Naziv originala: The Tutankhamun Prophecies

(1979) proučavalo je podatke o 5000 žrtava srčanog napada primljenih 

u dve bolnice od 1967. do 1972. godine, upoređujući ih sa indeksom 

Zemljinog magnetnog polja. Rezultati su bili veoma značajni (korelacija od 

0.4 do 0.8). 

U Japanu, Maki Takata (1951) razvio je metod testiranja nivoa 

albumena, supstance za zgrušavanje krvi. Takata je došao do otkrića da 

nivoi enormno variraju sa aktivnošću Sunčevih pega (više Sunčevih pega, 

više zgrušavanja). Da bi potvrdio svoje sumnje, izveo je test na pacijentima 

zaštićenim od Sunčevog zračenja, sklanjajući ih u rudokope gde su čak i za 

vreme pomračenja Sunca efekti očekivano prestali. Ovo bi moglo da objasni 

visoku stopu slučajeva srčanog napada tokom perioda solarne aktivnosti. 

Godine 1967, biolog Dženet Harker izvela je eksperiment na 

bubašvabama da bi utvrdila koji deo mozga je odgovoran za budenje 

bubašvaba u ponoć i uspavljivanje u 6 ujutro. Koristeći elektromikroskop, 

uspela je da locira njihove delove mozga koji regulišu vremenske odrednice. 

Kada je uklonila deo mozga, bubašvabe su izgubile osećaj za vreme i ostale 

su budne sve do smrti. Da bi se sasvim uverila u to da je taj deo mozga zaista 

predstavljao biološki „časovnik", Harkerova je zamenila iste delove mozga 

kod australijske i britanske bubašvabe. Svaka je prihvatila svoj prethodni 

ritam; britanska bubašvaba bi zaspala u ponoć i budila bi se u 6 ujutro, 

dokazujući da je časovnik „kucao" i nakon presađivanja. 

Posle toga, Ros Ajdijev eksperiment (Voker, i ostali, 1983) utvrdio je 

da Sunce utiče na proizvodnju vremenskog hormona melatonina. Sunčevo 

zračenje dakle sinhronizuje i periodično odreduje Harkerin biološki 

časovnik. Zapravo se radi o dva časovnika, astronomskom i biološkom. 

Usklađivanjem oba obezbeduje se endokrinološka harmonija. Ometanje 

jednog od njih izaziva haos. 

(VII) Kako Sunce izaziva rak 

Dženet Harker nastavila je sa ekperimentima na bubašvabama. U 

jednu bubašvabu implantirala je australijski, a u drugu britanski časovnik. 

Kod obe bubašvabe razvio se rak; svaki put kada bi izvela eksperiment, one 

bi umirale. Ovo navodi na to da je rak povezan sa de-sinhronizacijom tela u 

odnosu na njegov unutrašnji biološki časovnik. Razmotrimo slučaj ljudskog 

zračenja sa kalupom zračenja od, recimo, 123 u trenutku začeća. Njegov 

biološki časovnik ubuduće će regulisati ta sekvenca. Slika A15 opisuje 

teoretski odnos između solarnog časovnika (bioritmički signal) i biološkog 

sistema (časovnik). 

Kalup radijacije 123 stvara magnetnu modulaciju 123 koja teče kroz 

epifizu. Ova i druge žlezde luče hormone u telu, izazivajući deobu ćelija 

u zdravom telu. Celije se dele i rastu. Sistemi se razvijaju i telo raste. 

Sistem metabolizma usvaja periodičnost solarnog časovnika, ćelije se 

225 

---

dele i umnožavaju u ritmu 123 časovnika. „Zdrav" sistem šalje stop signal 

ćelijama u telu. Ćelije prestaju da se dele. Organizam je zdrav. 

Slika A16 prikazuje nezdravu situaciju. U ovom slučaju, isti pravilan 

kalup radijacije 123 i dalje teče kroz epifizu. Celije se takode dele i množe. 

Međutim, ovog puta na stopu metabolizma utiče spoljni faktor koji stvara 

rak, kao što su duvan ili kafa, izazivajući da stopa metabolizma menja ritam 

na, recimo, 134. Dva uporedna časovnika sada nisu usklađena: jedan se 

oslanja na 123, a drugi na 134 kod stope metabolizma. Stop signal nikada 

neće biti poslat da bi zaustavio deobu ćelija. Ćelije se dele i umnožavaju, 

dele i umnožavaju bez prestanka. Ovo je rak. Stavljanje dva časovnika u 

jedno telo, kao kod Harkerinih bubašvaba, rezultira haosom. 

Uvođenje veštačkih hormona uticaće direktno na telo i endokrinološki 

sistem. Zato estrogen u kontraceptivnim pilulama izaziva rak. Sve što 

Slika A15: Primer deobe ćelije i njenog rasta u zdravom organizmu. 

Bioritmički signal i unutrašnji biološki časovnik imaju istu brzinu časovnika, 

koja vodi do harmonije ćelija. 

226 

---

remeti bilo autonomni endokrinološki sistem bilo solarni časovnik izaziva 

bioritmičku desinhronizaciju i rak. Strujni dalekovodi izazivaju rak tako što 

„blokiraju" solarni časovnik. Stopa metabolizma opet gubi paritet, vodeći 

ka kancerogenoj aktivnosti u ćelijama. 

Ovo objašnjava zašto je hemoterapija, moderan hemijski tretman u 

lečenju raka, uspešna samo kod 25 odsto slučajeva, kod svakog četvrtog. 

Ako je lečenje podešeno tako da se podudara sa bioritmom, onda bi stopa 

Slika A16: Primer deobe i rasta ćelije u disfunkcionalnom organizmu. 

Unutrašnji biološki časotmik je poremećen uvođenjem kancerogenih materija 

u sistem. Biološki „časovnik" se ubrzava i menja na, recimo, 134. Diferencijal 

/ kontrolor pariteta oseća nedostatak pariteta. Nema stop signala koji bi bio 

poslat mehanizmu za deobu ćelije. Celije se nekontrolisano dele i umnoiavaju. 

Kao u Harkerinom eksperimentu sa bubašvabama, dva časovnika u jednom 

telu rezultiraju kancerom. 

227 

---

uspešnosti mogla da bude 100 odsto, podešavanjem lečenja sa pravom 

solarnom šifrom od 123,124,134 ili 234. 

(VIII) Kako JVP izaziva pobačaj 

Jedinica vizuelnog prikaza, koja se koristi u kompjuterskim sistemima 

i televizijskim cevima, zrači eletromagnetne i X-zrake (jonsko zračenje). 

Ovi direktno oštećuju epifizu, izazivajući proizvodnju određenog broja 

hormona. To dalje vodi ka nedovoljnoj proizvodnji progesterona za vreme 

trudnoće, rezultirajući spontanim pobačajem fetusa. 

(IX) Uzrok Sunčevih pega 

Godine 1961, inženjeri Babkok i Lejton pretpostavili su da Sunčeve 

pege izazivaju navijanje Sunčevog polarnog magnetnog polja bržim 

okretanjem ekvatorijalnog magnetnog polja. Polarno polje polako postaje 

navijeno, obmotavajući se još jače oko površine Sunca, slično kalemu, kao 

polje magnetizma (vidi sliku Al 7a,  b i d ) . Ispod površine Sunca, magnetne 

linije postaju zamršene turbulentnom plazmom i izbijaju na površinu Sunca 

(e, f i g), stvarajući par Sunčevih pega (h i i). 

Krugovi Sunčevih pega kod čekinjastog bora Džona Edija navode da 

ovi 11 i po-godišnji mini-ciklusi žive unutar dugoročnih ciklusa od 1200 

godina i više. 

Ako bi buduća solarna aktivnost mogla da se predvidi, onda bi bilo 

moguće predvideti buduću šemu plodnosti. Međutim moderni astronomi 

čvrsto veruju u to da se ciklusi Sunčevih pega ne mogu izračunati. Slažu 

se u tome da je njihovo prosečno trajanje 11 godina, ili 11 i po godina, 

u zavisnosti od istorijskog perioda koji se bira kao prosečan. Razlog što 

veruju u to jeste taj što ciklusi zavise od tri promenljive veličine: Sunčevog 

polarnog magnetnog polja (P), Sunčevog ekvatorijalnog magnetnog polja (E) 

i Zemlje (W). Analiza bilo kog trenutka u vremenu može da opiše poziciju 

dva Sunčeva magnetna polja u odnosu na Zemljino polje. S obzirom na 

to da Sunčevo polje ima dve komponente i s obzirom na to da je njegovo 

ponašanje „kumulativno" (odnosno da se „navija samo"), i s obzirom na 

to da se sve tri promenljive veličine kreću, nemoguće je utvrditi računicu 

magnetnih ciklusa. 

Svakako, ove zamerke mogu da se prevazidu. Moguće je analizirati 

tri promenljive veličine i izračunati ugaonu poziciju između njih koristeći 

metod koji sam opisao kao „rotaciona diferencijacija". S obzirom na to da 

su P i E obrnuti u različitim brzinama, onda mora da postoji trenutak u 

vremenu kada se obe nalaze na istoj ugaonoj poziciji. Ovo se događa svaki 

put kada E preklopi P, svakih 87.454.5 dana, što predstavlja jedan „bit" 

vremena. Ako sada pogledamo P i E na svakih 87.454.5 dana, uvek će biti 

228 

---