U t I c a j p s I h I č k I h I s o c I j a L n I h

Prof. Dr Tadija Eraković

U T I C A J P S I H I Č K I H I S O C I J A L N I H

D E P R I V A C I J A N A R A Z V O J D E C E S P O S E B N I M

O S V R T O M N A D E C U U D O M O V I M A , N E P O T P U N I M

I H R A N I T E LJ S K I M P O R O D I C A M A

1. O b j a š nj e nj e p o j m o v a

Pod pojmom deprivacije treba smatrati lišavanje osobe nekog poželjnog i za osobu značajnog odnosa kao što je emocionalni, socijalni, materijalni, religiozni, profesionalni i dr.
U psihičkom smislu najčešće se pominje odsustvo majčine ljubavi i pažnje. Međutim, retko se pominje otac i drugi članovi porodice: braća i sestre, dede i babe ili prijatelji. U svakom slučaju posledice se mogu odraziti , zavisno od njihovog intenziteta, na sveukupni psihički razvoj.

U socijalnom smislu deprivacije treba posmatrati u ograničavanju, sprečavanju, uskraćivanju društvenih odnosa. Kao posledica mogu se javiti teškoće socijalizacije u uspostavljanju socijalnih komunikacija. Socijalne deprivacije u uslovima života dece u domovima negativno utiču na razvoj jezika i uopšte govorne komunikacije pa i na intelektualni razvoj. Razne psihičke i socijalne deprivacije mogu da budu uzrok poremećaja u ponašanju i poremećaja ličnosti.

U materijalnom smislu treba smatrati deprivacije koje su za dete a i za odrasle od životnog značaja kao hrana, smeštaj, higijenski uslovi, novac i druga dobra za egzistenciju.

U religioznom i uopšte u duhovnom smislu treba posmatrati situacije i stanja življenja gde su lišeni religioznih obreda i crkvenih svečanosti, kulturnih i sportskih aktivnosti, razonode i uopšte rekreacije.

Profesionalne deprivacije su nemogućnost zapošljavanja i profesionalne afirmacije i stvaranja uslova za život.

Pojmom porodice objašnjavamo zajednicu osoba suprotnog pola u bračnim vezama, njihove potomke i druge krvne srodnike. Psihološki značaj porodice se naglašava i ističe njen značaj za socijalizaciju i dalju interakciju u društvenoj sredini.

Uticaj porodice na razvoj dece ne proističe samo iz odnosa roditelji-deca već i odnosa braće i sestara i drugih članova koji žive u porodici /krvni srodnici/, najčešće deda i baba/. Pod pojmom potpune porodice smatramo kada roditelji i deca žive u istoj porodičnoj zajednici. Međutim, ako jedan član porodice nedostaje majka ili otac/vanbračna deca, razvod, smrt i drugi razlozi nestanka jednog od roditelja/ onda se radi o nepotpunoj porodici što se odražava na razvoj i emocionalni status dece. Ako deca nemaju ni oca ni majku onda se deca smeštaju u drugu porodicu ili ustanovu za decu.
Porodični smeštaj je oblik društvenog staranja i zaštite dece koja su ostala bez roditelja ili nemaju povoljne uslove za razvoj u svojoj prirodnoj porodici bilo da je potpuna ili nepotpuna. Može da bude stalan ili privremen što zavisi od kvaliteta odnosa u hraniteljskoj porodici ili odnosa u prirodnoj porodici /normalizovani odnosi u prirodnoj porodici pa se dete može vratiti/.

Dečji domovi ili dom-porodice namenjeni su deci bez roditelja i roditeljskog staranja kada nije moguće da se dete smesti u drugu porodicu na porodični smeštaj ili da bude usvojeno. Domovi su nekada bili organizovani u vidu internatskog smeštaja a sada se pretvaraju u dom-porodice. To znači da deca žive u manjim grupama sa osobom koja je zamena za majku ili oca. Sve se više u svetu popularišu SOS Dečja sela. U Srbiji postoji dva Dečja sela: u Sremskoj Kamenici i kod Kraljeva.

Značaj roditeljske brige za duševno zdravlje dece

Značaj roditeljske brige za razvoj osećanja kao mogućeg puta socijalizacije tokom detinjstva razmatran je u stručnoj literaturi naročito poslednjih decenija.

1. ULOGA MAJKE

Spic( Spitz Rene) govori o problemu dijade kao o prvim odnosima majke i deteta, iz kojih se rađaju uspešni ili neuspešni odnosi proosećanja mišića i mišićne aktivnosti kao osnovnih činilaca u prepoznavanju osećanja, njihovom buđenju i diferenciranju. Špic dalje ističe da odsustvo majke može dovesti do emocionalnog izgladnjavanja a to vodi ka progresivnoj deterioraciji kompletne ličnosti deteta. Disfunkcije na psihičkom planu idu paralelno sa somatskim promenama.
Viktor Smirnof ukazuje na značaj ranog afektivnog lišavanja. Posledice se osećaju kako u fizičkom sazrevanju, tako i u psihosocijalnom razvoju. Osim zadovoljavanja potrebe za hranom, negom i toplotom, nužno je i zadovoljavanje psiholoških potreba. On ukazuje na libidinoznu stranu draženja kožne erogene zone (uzimanje hrane, održavanje čistoće i milovanje), jer to izaziva zadovoljstva koja odstranjuju fiziološku napetost. I Smirnof ukazuje na značaj kontakta na blizinu, poput Špicla i Ribla. Taj kontakt na blizinu je uvek i socijalni kontakt. Dete uvek odgovara na majčina postupanja. Anksiozna klima koju stvara suviše kruta majka ispoljava se čestim plačem ili promenama u ishrani deteta, čiji će se trag naći u psihosomatskim kvalitetima. Odvajanje deteta od majke, odnosno rano afektivno lišavanje, prouzrokuje, po mišljenju mnogih autora, teške posledice na globalnom planu, zahvatajući sva područja psihološkog razvoja, ali afektivno zahvata sposobnost koncentracije i apstrakcije.(strepnja pri svakom nastupu u govoru, čitanju i pisanju).

Zlotović Mišel, takođe ukazuje na probleme razdvajanja deteta od majke ističući da reakcija razdvajanja ima određen tok. Reakcije se javljaju tokom druge polovine prve godine (period objektivnih odnosa, a po Špicu anksioznost osmog meseca), pojačavaju se tokom druge godine, a počinju da se značajnije smanjuju tek oko treće godine. Međutim, posledice se opažaju i kod dece od četiri-pet meseci, ali u manjem obimu. Razdvajanje ima dugotrajne posledice, koje se ogledaju u pojačanoj sklonosti ka strahu, a srazmerne su dužini odvajanja, pri čemu kumuliraju.

Rene Zazo (rene Zazo) sledi psihoanalitički pristup i ističe da je nagon za samoodržanjem – zadovoljenjem potreba za hranom, praćen i rađanjem zadovoljstva koje je libidinoznog karaktera.

Džon Bolbi ( John Bowlbi) smatra najznačajnijim otkrićima upravo ona koja ukazuju da duševno zdravlje zavisi od brige roditelja o detetu u najranijim godinama.

Topao, intiman i trajan odnos dojenčeta i malog deteta sa majkom ili zamenom za majku od temeljnog je značaja za duševno zdravlje. U takvom odnosu i majka i dete nalaze radost i zadovoljstvo (Bowlby). Stanje kada dete nema ovakav odnos Bolbi naziva gubitkom materinske brige, što ima za posledicu poremećaj pihičke organizacije u obliku najrazličitijih reakcija.

Prema Bolbiju (Meni, 1943.) uporedio je 839 dece koja su imala smetnje u ponašanju sa 70.000 dece iz raznih škola u Parizu. Našao je da 60% dece koja su se teško vapitavala potiče iz razorenih domova, dok je kod druge kontrolne grupe, takvih bilo samo 12%. Do sličnih rezultata došao je i Glik (1934), prema Bolbiju. Od 966 maloletnih delikvenata 429 je iz razorenih porodica, a od ovog broja kod 40% (19% od ukupnog broja) propast porodice nastupila je i pre nego što je dete navršilo pet godina.

Čilag i Henri iz Mađarske (1949), prema Bolbiju, ustanovili su da je veća sklonost ka nesretnim slučajevima kod osoba koje su odgojene bez roditelja. Od 100 slučajeva primljenih u bolnicu zbog nesrećnih okolnosti 54% izgubilo je svoje roditelje u ranom detinjstvu, ili su roditelji bili razvedeni.
Bolbi se slaže sa navodima Volfa i Špica o anaklitičkoj depresiji na uzrastu od šest do dvanaest meseci. On ističe da dete tada ima sve karakteristike koje ima depresivni bolesnik. Emocionalni ton karakterišu bojažljivost i tuga, povučenost iz okoline i nesposobnost uspostavljanja kontakata. Uz to, dete gubi na težini i više je sklono infekcijama. Kvocijent razvoja je upravo strmoglav.
Za sve autore koji su se bavili ovim problemom karakteristično je da ističu, prema Bolbiju, nesposobnost deteta za uspostavljanje socijalnih odnosa, iz čega proizilaze svi ostali pšoremećaji. Međutim, postoje razlike među decom, na koje ukazuje Bolbi. Kod dece koja su sklona emocionalnim smetnjama, na uzrastu između pet i osam godina, stanje se može pogoršati, ako dožive odvajanje, dok deca istog uzrasta koja se osećaju zaštićenom i sigurnom mogu podneti odvajanje gotovo bez ikakvih poledica. Važno je kako će dete biti pripremljeno i kako će se sa njim postupati.

Bining je, prema Bolbiju, proučavao 800 kanadske dece i ustanovio da su promene u brzini rasta često emocionalnog porekla, što znači da problemi emocionalnog porekla mogu ubrzati ili usporiti rast dece. Značajni su i Goldfarbovi nalazi u vezi sa poremećajima ličnosti, koji se slažu sa nalazima Benderove i Bolbija. Zavodska deca ispoljavaju agresivnost i razuzdanost u ponašanju. Kod njih nisu razvijeni normalni oblici straha i autoinhibicije. Identifikacije su ograničene i afektivni odnosi su površni i krhki.

Uticaj deprivacija na razvoj dece razradili su Langmajer (Langmeier Josef) i Matejček. Oni pokušavaju da objasne i različite tendencije u literaturi o značaju deprivacija u detinjstvu. Mnogi autori, kao Špic, d. V. Vinikot, Benjamin, Erikson, Bolbi i dr. polaze od psihoanalize, često menjajući svoje stavove i poglede, kao što je to činio i sam Frojd, a kasnije Bolbi. Nasuprot ovim tumačenjima, od posebnog su značaja pokušaji da se pitanje deprivacija objasni teorijom učenja. V. Denis (1935) je posmatrao domsku decu iz teheranskih jaslica, pa je došao do zaključka da njihova mentalna retardacija nije prouzrokovana majčinskom deprivacijom, već da uzroke treba tražiti u nedostatku mogućnosti za učenje. Naročito u ranom uzrastu, ograničena prostorom krevetića, ova deca imaju minimalnu priliku za kretanje i za istraživačku delatnost. Kasnije, iako ostaju u istoj sredini i bez majke popravljaju se kada podsticaj mogu, delimično da obezbede i sama.
Gvajrc (1961. i kasnije), prema Langmajeru i saradnicima, ističe deprivacije kao nedostatak vrednosnih reakcija i učvrščujućih podsticaja. Deprivirana deca, znači, trpe usled nedostatka prilika za operativno uslovljvanje, iako mogu da imaju više prilika za uslovljavanje Pavlovljevog tipa, jer imaju redovnu rutinsku negu.

Razlikovanje posledica psihičkih deprivacija i dalje predstavlja problem. Špic govori o anaklitičkoj depresiji i hospitalizmu, Bolbi o bezosećajnoj psihopatiji, Goldfarb o domskom detetu, ili o deprivacionom sindromu i dr. Većina autora posledice deprivacija izlaže samo na jednom nivou. Ako se opisuju psihopatske pojave kao posledice deprivacija, prema Langmajeru, akcenat se stavlja: (1) na jednostavno povećanje potreba (stimulus seekingbehavibitis); (2) ili na naučeno nepravilno usmerenje potreba (fautty-habitis); (3) ili na nedovoljno organizovanje potrebe (nezreli ego ili defektan super ego); (4) ili na nedovoljno diferenciranu socijalnu ulogu. Potpuna dijagnoza treba da obuhvati usmerenu analizu na sva četiri nivoa: nivo aktivnosti, simptomi, struktura ličnosti i struktura socijalnih uloga.

Deprivacije se različito projektuju u pojedinim periodima razvoja. Rečnik je, po pravilu veoma siromašan i stvara se utisak da su deca uvežbana u korišćenju određenog broja reči a da nisu naučila da govore. Kasno nauče da koriste lične zamenice. Ređaju reči bez rečničkog smisla veoma dugo, čak i posle treće godine. Relativno dobro imenuju stvari na slikama, ali sa zakašnjenjima i teže mogu da izraze radnju i smisao slike, što pretpostavlja shvatanje odnosa među stvarima i pojavama i njihovim simboličnim značenjima. Neiskustvo u upoređivanju stvarnih predmeta sa njihovim grafičkim predstavljanjima dovodi do zakasnelog shvatanja grafičkog znaka uopšte, a to se vidi u karakterističnim pogreškama u čitanju i pisanju u nižim razredima osnovne škole. Ovi poremećaji su, svakako, lakši nego poremećaji percepcije i orjentacije, kao kod razvojnih disleksija encefalopatske etiologije, i često se spontano otklanjaju na višem stepenu zrelosti. Reč je o poremećajima izazvanim nedovoljnom spremnošću da se perceptivni sistemi slova ispune odgovarajućom sadržinom, zaključuje Langmajer.
Drugi karakterističan znak u razvoju govora kod deprivirane dece, prema Langmajeru, jeste osobenost u socijalnom korišćenju govornih manifestacija. Dete se ograničava na komentar događaja i na upozoravajuće iskaze. Razdoblje tzv. Večnog pitanja kod domske dece se takoreći ne javlja, a ono karakteristično zašto se takoreći ne čuje u celom predškolskom dobu. Pričanje o doživljavanju, a posebno izražavanju nade, utehe, želje i budućnosti je izrazito siromašno. Sposobnost konverzacije je na izrazito niskom nivou.
Osim kašnjenja razvoja govora, kasni i razvoj socijalnih i higijenskih navika. U predškolskom dobu zapaža se zakasneli razvoj i fine motorike. Razvoj adaptivnih funkcija (percepcija, manipulacija sa predmetima, igra korišćenja stvari i uopšte manifestacije korišćenja praktične inteligencije) obično je na srednjem nivou. Na testovima inteligencije kod starije deprivirane dece nailazi se na nadmoć praktične komponente. Deprivirano dete ima teškoće i sa uspotavljanjem ranog kontakta, što nije slučaj sa encefalopatskom i mentalno retardiranom decom, zaključuje Langmajer.
Svaki oblik odvajanja i posledice koje se javljaju kod dece nisu identične. Posledice se javljaju u različitim oblicima i stepenu ometenosti. Prema izveštaju koji daje ''Alfa''(1950), a na temelju izveštaja Laskerovog centra za mentalnu higijenu u Jerusalimu, način odvajanja dece u jevrejskim kibucima nije identičan sa odvajanjima dece u privatnim kućama ili zavodima daleko od svojih roditelja. U kibucima se stvaraju prilike za prisan odnos između roditelja i dece. Majka svakodnevno posećuje dete i pošto ono prestane da sisa, roditelji stoje deci na raspolaganju za igru i kontakte po nekoliko sati (razgovaraju, igraju se, nose ih, odvode ih u kraće šetnje). Znači, ovde veze nisu prekinute, već naprotiv, nastoji se da one ojačaju. U poslednje vreme deca posećuju roditelje u njihovom stanu, roditelji im pripremaju hranu i slave praznike i sl. Bolbi kaže da nije sigurno da deca ne trpe pod ovakvim režimom a u Centru misle da ima znakova da deca iz kibuca pokazuju nešto viši stepen nesigurnosti nego druga deca.
Majka ili njena zamena, negovateljica, čini prvo socijalno polje u čijem se središtu dete otkriva i samospoznaje. U tom smislu govore Lurija i Vigotski i kažu da je to susret prvih dvoje ljudi i vidi pokretače aktivnosti psihomotorike već u senzomotornom segmentu. Pokretač pokreta, prema istim autorima, ne nalazi se u strukturama nervnog sistema već u tom prvom intersubjektivnom polju koje se javlja kao matrica svih mogućih drugih intersubjektivnih polja što se razvijaju tokom života i razvoja ličnosti u društvenoj sredini (interpretacija prema Bojaninu). Znači, materinstvo je prvo intersubjektivno polje, naglašava Valon (Vallon). Dijaloški odnos između majke i deteta je nema mimika, ljubljenje udruženo sa pokretom i blagotvornost drugih delova tela koje dete posebno opaža i prooseća svojim težnjama na njihovom putu ka spoljnoj sredini čini strukture kojima se ostvaruje dijaloški odnos između majke i deteta.
U starosti, kada se onemoća i suzi polje egzistencije na meru snage psihičkih i telesnih sposobnosti kojima ličnost raspolaže, materinstvo i zavičajni prostor se ponovo postavljaju kao centralni događaj u svesti osećajnog života (Bojanin).

2. 
   Uloga oca
   

Uloga oca je drugačija od uloge majke. Dete se primarno identifikuje sa majkom u prvim godinama života, do oko pete godine. Kasnije, deca imaju potrebu identifikacije sa ocem. Do pozitivne identifikacije sa ocem dolazi ako je on emocionalno, intelektualno, i socijalno zreo pri čemu će dete prisvajati očeve osobine što je za razvoj dečaka posebno značajno. Prema Vidanoviću i Kolaru, otac, osim što dete više stimuliše, važan je i u modeliranju detetovih agresivnih težnji putem prihvatanja i ugrađivanja zabrana u psihički aparat, formira se super ego u čemu je uloga oca presudna. Međutim, današnjim izmenjenim funkcijama porodice menja se i uloga porodice kao zajednice a time i majke i oca. Majka je zaposlena, otac takođe, a brigu o deci preuzimaju sve više institucije kao predškolske ustanove, pa su tete u vrtiću i neki drugi ljudi koji se tamo kreću, uzori za identifikaciju. U nekim porodicama to će biti neka teta koja ih čuva dok dođe mama ili tata. Onda umorni otac i umorna majka i nemaju nekih posebnih mogućnosti da poklone pažnju detetu. U ovako izmenjenim porodičnim odnosima u odnosu na staru patrijarhalnu porodicu, procesi identifikacije sa ocem i sa majkom i izgrađivanje super ega formira se u specifičnim uslovima. Problem nastaje kada otac postaje u doživljaju dečaka nedostižan ideal, što je onda izvor snažnih frustracija za dete. Ovaj doživljaj kod deteta stvaraju ambiciozni i prezahtevni očevi, koji nikada nisu zadovoljni svijim sinovima. Ovakvo očevo ponašanje može da ima za posledicu da i dete kasnije u razvoju postaje ambiciozno i uspešno ali bez osećanja zadovoljstva svojim uspehom i bez sposobnosti uživanja u životu, zaključuju Vidanović i Kolar. U mojoj savetodavnoj praksi imao sam veliki broj autoritarnih roditelja koji su deci, posebno dečacima, snažno nametali svoj autoritet i zahtevali krajnju poslušnost i uspeh. Konačan rezultat takvih odnosa su odbijanje i pobuna na sve što dolazi od strane oca (mrzim ga, ubiću ga) ili bežanje od postojeće realnosti u sferu patologije. Kruto nametanje sopstvenog ega deci od strane roditelja, vaspitača u domovima za decu, staratelja, stvara tip čoveka bez sopstvenog ega a to dalje znači bez sopstvenog stava. Obično će otac reći: Imam sina, pravog sina. Sluša svog oca. To će isto ponoviti majka: Blago majci, kako nas sluša... A kada odraste dete i sve više napušta porodični krug i otima se uticaju roditelja, onda sledi konstatacija: Dobiće batine čim se vrati pa neće ići bez pitanja, bar za mesec dana. Majka će dodati: Ne znam šta se desilo sa našim detetom kao da mu je nešto popilo pamet. Uopšte ne sluša. Želja roditelja da ugrade svoje stavove u dečiju psihičku strukturu jako je naglašena kod velikog broja roditelja. U tome ne treba preterivati, već treba imati meru u izgrađivanju super ega. Ako se u tome pretera, dete neće imati svoje JA već će udovoljavati roditeljima i drugim osobama ili će reagovati agresijom i bežanjem.

Za prevenciju ovakvih pojava značajna je i očeva prisutnost u porodici, u procesu vaspitanja dece i naravno njegova emocionalna prisutnost. Suviše strogi i zahtevni očevi a nedovoljno emocionalno angažovani doprinose razvoju strogog i kažnjavajućeg superega koji stalno stvara preterano osećanje odgovornosti, stalnu potrebu da se bude dobar, uspešan, da se ne pogreši i pojačano osećanje krivice. '' Šta to radiš Petre, što tučeš oca?! Moram da ga tučem jer neće da jede pa će komšije reći da nećemo da ga hranimo. Neće da jede pa bruka porodicu. Bogami, tukao je i on svoga oca jer je išao po selu da traži cigare a kući je imao svega.
Za mentalno zdravlje dece sa aspekta porodice izuzetno je značajno da u porodici vladaju prijatni emocionalni odnosi. Bitno je poverenje i međusobna tolerancija i uspeh će doći sam po sebi uz pomoć motiva za rad. Važnije je dobro raspoloženje nego izrađen domaći zadatak ili dobre ocene.
Izvršiti klasifikaciju i ponašanje roditelja na dobre ili loše nije dobro. To je jednostavno nemoguće ukoliko se ne analiziraju njihovi međusobni odnosi. Može se reći da su roditelji pojedinačno ocenjivano normalni ljudi tj. mentalno zdravi, radni i savesni na poslu i u komunikacijama sa drugim osobama, ali u međusobnim odnosima je sasvim drugačije. Odnosi su bolesni i nepodnošljivi ne samo za supružnike već posebno za decu što ima za posledicu mentalno propadanje članova porodice. Ukoliko se porodični odnosi supružnika ne mogu iskreno popraviti onda je bolji razvod braka. Međutim, imamo roditelje koji su posmatrano pojedinačno vrlo različiti po obrazovanju, navikama, emocionalnim stavovima, moralnim vrednostima, karakteru, temperamentu, odnosu prema deci, prema partneru, prema poslu i dr. Ako pak pokušamo da na osnovu mog iskustva u savetodavnoj praksi i na osnovu literature, posebno Nevenke Tadić, mogli bi izdvojiti sledeće tipove roditelja:

1. 
   Sigurni roditelji imaju poverenja u dete i u sebe. Ne ometaju decu u njihovim aktivnostima, igri, interesovanjima i koji osećaju značaj afektivnih stavova u svojim vaspitnim metodama, podižu zdravu decu koja se razvijaju brzo i bez mnogo konflikata koji bi dovodili do regresije i do izgrađivanja neurotičnih i drugih mehanizama odbrane.
   
2. 
   Agresivni roditelji odgajaju agresivnu ili bojažljivu decu. Usled poistovećivanja sa agresivnim roditeljem i deca postaju agresivna ili pak agresivni roditelji izazivaju pojačanu strepnju i strah od kazne pa deca postaju bojažljiva.
   
3. 
   Tip roditelja koji dugo zadražava decu u položaju zavisnosti kao na primer: hrane ih, kupaju, čine im usluge raznih vrsta do kasnog detinjstva, spavaju sa njima, spremaju im odelo, knjige, pišu domaće zadatke, vode ih u školu ili kupovinu, vode ih kod drugova i drugarica da se druže i sl. Ovaj tip roditelja drži decu u položaju zavisnosti i ometaju njihovo osamostaljivanje i samostalno odlučivanje.
   

Osim ove grube podele, često se sreću i potpuno različiti stavovi kao npr. otac strog, majka ima zaštitnički stav, otac nezainteresovan za porodicu jer je uspešan i poslovan čovek (ili je bezosećajni alkoholičar), majka ambivalentna, stroga do krajnjih granica a onda zaštitnička, popustljiva, snishodljiva a sl. Ako se u ove odnose upliću i baba i deda stvar dobija drugaćija obeležja. Uticaj dede i babe može biti izuzetno pozitivan jer često oni unučad izvedu na pravi put. Međutim, ako se jave sukobi i protivurečni stavovi između dece, babe, snahe, zeta, sina kćeri u pogledu međusobne netrpeljivosti i načina vaspitanja problem postaje složen.

* * *
I naše istraživanje je pokazalo da deca bez roditelja koja žive u instituciji pokazuju slabije rezultate nego njihovi vršnjaci koji žive sa svojim roditeljima. Uzorak je obuhvatio 63 učenika (A grupa) bez roditeljskog staranja i 63 učenika (B grupa) koji žive kod roditelja. Svi pohađaju iste razrede i ujednačeni su po starosti. '' A'' grupa pokazala je slabija postignuća na WISC – testu. Među učenicima bez roditeljskog staranja (A grupa) više je učenika sa disharmoničnim razvojem intelektualnih sposobnosti. Bilo je 32% učenika sa razlikom većom od 15 poena između verbalnih i manipulativnih sposobnosti a u ''B'' grupi 17% učenika.

Intelektualne sposobnosti učenika ''A'' grupe kreću se od ispodprosečnih kao najviše zastupljenih (52%) prema prosečnim rezultatima (36%). U ''B'' grupi rezultati se kreću od prosečnih kao najviše zastupljenih (60%) prema iznad prosečnim (27%). Bolje rezultate postiže ''B'' grupa i na verbalnim i na manipulativnim skalama WISC-a.

Postoje razlike i na nivou socijalne integracije i socijalne zrelosti (SQ). U dece bez roditelja SQ iznosi u proseku 97, a kod dece koja žive kod roditelja 1005, pri čemu je koeficijent varijacije – disperzija rezultata 25% u ''A'' grupi, a 11% u ''B'' grupi (kontrolna grupa koja živi kod roditelja).
Bolji uspeh u školi postižu učenici ''B'' grupe jer je 83% odličnih i vrlo dobrih a u ''A'' grupi samo 16%.
Ponašanje u školi takođe je primerenije i bolje kod učenika ''B'' eksperimentalne grupe. Učenici ''A'' grupe na časovima su nemirni, ustaju često sa svog mesta, pričaju, svađaju se, zadirkuju druge, uzimaju im stvari, ne rade domaće zadatke, prepisuju od boljih učenika, zaboravljaju šta je trebalo da urade, ne razumeju šta ih nastavnik pita, ljute se što im se daje slaba ocena, odustaju od učenja, teško pišu

( disgrafija česta), teže čitaju (disleksija) i problemi sa matematikom (diskalkulija). Takođe smo našli značajne razlike i u psihomotornoj organizaciji tipa dispraksičnog deteta (nespretnog).

Kad smo primenili vežbe stimulacije razvoja učenika ''A'' grupe u trajanju od 6 meseci došlo je do značajnog poboljšanja u svim varijablama ispitivanja. Primenjivali smo metode opšte reedukacije psihomotorike, vežbe za učenike sa perceptivnim teškoćama u učenju, vežbe za disgrafiju, disleksiju, za elementarne logičke strukture (kod diskalkulija). Uveli smo u rad osoblje ustanove u kojoj su deca smeštena, radi većeg govornog kontakta osoblja sa decom uz visok nivo empatije i međusobne tolerancije.
Posle 6 meseci utvrdili smo da je napredovanje učenika ''A'' grupe (u domu) bilo brže nego u učenika ''B'' grupe pod uticajem procesa sazrevanja. Razlike su značajno smanjene ili su u nekim varijablama izjednačene (elementarni pokreti, motorika prstiju, ravnoteža, koordinacija). Znatno je smanjen i broj sinkinezija (nevoljni pokreti), a što ukazuje na poboljšanje i sazrevanje tonusa mišića.
Na kraju, možemo zaključiti da primenom stimulativnih vežbi i izmenjenih mentalnohigijenskih uslova života učenici mogu brže da napreduju i pored činjenice da žive u instituciji (Eraković T.).

Zanemarivanje i zlostavljanje dece kao uzrok narušavanja mentalnog zdravlja, poremećaja ponašanja i učenja

Zanemarivanje i zlostavljanje dece je ogromnih razmera u svim zemljama. Može se definisati kao nebriga ili prepuštanje da se deca sama snađu bez obzira šta im se može desiti. To znači da se zanemaruju njihove potrebe, kao na primer: hrana, obuća, odeća, higijenski uslovi života, a zatim vspitanje, obrazovanje, emocionalna hladnoća ili indiferentan odnos prema detetu, nedostatak socijalne komunikacije i dr. Dete želelo da ide u školu, ali ga niko ne šalje u školu. Htelo bi da razgovara, ali ga niko ne sluša. Želelo bi da ima društvo, ali društvo nema i sl. Zanemarivanje stavlja decu u kategoriju dece pod rizikom. Za očekivati je da se takva

deca neće razvijati kao njihovi vršnjaci koji odrastaju pod boljim uslovima. Teškoće se javljaju i kao usporen i disharmoničan razvoj strukture psihomotornog sprega ( nervne, psihičke i fizičke funkcije). Takvu decu prepoznajemo kao neurednu, loše obučenu, gladnu, bolešljivu a potom kao emocionalno i socijalno neadaptiranu. Sada ih ima u tako velikom broju da se vide na svakom mestu u naselju (na stepeništima, na ulicama prose, skupljaju se i spavaju na skrovitim mestima, duvaju lepak, piju alkohol, puše i koriste razna (dostupna) narkotička sredstva koja im daju dileri, a kad postaju zavisni moraju da kradu i da obezbede pare za kupovinu droga od istih dilera koji su ih uvukli u bolest zavisnosti).

Zlostavljanje i zanemarivanje dece može da bude pre svega u porodici, a potom u zabavištu, školi, na ulici, u okviru huliganskih grupa, odraslih građana sa psihopatskim karakterom i sl. Oblici zlostavljanja su brojni, a ističemo najčešće:
U porodici:

Fizičko zlostavljanje (kažnjavanje), kao batine tvrdim predmetima, šamaranje, teglenje za uši, čupanje kose, zatvaranje u prostoriju, uskraćivanje hrane, vode, uskraćivanje ljubavi i pažnje (neću da govorim s tobom sve dok ne popraviš ocene), vezivanje za ograde, radijatore, vrata i sl. (da ne pobegne).

U zabavištu:

• 
  moraš da pojedeš sve što ti se da (ako ne pojedeš, onda ćeš umreti, nećeš porasti, niko te neće voleti);
  
• 
  moraš da spavaš;
  
• 
  moraš da piškiš;
  
• 
  moraš da slušaš.
  

U školi :

Mnoga deca školu i odnose u njoj doživljavaju kao nešto zastrašujuće. To je mesto gde te procenjuju, ocenjuju, rangiraju, proveravaju, isteruju sa časa, upoređuju i sl. Kruta školska struktura, bez vidno izraženih emocija od strane osoblja, bez jasne empatije, dolazi do većih poremećaja kod znatnog broja učenika ( bežanje, izostajanje, prkos, agresija, tuče, zlostavljanje slabijih i dr.). ovakva školska čvrsta struktura (čvrsta ruka) uzrok je i mnogih tragičnih događaja (samoubistva zbog slabih ocena ili ubistvo osobe za koju se misli da je uzrok patnje). U školi je ceo personal zajedno sa učenicima međusobno indukovan, i svi pate i strahuju. Potrebno je odnose u školi postaviti tako da je važnije negovanje emocija i prijatnih socijalnih odnosa – komunikacija (personal škole – učenik) nego učenje školskog gradiva. Ako nešto i nije naučeno, nije važno, naučiće se drugi put. Bitno je da svi žele (osoblje i učenici) da se osećaju prijatno i da se raduju međusobnim susretima, a ne u smislu: Nisam ja tvoj drug gelipteru jedan! Iz neprijatne atmosfere javljaju se brojni simptomi poremećaja ne samo učenika već i osoblja škole.

Zlostavljanje u širem okruženju

Pod ovim podrazumevamo socijalno okruženje gde se deca kreću (naselje, ulica). Oblici zlostavljanja su brojni, kao na primer:

• 
  nagovaranje pod pretnjom da se izvrše krivična dela ili prekršaji (moraš da tokom noći uđeš u prodavnicu i da doneseš piće, čokolade i sve ostalo, pun džak. Ako to ne uradiš kako treba, bićeš uštrojen!).
  
• 
  seksualno zlostavljanje dece
  
• 
  naterivanje da se upotrebi droga kao oblik blaženstva (uzmi probaj), budi džek, ni valjda budala da odbiješ...).
  

Psihičko i fizičko zlostavljanje dece mogu imati trajne a ređe privremene posledice po duševno zdravlje. Kao na primer indukovano nasilje.''Zašto tučeš, Đuro, oca? Pa i on je tukao svog oca. Neće ništa da radi, a neće ni da jede. Narod će reći da mu ne damo.'' Da se zapamti: Uvek nasilje izaziva drugo nasilje i postaje obrazac ponašanja.

Z A K LJ U Č A K

Kroz dugu istoriju ljudske civilizacije pa sve do današnjih dana, deca su ugrožavana. Invalidna deca su nekada bacana u provaliju / stara Grčka sa Tajget planine/ ili su korišćena za zabave i prošnju. I danas decu sakate da bi izazvali sažaljenje ljudi kroz davanje pomoći/ primer iz mog iskustva sa malim Čarlijem koji je imao 27 posekotina na glavi/. I danas decu plaše sa vešticama, vampirima, cigankama jer ''ako nisi dobar odneće te Ciganka''. Plaše ih raznim drugim situacijama i stvarima. Nekada se to radi zbog bezbednosti a ponekad iz neznanja ili želje da detetu bude bolje: ''Moraš sve da pojedeš ili te neću voleti'' ili ''Ako ne jedeš razbolećeš se pa možeš umreti''. ''Nemoj da ideš po mraku, poješće te mrak'', a to znači da ima nešto u mraku kao vuk, vampir ili sl.

Stručna i naučna literatura o zaštiti dece korespodentna je sa bajkama i uopšte sa književnošću za decu. U bajkama se mogu prepoznati brojni primeri dečjeg straha, nezaštićenosti, materijalne i socijalne ugroženosti. U stručnoj literaturi ističe se zlostavljanje, zloupotreba, kidnapovanje, ostavljanje dece u kontejnerima i autobuskim stanicama i sl. To imamo i u bajkama: Vuk i sedam jarića/ koza je samohrana/ tata se ne pominje/ i ako je stara mora da se brine da nabavi hranu za brojnu decu. Vuk je gladan i služi se prevarama da bi ušao u kuću i pojeo jariće. To je lako prevesti na stvarni život. Puno je samohranih majki bez muževa. Decu ostavljaju kod kuće dok negde rade. Šta će se kući desiti ne može se ni pretpostaviti. Možda će ih neko kidnapovati, ubiti, odneti... Ivica i Marica su lep primer napuštanja dece. Zla maćeha ne voli pastorčad pa se trudi da ubedi muža da se dece oslobode zatim ih odvode daleko u šumu da se ne bi vratili. Ako ih pojede vuk nije ni važno. U svakodnevnom životu imamo bezbroj sličnih ili istovetnih situacija. Razmislite o dečjim problemima i proverite šta sami možete uraditi da deci bude bolje.''Korisno je pronaći vremena da se sagnete i pomaknete puža sa trotoara na vlažnu zemlju umesto da ga zgazite, jer iako ne možemo da zaustavimo svu patnju ovog sveta, to ne znači da ne bi trebalo da zaustavimo onu koju možemo''.

Literatura:

Eraković, T. : Poučnik za očuvanje mentalnog zdravlja, Budućnost, Novi Sad, 2004.
Eraković, T.: Teške Godine, SOS Dečje selo, Sremska Kamenica, 1995.
Eraković, T. : Poslovne i školske komunikacije, Misao, Novi Sad, 2006.
Stevan Konstantinović i saradnici: Bezbednosna kultura i bajke, Zmaj, Novi Sad, 2006.
Bowlby, John: Materinska briga za dijete i duševno zdravlje, Zaštita zdravlja, Zagreb,

1953.

Langmejer Josef: Psychica deprivace, V. Detstyi, Hvicenup, ZN, Praha, 1974.