Neoplatonizam I Plotin



Yüklə 9,44 Kb.
tarix04.12.2017
ölçüsü9,44 Kb.

Neoplatonizam
Neoplatonizam i Plotin

Novoplatonizam – filozofska stremljenja koja su nastala i koja su se razvijala počev od III veka nove ere, pa sve do kraja antičke epohe, odnosno do početka srednjeg veka (V ili VI vek nove ere). Uticaj Platonovih spisa na ta stremljenja je najpresudniji, ali nije jedini. 

Na izmaku antičke epohe bilo je nekoliko aktivinih žarišta novoplatonističke filozofije: u Rimu, u Siriji, u Pergamu, u Atini, i u Aleksandriji. Novoplatonističku školu u Rimu osnovao je Plotin (205-270). Jedan njegov učenik opisao ga je kao asketu koji prezire sopstveno telo i koji povremeno zapada u najdublje meditacije, u "ekstazu".


• Šta je askeza?
• Šta je ekstaza?
Ex-stasis na starogrčkom znači "biti ili stajati izvan sebe, istupiti iz sebe i biti drugde". "U tome stanju, po Plotinu, čovek postaje čisto duhovno biće koje je došlo u neposredan dodir sa božanstvom, sa apsolutnim", tačnije ljudska duša izlazi iz ljudskog tela i postiže mistično jedinstvo sa svetskom dušom, umom i Jednim (vidi dole).

Plotinovi monolozi objavljeni su u 6 knjiga od kojih je svaka imala 9 poglavlja, zbog čega je delo dobilo naslov Eneade (Devetice). 

Ontološka hijerarhija
Emanatizam
Plotinovo filozofsko učenje naziva se emanatizam.Emanacija (lat: emanatio - isticanje, izviranje, izlivanje, isijavanje; od emanare - isticati) je filozofski pojam koji označava isticanje nečeg nižeg ili nerealnijeg, iz nečeg višeg ili realnijeg, odnosno konačno izviranje svih stvari iz jednog najvišeg izvora. Emanatizam je shvatanje po kojem svet nastaje neprestanim stvaralačkim izlivanjem, isijavanjem bića, a ne jednokratnim činom stvaranja. Svet mnoštvenosti ističe iz punoće Jednog, slabeći u silaznim stupnjevima. Ono što je udaljenije od izvora ujedno je, prema tome i nerealnije, dok se sam izvor, paradoksalno, nikada ne troši, tj. ne gubi na snazi, količini itd. To možemo shvatiti ako metaforu izlivivanja zamenimo metaforom isijavanja. Svetlost je, naime, najjača pri samom izvoru, pri čemu, udaljavanjem od izvora, ona gubi na intenzitetu. Sunce se, verovao je Plotin, ne troši - ono je preobilni izvor svetlosti koji nikada ne presušuje.

Na samom vrhu Platonove hijerarhije realnosti nalazi se ideja dobra, ili jednostavnije, samo dobro, dobro po sebi. To dobro po sebi Platon u svojim dijalozima često identifikuje sa Jednim. Povezujući uvid da "sve što postoji, postoji po jednom" sa navedenom identifikacijom, Plotin kaže: "Ono što ima slabiji bitak ima i slabije jedno, a što ima potpuniji bitak ima i potpunije jedno", te da "Jedno jeste prvotno, a um ideje i postojeće nisu prvotni". Na osnovu ovih uvida Plotin postavlja svoju verziju hijerarhije realnosti na čijem se vrhu nalazi Jedno.


Jedno
"Sve što postoji", kaže Plotin, "postoji po jednom ...Jer ako se tome oduzme jedinstvo koje se o njemu izriče, to više nije ono. Neće naime postojati ni vojska ako nije jedno, ni ples ni stado, a da nisu jedno ... Složene veličine ne bi postojale, kad ne bi imale jedinstvo". Na samom vrhu hijerarhije realnost nalazi se, prema tome, Jedno. Za njega Plotin kaže sledeće:
• Jedno je nepostojeće, ono je sa one strane svega što postoji. Zašto? Zato što sâmo jedno svemu daje bitak, i kao takvo ono sâmo ne može imati bitak jer bi pretpostavljalo neko drugo Jedno koje bi moralo njemu dati bitak. To, međutim, ne znači da treba o njemu reći da je neko puko ili prosto ništa.
• "Jedno se ne može dokučiti ni znanjem ni mišljenjem kao ostali predmeti mišljenja". Budući ne-postojeće, tj. s one strane svega postojeće, ono se ne može ni misliti ni izreći. Naime, mogu da mislim ili da iskažem samo ono što jeste, ono što postoji, biće. Ono što ne postoji, setimo se Parmenida, ne mogu ni da mislim ni da iskažem. Osim toga, ja saznajem pomoću pojmova, a pojmovi ustanovljuju jedinstvo u mnoštvenom (ono zajedničko ili opšte, ono isto, za mnoštvo različitih stvari). Spoznajom, prema tome, "duša mimoilazi Jedno jer upada u broj i mnoštvo", pa se Jedno ne može spoznati.
• Metaforično govoreći, ono je izvor ili iskon iz koga sve drugo izvire. Zato Plotin kaže da sve emanira iz Jednog.
 

Nous
Ono što je po svojoj suštini najbliže Jednom biva u Eneadama imenovano kao Nous


Nus je um u kome se nalaze sve ideje iz Platonovog sveta ideja.
 
Nus je, osim toga, isto što i Platonov Demijurg, kosmički zanatlija koji raspolažući celokupnom
materijom koja postoji, i imajuću u sebi uzore, paradigme (ideje) onoga što će stvoriti, formira materiju u skladu sa tim idejama (causae formalis). Osim toga, nus bi trebalo shvatiti kao Aristotelovu entelehiju, tj. mišljenje mišljenja, ili Aristotelovog prvog pokretača.

Kosmička duša


Kosmos shvata kao svet materijalnih, telesnih, fizičkih, propadljivih, čulima opažljivih stvari, svet u kome, jednom reči, mi, kao materijalna, telesna bića živimo. Sama duša, međutim, nije telesna, i ona se poistovećuje sa predsokratskom prirodom. Na primer, postoji jedna ideja hrasta, jer postoji ono što je opšte ili zajedničko, isto, za svaki hrast, ali postoji mnoštvo semenja hrasta, pri čemu svako seme nosi u sebi ideju hrasta. Razlikovanje ideje i semenog loga omogućuje Plotinu da pomiri Aristotelovu teoriju formi i Platonovu teoriju ideja.
Kosmička duša predstavlja ono što o-duše-vljava, tj. ono što animira ili oživotvoruje mrtvu materiju od koje se sastoji kosmos. Setimo se da za Grke postoji identitet između pokretnog, živog i duševnog, kao i da su sve stvari u kosmosu žive. Budući da svaka živa stvar ima dušu, i budući da je kosmos kao celina jedan veliki živi organizam, mora postojati i kosmička duša.

Kosmos i materija


Najnižu instancu postojećeg Plotin označava kao materijalni svet. Ispod najniže instance postojećeg nalazi se nebiće, koje Plotin označava kao prima materia.



Dostları ilə paylaş:


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə