Slivija Federiči



Yüklə 0,95 Mb.
səhifə1/29
tarix08.08.2018
ölçüsü0,95 Mb.
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   29


Silvija Federiči

KALIBAN I VEŠTICA



Žene, telo i prvobitna akumulacija

Telo je moralo da umre, da bi radna snaga mogla da živi.“



Preveo: Aleksa Golijanin

Izdavač: Burevesnik, Beograd, 2013.

O KNJIZI

(tekst sa zadnjih korica)

Kaliban i veštica je istorija tela na prelazu iz feudalizma u kapitalizam. Polazeći od seljačkih pobuna iz poznog srednjeg veka do lova na veštice i uspona mehanicističke filozofije, Silvija Federiči istražuje kapitalističku racionalizaciju društvene reprodukcije. Ona pokazuje da su borba protiv buntovnog tela i sukob između tela i duha bili suštinski preduslovi za razvoj radne snage i samoposedovanja, ta dva središnja načela moderne društvene organizacije. — Autonomedia, New York, 2004.

„U neoliberalnoj epohi postmodernizma, proletarijat je izbrisan sa stranica istorije. Silvija Federiči obnavlja njegovu istorijsku supstancu tako što izlaže njegovu priču, polazeći od samog početka, od agonije njegovog rođenja. Ovo je knjiga o pamćenju, o traumi utisnutoj u tela žena, koja je u sećanju čovečanstva ostavila ožiljak, dubok i bolan kao i oni koje su za sobom ostavili glad, pokolji i porobljavanje.

Silvija Federiči pokazuje da je rođenje proletarijata zahtevalo rat protiv žena, koji je označio početak novog polnog ugovora i novog patrijarhalnog doba: patrijarhata nadnice. S čvrstim uporištem u istoriji progona veštica i disciplinovanja tela, njena argumentacija objašnjava zašto je potčinjavanje žena bilo od isto tako ključnog značaja za formiranje svetskog proletarijata kao i ograđivanje zemlje, osvajanje, trgovina robljem i kolonizacija ’Novog sveta’.

Time što je dokumentovala užase državnog terora nad ženama, Silvija Federiči je napisala pravu knjigu našeg doba. Bez kompromisa i podilaženja, knjiga Kaliban i veštica izražava nepokolebljivu plemenitost duha i dostojanstvo jedne planetarne naučnice. Ova knjiga je u isti mah strastveni plod obnovljenog pamćenja i kovački malj nove ljudske agende.“ — Piter Lajnbo (Peter Linebaugh), autor London Hanged: Crime and Civil Society in the Eighteenth Century (1992) i koautor The Many-Headed Hydra: Sailors, Slaves, Commoners, and the Hidden History of the Revolutionary Atlantic (Linebaugh & Rediker, 2001)

IMPRESUM

Zahvaljujemo se Silviji Federiči na velikoj podršci koju nam je pružila u pripremi ovog izdanja.
Silvia Federici, Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation, Autonomedia, New York, 2004.

anti-copyright @ 2004 Silvia Federici

Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2013.

anarhija-blok45.net1zen.com, aleksa.golijanin@gmail.com

Korekcije i distribucija: Burevesnik, Beograd, 2013.

www.burevesnik.net, kontakt@burevesnik.net

Štampa: 3D+, Visoka 7, 11000 Beograd

Štampano izdanje sadrži i izbor ilustracija iz originalnog izdanja, sa komentarima Silvije Federiči.



Sycorax

Na koricama: Veštica Sikoraks, lik iz Šekspirove Bure. Lutka, Janni Younge, 2009, uz ljubazno odobrenje autorke.



The Tempest, Sogo Theatre, Cape Town, South Africa, 2009. Produced by the Royal Shakespeare Company and the Baxter Theatre Centre. Directed by Janice Honeyman. Puppet design, construction and choreography by Janni Younge.

http://www1.sogotheatre.co.za/sogo-collaborations/the-tempest/

„Da li bi Kalibanova zavera imala drugačiji ishod da su njeni protagonisti bile žene? Da podstrekač nije bio Kaliban već njegova majka Sikoraks, moćna alžirska veštica, koju Šekspir krije u pozadini komada, i da su umesto Trinkula i Stefana tu bile veštičine sestre, koje su, istovremeno sa osvajanjem Amerike, u Evropi bile spaljivane na lomačama?“ (Kaliban i veštica, str. 139 štampanog izdanja)

„… ironično je to što su južnoamerički revolucionari za simbol svog otpora kolonizaciji uzeli Kalibana, a ne njegovu majku, vešticu Sikoraks. Naime, Kaliban je mogao da se bori protiv svog gospodara samo tako što ga je proklinjao na jeziku koji je naučio od njega, postavši tako zavistan od ‘oruđa svog gospodara’ čak i u svojoj pobuni. Mogao je biti i obmanut kako se može osloboditi kroz silovanje i inicijative koje su u Novi svet doneli neki oportunistički beli proleteri, koje je ovaj obožavao kao bogove. Nasuprot tome, Sikoraks, veštica tako moćna ‘da mesecom je samim vladala, i oseku i plimu pravila’ (Bura, čin V, scena 1), mogla je da svog sina poduči kako da poštuje lokalne sile – zemlju, vode, drveće, ‘prirodna blaga’ – kao i one komunalne veze koje su, tokom vekova patnje, nastavile da hrane borbu za oslobođenje, sve do naših dana…“ (str. 282 štampanog izdanja)

Sadržaj

Zahvalnica



Predgovor

Uvod


PRVO POGLAVLJE

Ovaj svet treba dobro prodrmati: društveni pokreti i politička kriza u srednjovekovnoj Evropi

Uvod

Kmetstvo kao klasni odnos



Borba oko zajedničkih dobara

Sloboda i društvena podela

Milenaristički i jeretički pokreti

Politizacija seksualnosti

Žene i jeres

Borbe u gradovima

Crna smrt i kriza radne snage

Polna politika, uspon države i kontrarevolucija

DRUGO POGLAVLJE

Akumulacija rada i degradacija žena: stvaranje „razlike“ u „prelasku na kapitalizam“

Uvod

Kapitalistička akumulacija i akumulacija rada u Evropi



Privatizacija zemlje u Evropi, proizvodnja oskudice i razdvajanje produkcije od reprodukcije

Revolucija cena i pauperizacija evropske radničke klase

Državna intervencija u reprodukciji rada: pomoć siromašnima i kriminalizacija radničke klase

Opadanje stanovništva, ekonomska kriza i disciplinovanje žena

Devalvacija ženskog rada

Žene: novo zajedničko dobro i zamena za izgubljenu zemlju

Patrijarhat nadnice

Pripitomljavanje žena i redefinisanje femininosti i maskulinosti: žene kao divljakinje Evrope

Kolonizacija, globalizacija i žene

Pol, rasa i klasa u kolonijama

Kapitalizam i polna podela rada

TREĆE POGLAVLJE

Veliki Kaliban: borba protiv buntovnog tela

ČETVRTO POGLAVLJE

Veliki lov na veštice u Evropi

Uvod


Spaljivanje veštica i inicijativa države

Verovanje u đavola i promene u obliku proizvodnje

Lov na veštice i klasni revolt

Lov na veštice, lov na žene i akumulacija rada

Lov na veštice i muška nadmoć: pripitomljavanje žena

Lov na veštice i kapitalistička racionalizacija seksualnosti

Lov na veštice i Novi svet

Veštica, isceliteljka i rođenje moderne nauke

PETO POGLAVLJE

Kolonizacija i pokrštavanje: Kaliban i veštice u Novom svetu

Uvod

Pojava kanibala



Eksploatacija, otpor i demonizacija

Žene i veštice u Americi

Evropske veštice i „Indiosi“

Lov na veštice i globalizacija

Bibliografija

O autorki

Zahvaljujem se,

Mnogim vešticama koje sam upoznala u Ženskom pokretu, kao i drugim vešticama čije su me priče pratile duže od dvadeset pet godina, ali koje su me opet ispunile neodoljivom željom da ih ispričam, da ih prenesem ljudima, da ne bi pale u zaborav.

Našem bratu Johnatanu Cohenu, čiji su mi ljubav, hrabrost i beskompromisni otpor nepravdi pomogli da ne izgubim veru u mogućnost promene sveta, ali i u sposobnost muškaraca da borbu žena za oslobođenje prihvate kao svoju.

Svim osobama koje su mi pomogle da napravim ovu knjigu. Zahvaljujem se Georgeu Caffentzisu, s kojim sam razmotrila svaki aspekt ovog rada; Mitchelu Cohenu, na njegovim izvanrednim primedbama, sređivanju dela rukopisa i entuzijazmu s kojim je podržao ovaj projekat; Ousscina Alidou i Maria Sari, koje su me upoznale sa radom Maryse Conde; Ferrucciou Gambinou, koji mi je skrenuo pažnju na postojanje robovlasništva u Italiji u XVI i XVII veku; Davidu Goldsteinu, na materijalima o veštičjoj „farmakopeji“; Conradu Heroldu, na doprinosu mom istraživanju lova na veštice u Peruu; Massimu de Angelisu, koji mi je ustupio svoje spise o prvobitnoj akumulaciji, kao i na važnoj debati o tom pitanju koju je organizovao u redakciji The Commoner; Willyu Mutungi, na materijalima o legalnim aspektima veštičarenja u istočnoj Africi. Zahvaljujem se Michaeli Brennan i Veeni Viswanatha, na čitanju rukopisa, kao i na njihovim savetima i podršci. Zahvaljujem se i Mariarosi Dalla Costi, Nicholasu Faraclasu, Leopoldini Fortunati, Everet Green, Peteru Linebaughu, Bene Madunagu, Maria Mies, Ariel Salleh, Hakimu Beyu. Njihovi radovi poslužili su mi kao reference za perspektivu koja je oblikovala Kalibana i vešticu, iako se neki od njih možda neće složiti sa svime što sam ovde napisala.

Posebno se zahvaljujem Jimu Flemingu, Sue Ann Harkey, Benu Meyersu i Eriki Biddle, koji su posvetili mnogo vremena ovoj knjizi i čiji su mi strpljenje i podrška omogućili da je završim, uprkos mojim beskrajnim odlaganjima..

Njujork, april 2004.

Predgovor

Knjiga Kaliban i veštica razvija glavne teme istraživanja o ženama u „tranziciji“ iz feudalizma u kapitalizam, koje sam započela sredinom sedamdesetih godina, zajedno sa italijanskom feministkinjom Leopoldinom Fortunati. Prvi rezultati tog istraživanja pojavili su se u knjizi koju smo 1984. objavile u Italiji: Il Grande Calibano. Storia del corpo sociale nella prima fase del kapitale (Veliki Kaliban: Istorija buntovnog tela u prvoj fazi kapitalizma; Milano, Franco Angeli).

Za takvo istraživanje prvobitno su me motivisale debate koje su pratile razvoj feminističkog pokreta u Sjedinjenim Državama, o korenima „potčinjavanja“ žena i političkim strategijama koje bi pokret trebalo da usvoji u borbi za njihovo oslobođenje. U to vreme, vodeće teoretske i političke perspektive iz kojih se analizirala stvarnost polne diskriminacije bile su one koje su predložile dve glavne struje ženskog pokreta: radikalne feministkinje i socijalističke feministkinje. Ipak, po meni, nijedna od njih nije uspela da na zadovoljavajući način objasni korene društvene i ekonomske eksploatacije žena. Radikalnim feministkinjama sam prigovarala zbog njihove sklonosti da o polnoj diskriminaciji i patrijarhalnoj vladavini govore na osnovu transistorijskih kulturnih struktura, koje navodno deluju nezavisno od proizvodnih i klasnih odnosa. Nasuprot njima, socijalističke feministkinje su shvatale da se istorija žena ne može razdvojiti od istorije specifičnih sistema eksploatacije i u svojim analizama su davale prvenstvo ženama kao radnicama u kapitalističkom društvu. Ali, ograničenost njihove pozicije, kako sam shvatala u to vreme, bila je u tome što nisu uviđale sferu reprodukcije kao izvor proizvodnje vrednosti i eksploatacije, tako da su korene razlike u moći između muškaraca i žena videle u isključenosti žena iz kapitalističkog razvoja – stanovište koje nas je opet primoravalo da se oslonimo na kulturne šeme, da bismo objasnili opstanak seksizma unutar univerzuma kapitalističkih odnosa.

To je kontekst u kojem je ideja o istraživanju istorije žena u prelasku s feudalizma na kapitalizam poprimila oblik. Tezu koja je nadahnula ovo istraživanje prvi put su artikulisale Marijaroza Dala Kosta (Mariarosa Dalla Costa) i Selma Džejms (Selma James), kao i druge aktivistkinje iz pokreta Nadnice za kućni rad (Wages For Housework Movement), u nizu dokumenata koji su tokom sedamdesetih godina XX veka bili smatrani za veoma kontroverzne. Najuticajniji među njima bili su eseji Marijaroze Dala Koste, Snaga žena i podrivanje zajednice (The Power of Women and Subversion of the Community, 1971) i Selme Džejms, Seks, rasa i klasa (Sex, Race and Class, 1975).

Nasuprot ortodoksnom marksizmu, koji je tlačenje žena i njihovo potčinjavanje muškarcima tumačio kao ostatak feudalnih odnosa, Dala Kosta i Džejms su tvrdile da je eksploatacija žena imala glavnu ulogu u procesu kapitalističke akumulacije, utoliko što su žene bile te koje su proizvodile i reprodukovale najvažniju kapitalističku robu: radnu snagu. Kao što je rekla Dala Kosta, neplaćeni rad žena u kući bio je stub oko kojeg je razvijena eksploatacija najamnih radnika, „nadničarsko ropstvo“ i ujedno tajna njegove produktivnosti. (1972: 31) Prema tome, razlika u moći muškaraca i žena u kapitalističkom društvu ne može se pripisati beznačajnosti kućnog rada za kapitalističku akumulaciju – tu beznačajnost su osporavala i stroga pravila koja su upravljala životima žena – niti preživljavanju večnih kulturnih šema. Umesto toga, treba je tumačiti kao posledicu društvenog proizvodnog sistema koji proizvodnju i reprodukciju radnika ne prepoznaje kao društveno-ekonomsku aktivnost i kao izvor akumulacije kapitala, već ih mistifikuje kao prirodni resurs ili ličnu uslugu, dok ubira profit iz neplaćenog položaja uključenih radnica.

Time što su koren eksploatacije žena u kapitalističkom društvu videle u polnoj podeli rada i neplaćenom radu žena, Dala Kosta i Džejms su ukazale na mogućnost prevazilaženja podvojenosti između patrijarhata i klase, pri čemu su patrijarhatu dale konkretan istorijski sadržaj. Pored toga, utrle su put novom tumačenju istorije kapitalizma i klasne borbe, sa feminističkog stanovišta.

To je bio duh u kojem smo Leopoldina Fortunati i ja započele istraživanje nečega što se samo eufemistički može nazvati „prelaskom na kapitalizam“ i počele da tragamo za istorijom koju nismo učili u školama, ali koja se pokazala presudnom za naše obrazovanje. Ta istorija nije nudila samo teoretsko objašnjenje geneze kućnog rada u njegovim glavnim strukturalnim komponentama: razdvajanju proizvodnje od reprodukcije, specifično kapitalističkoj upotrebi nadnice u upravljanju radom neplaćenih i obezvređivanju društvenog položaja žena do kojeg je došlo s napredovanjem kapitalizma. Ona je otkrila i genealogiju modernih shvatanja femininosti i maskulinosti, koja je dovela u pitanje postmodernističku pretpostavku o skoro ontološkoj predispoziciji „zapadne kulture“ za sagledavanje roda u binarnim opozicijama. Otkrile smo da se polne hijerarhije uvek nalaze u službi nekog projekta dominacije, koji može opstati samo zahvaljujući podelama, na stalno obnavljanoj osnovi, među onima kojima nastoji da vlada.

Knjiga koja je nastala iz tog istraživanja, Il Grande Calibano. Storia del corpo sociale nella prima fase del kapitale (1984), bila je pokušaj da se marksistička analiza prvobitne akumulacije preispita sa feminističkog stanovišta. Ali, u tom procesu, uvrežene marksističke kategorije pokazale su se neadekvatnim. Među žrtvama se našlo i marksističko poistovećivanje kapitalizma s pojavom najamnog rada i „slobodnog“ radnika, koje je doprinelo prikrivanju i naturalizaciji sfere proizvodnje. Il Grande Calibano je bila kritička i prema teoriji tela Mišela Fukoa (Michel Foucault); kao što smo pokazale, Fukoova analiza tehnika moći i discipline, kojima je telo bilo podvrgnuto, ignorisala je proces reprodukcije, urušavala ženske i muške istorije u bezobličnu celinu i bila potpuno nezainteresovana za „disciplinovanje“ žena, do te mere da nijednom nije spomenula jedan od najčudovišnijih napada na telo izveden u modernoj eri: lov na veštice.

Glavna teza Il Grande Calibano je bila sledeća: da bismo shvatili istoriju žena u prelasku iz feudalizma u kapitalizam, moramo analizirati promene koje je kapitalizam izazvao u procesu društvene reprodukcije, posebno u reprodukciji radne snage. Knjiga je istraživala reorganizaciju kućnih poslova, porodični život, podizanje dece, seksualnost, muško-ženske odnose i odnos između proizvodnje i reprodukcije u Evropi tokom XVI i XVII veka. Ta analiza je ponovljena u Kalibanu i veštici; ipak, raspon ove knjige drugačiji je od Il Grande Calibano, utoliko što odgovara drugačijem društvenom kontekstu i našem sve većem poznavanju istorije žena.

Ubrzo posle objavljivanja Il Grande Calibano, napustila sam Sjedinjene Države i prihvatila posao predavačice u Nigeriji, gde sam ostala skoro tri godine. Pre polaska, sklonila sam svoje papire u podrum, misleći kako mi neko vreme neće biti potrebni. Ali, okolnosti mog boravka u Nigeriji nisu mi dozvolile da zaboravim na svoj rad. Godine između 1984. i 1986. bile su prelomne za Nigeriju, kao i za većinu afričkih zemalja. To je bilo vreme kada je, u pokušaju da reši dužničku krizu, nigerijska vlada započela pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, koji su vremenom doveli do usvajanja Programa za strukturalno prilagođavanje, tog univerzalnog recepta Svetske banke za ekonomski oporavak širom planete.

Zvanična svrha programa bila je da Nigeriju učini konkurentnom na međunarodnom tržištu. Ali, uskoro je postalo očigledno da to podrazumeva novu rundu prvobitne akumulacije i racionalizacije društvene reprodukcije, usmerenu na uništavanje poslednjih ostataka zajedničkih dobara i komunalnih odnosa, radi nametanja mnogo intenzivnijih oblika eksploatacije rada. Pred mojim očima odvijali su se procesi vrlo slični onima koje sam proučavala tokom priprema za pisanje Il Grande Calibano. Među njima su bili napad na zajedničku zemlju, kao i presudna intervencija države (na podsticaj Svetske banke) u regulisanju stope rađanja i, u ovom slučaju, smanjivanju onog dela populacije koji je unapred bio otpisan kao suviše zahtevan i nedisciplinovan, sa stanovišta planiranog uključivanja u globalnu ekonomiju. Uporedo s tom politikom, prikladno nazvanom „Rat protiv nediscipline“, mogla sam da vidim raspirivanje mizogine kampanje koja je osuđivala žensku taštinu i njihove prekomerne zahteve, kao i razvoj žestoke debate po mnogo čemu sličnoj querelles des femmes („rasprave o ženama“) iz XVII veka, koja se doticala svakog aspekta reprodukcije radne snage: porodice (poligamna naspram monogamne, nuklearna naspram proširene), podizanja dece, ženskog rada, muškog i ženskog identiteta i njihovih odnosa.

U tom kontekstu, moj rad o prelaznoj fazi poprimio je novo značenje. U Nigeriji sam shvatila da je borba protiv strukturalnog prilagođavanje deo duge borbe protiv privatizacije zemlje i „ograđivanja“ (enclosure), ne samo zemljišta već i društvenih odnosa, koja seže daleko unazad, sve do nastanka kapitalizma u Evropi i Americi u XVI veku. Shvatila sam i koliko je ograničena pobeda koju je kapitalistička radna disciplina izvojevala na ovoj planeti i koliko mnogo ljudi i dalje vidi svoje živote kao radikalno antagonističke prema zahtevima kapitalističke proizvodnje. Za one koji se bave razvojem, multinacionalne agencije i strane investitore, to je bio i ostaje problem s mestima kao što je Nigerija. Ali, za mene je to bio izvor velike snage, pošto se pokazalo da se širom sveta značajne sile i dalje opiru nametanju načina života shvaćenog u kapitalističkim okvirima. Snagu koju sam stekla dugujem i susretu sa Ženama Nigerije (Women in Nigeria, WIN), prvom feminističkom organizacijom u toj zemlji, koji mi je omogućio da bolje shvatim borbu koju su nigerijske žene vodile da bi odbranile svoje resurse i oduprle se novom modelu patrijarhata koji im se nametao, ovog puta uz podršku Svetske banke.

Do kraja 1986, dužnička kriza stigla je i do akademskih institucija i pošto više nisam mogla da se izdržavam, napustila sam Nigeriju, telom, ali ne i duhom. Misli o napadima na nigerijski narod nikada me nisu napustile. Tako me je odmah po povratku obuzela želja da iznova proučim „prelazak na kapitalizam“. Događaje u Nigeriji čitala sam kroz prizmu Evrope iz XVI veka. Nigerijski proletarijat je bio taj koji me je, usred Sjedinjenih Država, vratio na borbe oko zajedničkih dobara i kapitalističko disciplinovanje žena, u Evropi i izvan nje. Ubrzo posle povratka, počela sam sa interdisciplinarnim predavanjima za studente, gde sam se suočila s posebnom vrstom „ograđivanja“: sa ograđivanjem znanja, sa sve većim gubitkom istorijskog osećaja za našu zajedničku prošlost kod nove generacije. To je razlog zašto u Kalibanu i veštici rekonstruišem antifeudalne borbe iz srednjeg veka, kao i borbe u kojima se evropski proletarijat suprotstavljao pojavi kapitalizma. To sam pokušala ne samo zato da bih nespecijalistima omogućila uvid u dokaze na kojima počiva moja analiza već i da bih kod mlađe generacije oživela sećanje na dugačku istoriju otpora, kojoj danas preti brisanje. Spasavanje tog istorijskog sećanja je od ključnog značaja, ako želimo da pronađemo alternativu kapitalizmu. Naime, ta mogućnost zavisi od naše sposobnosti da čujemo glasove onih koji su išli sličnim putevima.

Uvod


Još od Marksa, proučavanje kapitalizma bilo je obavezni korak za aktiviste i naučnike uverene da je prvi zadatak čovečanstva izgradnja alternative kapitalističkom društvu. Zato ne iznenađuje to što se svaki novi revolucionarni pokret vraćao na „prelazak na kapitalizam“, iz ugla novih društvenih subjekata i otkrivao nove osnove eksploatacije i otpora.1 Ova knjiga je osmišljena u toj tradiciji, ali dve namere su posebno motivisale rad na njoj.

Prvo, postojala je želja da se razvoj kapitalizma preispita s feminističkog stanovišta, a da se pri tom izbegnu ograničenja „ženske istorije“, odvojene od istorije muškog dela radničke klase. Naslov, Kaliban i veštica, nadahnut Šekspirovom Burom, odražava to nastojanje. Ipak, prema mom tumačenju, Kaliban ne predstavlja samo antikolonijalnog pobunjenika, čija borba i dalje odjekuje u savremenoj karipskoj književnosti, već i simbol svetskog proletarijata i, još konkretnije, proleterskog tela kao poprišta i instrumenta otpora logici kapitalizma. Najvažnije je to što figura veštice, koja je u Buri proterana u daleku pozadinu, u ovoj knjizi zauzima središte pozornice, kao otelotvorenje sveta ženskih subjekata, koje je kapitalizam morao da uništi: jeretičke žene, isceliteljke, neposlušne supruge, žene koja se usuđuje da živi sama, obeah (karipska vračara), koja truje gospodarevu hranu i podstiče robove na pobunu.

Drugi motiv koji stoji iza ove knjige je povratak, u svetskim razmerama, uporedo s novom globalnom ekspanzijom kapitalističkih odnosa, skupa fenomena koji se obično povezuju s nastankom kapitalizma. U njih spadaju i novi krug „ograđivanja“, koji je milionima poljoprivrednih proizvođača oduzeo zemlju, kao i masovno osiromašenje i kriminalizacija radnika, kroz politiku masovnog zatvaranja, slično „Velikom utamničenju“ koje je Mišel Fuko opisao u svom istraživanju istorije ludila. Bili smo i svedoci svetskog razvoja novih iseljeničkih pokreta, praćenih progonom migrantskih radnika, što nas opet podseća na „Krvave zakone“, uvedene u Evropi u XVI i XVII veku, da bi se „vagabundi“ učinili pogodnim za lokalnu eksploataciju. Za ovu knjigu je bilo najvažnije intenziviranje nasilja nad ženama, što je u nekim zemljama (na primer, u Južnoj Africi i Brazilu) uključivalo i povratak lova na veštice.

Zašto se, posle 500 godina kapitalističke vladavine, na početku trećeg milenijuma, radnici, u masovnim razmerama, definišu kao prosjaci, veštice i odmetnici? Kako su eksproprijacija zemlje i masovna pauperizacija povezani sa stalnim napadima na žene? I šta možemo naučiti o kapitalističkom razvoju, prošlom i sadašnjem, kada ga istražimo s feminističkog stanovišta?

To su pitanja koja sam imala na umu kada sam u ovom radu preispitala „prelazak“ s feudalizma na kapitalizam, iz ugla žene, tela i prvobitne akumulacije. Svaki od tih pojmova oslanja se na neki od pojmovnih okvira koji ovde služe kao referentne tačke: feministički, marksistički i fukoovski. Zato ovaj uvod započinjem nekim zapažanjima o odnosu moje analize prema tim različitim perspektivama.

„Prvobitna akumulacija“ je pojam koji Marks koristi u prvom tomu Kapitala, da bi opisao istorijski proces na kojem je počivao razvoj kapitalističkih odnosa. To je koristan pojam, zato što nudi zajednički imenitelj na osnovu kojeg se mogu konceptualizovati promene koje je pojava kapitalizma izazvala u ekonomskim i društvenim odnosima. Ali, njegov značaj, iznad svega, leži u činjenici da je „prvobitnu akumulaciju“ Marks video kao temeljni proces, otkrivši tako strukturalne uslove za postojanje kapitalističkih odnosa. To nam omogućava da prošlost čitamo kao nešto što opstaje u sadašnjosti i ta namera je od ključnog značaja za upotrebu tog pojma u ovoj knjizi.




Dostları ilə paylaş:
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   29


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə