Pitagora I njegovo bratstvo

NEBOJŠA OZIMIĆ

PITAGORA I NJEGOVO BRATSTVO

UVOD
Malo je ličnosti u istoriji čovečanstva čiji je život i rad ostao nedovoljno istražen u onoj meri koju zahteva zagonetna ličnost čoveka kome se pripisuju mnoge novine u velikoj lepezi nauka kao što je to slučaj sa Pitagorom sa Samosa. Veliki raspon nauka među kojima su matematika, fizika, astronomija, muzika, filosofija, istorija i mnoge druge proizašle svoj postanak ili razvitak duguju delatnosti Pitagore i njegovog bratstva. Kao što je uticalo na razvoj klasične nauke i društva u širem smislu, tako je pitagorino bratstvo uzeto za prvo u istoriji poznato zapadno mistično tajno društvo čije delo baštine savremena teozofska tajna društva – slobodni zidari i neki viteški redovi nastali u srednjem veku.

Za Pitagoru se vezuje mnogo pojmova u kojima je bio prvi- prvi je pojam upotrebio pojam filosofija odgovarajući na pitanje '' šta si ti?'' sikionskog tiranina Leona. Kasnije je ovoj reči davano značenje prijatelj mudrosti (-prijatelj, -božanska mudrost). Međutim, Pitagorina filosofija ima drugačije značenje – prijatelj Boga koji je vrhovni princip mudrosti. Takođe, prvi je grčkoj reči mathematike dao konkretno značenje po kome je danas nama poznata. Tako je i u astronomiji prvi postavio Sunce u centar stvarajući na taj način ideju o heliocentričnom sistemu koju će kasnije da razradi Galileo Galilej. Pitagorejsko bratstvo je prvo u helenskom svetu istaklo i sprovelo u delo ideju o jednakosti žena i muškaraca, brižljivo negujući kult materinskih misterija. Takođe, bratstvo je među prvima počelo sa intenzivnim proučavanjem muzike kao leka za dušu i medicine kao leka za telo. Učenje u preseljenju duše (metempishosa) predstavlja apsolutnu novinu u helenističkom svetu.

Prirodno, Pitagora nije uvek imao istomišljenike te je njegovo učenje primano sa određenom dozom podsmeha ili skepse. Koliko smo bili u stanju da uporedimo na osnovu dostupne literature, većina istoričara je prihvatila osnovu onog Heraklitovog suda: ''Mnesarhov sin Pitagora istraživao je više i dalje nego svi ostali ljudi, a skupljajući razne spise on je svoju mudrost video u onome što nije ništa drugo nego mnogoznalaštvo () i loša veština ().'' Nejasno je zašto je Heraklit upotrebio izraz koji u bukvalnom prevodu znači loša veština, rđava veština, ružna veština. Pretpostavka B. Pavlovića je da ovim izrazom Heraklit ocenjuje navodnu Pitagorinu sklonost veštačkim konstrukcijama iako ostaje otvoreno pitanje da li se ovde misli na Pitagorine spise ili njegovo mnogoznalstvo. Sa druge strane, Herodot o Pitagori piše kao o velikom sofisti tj. velikom filosofu, čoveku vrlo veštom u mudrim stvarima.

Zlobni i cinični stavovi većine savremenika Pitagorejskog bratstva bili su u većoj meri isprovocirani mističnošću društva i njegovom zatvorenošću prema svima onima koji nisu posvećenici. Tako je mnogima koje navode Laertije, Anaksagora, Jamvlih i Porfirije bilo nerazumljivo pitagorejsko insistiranje na pručavanju matematike, nastojanje za očuvanjem duše i zanemarivanje materijalnog sveta. Ono što je činilo kamen spoticanja u razumevanju spoljašnjeg sveta prema Bratstvu bila je nespremnost i često vrlo logična nemogućnost posmatrača sa strane da shvati Pitagorine zapovesti kojih se držao svaki pitagorejac. Istini za volju, ni samo Bratstvo nije imalo potrebu za nekim naročitim prijateljstvom sa profanima. Sami sebi dovoljni, pitagorejci su ostavljali za sobom velika saznanja uvek ih dosledno pripisujući samom Pitagori – čak i nakon njegove smrti.

Autoritet Pitagore u bratstvu je bio nesumnjiv i nikada se nije pokušalo ni da dovede u pitanje učenje Velikog Učitelja. U tradiciji samog bratstva bilo je negovano verovanje da je Pitagora sin Apolona i o njemu se govorilo da kao o božanstvu- što je on u očima svakog pitagorejca i bio. '' On je rekao'' predstavlja rečenicu koja je bila najjači argument za prihvatanje bilo koje tvrdnje.

Svakako da je postojalo određeno preterivanje vezano za samog Pitagoru kome su bitno doprineli nepouzdani biografi (Jamvlih i Porfirije) i mit koji je pre njih stvoren o velikom filosofu u svetu kultura Sredozemnog mora. Činjenica da ova dva glavna Pitagorina biografa pišu o njemu skoro ceo milenijum kasnije, pišući iz jednog sasvim drugog vremena o ličnosti koja je za života bila obavijena mitom, mora da izazove veliki oprez kod istraživača. Zahvaljujući živoj tradiciji, danas je veoma teško odrediti istorijski lik Pitagore i postaviti ga u realne okvire. U tom smislu ovu knjigu treba shvatiti kao pokušaj rasvetljavanja uloge velikog filosofa i njegovog bratstva u daljem razvoju filosofske i svake druge misli.

Prvo poglavlje ove knjige govori o Pitagorinom rođenju, odrastanju koje je praćeno intenzivnim podučavanjem od strane nekih od najpoznatijih filosofa toga doba – Ferekida i Talesa. Ovaj drugi je imao naročito veliki uticaj na mladog Pitagoru koji je, sa druge strane, od velikog učitelja usvojio ideju o besmrtnosti duše koju je kasnije, u okviru škole na Krotonu, potpuno razvio i ostavio učenicima u nasleđe.

Drugo poglavlje govori o Pitagorinom boravku u Egiptu, načinu na koji je prihvaćen od egipatskog sveštenstva i posvećen u Izidine misterije. Ovo poglavlje obrađuje i Pitagorino ropstvo u Vavilonu kao i njegovu saradnju sa Magima u čijim je obredima i učestvovao što jasno ukazuje da je Pitagora i ovde postao posvećenik misterija. Nije poznato kako se Pitagora oslobodio ropstva ali je izvesno da se to dogodilo nakon Kambizove smrti.

O njegovom povratku na Samos i pokušaju da ovde načini filosofsku elitu i nemogućnosti da to ostvari, govori se u trećem poglavlju. Pitagora nakon kraćeg zadržavanja prelazi u grad Kroton koji se nalazio u koloniji Velika Grčka na Apeninskom poluostrvu i tu osniva bratstvo. Aristoktatska ideja koju je Pitagora podržavao uveliko je bila živa u vreme njegovog dolaska na Kroton, tako da je bratstvo filosofski uobličilo svoj stav prema vlasti koja je trebalo da bude u skladu sa njegovim etičko-filosofskim učenjem. U ovom poglavlju govori se o pravilima svakodnevnog života pitagorejaca koja je Pitagora kazivao u vidu sentenci. Asketski način života i duboka posvećenost materinskim misterijama, između ostalog, izdvajala je ovu školu koja je po mnogo čemu jedinstvena u antičkom svetu.

U četvrtom poglavlju detaljno je obrađeno religijsko – filosofsko učenje pitagorejaca. Ono što su oni uneli kao potpuno novo u filosofski svet antičke Grčke ogleda se u učenju o seobi duše (metempsihozi), učenju o brojevima kao osnovi svega iz čega je proizašlo učenje o harmoniji i poštovanje materinskih misterija. Ova tri postulata čine okosnicu Pitagorinog učenja na osnovu koje je pitagorejsko bratstvo dalo veliki doprinos razvitku i napretku savremenih nauka kao što su matematika, fizika, astronomija, muzika i mnoge druge.

Ustanak u Krotonu i progon pitagorejaca naziv je petog poglavlja koje opisuje period buna pristalica demokratije protiv aristokratske vlasti. U ustanku koji je buknuo širom Velike Grčke pa i u Krotonu, prvi su na udarcu bili pitagorejci kao nosioci ideje vladavine aristokrata. Veliki broj pitagorejaca je pobijen već u prvom naletu ustanika dok je sam Pitagora jedva preživeo ovaj ustanak. Umro je par meseci kasnije nakon četrdesetodnevnog posta u hramu Muza.

O kasnijem organizovanju ostataka Pitagorinog bratstva, istaknutim nosiocima njegove ideje kao što su Arhita i Filolaj kao i filosofima koji će Pitagorino učenje inkorporirati u svoje poput Platona i Aristotela, govori se u šestom poglavlju. Kasnije će novopitagorizam i neoplatonizam imati vrlo malo razlike i Pitagora će, preko Platona, ući u srednjovekovnu kulturu i filosofsku misao. U ovom poglavlju dali smo kratak pregled zastupljenosti Pitagorine ideje u zapadnoevropskoj, vizantijskoj filosofskoj misli Islama.

U odeljku Pitagora i filosofija i teologija našeg doba pokušali smo da damo kratak pregled današnjeg shvatanja Pitagorinog rada i uticaja u razvitu filosofske i teološke svesti savremenog društva. Kako je pojava Slobodnog Zidarstva obeležila novi vek i savremeno doba, a ona tretira Pitagoru kao jednog od posvećenika misterija, smatrali smo da je neophodno najpre obraditi ovaj deo savremene filosofije.

Koncepcija knjige zahtevala je dodatna objašnjenja koja najbolje ilustruju izvori koji na bilo koji način govore o Pitagori i njegovom bratstvu. Stoga su isti dati na kraju ove knjige – u prvom su Zlatni stihovi, osnova etičkog učenja bratstva, doneti u prevodu našeg poznatog heleniste Miloša N.Đurića. U drugom dodatku nalazi se odabir najvalidnijih izvora o Pitagori i njegovom bratstvu. Zastupljeni su filosofi od Platona, Aristotela, Jamvliha, Josifa Flavija, Herodota, Pausanije, Strabona i Plutarha, preko Laertijea, Ovidija, Cicerona i Apuleja do Klimenta Aleksandrijskog, Evsevija Kesarijskog i Stobeja sa Anaksagorinim fragmentima. Smatramo da će, naročito ovaj dodatak, biti od koristi daljim istraživačima ove tematike.

U Nišu, 25.decembra 2005.

Nebojša Ozimić

ROĐENjE I

UTICAJI PRVIH UČITELjA

O samom mestu rođenja Pitagore u izvorima postoji izvesno nesaglasje. Kliment Aleksandrijski navodi da je Pitagora Samoski prema Hipobotu bio je sin Mnesiarha. Aristoksen u vojoj knjizi Život Pitagore, kao i Aristarh i Teopomp, govori da je on rodom iz Tira. Prema Neantu (Neanthes), on je rodom iz Sirije ili iz Tira. Na ovaj način, ispostavlja se da je Pitagora rođenjem varvarin.(Strom.I,62,1–3). Mi smo se opredelili za Samos kao mesto rođenja– što je i najčešće iznošena tvrdnja u izvorima – dakle, za onu mogućnost koju podržavaju najpoznatiji Pitagorini biografi (Lertije, Jamvlih i Porfirije) smatrajući da izvore koji govore o nekom drugom mestu rođenja treba uzeti sa određenom rezervom.

Prema Pausaniji, koji nam daje Pitagorin rodoslov, Pitagora je u četvrtom kolenu potomak Hipaza koji je, usled neuspelog otpora koji je pokušao da pruži Doranima, napustio Flijunt i otišao na ostvo Samos. Pitagora praunuk Hipazov, unuk Eufronov a sin Mnezarha, rodio se na ostrvu Samos najverovatnije 571-570.p.n.e. a umro oko 497. Samo rođenje Pitagore vezano je za čudo i proročanstvo.

Kada je Mnesarh, koji je bio rezač dragog kamenja, poslom bio u Delfima odlučio je da pita proročište o sudbini njegovog puta u Siriju. Kada je proročica Pitonija sela na zlatni tronožac, nije odgovorila na pitanje koje joj je postavljeno, ali je rekla Mnesarhu da je njegova žena noseća i da će roditi sina koji je predodređen da podari ljudima lepotu i mudrost i koji će svojim životom i učenjem doneti napredak čovečanstvu. Mnesarh je, prema legendi, bio do te mere impresioniran proročanstvom da je ime svoje žene promenio u Pitasis, u čast delfijske proročice. Po istom principu, kada je sin rođen, Pitagora je dobio ime po sveštenici u Delfima (njegovo ime znači ''glasnogovornik Pitijinog'' proročišta u Delfima).

Kada imamo u vidu poznatu Heraklitovu zamerku da je on bio mnogoznalac kao Ksenofan i Hekatej (''mnogo znanja, mnogo kaišarenja''), može se izvesti zaključak da je Pitagora već na Samosu bio učitelj filosofije, tim pre jer imamo Laertijeovo svedočenje da je po želji strica Zoila bio učenik Ferekida Sirijca i potom Hermodama, potomka Kreofilovog. Pred kraj svoga života Tales iz Mileta je bio poslednji učitelj Pitagore koji je tada imao između 18-20 godina; on je najverovatnije bio onaj autoritet koji je učenika uputio u egipatske misterije. Nimalo nije zanemarljiv profil Pitagorinih učitelja – Ferekid je bio mantičar i astronom, koji je znao tajne feničanske spise dok je Tales, pored astrologije i geometrije koju je naučio od Egipćana, ostao poznat po svome učenju o besmrtnosti duše. On je često je posećivao Egipat i družio se s tamošnjim sveštenicima gde je bio posvećenik misterija.

Pitagori su u Egiptu, gde je bio obrezan i iniciran u misterije, učitelji bili sveštenik Oinufriks i jedan od vrhovnih sveštenika Sonhis. Prema Plutarhu, običaj da govori u kratkim sentencama Pitagora je usvojio po uzoru na hijeroglife¹. Pored svega, Talesu se pripisuje sentenca ''Spoznaj samoga sebe'' koja će kasnije postati jedno od osnovnih učenja Pitagore zatim i Sokrata.

UPOZNAVANjE SA MISTERIJAMA

EGIPTA I MESOPOTAMIJE

Pitagorin odlazak u Egipat oko 535 g.p.n.e. iniciran je od strane samskog tiranina Polikteta da bolje upozna ustanove i mudrost egipatskih sveštenika. O dolasku i Pitagorinom boravku u Egiptu preciznije podatke ostavio je njegov učenik i biograf Porfirije. Prema ovom izvoru Pitagora se, preko Polikrata, preporučuje kralju Amazisu da bi došao do egipatskih sveštenika. Amazis ga upućuje na Heliopolite koji ga, sa izrazima prividnog poštovanja, upućuju sveštenicima Memfisa kao starijima dok ga ovi, iz istog razloga, šalju u Tebu gde ga sveštenstvo, iz straha od Amazisa, prihvata uz neuobičajeno stroga pravila. Tek kada su videli da Pitagora sve spremno prihvata, dopustili su mu da prinosi žrtve i inicirali ga u misterije. Potvrdu ovih podataka nalazimo kod Laertijea koji nas izveštava da je Pitagora, boraveći u Egiptu, ''naučio jezik Egipćana... ulazio i u egipatska svetilišta i tamo su mu ispričali sve božanske tajne''²

Kada je kralj Persije Kambiz II napao Egipat Polikrat je okrenuo leđa saveznicima u Egiptu i pružio mu pomoć poslavši četrdeset brodova. Nakon što je Kambiz odneo pobedu u bici kod Pelusijuma u delti Nila razrušivši i pokorivši Heliopolis i Memfis, otpor Egipćana je slomljen. Pored ostalih, u zarobljeništvo je odveden i Pitagora. O ovom događaju presudnom za mnoge kasnije filosofsko-matematičke stavove Pitagore, piše Jamvlih '' Pitagoru su odveli Kambizovi sledbenici kao ratnog zarobljenika. Dok je bio tamo, rado je sarađivao sa Magima... i bio je upućen u njihove svete obrede i mnogo naučio o veoma mističnom poštovanju bogova. Ovde se usavršio u aritmetici i muzici i ostalim matematičkim naukama koje je naučio od Vavilonjana''³ Kliment Aleksandrijski navodi da je je Pitagora bio učenik čuvenog persijskog maga Zoroastera čije je tajne knjige imao prilike da proučava.⁴ U isto vreme Kliment skreće pažnju da je Aleksandar u spisu O pitagorejskim simbolima naveo asirca Nazarata kao jednog od učitelja Pitagore. Ostaje otvoreno pitanje ko je zapravo bio onaj koji je uveo Pitagoru u Zoroastrizam. Zaratustra ili Zoroaster, kako se već pominje u grčkim izvorima, bio je živ u toba (618.-541.)⁵ Navedeni primeri samo potvrđuju navode Pitagorinih biografa da je on u ropstvu koje nije bilo ograničeno samo na Vavilon, stekao ne malu reputaciju u zoroastrističkim krugovima.

Nakon egpatskih misterija Izide i Ozirisa u koje je bio posvećen, a koje su bile drugo ime za Demetrijske misterije, Pitagora se u Kambizovoj imperiji upoznao sa Zoroastrizmom i osnovama hindu religije.

Jedan od srednjovekovnih

prikaza Pitagore

POVRATAK NA SAMOS I

OSNIVANjE ŠKOLE U KROTONU

Nakon Polikratove i Kambizove smrti 522.p.n.e., Pitagora je ostao u Vavilonu još dve godine da bi se 520. vratio na Samos koji je sada kontrolisao Darije. Ostaće nepoznato kako se ( ili ko je) Pitagora izbavio iz ropstva. U svakom slučaju, neposredno nakon povratka na samos Pitagora je otišao na Krit da se upozna sa pravnim sistemom koji je ovde vladao i odmah po povratku na Samos osnovao školu koju je prozvao polukrug o čemu Jamvlih piše da:

''... je osnovao školu u gradu Samosu, ''Pitagorin polukrug '' koja je pod ovim imenom poznata još i danas, u kojoj stanovnici Samosa održavaju političke skupove''⁶

Pitagora se nije mnogo zaržao na rodnom Samosu. Nezadovoljan duhom koji je vladao ne samo na Samosu već i u čitavoj Joniji, 518. se preselio u grad Kroton na jugu Apeninskog poluostrva, u koloniji Velika Grčka. Kao što vidimo, Laertije greši kada Pitagorin odlazak u Kroton pripisuje nesuglasicama sa Polikratom koji više nije među živima. Daleko približnije istini deluje Jamvlihov podatak da je '' Pitagora bio nezadovoljan načinom života ljudi sa Samosa i interesovanjem za predavanja iako su sa drugih strana dolazili brojni ljudi da ga slušaju''.⁷ Možda najbliži istini je J.Burkhart kada kaže: ''Ne znamo da li je, možda, želeo da se suprotstavi i onom dionizijskom zanosu koji je tada nosio grčki svet i kasnije postao tako zloglasan i u donjoj Italiji kao kult Libera i Libere; sigurno je da su još poznije pitagorejke bile pristalice čistog, jednostavnog kulta. U svakom slučaju, on se u jednoj stvari našao na putu tadašnjeg načina osećanja, upozoravajući sve da izbegavaju '' častoljublje i slavoljublje, koji najviše izazivaju zavist, a i kretanje među mnogima''⁸ što je značilo : '' Dole agon, koji inače vlada celim životom!.''⁹ Sa druge strane, nije isključeno da je Pitagora svoju delatnost preneo na prostore Velike Grčke predosetivši sve snažnije persijske udare na Joniju. Kako bilo, na prostorima Velike Grčke stvorilo se novo sedište helenske prosvete i moći.

Jamvlih piše i u tome sasvim sigurno preteruje da je Pitagoru u Krotonu prvi put slušalo preko šest stotina ljudi od kojih većina nisu bili filosofi već ljudi zadivljeni njegovom pojavom i načinom života. U isto vreme Pitagora, kao predstavnik aristokratske političke misli, vrlo brzo je stekao i veliki broj političkih istomišljenika, s obzirom da je Velika Grčka bila aristokratska. Škola koju je u Krotonu osnovao Pitagora i njena organizcija predstavljale su novinu u dotadašnjem podučavanju ali i u etičko-filosofskom učenju. Poznato je da su učenici škole uveli zajednicu dobara – što će se kasnije sresti kod prvih hrišćana – koja nije trebalo da bude lažna figura jednakosti već uzajamno izjednačavanje, ispomoć među posvećenima i kao takva najistinskiji izraz duboke posvećenosti. Tako je Pitagora od fizičara i astronoma postao etičar i političar koji je, propovedajući višu i lepšu etiku, zanosio mase isto onako kako ih uvek i svuda zanosi svako ko propoveda čisti život.

Pitagorinu školu u Krotonu, koja će kasnije postati poznata i pod imenima Pitagorino bratstvo i Pitagorejsko / Pitagorovačko bratstvo, neki su smatrali za politička udruženja što su obrazlagali činjenicom da su svi aristokratski elementi Južne Italije podržavali Pitagoru i otvaranje njegovih škola u ovom delu Velike Grčke. Istini za volju, proučavanje političkog ustrojstva društva predstavljalo je tek jedan istrgnuti segment iz etičkog učenja Pitagorejskog bratstva iako je sam Pitagora imao političku vlast u Krotonu, Sibarisu, Tarentu, Herakleji, Metapontu, Tauromeniju, Regiji (Ređo), Himeri, Katani, Agrigentu i drugim gradovima Velike Grčke i južne Italije. U ovim gradovima nalazila su se pitagrejska bratstva čiji su članovi uzestvovali u borbi aristokratije protiv demokratije.

Kada je oko 510.godine došlo do sukoba demokratije protiv aristokratije u gradu Sibarisu i kada su predstavnici demokratije na čelu sa atletom Telisom pobedili, predstavnici aristokratije, među kojima i pitagorejci, bili su proterani a njihova imovina konfiskovana. Krotonski aristokrati su organizovali kontranapad na Sibaris i napad je u potpunosti uspeo: demokratija poražena, aristokratija ponovo na vlasti. Ovaj ustanak doveo je do burnih reakcija demokratije u samom Krotonu gde je ubrzo došlo do ustanka koji je rezultirao proterivanjem pitagorejaca. Polibije je ostavio podatak da su između 450- 440. godine sedišta pitagorejaca spaljivana a oni sami proterivani ili ubijani.

Kako bilo, uticaj Pitagore i njegovog bratstva na širenje kulture i obrazovanje ljudi u Krotonu jasno se očituje u izjavama savremenika samog bratsva koje glase ''Ništa su drugi gradovi prema Krotonu'' i Strabonova ''Poslednji Krotonjanin još je ravan prvom među ostalim Helenima. ''

ORGANIZACIJA BRATSTVA

Od samog osnivanja bratstva Pitagora je ustanovio pravila za sve članove koja je sam najdoslednije poštovao. Članovi su se obavezivali zakletvom na lojalnost prema samom učitelju kao i jedni prema drugima, morali su da čuvaju tajnu pred profanima, imali su tajne znakove raspoznavanja dok su Pitagorina predavanja slušali isključivo noću. Bezuslovno su se pridržavali etičkih propisa i tek onda, ako su položili ispit, smeli su lično da dođu pred učitelja i u njegov dom što su smatrali za svoju veliku sreću. U skladu sa filosofskim učenjem, učenici nisu smeli da jedu meso, jaja i pasulj.Vino nije bilo zabranjno ali se preporučivala voda. Najstrožije je bilo zabranjeno ubijanje životinja koje čoveku ne nanose ozledu ili uništavanje uzgojenog drveta. Od njih se očekivalo da se oblače jednostavno a ponašaju skromno, da se '' nikada ne prepuštaju smehu, a i ne izgledaju strogo''¹⁰. Nije trebalo da se zaklinju bogovima jer ''svaki čovek treba tako da živi da bude dostojan da mu se veruje bez zakletve''¹¹. Nisu smeli da prinose krvne žrtve, već da se klanjaju pred oltarima koji nisu ukaljani krvlju. Poštovanje zakona je bilo obaveza. Pri kraju dana trebalo je da sami sebe upitaju kakva su zla počinili, koje su dužnosti zanemarili, kakvo su dobro učinili. Uvođenje u pitagorejsko društvo podrazumevalo je, dakle, pored očišćenja tela kroz apstinenciju i samokontrolu, očišćenje uma naučnim studijama.

Ovo su neka pravila pitagorejskog reda:

Ne jesti bob.

Ne podizati ono što je palo.

Ne doticati belog petla.

Ne lomiti hleb.

Ne prekoračiti poprečnu liniju.

Ne podsticati vatru gvožđem.

Ne zagristi nenačetu veknu hlsba.

Ne trgati venac.

Ne sedati na četvrtinu mere.

Ne jesti srce.

Ne ići glavnim putevima.

Ne dozvoliti lasti da se gnezdi pod krovom.

Ne ostavljati u pepelu trag lonca kada se digns sa vatre, nego ga poravnati.

Ne gledati u ogledalo pokraj svetla.

Kada ustaneš sa ležaja, smotaj ga i izravnaj otisak tela.

Istovremeno, pripadnici bratstva delili su se prema stepenima kojima su pripadali, mada se ne može tačno utvrditi broj nivoa na kojima se odvijala nastava. De Krešenco smatra da je Pitagora učenike podelio u dve kate­gorije: matematičare, odnosno one kojima je bilo doz­voljeno da pristupe "znanju" (mathemata), i akusmatičare, koji su pripadali samo spoljašnjem krugu slušalaca koji su mogli samo da slušaju.¹² Akusmatičari su mogli u školu da dolaze samo preko dana. Za razliku od ovog mišljenja, L.Troizi navodi podelu na učenika na četiri stepena učenja: prvi stepen su činili akuzmatičari (nazivani i egzotericima) koji nisu bili inicirani i mogli su samo da slušaju predavanja, drugi stepen je podrazumevao izučavanje osnovnih principa filosofije, teologije i drugih nauka dok je na trećem stepenu, nazvanom stepen savršenstva, započinjalo očišćenje. Četvrti stepen nazivan je pojavljivanje i tek oni koji su inicirani na ovaj stepen mogli su da postavljaju pitanja učitelju i da saznaju sve istine.¹³ U svakom slučaju, učenici nisu mogli da vide samog Pitagoru za vreme predavanja nisu mogli da vide¹⁴ jer su se predavanja održavala noću. Istovremeno, polaznici škole bili su obavezani na ćutanje punih pet godina.

Članovi višeg stepena uzdržavali su se od jedenja mesa i boba, pridržavali se dijetetičkih i higijenskih pravila, imali su sve zajedničko, pazili na bračnu čistotu, razvijali smisao za lepote i radosti porodičnog života i negovanjem međusobne odanosti i vernosti prema članovima bratstva utvrđivali moralnu solidarnost. Da se ovde nije radilo o praznim rečima već o etičkom stavu sprovedenom u delo, govori primer Klinija iz Taranta koji je, pošto je čuo da je pitagorejac Proro u nekoj političkoj nevolji izgubi imanje, otputovao u Kirenu sa blagom da pomogne postradalog brata koga nikada pre toga nije video. Pored ovog, ostao je zabeležen kao idealan primer bratskog prijateljstva odnos dvojice pitagorejaca Damonija i Fintije, koje je kasnije nemački pesnik Šiler opevao u pesmi '' Jemstvo''. Za samog Pitagoru Laertije piše da je bio vrlo sposoban da stvara prijateljstva i kada bi saznao da ''neko zajedno s njim ima njegove simbole smesta bi sklopio sa dotičnim poznanstvo i učinio ga svojim prijateljem'' što možda i najbolje ilustruje duh poverenja koji je vladao među pitagorejcima.