Slivija Federiči

17. U osvrtu na sve veću pauperizaciju koju je kapitalistički razvoj izazvao širom sveta, francuski antropolog Klod Melasu (Claude Meillasoux) je u svojoj knjizi Žene, hrana i kapital (Femmes, greniers et capitaux, 1975; Maidens, Meal and Money: Capitalism and the Domestic Community, 1981) tvrdio kako ta kontradikcija osuđuje kapitalizam na krizu u budućnosti: „Na kraju, imperijalizam – kao sredstvo za reprodukciju jeftine radne snage – vodi kapitalizam u veliku krizu; naime, iako su tu i dalje milioni ljudi… koji nisu neposredno zaposleni u kapitalizmu… koliko njih je i dalje spremno da trpi društvene lomove, glad i ratove koje ovaj donosi sa sobom, da bi proizvodili za sopstveno izdržavanje i prehranili svoju decu? (1981: 140)

18. Razmere demografske katastrofe izazvane „kolumbovskom razmenom“ i dalje su predmet rasprave. Procene o opadanju populacije u Južnoj i Srednjoj Americi, u prvom veku posle Kolumba, veoma se razlikuju, ali savremeni naučnici su skoro jednoglasni u oceni da su posledice bile takve da se može govoriti o Američkom holokaustu. Andre Gunder Frank piše: „Za nešto više od jednog veka, indijansko stanovništvo je opalo za devedeset i čak devedeset pet procenata, u Meksiku, Peruu i još nekim oblastima.“ (1978: 43) Slično tome, Nobl Dejvid Kuk (Noble David Cook) tvrdi: „Nekih devet miliona ljudi živelo je u granicama današnjeg Perua. Jedan vek posle kontakta, broj stanovnika je iznosio svega jednu desetinu onih koji su tu živeli kada su Evropljani prodrli u andski svet.“ (Cook 1981: 116)

19. O promenama u karakteru ratovanja u ranoj modernoj Evropi videti, Cunningham i Grell (2000), 95–12; Kaltner (1998). Kaningem i Grel pišu: „Devedesetih godina XV veka velika vojska je brojala 20.000 ljudi, do polovine XVI veka bila je duplo veća, da bi krajem Tridesetogodišnjeg rata vodeće evropske države imale aktivne vojske od skoro 150.000 ljudi.“ (2000: 95)

20. Gravira Albrehta Direra nije jedini prikaz „Četvorice jahača“. Tu su i oni Luke Kranaha (1522) i Mateusa Meriana (Mattheus Merian, 1630). Prikazi bojnih polja, pokolja vojnika i civila, sela u plamenu, nizova obešenih tela, suviše su brojni da bi se spomenuli. Rat je verovatno bio glavna tema slikarstva iz XVI i XVII veka, koja je prožimala sve prikaze, čak i one naizgled posvećene svetim temama.

21. Taj ishod otkriva dve duše reformacije: narodnu i elitističku, koje su se ubrzo podelile na suprotne tabore. Dok je konzervativna strana reformacije naglašavala vrline rada i gomilanja bogatstva, narodna strana je zahteva da društvom upravljaju „pobožna ljubav“, jednakost i komunalna solidarnost. O klasnoj dimenziji reformacije videti, Henry Heller (1986) i Po-Chia Hsia (1988).

22. Hoskins (1976), 121–123. Crkva je u Engleskoj, pre reformacije, posedovala između dvadeset pet i trideset procenata seoske imovine. Od te zemlje, Henri XVIII je prodao šezdeset pet procenata. (Hoskins 1976: 121–123) Oni koji su imali najviše koristi od te konfiskacije i onda još revnosnije ogradili stečenu zemlju, nisu bili staro plemstvo, niti oni koji su najviše zavisili od zajedničkih dobara u svom izdržavanju već niže plemstvo i „novi ljudi“, naročito advokati i trgovci, koji su u mašti seljaka bili oličenje pohlepe. (Cornwall 1977: 22–28) Na te „nove ljude“ seljaci su bili skloni da usmeravaju svoj gnev. Dobar prikaz gubitnika i dobitnika u tom velikom transferu zemlje koji je donela engleska reformacija jeste tabela 15 kod Peter Kriedte (1983: 60), koja pokazuje da je između dvadeset i dvadeset pet procenata zemlje koju je crkva izgubila postalo vlasništvo nižeg plemstva. Sledi prikaz najvažnijih rubrika.

Distribucija zemlje po socijalnim grupama u Engleskoj i Velsu

	1436 (bez Velsa)	1690.
Veliki posednici	15–20%	15–20%
Niže plemstvo	25%	45–50%
Nezavisni seljaci	20%	25–33%
Crkva i Kruna	25–33%	5–10%

O uticaju reformacije u Engleskoj na zakup zemlje, videti i kod Kristofera Hila, koji piše:

„Ne treba idealizovati manastire kao trpeljive vlasteline da bi se videlo kako ima istine u žalbama savremenika da novi vlasnici skraćuju i otežavaju zakup i proteruju zakupce… ’Zar ne znate’, rekao je Džon Palmer (John Palmer) grupi zakupaca koju je izbacivao, ’da su kraljevskom milošću srušene sve kuće popova, kaluđera i kaluđerica i da je sada kucnuo čas da i mi džentlmeni porušimo kuće vas sirotih lupeža?“ (Hill 1958: 41)

23. Videti Midnight Notes (1990); videti i The Ecologist (1993); i debatu o „ograđivanju“ i „zajedničkim dobrima“ u The Commoner, naročito br. 2 (septembar 2001) i br. 3 (januar 2002).

24. Ograđivanje je primarno značilo „okruživanje komada zemlje živicom, jarcima ili drugim preprekama za slobodan prolaz ljudi i životinja, pri čemu je živica bila znak isključivog vlasništva i okupacije zemlje. Tako će, pomoću ograđivanja, zajednička upotreba zemlje, obično praćena nekim stepenom zajedničkog vlasništva nad zemljom, biti ukinuta i zamenjena individualnim vlasništvom i zasebnim imanjima.“ (G. Slater 1968: 1–2) Kolektivno vlasništvo nad zemljom je tokom XV i XVI veka bilo ukidano na razne načine. Zakonski načini su bili: a) kada bi jedna osoba otkupila sva imanja i njihova pripadajuća zajednička prava; b) dobijanje posebne kraljevske dozvole za ograđivanje ili usvajanje zakona o ograđivanju u Parlamentu; c) sporazum između vlastelina i zakupaca, overen u Sudu lorda kancelara; d) delimično ograđivanje nekorišćene zemlje od strane vlastelina, prema odredbama Zakona iz Mertona (1235) i Vestminstera (1285). Međutim, Rodžer Maning (Roger Manning) primećuje da su ti „zakonski metodi… često prikrivali upotrebu sile, prevare i zastrašivanja protiv zakupaca.“ (Manning 1998: 259) I E. B. Frajd (E. B. Fryde) piše da su se „stalno zlostavljanje zakupaca, u kombinaciji s pretnjama izbacivanjem, čim se ukaže zakonska prilika“ i fizičko nasilje koristili da bi izazvali masovno proterivanje, „naročito u godinama previranja 1450–85 (to jest, za vreme Rata Ruža).“ (Fryde 1996: 186) Tomas Mor je u Utopiji (1516) izrazio strepnju i pustoš izazvane tim masovnim proterivanjem, kada je govorio o ovcama koje su postale toliko proždrljive i divlje da su „ždrale i gutale čak i ljude“. „Ovce“, dodao je, koje, „proždiru, uništavaju i pustoše cela polja, kuće i gradove.“

25. U knjizi The Invention of Capitalism (2000), Majkl Perelman (Michael Perelman) je naglasio značaj „običajnih prava“ (na primer, prava na lov), primetivši da su ona često bila od životnog značaja, jer je od njih zavisila razlika između opstanka i potpune nemaštine. (str. 38ff)

26. Esej Gareta Hardina o „tragediji zajedničkih dobara“ (Garret Hardin, Tragedy of the Commons, 1968) bio je jedno od glavnih uporišta kampanje u prilog privatizacije zemljišta tokom sedamdesetih godina XX veka. „Tragedija“ se, prema Hardinu, sastojala u neminovnosti hobsijanskog egoizma, kao odlučujuće crte ljudskog ponašanja. Po njemu, u nekoj hipotetičkoj zajednici, svaki stočar želi da maksimalizuje svoj dobitak bez obzira na posledice njegovog delovanja po druge stočare, tako da je „propast sudbina u koju srljaju svi ljudi, svako u potrazi za svojim najboljim interesom“. (Navedeno u Baden i Noonah, eds., 1998: 8–9)

27. „Modernizacija“ odbrane ograđivanja ima dugu istoriju, ali je sa neoliberalizmom dobila novu snagu. Njen glavni zagovornik bila je Svetska banka, koja je od vlada zemalja iz Afrike, Azije, Južne Amerike i Okeanije često zahtevala da privatizuju zajedničku zemlju kao uslov za odobravanje zajmova. (World Bank 1989) Klasična odbrana koristi od povećane produktivnosti na osnovu ograđivanja može se naći kod Harijet Bredli (Harriett Bradley, The Enclosures in England: An Economic Reconstruction, 1968, prvi put objavljeno 1918). Novija akademska literatura je usvojila ujednačeniji pristup proceni troškova i dobitaka, kao u radovima Gordona E. Mingaya (1997) i Roberta S. Duplessisa (1997: 65–70). Bitka oko ograđivanja je danas prešla granice naučnih disciplina, tako da to pitanje razmatraju i kulturolozi. Primer interdisciplinarnog pristupa je i zbirka Richarda Burta i Johna Michaela Archera, eds. Enclosure Acts. Sexuality, Property and Culture in Early Modern England (1994) – naročito eseji Jamesa R. Simeona, „Landlord Not King: Agrarian Change and Interarticulation“ i Wiliama C. Carrolla, „’The Nursery of Beggary’: Enclosure, Vagrancy, and Sedition in the Tudor-Stuart Period“. Vilijam Kerol je primetio kako je još u vreme Tjudora razvijena živa odbrana ograđivanja, kao i kritika zajedničkih dobara, koju su zagovarali glasnogovornici klase kojoj je ograđivanje i bilo u interesu. Prema tom pristupu, ograđivanje je podstaklo razvoj privatnog preduzetništva, koje je sa svoje strane povećalo poljoprivrednu produktivnost, dok su zajednička dobra bila „leglo i utočište lopova, bitangi i prosjaka.“ (Carroll 1994: 37–38)

28. De Vries (1976), 42–43; Hoskins (1976), 11–12.

29. Zajednička dobra su bila mesto narodskih svetkovina i drugih kolektivnih aktivnosti, kao što su sportska nadmetanja, igre i susreti. Kada su bila ograđena, društvenost koja je odlikovala seosku zajednicu bila je ozbiljno narušena. Među obredima kojima je tako došao kraj, bio je i „Molitvena procesija“ („Rogationtide perambulation“, u zapadnim hrišćanskim crkvama, 25. april i tri dana pred Spasovdan ili Vaznesenje Hristovo; prim. prev.) , godišnji obilazak polja, koji je trebalo da blagoslovi buduće žetve, ali koji je sada bio onemogućen ogradama podignutim oko polja. (Underdown 1985: 81)

30. O razbijanju društvene kohezije videti (između ostalog), David Underdown, Revel, Riot and Rebellion: Popular Politics and Culture in England, 1603–1660 (1985), naročito Poglavlje 3, koje opisuje i nastojanja starijeg plemstva da se distancira od nouveaux riches.

31. Kriedte (1983), 55; Briggs (1998), 289–316.

32. Domaća radinost je bila proširenje agrarne, ruralne industrije, koju su kapitalistički trgovci reorganizovali da bi iskoristili veliki rezervoar radne snage nastao ograđivanjem. Tim potezom trgovci su hteli da obore visoke nadnice i moć gradskih gildi. Tako je nastao sistem uslužne proizvodnje (putting-out system) – sistem u kojem su kapitalistički trgovci davali seoskim porodicama vunu ili pamuk za predenje ili tkanje, često i sredstva za rad, a onda preuzimali gotove proizvode. O značaju tog sistema i domaće radinosti za razvoj britanske industrije govori činjenica da je cela tekstilna industrija, najvažniji sektor u prvoj fazi kapitalističkog razvija, bila organizovana na taj način. Domaća radinost je imala dve glavne prednosti sa stanovišta poslodavaca: smanjivala je opasnost od „kombinovanja“ (udruživanja) i obarala cenu rada, budući da je kućna organizacija obezbeđivala radnicima besplatne domaće usluge i podršku dece i žena, koji su bili tretirani kao pomoćnici i dobijali male „sporedne“ nadnice.

33. Nadničarski rad se toliko poistovećivao s ropstvom da su leveleri (Levellers) isključili nadničarske radnike iz glasačkog tela, zato što su ih smatrali nedovoljno nezavisnim od svojih poslodavca, da bi mogli slobodno da glasaju. „Zašto bi neka slobodna osoba od sebe pravila roba?“, pita Lisac, lik iz satire Edmunda Spensera, Mother Hubbard’s Tale (1951). Sa svoje strane, Džerard Vinstenli, vođa Kopača (Diggers) izjavio je da nema nikakve razlike da li neko živi pod vlašću neprijatelja ili brata, ako radi za nadnicu. (Hill 1975)

34. Herzog (1989), 45–52. Literatura o skitnicama je obimna. U najvažnije radove spadaju A. L. Beier (1974) i B. Geremek, Poverty, a History (1994).

35. Fletcher (1973), 64–77; Cornwall (1977), 137–241; Beer (1982), 82–139. Početkom XVI veka pobune zbog ograđivanja uključivale su i niže plemstvo, koje je koristilo mržnju ljudi prema ograđivanju, uvećavanju poseda i pravljenju parkova da bi osiguralo svoje feude. Ali, posle 1549, „vođstvo plemstva u sukobima oko ograđivanja se smanjilo tako da su inicijativu u agrarnim protestima sve više preuzimali mali posednici, zanatlije i radnici iz domaće radinosti.“ (Manning 1988: 312) Tipičnu metu pobuna zbog ograđivanja Mening opisuje kao „stranca“: „Trgovci koji su pokušavali da kupe ulaznicu u plemstvo bili su naročito osetljivi na pobune protiv ograđivanja, kao i farmeri koji su radili na zakupljenoj zemlji. Novi vlasnici i farmeri bili su mete pobuna protiv ograđivanja u 24 od 75 slučajeva koji su došli do Zvezdane palate (Vrhovni sud, The Star Chamber). U srodnu kategoriju spadaju i slučajevi šestorice odsutnih džentlmena.“ (Manning 1988: 50)

36. Manning (1988), 96–97, 114–116, 281; Mendelson i Crawford (1998).

37. Na sve veće učešće žena u pobunama protiv ograđivanja uticalo je i popularno verovanje da se žene nalaze „izvan zakona“ i da mogu nekažnjeno uklanjati ograde. (Mendelson i Crawford 1998: 386–387) Ali, Sud Zvezdane palate se potrudio da ljude uveri u suprotno. Godine 1605, godinu dana posle donošenja zakona o veštičarenju Džejsma I, propisano je da će „ako žene izvrše neovlašćen upad, učestvuju u pobuni ili nečemu sličnom, protiv njih i njihovih muževa biti preduzete mere, tako što će (muževi) platiti kaznu i odštetu, bez obzira da li je upad ili prestup učinjen uz saglasnost muževa.“ (Manning 1988: 98)

38. Videti, između ostalog, Maria Mies (1986).

39. Do 1600, realne nadnice u Španiji su izgubile trideset procenata svoje kupovne moći, u odnosu na stanje iz 1511. (Hamilton 1965: 280) O Revoluciji cena, videti posebno klasično delo Earla J. Hamiltona, American Treasure and the Price Revolution in Spain, 1501–1650 (1965), koje istražuje uticaj američkog blaga na nju; zatim, David Hacket Fischer, The Great Wave: Price Revolution and the Rhythms of History (1996), koja se bavi rastom cena od srednjeg veka do danas – naročito Poglavlje 2 (str. 66–113); i zbornik radova koji je priredio Peter Ramsey, The Price Revolution in Sixteenth Century England (1971).

40. Braudel (1966), Vol. 1, 517–524.

41. Evo kako Peter Krite (Kriedte 1983) sumira ekonomski razvoj iz tog perioda: „Kriza je zaoštrila razlike u primanjima i vlasništvu. Pauperizacija i proletarizacija tekle su uporedo sa sve većom akumulacijom bogatstva… Istraživanje situacije u Čipenhemu, u Kemrbridžširu, pokazalo je da su slabe žetve (krajem XVI i početkom XVII veka) dovele do odlučujućeg pomaka. Između 1544. i 1712, farme srednje veličine su skoro nestale. U isto vreme, udeo imanja sa 90 i više ari zemlje povećao se sa 3% na 14%, a domaćinstava bez zemlje sa 32% na 63%.“ (Kriedte 1983: 54–55)

42. Wallerstein (1974), 83; Le Roy Ladurie (1928–1929). Sve veće zanimanje kapitalističkih preduzetnika za pozajmljivanje novca možda je bio motiv za proterivanje Jevreja iz većine evropskih gradova i zemalja u XV i XVI veku – iz Parme (1488), Milana (1489), Đenove (1490), Španije (1492) i Austrije (1496). Proterivanje i pogromi trajali su ceo vek. Sve dok 1577. Rudolf II nije preokrenuo taj talas, Jevrejima je bilo zabranjeno da žive u većem delu zapadne Evrope. Čim je pozajmljivanje novca postalo unosan posao, ta aktivnost, nekada smatrana nedostojnom hrišćana, bila je rehabilitovana, kao što pokazuje sledeći dijalog između seljaka i imućnog građanina, napisan anonimno, u Nemačkoj, oko 1521:

„Seljak: Šta me dovodi kod tebe? Eto hteo bih da vidim kako provodiš vreme.

Građanin: Kako provodim vreme? Sedim ovde i brojim svoje pare, zar ne vidiš?

Seljak: Reci mi, građanine, ko ti je dao toliko novca da ga po ceo dan samo brojiš?

Građanin: Hoćeš da znaš ko mi je dao novac? Reći ću ti. Seljak pokuca na moja vrata i traži da mu pozajmim deset ili dvadeset guldena. Ja ga onda pitam da li poseduje neki dobar pašnjak ili lepu obradivu njivu. On kaže: ’Da, građanine, imam dobru livadu i lepu njivu, koji zajedno vrede sto guldena.’ Ja mu onda kažem: ’Odlično! Daj livadu i njivu kao zalog i ako se obavežeš da ćeš mi plaćati jedan gulden godišnje na ime kamate, dobićeš pozajmicu od dvadeset guldena.’ Srećan što čuje dobre vesti, seljak odgovara: ’Rado ću se obavezati.’ ’Ali, morem ti reći’, nastavljam ja, ’ako ne budeš na vreme platio kamatu, oduzeću ti njivu i livadu i od njih napraviti svoje vlasništvo.’ Ali to ne brine mnogo seljaka i on mi daje livadu i njivu kao zalog. Pozajmljujem mu novac i on mi redovno plaća kamatu, godinu ili dve; onda naiđe loša žetva i on kasni s plaćanjem. Ja konfiksujem njegovu zemlju, proterujem ga i livada i njiva su sada moje. I to ne radim samo sa seljacima, nego i sa zanatlijama. Ako neki trgovac ima dobru kuću, pozajmljujem mu novac na to ime, i kuća ubrzo pripada meni. Tako sam stekao mnogo vlasništva i bogatstva, i eto zato provodim vreme brojeći pare.

Seljak: A ja sam mislio da se samo Jevreji bave zelenaštvom! Sada čujem da to rade i hrišćani.

Građanin: Zelenaštvo? Ko priča o zelenaštvu? Niko se ovde ne bavi zelenaštvom. Ono što dužnik plaća je kamata.“ (G. Strauss: 110–111)

43. O situaciji u Nemačkoj, Krite piše sledeće: „Novija istraživanja su pokazala da je građevinski radnik u Augzburgu (Bavarska) mogao da normalno izdržava svoju ženu i dvoje dece od svog godišnjeg prihoda, tokom prve tri decenije XVI veka. Od tada je njegov životni standard počeo da opada. Između 1566. i 1575, kao i od 1585. do početka Tridesetogodišnjeg rata, njegova nadnica više nije mogla da obezbedi ni minimum izdržavanja za njegovu porodicu.“ (Kriedte 1983: 51–52) O osiromašenju evropske radničke klase, zbog ograđivanja i Revolucije cena, videti i C. Lis i H. Soly (1979), 72–79. Kako pišu, u Engleskoj je „između 1500. i 1600. cena žita skočila šest puta, a nadnice tri puta. Ne iznenađuje to što su za Frensisa Bejkona radnici i napoličari bili ’skućeni prosjaci’.“ U istom periodu, u Francuskoj je kupovna moć napoličara i nadničara opala za četrdeset pet procenata. „U Novoj Kastilji… nadničarski rad i siromaštvo bili su sinonimi.“ (Ibid.: 72–4)

44. O porastu prostitucije u XVI veku videti, Nickie Roberts, Whores in History: Prostitution in Western Society (1992).

45. Manning (1988); Fletcher (1973); Cornwall (1977); Beer (1982); Bercé (1990); Lombardini (1983).

46. Kamen (1971); Bercé (1990), 169–179; Underdown (1985). Dejvid Anderdaun primećuje: „Mnogi su primetili istaknutu ulogu žena u pobunama (zbog hrane). Godine 1608, u Sauthemptonu, grupa žena je odbila da sačeka odluku veća o brodu natovarenom žitom za London; upale su na palubu i preotele tovar. Za žene se smatralo da su podstakle pobunjenike u incidentu u Vejmautu 1621, dok je Dorčesteru, 1631. godine, grupa (od desetak zatočenica tamošnjeg radnog doma) zaustavila jednu zapregu u pogrešnom uverenju da je natovarena žitom; jedna od njih se žalila na lokalnog trgovca, koji je „najbolje plodove zemlje, kao što su puter, sir, žito, itd., poslao preko mora.“ (Underdown 1985: 117) O učešću žena u pobunama zbog hrane, videti i Sara Mendelson i Patricia Crawford (1988). One pišu da su „žene imale istaknutu ulogu u pobunama zbog žita (u Engleskoj).“ Na primer, „(u) Meldonu, 1629. godine, gomila od preko stotinu žena i dece popela se na brodove da bi sprečila odlazak žita.“ Predvodila ih je „kapetanica En Karter (Ann Carter), koja je posle bila uhapšena i obešena“, zbog svoje uloge u protestu.“ (Ibid.: 385–86)

47. Slični su bili i komentari jednog lekara iz italijanskog grada Bergama, za vreme gladi 1630: „Mahnita gomila napola mrtvih ljudi, koji su sve prolaznike spopadali na ulicama, na trgovima, u crkvama i sa pragova kuća, izazivala je gnušanje i strah, tako da je život postao nepodnošljiv, da ne pričam smradu koji se širio od njih, kao i o stalnim prizorima umiranja… u to ne bi mogao poverovati niko ko to nije doživeo.“ (Navedeno u Carlo M. Cipolla 1993: 129)

48. O protestima tokom XVI i XVII veka u Evropi, videti Henry Kamen, The Iron Century (1972), posebno Poglavlje 10, „Popular Rebellion 1550–1660“ (str. 331–385). Kamen piše da se „Kriza 1595–7 osetila širom Evrope, s poledicama u Engleskoj, Francuskoj, Austriji, Finskoj, Mađarskoj, Litvaniji i Ukrajini. Možda nikada pre u evropskoj istoriji toliko narodnih pobuna nije izbilo u isto vreme.“ (str. 336) U Napulju su pobune izbile 1959, 1620 i 1647. (Ibid:: 334–35, 350, 361-63) U Španiji, pobune su izbile u Kataloniji 1640, u Grenadi 1648, u Kordobi i Sevilji 1652. O nemirima i pobunama u Engleskoj tokom XVI i XVII veka, videti Cornwall (1977), Underdown (1985) i Manning (1988). O pobunama u Španiji i Italiji, videti Braudel (1976, Vol. II), 738–739.

49. O skitnicama u Evropi, pored Beira i Geremeka, videti i Braudel (1976), Vol. II, 739–743; Kamen (1972), 390–394.

50. O porastu kriminala neposredno posle Revolucije cena, videti grafikon na str. 224 ove knjige (str. 151 elektronskog izdanja). Videti i Richard J. Evans (1996), 35; Kamen (1972), 397–403; i Lis i Soly (1984). Lis i Soly pišu kako „raspoloživi dokazi ukazuju da je ukupna stopa kriminala vidno porasla u elizabetanskoj i ranoj stjuartovskoj Engleskoj, naročito između 1590. i 1620.“ (str. 218)

51. U Engleskoj, među elementima društvenosti i kolektivne reprodukcije kojima je došao kraj sa nestankom otvorenih polja i zajedničkih dobara, bile su i procesije koje su se svakog proleća održavale radi blagosiljanja njiva – one se više nisu mogle održavati kada su polja bila ograđena – kao i plesovi koji su se priređivali oko majskog drveta na Prvi maj. (Underdown 1985)

52. Lis i Soly (1979), 92. O instituciji Javne pomoći,videti Germek, Poverty: A History (1994), poglavlje 4: „The Reform of Charity“ (str. 142–177).

53. Yann Moulier Boutang, De l’esclavage au salariat (1998), 291–293. Samo se delimično slažem sa Butangom kada kaže da pomoć siromašnima nije bila toliko odgovor na bedu izazvanu eksproprijacijom zemlje i inflacijom cena koliko mera koja je trebalo da spreči odliv radnika i tako formira lokalno tržište radne snage. (1998) Kao što je već navedeno, Butang prenaglašava stepen mobilnosti osiromašenog proletarijata, pošto ne uvažava poseban položaj žena. Dalje, potcenjuje stepen u kojem je ta pomoć bila posledica borbe – koja se ne može svesti na odlazak radne snage, zato što je uključivala obračune, masovne pohode izgladnelog seoskog stanovništva na gradove (redovna pojava sredinom XVI veka u Francuskoj) i druge oblike napada. U tom kontekstu, nije slučajno to što je Norvič, središte Ketove pobune (1549), ubrzo posle njenog gušenja, postao središte i model za reforme Pomoći siromašnima.

54. Španski humanista Huan Luis Vives (Juan Luis Vives), koji je bio upoznat sa sistemima za pomoć siromašnima u Flandriji i Španiji, bio je jedan od glavnih zagovornika javne milostinje. U svom delu De subvention pauperum (1526) pisao je da „svetovna vlast, pre nego crkva, treba da preuzme odgovornost za pomoć siromašnima.“ (Geremek 1994: 187) Naglasio je i da vlasti treba da pronađu posao za radno sposobne i insistirao da „razuzdanima, pokvarenima, lopovima i dokoličarima treba dati najteže i najslabije plaćene poslove, da bi njihov primer poslužio kao upozorenje ostalima.“ (Ibid.)

55. Glavno delo o usponu radnih i popravnih domova je Dario Melossi i Massimo Pavarini, The Prison and the Factory: Origins of the Penitantiary System. (1981) Autori ukazuju da je glavna svrha zatvaranja bila slamanje osećanja identiteta i solidarnosti kod siromašnih. Videti i Geremek (1994), 206–229. O planovima engleskih posednika za zatvaranje siromašnih u njihovim parohijama, videti Marx, Capital, Vol. 1 (1909: 793). Za Francusku, videti Foucault, Madness and Civilisation (1965; Historie de la folie à l’âge classique, 1961; Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980), naročito poglavlje 2: „The Great Confinment“, str. 38–64 („Veliko utamničenje“, str. 50–73).