Elektromagnetna zračenja

ELEKTROMAGNETNA ZRAČENJA

• ELEKTROMAGNETNA ZRAČENJA

• TALASNO – KORPUSKULARNE PRIRODE

• Pitanje prirode svetlosti privlačilo je pažnju istraživača još od najranijih vremena.

• Međutim, prve naučne teorije o prirodi svetlosti datiraju iz XVIIveka.

• Shvatanja o prirodi svetlosti znatno su menjala s razvojem nauke, tako da se ni danas taj problem ne smatra potpuno okončanim.

• Izučavajući prirodu svetlosti Isak Njutn je postavio 1675. godine teoriju, po kojoj se svetlost svodi na kretanje veoma malih i brzih čestica, tzv.korpuskula, čije se kretanje pokorava zakonima klasične mehanike.

• Time je Njutn postavio tzv. korpuskularnu teoriju o prirodi svetlosti.

Prema ovoj teoriji, svetlost se od svetlosnog izvora prostire u vidu čestica na sve strane.

• Prema ovoj teoriji, svetlost se od svetlosnog izvora prostire u vidu čestica na sve strane.

• Odbijanje svetlosti tumačeno je kao odbijanje elastičnih lopti od prepreke. Različite boje tumačene su kao postojanje čestica različite veličine.

• Holandski naučnik Kristijan Hajgens postavio je, skoro u isto vreme, talasnu teoriju o prirodi svetlosti.

• Prema ovoj teoriji, svetlost je talasne prirode.Odbijanje svetlosti objašnjava se isto kao i odbijanje svakog drugog talasa,dok su boje svetlosti opisivane postojanjem svetlosti različitih talasnih dužina.

• Međutim, kada je Maksvel 1863. godine postavio teoriju elektromagnetnih talasa, mnogi naučnici su smatrali da je Hajgensova teorija o talasnoj prirodi svetlosti jedina ispravna.

• Talasna priroda svetlosti kasnije je potvrđena interferencijom, difrakcijom i polarizacijom svetlosti.

Ova teorija nije mogla da prevagne u to vreme, jer  je Njutn još uvek bio jak autoritet u odnosu na Hajgensa.

• Ova teorija nije mogla da prevagne u to vreme, jer  je Njutn još uvek bio jak autoritet u odnosu na Hajgensa.

• Međutim, kada je Maksvel 1863. godine postavio teoriju elektromagnetnih talasa, mnogi naučnici su smatrali da je Hajgensova teorija o talasnoj prirodi svetlosti jedina ispravna, a da Njutnovu korpuskularnu teoriju treba odbaciti.

• Posle ovoga prevagu je dobila talasna teorija svetlosti, tim pre što su se njome lako opisivale mnoge svetlosne pojave – odbijanje, prelamanje, poralrizacija, interferencija i difrakcija svetlosti.

• Dalja istraživanja svetlosti pokazala su da svetlost ima identična svojstva kao i ostali elektromagnetni talasi i da je među njima jedina razlika u talasnoj dužini - za vidljivu svetlost ona iznosi od 380 - 760 nm.

Talasna teorija nije mogla da objasni neke pojave vezane za EM talase vrlo visokih frekvencija - infracrveno zračenje, vidljiva svetlost, ultraljubičasto zračenje, X-zraci, -zraci.

• Talasna teorija nije mogla da objasni neke pojave vezane za EM talase vrlo visokih frekvencija - infracrveno zračenje, vidljiva svetlost, ultraljubičasto zračenje, X-zraci, -zraci.

• Zatim :

• zakon zračenja apsolutno crnog tela,
• fotoefekat,
• pojavu atomskih spektara itd...

• Nedostaci Maksvelove teorije su doveli do razvoja kvantne fizike.

Nemački naučnik Plank 1900. godine, proučavjaući problem zračenja apsolutno crnog tela, postavio je teoriju kvanta.

• Nemački naučnik Plank 1900. godine, proučavjaući problem zračenja apsolutno crnog tela, postavio je teoriju kvanta.

• On je pretpostavio da se zračenje tela vrši u strogo određenim količinama energije, tzv. kvantima.

• Ova teorija kao da ide na ruku Njutnovoj korpuskularnoj teoriji i pored toga što se kvanti energije ne zamišljaju kao čestice u mehaničkom smislu , već kao fotoni svetlosti , koje prvenstveno karakteriše energija kojom raspolažu.

• Koristeći kvantnu teoriju, Ajnštajn je uspeo da objasni fotoelektrični efekat1905. godine i za to je dobio Nobelovu nagradu.

• Istraživači su bili u dilemi.

• Za koju se teoriju opredeliti?

• Pokazalo se da su i jedna i druga teorija pogodne za objašnjenje nekih svetlosnih pojava.

• Ovu dilemu rešio je 1924. godine francuski naučnik Luj de Brolj. On je uveo pretpostavku da se svetlosti pa i svakoj čestici u kretanju može pripisati i talasna i korpuskularna priroda.

• Kasnije je to nepobitno dokazano.

ZAKONI ZRAČENJA APSOLUTNO CRNOG TELA

• ZAKONI ZRAČENJA APSOLUTNO CRNOG TELA

• Usled termalnog kretanja molekula i atoma, svako telo na temperaturi iznad apsolutne temperature zrači elektromagnetne talase.

• Sa porastom temperature raste intenzitet termalnog kretanja i količina zračenja koje ono emituje.

• Promena temeprature tela u znatnoj meri utiče i na vrstu zračenja.

• Eksperimentalno je utvrđeno da telo na temperaturi oko 500⁰C zrači vidljivu crvenkastu svetlost.

• Spektralna raspodela emitovane svetlosti menja se sa promenom temperature.

• Na istim temeraturama bolje zrače tela koja bolje apsorbuju toplotno zračenje.

• Glavni faktor koji utiče na ovaj proces je boja tela.

Tela crne boje više zrače od tela drugih boja.

• Tela crne boje više zrače od tela drugih boja.

• Tela crne boje takođe više i apsorbuju toplotu od tela drugih boja.

• Takvo telo koje predstavlјa idealni apsorber i emiter zračenja zove se - apsolutno crno telo.

• Približno crno telo se može napraviti pomoću šupljine sa unutrašnjim zidovima obloženim (metalom) materijom koja savršeno reflektuje elektromagnetne talase i koje ima veoma malu rupu na površini.

• Zračenje ulazi kroz rupu i biva zarobljena unutar šupljine, koja ga apsorbuje kao crno tijelo.

• Sa druge strane, kada se šupljina zagreva do temperature T na površini tijela, zračenje napušta šupljinu koja time postaje savršen emiter.

• Sa porastom temperature šupljina počinje da isijava.

Kirhofov zakon

• Kirhofov zakon

• Eksperimentalno utvrdio da je ukupna izračena energija nekog zagrejanog tela E srazmerna njegovoj emisionoj moći I (intenzitet), površini tela S i vremenu zračenja t:

• Emisiona moć zagrejanog tela – količina energije koju zrači telo sa jedinične površine u jedinici vremena:

• Energija koja sa jednog tela padne na drugo telo se apsorbuje, reflektuje ili propušta, te je:

• Odnosno:

• gde su: α- koef. apsorpcije,

• r - koef. refleksije,

• τ – koef. transmisije

Ako je:

• Ako je:

• α = 1 – apsolutno crno telo – apsorbuje svu energuju koja padne na njega
• r = 1 – apsolutno belo telo – reflektuje svu energuju koja padne na njega
• τ =1 – dijatermičko telo – apsolutno propustljivo telo.

• Proučavajući odnose apsorpcione i emisone moći Krihof je došao da važnih zaključaka – objedinjenih u Kirhofovom zakonu.

• Kirhofov zakon: odnos između emisionih moći ma kojih dveju površina na datoj temperaturi jednak je odnosu njihovih koeficijenta apsorpcije, tj.:

• Odnos emisione i apsorpcione moći nekog tela zavisi od njegove prirode.

• Što je veća sposobnost tela da aporbuje zračenje, veća mu je i sposobnost da emituje isto.

• Kirhof je eksperimentalno dokazao da emisona moć jednod tela zavisi od talasne dužine emitovanog zračenja i njegove aposlutne temeprature:

Eksperimentalno se pokazalo se da u stanju ravnoteže emitovano zračenje ima dobro definisanu, neprekidnu distribuciju energije: da svakoj talasnoj dužini (frekvenciji) odgovara neka gustina energije koja zavisi od hemijske strukture objekta ali ne zavisi, recimo, od njegovog oblika, već samo od temperature, kao na slici.

• Eksperimentalno se pokazalo se da u stanju ravnoteže emitovano zračenje ima dobro definisanu, neprekidnu distribuciju energije: da svakoj talasnoj dužini (frekvenciji) odgovara neka gustina energije koja zavisi od hemijske strukture objekta ali ne zavisi, recimo, od njegovog oblika, već samo od temperature, kao na slici.

• Spektralna raspodela

• gustine energije za

• različite temperature

• crnog tela.

Kvantna svojstva elektromagnetnog zračenja.

• Kvantna svojstva elektromagnetnog zračenja.

• "Ultravioletna katastrofa".

• Rejli i Džins su pokušali da objasne eksperimentalnu krivu gustine energije zračenja apsolutno crnog tela u(ν) (zagrejanog tela) u vidu elektromagnetnih talasa tako da su njegove atome poistovetili sa oscilatorima (naelektrisane čestice – električnim dipolima) koji pri svom oscilatornom (ubrzavajućem) kretanju stvaraju elektromagnetno zračenje.

• Energija oscilatora kontinualno

• zavisi od temperature:

• - Bolcmanova konstanta

• Rezultat je kriva koja pokazuje

• poklapanje sa eksperimentom samo

• u oblasti niskih frekvencija

• (velikih talasnih dužina).

Plankov zakon zračenja

• Plankov zakon zračenja

• Pokušaji teorijskog odredjivanja emisione moći zračenja apsolutnog crnog tela sa aspekta klasične fizike nisu bili uspešni.

• Maks Plank (1900.) uzima da se energija oscilatora (rezonatora) ne menja kontinualno, već diskretno, u koracima – kvantima (tj. da je kvantovana veličina).

• Energija kvanta je funkcija frekvencije ν.

• Energija može da im se promeni samo za tačno određen iznos energije:

• gde je n=0,1,2,3.. –kvantni broj

• (celobrojne vrednosti)

• - Plankova konstanta.

Plankov zakon zračenja : Plankov zakon zračenja definiše gustinu energije zračenja crnog tela kao funkciju temperature T i frekvencije ν:

• Plankov zakon zračenja : Plankov zakon zračenja definiše gustinu energije zračenja crnog tela kao funkciju temperature T i frekvencije ν:

• Ona se tačno uklapa u rezultate raznih eksperimenata distribucije zračenja, prikazanih na prethodnoj slici (graf. 1b).

Štefan-Bolcmanov zakon

• Štefan-Bolcmanov zakon

• Eksperimenti pokazuju da je brzina gubitka toplote direktno poroporcionalna četvrtom stepenu njegove temeprature i da je za crna tela veća nego za bela, kao i za tela veće površine:

• gde su :

• σ – Štefan - Bolcmanova konstanta,

• S – površina tela, a e – emisivnost:

• za crna tela e=1, za bela e=0.

• Ts – temperatura okoline;

• Tt – temperatura tela.

Štefan-Bolcmanov zakon: Energija koju izrači apsolutno crno telo sa jedinice površine u jedinici vremena (intenzitet ili ukupna snaga po jedinici površine isijane energije - emisiona moć) proporcionalna je četvrtom stepenu njegove apsolutne temperature:

• Štefan-Bolcmanov zakon: Energija koju izrači apsolutno crno telo sa jedinice površine u jedinici vremena (intenzitet ili ukupna snaga po jedinici površine isijane energije - emisiona moć) proporcionalna je četvrtom stepenu njegove apsolutne temperature:

• - Štefan - Bolcmanova konstanta

• Emisiona moć I (sposobnost) bilo kojeg tela zavisi od relativne emisione sposobnosti tela e (0 < e < 1), koja je karakteristika materijala i strukture površine tela koje zrači.

• Iz Plankovog zakona

• zračenja Štefan –

• Bolcmanov zakon :

Vinov zakon: talasna dužina koja odgovara maksimalnoj emitovanoj energiji obrnuto je proporcionalna odgovarajućoj apsoplutnoj temperaturi:

• Vinov zakon: talasna dužina koja odgovara maksimalnoj emitovanoj energiji obrnuto je proporcionalna odgovarajućoj apsoplutnoj temperaturi:

• Vinova konstanta –

• Merenjem te talasne

• dužine možemo da

• odredimo kolika je

• temperatura površine

• objekta koji zrači.

• Iz Plankovog zakona

• zračenja Vinov zakon:

FOTOELEKTRIČNI EFEKAT

• FOTOELEKTRIČNI EFEKAT

• Pojava da neki metal kada se osvetli

• zrači elektrone – Herc 1887. godine.

• Ovaj proces je (kao i zračenje crnog tela) bio u

• suprotnosti sa klasičnom fizikom.

• Eksperimentalno ustanovljene osobine:

• Kada EM zračenje dođe na metal elektroni bivaju odmah izbačeni;
• Menjanjem frekvencije upadnog zračenja uočava se granična frekvencija ispod koje se efekat ne ispoljava;
• Menjanje intenziteta zračenja ne utiče na kinetičku energiju elektrona;
• Broj emitovanih elektrona je srazmeran intenzitetu EM zračenja;

• Osobine koje je predviđala klasična fizika:

• Elektroni ne bi trebalo da budu izbačeni odmah – dok ne nakupe dovoljno energije;
• Promena frekvencije zračenja ne bi smelo da utiče na proces;
• Povećanjem intenziteta bi trebalo da raste kinetička energija elektrona a ne broj emitovanih elektrona;

•  

1905. god, fotoefekat je

• 1905. god, fotoefekat je

• objasnio Ajnštajn (dobio

• Nobelovu nagradu za to 1921.

• godine).

• Polazna pretpostavka –

• EM zračenje je kvantovano – sastoji se iz “čestica”.

• Kvant EM zračenja – foton:

• Energija se niti zrači niti apsorbuje u proizvolјnim iznosima već samo u tačno određenim.

• Posledica: kinetička energija fotoelektrona je

• jednaka razlici energije fotona i izlaznog rada:

• Granična frekvencija (ispod koje

• se on ne dešava) fotoefekta se dobija

• u graničnom slučaju :

•  

MODELI ATOMA

• MODELI ATOMA

• U današnje vreme je poznato da se atom sastoji od relativno malog pozitivno naelektrisanog jezgra (≈10−15m) oko kojeg se kreću negativni elektroni na relativno velikom rastojanju (poluprečnik atoma ≈10−10m).

• Prvi model atoma je statički model - Tomsonov model: atom jeste neutralan ali ima u sebi i + i – naelektrisanja – 1903. model “puding sa šlјivama” u kome elektroni “plivaju”-osciluju oko ravnotežnih položaja u “moru” pozitivnih naelektrisanja.

Drugi model atoma je predložio Raderford(1911.) na osnovu eksperimenata sa rasejanjem α-čestica (jezgra He) na tankim metalnim folijama i saznanja da je masa atoma skoncentrisanau relativno maloj zapremini - jezgru atoma.

• Drugi model atoma je predložio Raderford(1911.) na osnovu eksperimenata sa rasejanjem α-čestica (jezgra He) na tankim metalnim folijama i saznanja da je masa atoma skoncentrisanau relativno maloj zapremini - jezgru atoma.

• Radefordov model- dinamički (planetarni) model atoma pretpostavlja da elektroni kruže oko jezgra, kao planete oko Sunca i da je naelektrisanje jezgra jednako naelektrisanju svih elektrona.

Raderfordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma i linijski karakter spektara, jer, prema klasičnoj fizici, ubrzano kretanje elektrona oko jezgra znači i stalnu emisiju energije u obliku elektro-magnetnih talasa (kontinualni spektar) i stalno smanjenje radijusa putanje.

• Raderfordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma i linijski karakter spektara, jer, prema klasičnoj fizici, ubrzano kretanje elektrona oko jezgra znači i stalnu emisiju energije u obliku elektro-magnetnih talasa (kontinualni spektar) i stalno smanjenje radijusa putanje.

• Eksperimentalni podaci su ukazivali da pobuđeni izolovani atomi (razređeni gas) emituju linijski spektar, karakterističan za hemijski element koji vrši emisiju.

• Vodonikov spektar sadrži grupe linija (spektralne serije) čije se talasne dužine ređaju po određenom pravilu.

Borov model atoma

• Borov model atoma

• Nils Bor (1913.) je kombinovao Raderfordov planetarni model atoma sa idejama Planka i Ajnštajna o kvantovanju (diskretnosti) energije atoma i elektromagnetnog zračenja, što je rezultovalo definisanjem dva postulata kojima se opisuje atom.

• Pretpostavke i postulati na kojima se bazira Borov model atoma su sledeći:

• I Borov postulat: Atom se može naći u nizu diskretnih stacionarnih stanja u kojima niti emituje, niti apsorbuje energiju. U tim stanjima elektron se kreće oko jezgra u atomu po kružnoj putanji pod uticajem Kulonove električne privlačne sile.

• Moment impulsa (količine kretanja) elektro-

• na u takvim stanjima ima takođe

• diskretne vrednosti i zadovoljava:

II Borov postulat: Atom emituje ili

• II Borov postulat: Atom emituje ili

• apsorbuje energiju u vidu kvanata

• elektromagnetnog zračenja hν

• prilikom promene stacionarnog

• stanja, tj. prelaska elektrona između

• različitih orbita:

• Drugim postulatom se opisuje linijski karakter atomskih spektara.

• Na osnovu ovih postulata, izračunati su poluprečnici kružnih putanja elektrona i energije elektrona E u stacionarnim stanjima (zbir kinetičke i potencijalne energije u električnom polju jezgra).

• To su takođe veličine sa diskretnim vrednostima -tzv. kvantovane veličine.

• Energija je negativna – energija veze. Isti iznos ima i energija jonizacije.

• Poluprečnici “orbita” su kvantovani:

• - Borov radijus.

Spektar vodonikovog atoma

• Spektar vodonikovog atoma

• Prema Borovoj teoriji, energija

• elektrona u stacionarnom stanju

• zavisi samo od jednog, glavnog

• kvantnog broja n.

• R= 1.097 x 107 m-1 – Ridbergova

• konstanta

Kasnije je Borov model modifikovan i primenjen za slučaj vodoniku sličnih jona, osnosno sa jednim elektronom u omotaču atoma (He+, Li2+, Be3+).

• Kasnije je Borov model modifikovan i primenjen za slučaj vodoniku sličnih jona, osnosno sa jednim elektronom u omotaču atoma (He+, Li2+, Be3+).

• - Z – nalektisanje jona

• Neuspesi Borovog modela atoma: spektri (položaj i intenzitet linija) višeelektronskih atoma.

• Modifikacija Borovog modela od strane Zomerfelda uvodi pretpostavku o eliptičnosti orbita elektrona i novi kvantni broj -orbitalni kvantni broj l, koji karakteriše stanje elektrona u različitim orbitalama sa istom vrednošću n:

TALASNA SVOJSTVA MATERIJE

• TALASNA SVOJSTVA MATERIJE

• Luj De Brolji (1924. god.) je postavio obrnuto pitanje: Ako svetlost osim talasnih poseduje i čestična svojstva, da li onda česticama supstance, kao što su, na primer, elektroni, treba takođe, osim čestičnih, pridružiti i talasna svojstva?

• Njegovu teoriju su potvrdili Džermer i Dejvison 1927. god. u eksperimentu, kojim je dokazana difrakcija elektrona na kristalima.

• - De Broljeva talasna dužina, p – impuls čestice.

• Borov kvantni uslov za moment impulsa koji je bio “veštački” uveden je zapravo posledica talasnih osobina elektrona!

Kvantno-mehanički model atoma

• Kvantno-mehanički model atoma

• Za razliku od Borovog shvatanja strukture atoma koje pretpostavlja postojanje jednog kvantnog broja n kojim se određuje orbita i energija elektrona, savremena kvantna mehanikaje u fiziku atoma uvela 4 kvantna broja pomoću kojih opisuje stanje elektrona ne samo u atomu tipa vodonika veći u višeelektronskim atomima:

• n - glavni kvantni broj - određuje ukupnu energiju e atoma - (n=1, 2..)
• l - orbitalni kvantni broj - određuje moment impulsa(količine kretanja) koji elektroni poseduju zbog orbitalnog kretanja -(l=0, 1, 2, …, (n−1))
• ml -orbitalni magnetni kvantni broj - određuje ponašanje elektrona u atomskoj orbiti u primenjenom spoljašnjem magnetnom polju, i može imati vrednosti: ml= −l, …, −2, −1, 0, 1, 2, …, l
• ms - spinski magnetni kvantni broj - određuje spinski moment impulsa koji elektroni poseduju zbog spina, i uzima vrednosti dve projekcije: (ms= −½, + ½)

Kvantno mehanički model atoma

• Kvantno mehanički model atoma

• Prema kvantno-mehaničkom pristupu, u atomu položaj elektrona se ne može potpuno sigurno odrediti, već se može govoriti samo o većoj ili manjoj verovatnoći nalaženja elektrona u nekom delu prostora oko jezgra.

• Položaj elektrona se uobičajeno predstavlja oblakom verovatnoće, čija se gustina menja postepeno od tačke do tačke.

Problem poretka elektrona po elektronskim ljuskama (omotačima, karakteriše ih glavni kvantni broj n) i podljuskama (karakteriše ih orbitalni kvantni broj l) kod atoma sa više elektrona u osnovnom (stabilnom) stanju rešio je Pauli (1925.) definisanjem tzv. Paulijev princip isključenja: U atomu dva elektrona ne mogu imati iste vrednosti sva 4 kvantna broja (n, l, ml, ms) ili dva elektrona u atomu se ne mogu naći u istom kvantnom stanju.

• Problem poretka elektrona po elektronskim ljuskama (omotačima, karakteriše ih glavni kvantni broj n) i podljuskama (karakteriše ih orbitalni kvantni broj l) kod atoma sa više elektrona u osnovnom (stabilnom) stanju rešio je Pauli (1925.) definisanjem tzv. Paulijev princip isključenja: U atomu dva elektrona ne mogu imati iste vrednosti sva 4 kvantna broja (n, l, ml, ms) ili dva elektrona u atomu se ne mogu naći u istom kvantnom stanju.

• Raspored elektrona po

• kvantnim stanjima naziva

• se elektronska konfiguracija

• atoma.

• Otkriće atomskog jezgra (Raderford, 1911.,

• rasejanje α-čestica) – skoro celokupna masa

• atoma je skoncentrisana u prostoru

• dimenzija 10−15 m.

• Jezgro sadrži protone - Z i neutrone - N.

• Broj protona Z određuje redni broj elementa u Periodnom sistemu, a zbir broja protona (Z) i neutrona (N) daje atomski broj A:

• Nelektrisanje jezgra: Ze,

• e - elementarno naelektrisanje:

Izotopi nekog hemijskog elementa su atomi čija jezgra imaju jednak redni broj Z , a različit broj neutrona N.

• Izotopi nekog hemijskog elementa su atomi čija jezgra imaju jednak redni broj Z , a različit broj neutrona N.

• Izotopi istog hemijskog elementa se u prirodi nalaze u veoma različitom međusobnom odnosu, a nekih čak ni nema u prirodi, već se u veštačkim (laboratorijskim) uslovima pojavljuju – kao rezultat nuklearnih reakcija.

• Primer: ugljenik : , , a postoje jos i: i

• Izobari jednak atomski broj A a različito Z i N.

• Izotoni jednak broj N

• a različito Z i A.

Poluprečnik jezgra - se odredjuje eksperimentalno ili modelom tečne kapi:

• Poluprečnik jezgra - se odredjuje eksperimentalno ili modelom tečne kapi:

• Zavisi od atomskog broja jezgra.

• - zavisi od ekperimentalnih merenja ili

• detalja modela.

• Gustina jezgra je konstantna veličina ( model tečne kapi) za sva jezgra i ne zavisi od vrste atoma.

Defekt mase jezgra i energija veze

• Defekt mase jezgra i energija veze

• Ukupna masa jezgra nije jednaka zbiru masa protona i neutrona koji ga sačinjavaju, već je uvek nešto manja:

Razlika u masi jezgra i njegovih sastavnih delova se naziva defekt mase Δm i odgovara energiji veze Ev nukleona u jezgru :

• Razlika u masi jezgra i njegovih sastavnih delova se naziva defekt mase Δm i odgovara energiji veze Ev nukleona u jezgru :

• Energija veze Ev je energija

• koju je potrebno uložiti za razlaganje

• jezgra, odnosno energija koja se oslobodi pri stvaranju jezgra.

• Prema Ajnštajnovoj relaciji o ekvivalentnosti mase i energije, zbog čega defektu mase Δm odgovara energija veze Ev izražena preko relacije:

• Što je energija veze veća, veća je i stabilnost jezgra.

• Energija veze po nukleonu , je konstantna veličina u Periodnom sistemu elemenata, što je posledica karakteristika nuklearnih sila.

• Za sva jezgra u periodnom sistemu kreće se od 6-9 MeV, osim za Helijum – oko 2,09MeV.

Infracrveno (toplotno) zračenje

• Infracrveno (toplotno) zračenje

• Vidljivo zračenje (svetlost)

• Ultravioletno zračenje