Platon ideje naziva uzrocima?
  

Pojednostavljujući i govoreći neprecizno, možemo reći da je Platonovu teoriju ideja u Aristotelovom učenju zamenila teorija uzroka. Ideja je, u Aristotelovom učenju, postala samo jedan od četiri uzroka.
Uzroci bi, pored toga što su faktori na osnovu kojih postoji sve što postoji (traje), faktori na osnovu kojih nastaje sve što nastaje i propada sve što propada, bili i razlozi na osnu kojih se saznaje sve ono što je saznatljivo. Saznati nešto znači otkriti uzrok toga nečega.
Pema Aristotelu postoje četiri uzorka:

1. 
   ideja (causa formalis).
   
2. 
   materija (causa materialis).
   
3. 
   stvaralački, proizvođački, pokretački uzrok (causa efficiens).
   
4. 
   svrha (causa finalis)
   

1. Smisao prvog uzroka, ideje, može se izraziti pitanjima „šta je nešto“, te „po čemu nešto jeste to što jeste“. Odgovor je, na primer, to je čovek.

• 
  Na šta vas upućuje izraz „ono po čemu nešto jeste to što jeste“?
  

Prema tome, kada govorimo o formi, govorimo o suštini, ideji neke stvari. Aristotel je Platonu pripisao zaslugu otkrića ovog uzroka, jer svaka stvar mora biti nešto (imati neku suštinu) da bi uopšte bila.
2. smisao drugog uzroka, materije, može se izraziti pitanjem „od čega“. Odgovor načelno glasi „od takve i takve materije (tvari)“. Reč je, prema tome, o tvari, materijalu od koga (iz koga) je stvar načinjena.

Drugačije, reč je o potencijalu, mogućnosti, sposobnosti da se primi neki oblik, da se bude oblikovan. Ali reč je i o potencijalu za neki dalji razvoj i usavršavanje.

Kamen je materijal. Njega je moguće oblikovati. On može primiti neki oblik. Na primer, jedan dovoljno veliki kamen moguće je oblikovati u statuu, recimo, boginje Atene. Stoga kažemo da u kamenu prebiva mogućnost za statuu. Ili, samo iz semena može se razviti i izrasti drvo, te stoga kažemo da u semenu prebiva mogućnost za drvo. Oblik skulpture je prostorni oblik. Pod formalnim uzrokom Aristotel u prvom redu misli na strukturu, organizaciju materije. Pretpostavimo jedan skup materija(la) od kojih mogu biti sačinjeni i čovek i svinja (i čovek i svinja su sačinjeni od istog materijala). Strukturiranje te materije, njeno organizovanje na određeni način daće čoveka, dok će neko strukturiranje/organizovanje na izvesni drugi način rezultirati svinjom. Zato Aristotel za dušu kaže da je forma čoveka. Duša je organizacija organiskih i neorganskih materija u ljudsko telo. Prema tome, Aristotel materiju, materijal, naziva još i potencijom, a formu aktom. Akt je ono što aktualizuje, realizuje, čini stvarnom neku mogućnost. U kamenu prebiva mogućnost statue. Forma statue aktualizuje/ostvaruje tu mogućnost.
3. smisao trećeg uzroka može se izraziti pitanjem „odakle“, „od koga potiče proizvođenje, stvaranje“, „od koga potiče promena, kretanje“. U slučaju statue, odgovor na pitanje glasi „od skulptora“.
4. smisao četvrtog uzroka može se izraziti pitanjem „čemu“. Odgovor je – zbog nekog dobra. Statua, recimo, služi da bi se njome ulepšao hram, ili da bi se posredstvom nje vršila služba i odavalo poštovanje bogovima. Četvrtim uzrokom pozabavićemo se kada se budemo bavili Aristotelovom etikom.
Prima materia

Kamen čijim oblikovanjem nastaje skulptura, i sam je već nekako oblikovan. On, naime, već ima neki oblik u prostoru, te ima sva fizička i hemijska svojstva kamena (unutrašnja organizacija ili struktura). Prema tome, prema Aristotelovoj teoriji, kamen je mora nastati oblikovanjem neke materije, koja je sama ili oblikovana ili neoblikovana. Ako je oblikovana, onda je i ona morala nastati od neke materije njenim oblikovanjem itd. Na samom početku se, dakle, mora nalaziti neka materija koja je potpuno neoblikovana. Tu materiju Aristotel naziva prvom materijom (prima materia). Ta bezoblična materija predstavlja čistu mogućnosti da se primi oblik, da se bude oblikovan, i nalazi se na donjem kraju Aristotelove hijerarhije realnosti. Aristotel nju identifikuje sa nebićem.

Zašto se prima materia nalazi na najnižem stupnju hijerarhije realnosti? Aristotel je, naime, smatrao da je ono neoblikovanije ujedno ono potencijalnije i ono nerealnije. Tako je, recimo, ugljenik potencijalniji od dijamanta ili od grafita, jer u njemu prebiva mogućnost da se strukturiše ili organizuje i kao dijamant i kao grafit, tj. da postane i jedno i drugo. On može, daljom obradom (daljim oblikovanjem), da postane brušeni dijamant. Nebrušeni dijamant, može, međutim, da postane daljim oblikovanjem samo brušeni dijamant. Dakle, dijamantom se o-stvarila mogućnost koju ima grafit da postane dijamant, dok se brušenim dijamantom o-stvarila naredna mogućnost – mogućnost nebrušenog dijamanta (ali posredno i ugljenika) da se oblikuje brušenjem. Sam ugljenik je ne-o-stvareniji od nebrušenog dijamanta, dok je nebrušeni dijamant ne-o-stvareniji od brušenog. Aristotel smatra da je ono što je ne-o-stvarenije ujedno i ne-stvarnije. Zato za prvu materiju, koja predstavlja čistu materiju bez ikakvog oblika, čistu potencijalnost bez ikakve aktualnosti, kažemo da je, budući potpuno neostvarena, ujedno i poptuno nestvarna. Doista, svako materijalno biće koje postoji mora imati neki spoljašnji oblik i neku unutrašnju ogranizaciju/strukturu materije.