Pojmovno određenje menadzmenta

Pojmovno određenje menadzmenta

Od države do specifičnih društvenih grupa označava upravljanje privrednim preduzećima u smislu donošenja odgovarajućih oduka i preduzimanja akcija za ostvarivanje ekonomskih performansi. Obuhvata ekonomske, finansiske i tehničko-tehnološke aspekte. U užem smislu se bavi istraživanjem problema upravljanja određenim poslovima.

Proces planiranja, organizovanja, vođenja, odnosno liderstva i kontrole napora svih u organizaciji da bi se iskoristili svi organizacioni resursi i ostvarili postavljeni ciljevi. Četiri osnovne aktivnosti –planiranje organizovanje vođenje i kontrola.

Planiranje - Donose se odluke o ciljevima organizacije i osmišljavaju se akcije neophodne da bi se postavljeni ciljevi ostvarili. U procesu konkretnog planiranja polazi se od izbora ciljeva koji su bitni za organizaciju. Zatim se određuju pojedinačni ciljevi za svaki deo organizacije pa programima na osnovu kojih će se postavljeni ciljevi ostvariti.

Organizovanje – pretvaranje donetih odluka u akcije i određivanje načina kako da se postavljeni ciljevi ostvare. Obuhvata određivanje resursa, podelu rada, aktivnosti za ostvarivanje ciljeva, grupisanje svih aktivnosti i poslova, podelu konkretnih zadataka, ovalašćenja i odgovornosti.

Vođstvo – liderstvo – obezbeđivanje vođstva u smislu korišćenja uticaja i motivacije na zaposlene kako bi ispunili postavljene zadatke i tako ostvarili ciljeve organizacije.

Kontrola – omogućava da se sve planirane aktivnosti ostvare. Uključuje više aktivnosti odjednom: definisanje standarda, merenje performansi, monitoring i kreativne akcije.
RAZLIČITA SHVATANjA U DEFINISANjU MENADZMENTA

Draker razdvaja dva nivoa razmatranja menadzmenta: men. svake organizacije(država i njene aktivnosti, vojska, crkva) i men. privredne org.(upravljanje preduzećima u privrednoj sferi).

Sistem autoriteta je organizacioni i administrativni aspekt po kome je menadzment sistem vlasti. Sistem autoriteta i moći kojom menadzeri raspolažu u procesu upravljanja.

Sistem klase ili elite je sociološki pogled na upravljenje, u oviru koga se ljudi koji obavljaju menadzerske delatnosti posmatraju kao posebna klasa.

Stoner: upravljanje ima 3 bitne karakteristike: da profesionalci svoje odluke donose i zasnivaju na opštim principima, da svoj profesionalni status postižu na osnovu rezultata svoga rada i da poštuju precizne etičke principe i tako štite interese svojih klijenata.

Danijel Vren menadzment je grupa aktivnosti koje obuhvataju obavljanje određenih funkcija u cilju korišćenja ljudskih napora radi ostvarivanja određenih ciljeva.

RAZVOJ MISLIO O MENADzMENTU

Sumerska civilizacija se navodi kao prvi primer postojanja menadzmenta, i to u oblasti velikih javnih radova, državne uprave i rada sveštvensta. U Egiptu pri gradnji piramida se mogu naći prvi podaci o uspesnom menadzmentu. Pisani trag potiče iz drevne vavilonske države za period od 2200 do 1700 pne. 600 pne. U Kini dokumenti o upravljanju vojskom.

Aristotelove ideje o upravljanju: 1. ideja o specijalizaciji rada, 2. o grupisanju poslova. 3. o centralizaciji/decentralizaciji i delegiranju autoriteta. 4. o sinergiji (“celo je prirodno superiornije od delova“), 5. o liderstvu („Ko nikada ne nauči da sluša – može biti dobar komandant“).

Razvoj mislio o upravljanju nastaje industriskom revolucijom krajem 18. i pocetkom 19. veka. Proces prelaska sa kućne na fabričku proizvodnju. To vreme se može označiti kao „upravljanje putem pokušaja i grešaka“.

Robert Oven reformator ukupne misli – želeo da promeni fizičko, socijalno i ekonomsko okruženje za svoje radnike.

Čarls Bebidy – isticao veliki značaj specijalizacije rada, podele rada, kontrole troškova, i podeli profita zaposlenima.

Danijel Mek Kalum – pravilna podela rada i odgovornosti, na ličnosti od autoriteta. Pristup mu se temeljio na: disciplini, specifikaciji i detaljno razrađenom poslu, redovnom informisanju, plaćanje po učinku.
KLASIČNA ŠKOLA MENADzENTA

Dva osnovna pravca: teorija administrativnog upravljanja i teorija birokratskog menadzmenta.

Osnovna karakteristika ove škole što posvećuje pažnju upravljanju preduzećem u celini, na poboljanje ukupne organizacije, preduzeća i org. proizvodnje , zanemaruje pojedince, koji se isključivo tretiraju kao izvršioci određenih radnih zadataka.

Najznačajnija karakteristika naučnog upravljanja odnosila se na zapostavljenje psiholoških potreba zaposlenih i zanemarivanje društvenih odnosa u organizaciji.

TEORIJA NAUČNOG UPRAVLjANjA

FEDERIK TEJLOR – naučno upravljanje započinje njegovim radovima. Smatra se tvorcem naučnog upravljanja. Prvi uveo primenu naučnih metoda u proučavanje ljudskog rada. Ranija praksa definisanja rada na osnovu pogađanja i tradicije zamenjena je uopštavanjem iskustva iz prakse koja ako se pravilno formulišu i ispravno primene, dovode do rezultata.

4 osnova principa:

1. razvijanje i primena novih naučnih metoda u proučavanju. Planiranju i obavljanju aktivnosti, umesto iskustvenih metoda. Smisao u naporu menadzera da se nađe najbolji način da se posao obavi.

2. insistiranje na primeni naučnh metoda u realizaciji posla. Smisao ja u pravilnoj oceni menadzera u izboru radnika koji će raditi na osnovu naučnih metoda.

3. selekcija i obučavanje radnika za rad na određenim poslovima.

4. podela rada i specijalizacija u cilju povećanja efikasnosti.

Tejlor je osnivač studije vremena, tj. Uveo rasčlanivanje svakog rada na sitne delove i izvršio merenje vremena potrebnog za isti. Tvorac je i funkcijalnog sistema organizacije preduzeća, koji predviđa strogu podelu rada između rukovodilaca i radnika. Negativno – radnici se bojali otkaza ako ne budu dovoljno produktivni, što je dovelo do udruženja u sindikate.

KLASIČNA ORGANIZACIONA TEORIJA

Anri Fejo – osnivač klasičnog menadzmenta. Mnogo se bavio organizacijom i upravljanjem. Sve aktivnosti podelio u 6 grupa: 1. tehničke-svi procesi proizvodnje, 2. komercijalne-kupovina ,prodaja i razmena. 3. finasiske-pribavljanje finanskih sredstava i kapitala uz njihovo korišćenje. 4. aktivnosti i funkcije obezbeđenja 5. računovodstvene- izveštavanje, evidencija i statistika. 6. administrativene-upravljanje.

Fejovih 14 principa menadzmenta: podela rada, autoritet, disciplina, jedinstvo komandovanja, jedinstvo usmeravanja, podređivanje individualnog interasa opštem dobru, nagrađivanje prema radu, centralizacija, hijerarhija, red i poredak, pravičnost, stabilan sistem položaja, inicijativa, duh zajedništva.
Birokratsko upravljanje Maksa Vebera

-Se smatra tvorcem birokratskog menadzmenta.

Zasniva na racionalnom pristupu organizaciji. U okviru ove organizacije vrši se precizna podela posla, a rukovodioci se biraju na osnovu znanja i stručnosti. Ovaj tip organizacije karakterišu: jasna podela autoriteta,hijerarhiski definisani položaji i funkcije, tehničke kvalifikacije formalnim ispitima, ranije stečenim obrazovanje i obukom, postavljenja a ne izbor rukovodstva, jasno i precizno programirana karijera i fiksna zarada, pravila, disciplina i kontrola koja je definisana obavezama rukovodioca da postupa čvrstim i krutim procedurama. U ovakvoj organiz. Teško dolazi do promena lako do nezadovoljstva radnika.

Tri tipa autoriteta: racionalno-pravni vođa(autoritet utvrđen položajem ili rangom), tradicionalni vođa i harizmatični vođa.

TEORIJA MEĐULjUDSKIH ODNOSA

Prekretnicu u razvoju misli o upravljanju postavlja pojava škole međuljudskih odnosa. Osnovne predpostavke da su ljudi društvena bića, da rad u organizaciji obuhvata ne samo tehničke faktore, već podrazumeva i usmeravanje ljudi i odnosa između njih.

Hotornski efekat – porast proizvodnih rezultata zbog pomeranja zaposlenih sa jednog na drugo radno mesto čime je eliminisana monotonija na radu. Bio je povezan sa međuljudskim odnosima, u kojima su se i zaposleni pitali, čime su radnici postali značajan faktor i u procesu rada. Visok moral utiče na zadovoljstvo na poslu, a ono na povećanje performasi.

Prestavnici: Mejo, Munsterberg(osnivač industriske psihologije),

HOTORINSKI EKSPERIMET

Od 1924. do 1933. polazna hipoteza menjanje osvetljenja i provere promene učinka radnika. Drugi eksperiement sa 6 devojaka i od super uslova do očajnih – povećava se produktivnost, zato što su osetile da su značajne od strane rukovodstava (u suštini). Eksperimente je vršio Elton Mejo.Zaključak koji je sledio je da su osećaji mnogo važniji od svih ekonomskih faktora. Radnik ima sanžnu unutrašnju potrebu da pronađe svoje okruženje, svoju sredinu kojoj bi pripadao, a ako se to ne ostvari dolazi do frustracija, a kao posledice frustracija javljaju se umor i monotonija.

Hotor efekat – pažnja koju rukovodioci posvećuju zaposlenima i brigu o njihovim potrebama.

BIHEJVIORISTIČKE TEORIJE

Osnov bihej. Teorije menadzmenta jeste istraživanje čoveka i njegovog ponašanja u procesu rada. Ova teorija se zalaže za određene promene u rukovođenju, tehnologiji proizvodnje i organizacionoj strukturi preduzeća, nastojeći da ublaži autoritarno rukovođenje i istakne radnika kao ličnost. Dolazi do uvođenja odlučivanja i na nižim hijerarhijskim nivoima.

Kritike na ove teorije su da je njihov pristup preuzak.

KVANTITATIVNA TEORIJA

Nauke o upravljanju su stvorene da bi pomogle proces menadzmenta, zasnivaju se na korišćenju naučnih metoda.

Kvantitativna teorija – druga polovina 20. veka, povezana sa razvojem brojnih tehnika i metoda, kao što su model mrežnog planiranja, „metod kritičnog puta“, „tehnika za ocenu i reviziju projekta“, ... Sve one mogu u velikoj meri da pomognu i reše upravljačke probleme.

Bitne karakteristike ove teorije po Ričardu Hodzetsu su primena naučne analize na menadzerske probleme, poboljšanje sposobnosti menadzera da donose odluke, usmerenost ka kriterijumima ekonomske efikasnosti, oslanjanje na matematičke modele, veoma izraženo korišćenje kompjutera i informacionih tehnologija.

Matematičke modele konstruišu timovi stručnjaka. Modeli na simboličan način prikazuju sve relevantne faktore za nastale probleme i njihovu međusobnu povezanost, a menjanjem vrednosti verijabli u modelu i kompjuterskim analiziranjem se dolazi i do efekata tih promena.

Kvantitativna ili matematička škola menadzmenta polazi od pokušaja primene kvantitativnih metoda radi optimalnog poslovanja putem upravljanja, a u cilju racionalnog odlučivanja. Danas se za takav pristup menadzmentu koristi pojam „nauka o upravljanju“.

Nedostaci: nemogućnost primene u svim situacijama, nedovoljna realnost, zamena i eliminacija ljudskog faktora.

SISTEMSKI PRISTUP

Sistemski pristup menadzmentu ne bavi se delovima organizacija nego organizacijom kao jedinstvenim sistemom, sastavljenim od međusobno povezanih delova.

Preduzeće se posmatra kao složeni dinamički sistem koji se sastoji iz više međusobno povezanih i zavisnih podsistema i elemenata. Sistemski pristup prestavlja savremeni naučni pristup fenomenu preduzeća, koji se određuje kao kompleksan sistem u kome dominiraju tehnički, organizacioni i instituacioni podsistemi.

Tehnički podsistem se odnosi na proizvodnju i distribuciju proizvoda ili usluga, ali i na istraživanje i razvoj, finansije , marketing...

Organizacioni podsistem se odnosi na koordinaciju i integracju obavljanja procesa rada u okviru organizacionih delova i poslovnih funkcija.

Istituacioni podsistem je povezan sa aktivnostima organizacije u odnosu na okruženje.

Osnovni elementi svakog sistema su ljudski, materijalni, finansiski, informacioni.

Po Stoneru sistem čine: podsistemi, sinergija(„celina je veća od zbira njenih delova“ tj. Međusobnom saradnjom se ostvaruje veća saradnja) otvoreni i zatvoreni sitemi (otvorenost – povezanost sa okruženjem, zatvorenost – nesaradnja sa okruženjem), granice sistema (svaki sitem ima svoju granicu koja ga odvaja od okruženja), tokovi (tokovi informacija, materijala i energije, i povratne informacije ).
SITUACIONI PRISTUP

Nastaje uporedo sa promenama u okruženju organizacije. Pristup polazi od toga da ne postoji „najbolji način“, nego da način upravljanja zavisi od konkretne situacije i uslova, tj. ako je okruženje relativno stabilno i poslovne operacije i performanse će biti lako predvidive, i obrnuto.

Zakon situacije po kome su menadzeri morali pernamentno da analiziraju specifične okolnosti u kojima se njihove organizacije nalaze i da u skladu sa tim definišu koncepte upravljanja.

Dzoan Vudvord - njegovo istraživanje je dovelo do situacionog pristupa. Zaključak istraživanja je da tehnologija ima izuzetno veliki značaj i uticaj na poslovni uspeh organizacije. Sve aktivnosti menadzera zavise od konkretne situacije u kojoj se organizacija nalazi, tako da ne postoji najbolji način za organizovanje, jer ni svaki način organizovanja nije podjenako efikasan.

Razvija se koncept strategiskog upravljanja.