Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse 1
Yüklə 98,84 Kb. Pdf görüntüsü
|
| 112 Lev Kreft Filozofski fakultet, Ljubljana Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse 1 Apstrakt: Herberta Marcuseja ovaj tekst predstavlja kao radikalnog in- telektualca, dakle, kao čoveka koji misli mogućnost radikalnih promena, ali u vreme kada je to postalo nemoguće misliti. Upravo na tu nemoguć- nost mišljenja radikalnog preokreta nadovezuje se njegovo razmatranje estetske dimenzije utopije. Kritika, naime, kao totalitarne odbacuje sve realno postojeće mogućnosti: sovjetski režim, liberalnu demokratiju, fa- šizam i nacizam. Umetnost i estetska dimenzija, ipak, svedoče o moguć- nosti jednog radikalno drukčijeg sveta. Marcuse je dosta pisao o estet- skim i umetničkim temama. U tekstu se zadržavam na četiri. O afirmativnim karakteru kulture – uvodi problematiku ambivalentnog delovanja kulturnih produkata i umetničkih dela, makar i kritičkih prema postojećem, jer i kritična umetnost mora biti prijatna, kako bi bila umet- nost, pa pobuđuje istovremeno otpor prema postojećem i pomirenje sa njim. Eros i civilizacija – uvodi psihoanalitički vidik u Marcuseovo delo, 1 Iako je moj magistarski rad o Herbertu Marcuseu započeo pre više od trideset godina, odlučio sam se da se u ovom tekstu oslonim na svoj mladalački prikaz njegove estetske teorije, posebno zbog toga što je studija „Pomirenje i revolt” u beogradskim i jugoslovenskim „Idejama” 1979. godine, uz prvi prevod „Estetičke dimenzije” Jelene Mesić u istom broju, bila moja prva stručna objava sa područja estetike, još uvek pod utiskom studentskih pokreta i obračuna sa filozofijom i filo- zofima u tadašnjoj Jugoslaviji. Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 113
počevši od tvrdnje da treba lečiti društvo u celini, a ne pojedinca. Lečenje mora da ide u pravcu nerepresivne civilizacije, uvažavajući savremeno sta- nje u kome represivna desublimacija postoji kao činjenica, kao i utopijski horizont koji govori o mogućnosti nerepresivne sublimacije. Umetnost govori upravo o tome, jer sublimirana harmonija umetnosti nije represiv- na. Kontrarevolcuija i revolt – prati studentske i druge pokrete, pa prihvata termin „kulturna revolucija”, kojim označava razbijanje estetske forme, ali ne zbog stvaranja neke nove anti-estetske forme, nego zbog stvaranja jezi- ka kojim bi se moglo svedočiti o mogućnosti radikalno drugačijeg načina života od postojećeg. Estetska dimenzija, poslednje Marcuseovo delo, saži- ma sve njegove ranije poglede na estetsku dimenziju i umetnost, s tim da donosi kritiku marksističke dogmatske estetike, dok kulturnu revoluciju više i ne spominje, pa se na scenu, umesto avangardne umetnosti razbija- nja estetske forme, ponovo vraća ambivalentna, ali harmonična estetske dimenzija nade u ostvarenje nemogućeg. Uvod
Herbert Marcuse bio je radikalni intelektualac. Takvih je bilo raznih. Ubrzanom historijskom taksonomijom moglo bi se reći da su prvi radikalni intelektualci iznikli iz američke i francuske revoluci- je, kao oni koji nisu bili nikada zadovoljni već postignutim. Tražeći tako neprestano ono još neostvareno, morali su stići do neostvari- vog, dakle, do utopije: stvarna jednakost svih ljudi u društvu razvi- jenom do perfekcije. Karl Marx bio je njihov naslednik, ali je njegov radikalizam bio drukčiji: naravno da se može zamisliti neostvarivo, ali ako se dijalektičkim naučnim metodom svetu razotkrije tajna njegovog principa, vidi se da je taj princip sklon nužnom raspada- nju: neostvarivo je postala nužnost. Sledeća je generacija radikalnih intelektualaca izgradila nauku praćenja nužnosti i pravljenja revo- lucije, ali i druge discipline koje su dokazivale nužnost realizacije utopije, pa im se utopija nužno počela pretvarati u nešto prosečno ostvarivo, uz malo sreće i napora. Međutim, desilo im se nepredvi- đeno: revolucija je uspela tamo gde se to nije moglo desiti, i razvila se u nešto što nije bilo predviđeno. Tu su se radikalni intelektualci podelili na one mnogobrojne, koji su prihvatili Sovjetski Savez kao
114 | Lev Kreft najbolju moguću realnost, pa su joj rado prilagođavali svekoliku na- učnost, i one malobrojne, najradikalnije, koji su ustvrdili da nešto nije u redu ni sa revolucionarnom naukom, pa čak dapače ni sa So- vjetskim Savezom, što bi sve zajedno reklo da treba bar preispitati svekoliki radikalni intelektualizam sam po sebi. Ranije su generaci- je radikalnih intelektualaca uvek smatrale da su rođene u pravo vre- me, upravo u vreme koje je spremno i sklono definitivno odgovoriti na tajnu istorije. U vreme između dva svetska rata stasala je grupa radikalnih intelektualaca koji su smatrali da su rođeni u nevreme, ako ne čak i – posle vremena, jer je šansa za radikalni preobražaj istorije u jednom momentu nedvojbeno postojala, ali je momenat nepovratno prošao a da se ništa radikalno nije desilo. Revolucionar- ni pesimizam, dakle. Tu negde, u red dobro obaveštenih radikalnih intelektualaca, treba svrstati i Herberta Marcusea. Međutim, Marcuse nije bio samo radikalan, nego i kritičan in- telektualac. Jeste, pripadao je kritičkoj teoriji društva, ali ta je kate- gorija stvorena za one kojima se teško može ustanoviti pripadnost. Kritička teorija je, naime, kategorizacijska skraćenica za Marxov za- htev da je potrebna „bespoštedna kritika svega postojećeg”, a iza tog zahteva nalazi se i definicija radikalnosti-korenitosti kao delatnosti koja može čoveka iščupati iz korena. Takvi su, naravno, bespošted- no kritikovali liberalnu demokratiju i kapitalističke odnose. Nisu, međutim, mimoišli ni fašizam i nacizam, čak dapače, bili su prvi od protivnika koji fašizam i nacizam nisu smatrali primitivnim i nedo- stojnim, ali na žalost jakim protivnikom, nego poslednjim i najvišim rezultatom civilizacije, kulture i istorije, pa zbog toga i razlogom da se civilizacija, kultura i istorija moraju bespoštedno kritikovati u ce- lini i celosti. Sve bi to bilo donekle shvatljivo, iako malo nastrano, da nisu bili radikalni kritičari jedine uspešne socijalističke revolucije sa njezinim međunarodnim komunizmom, dijalektičkim i naučnim materijalizmom, i socijalističkim realizmom zajedno. Kada se da- nas postavlja pitanje njihove regulacije, tj. gde ih smestiti, ako već nemamo u vidu njihovu isto bespoštednu kritiku klasifikatorične i reglementirajuće analitike, moramo imati u vidu da su ti i takvi, ka- kav je i Marcuse, u klasifikacijskim i reglementacijskim procesima
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 115
vlastite životne prakse umeli redovno da odaberu najneprikladniji i najneudobniji položaj. Jer se iz udobnog i prikladnog ne vidi, pa i ne misli dobro. Nije, naravno, bilo lako nikome i ničemu velikom pripadati u vremenu velikih i, kako se danas kaže, totalitarnih ideja i pokreta, ali radikalni intelektualci uvek mogu da nađu svoje oprav- danje upravo u tome što su usamljeni: to potvrđuje da su u pravu. Ali je teže bilo naći bilo kakav oslonac za vlastiti stav. Sve što je bilo odbačeno i što su smatrali izgubljenim za šansu revolucije, od ka- pitalizma do fašizma, od komunizma do nacizma, bilo je i nauka i vera u isto vreme. Marcuse nije mogao da se osloni na nauku, jer to bi bila onda samo još jedna od varijanti naučnog socijalizma, kao kartezijanske sigurnosti, da će se revolucija nužno desiti – a šta da se onda toliko brinemo o tome? Marcuse nije mogao da se osloni ni na utopiju, onu koju Marx zove donkihoterijom, jer to bi značilo da je revolucija stvar slučajnog i subjektivnog slučaja, a da je njezin rezultat shodno tome posve slučajan i neizvestan. Govoriti o revolu- ciji ima smisla, kaže Marx, samo ako već postojeće stanje proizvodi svoje vlastite grobare. Ali, iskustvo dvadesetog veka jeste da su ti grobari ukopali sami sebe. Na šta onda osloniti radikalnu, kritičku misao koja ne želi ostati čista donkihoterija? Da li smo uopšte spo- sobni ostvariti svet koji će biti u skladu sa našim najdalekosežnijim sposobnostima zamišljanja i mašte? Tu, upravo na mestu tog pitanja, ulaze u Marcuseovu kritičku teoriju umetnost i estetika, pa time preuzimaju onu ulogu koju je u Marxovoj naučnoj teoriji imala kritika političke ekonomije: estetska funkcija svedoči o mogućnosti nade i utemeljuje totalni preokret kao mogući zahtev kritičkog uma. Glavni Marcuseovi tekstovi, koji upućuju ka istraživanju njego- vih estetskih, odnosno umetničko-teoretskih stavova, nalaze se u četrdesetogodišnjem rasponu: • O filozofskim osnovama ekonomskog pojma rada (1933), • Borba protiv liberalizma u shvatanju totalitarne države (1934), • O afirmativnom karakteru kulture (1937), • Eros i civilizacija (1955), • Sovjetski marksizam (1958),
116 | Lev Kreft • Čovek jedne dimenzije (1964), • Esej o oslobođenju (1969), • Kontrarevolucija i revolt (1970), • Estetska dimenzija (1977). Ovakav prikaz usmeren je na četiri njegova osnovna dela: O afir- mativnom karakteru kulture, Eros i civilizacija, Kontrarevolucija i revolt, i Estetska dimenzija – koja je njegovo poslednje delo i ujedno programski sažeti rezultat. O afirmativnom karakteru kulture U eseju „O afirmativnom karakteru kulture” 2 , Marcuse polazi od pojmova kulture i civilizacije, bez želje da se dublje upušta u njihovu problematičnost, i navodi dva moguća opredeljenja tog pojmovnog para. Prema prvom, kultura predstavlja uvučenost duha u istorijski društveni proces, dakle, jedinstvo idejne (kulture u užem smislu reči) i materijalne reprodukcije (tj. civilizacije). Prema drugom, duhovni svet predstavlja od materijalnog izolovanu i iznad njega uzdižuću se celinu, čime se kultura pretvara u (lažni) kolektiv i (lažnu) opštost. Odvojenost kulture od civilizacije, formiranje kulture kao područja ’pravih’ vrednosti i njena samosvrhovitost, predstavljaju specifični istorijski odnos kome je upućen i Marcuseov pojam afirmativne kul- ture. Afirmativna kultura je kultura građanske epohe, koju bismo (bez obzira što Marcuse taj termin ne upotrebljava) mogli najbolje da okarakterišemo kao ’pounutrašnjavanje’ (Verinnerung) hegelov- skog tipa: dakle, realizacija slobode i sreće ’unutar’ individue, a ne unutar stvarnog sveta, koji ostaje ’prljava empirička pojavnost’ bor- be za opstanak. Na visoravan tog uzdignutog veštačkog sveta penje se i svet lepog, kao područje s one strane nužnosti. Protivrečnosti istorijskog društvenog stanja individue lažno se izmiruju u afirma- tivnoj kulturi, okretanjem individue samoj sebi, jer, naizgled, ona 2 Objavljen u Časopisu za socijalna istraživanja 1937. godine, a ponovo u Kultur und Gesellschaft I, Edition Suhrkamp 1065; vidi prevod u Kultura i društvo, BIGZ 1977, str. 41-72. Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 117
samo duboko u sebi može da nađe slobodu, sreću i lepotu. Takav položaj kulture je, naravno, istorijski produkt, ali i proces u kome se kultura izoluje u duhovni svet, kao lažno ispunjenje slobode i sreće. Marcuse ne analizira, već savremenom građanskom položaju samo suprotstavlja antički položaj duhovnih vrednosti. Odvajanje lepog i uživanja, od nužnog i korisnog, pa time i od materijalnog sveta, predstavlja onu osnovu, kojom antički položaj u sebi već sadrži izvor građanskog; međutim, teorija građanstva uz to ne priznaje nikakve principijelne razlike (urođene ili stvorene društvenim uređenjem), koje bilo koga sprečavaju u usponu na Parnas kulturnih i umetnič- kih vrednosti. Građanstvo uspostavlja tezu o opštosti i opštoj važ- nosti kulture. „Kao što se u materijalnoj praksi proizvod odvaja od proizvođa- ča i osamostaljuje u opštem stvarstvenom obliku ’dobra’, tako se u kulturnoj praksi delo, njegov sadržaj, učvršćuje u opštevažeće ’vred- nosti’. Istina filozofskog suda, valjanost moralnog postupka, lepota umetničkog dela – treba po svojoj suštini da diraju svakog, da se odnose na svakog, da obavezuju svakog. Bez obzira na pol i poreklo, bez štete po svoju poziciju u procesu proizvodnje, individue treba da se potčine kulturnim vrednostima. Oni treba da ih unesu u svoj život, da svoje postojanje prožmu i preobraze njima. ’Civilizaciju’ na- dahnjuje ’kultura’.” 3 Antika visoko uzdiže duhovne vrednosti i pripisuje ih eliti; građanstvo na zahteve masa za srećom odgovara – afirmativnom kulturom, na lutanja i probleme izolovanog pojedinca – opštom čovečnošću, na fizičku bedu – lepotom duše, na opipljivo ropstvo – neopipljivom unutrašnjom slobodom, na brutalni egoizam – car- stvom obavljanja dužnosti. Prvobitni revolucionarni karakter tih ideja vrlo brzo pretvara se u lisice za nezadovoljstvo masa, ali, kao ideologija, istovremeno izražava i stvarno stanje stvari i otkriva njegovo siromaštvo već samim tim što se uzdiže iznad njega. Već 3 Herbert Marcuse, „O afirmativnom karakteru kulture”, Kultura i društvo, BIGZ 1977, str. 45 118 | Lev Kreft klasična građanska umetnost sadrži uverenje da je sva dotadašnja istorija, u odnosu na budućnost, samo tamna špilja predistorije. Ipak, taj kritički karakter nestaje utoliko više, ukoliko postaje sve značajnije jačanje kulture kao lažnog ispunjenja, interiorizacije i ra- cionalizacije onih potreba i poriva jedinke, koji su svojim sadržajem i tendencijama ka slobodi i sreći opasni po postojeće društvo. Cve- će na okovima omogućuje pogledu masa odmaranje i uljuljkivanje, omogućuje zaborav spona – tako sreća nastupa uprkos stvarnoj po- robljenosti, a da porobljenost nije nestala. Idealizam afirmativne kulture stalno prati materijalizam sreće, koji zahteva raskidanje la- naca. I dok ovaj zahteva bolji svet, kultura i umetnost i dalje govore o unapređenju i kultivisanju mikrokosmosa, čime se umesto pre- okreta u stvarnosti ’revolucioniše’ duša. Ta duša, koja predstavlja centar mikrokosmosa, kao što je individuum centar kosmosa uop- šte, postavljena je daleko s one strane prljavštine građanske prakse; ona nema nikakvu razmensku vrednost, ona ne može bez ostatka da se izgubi u svetu građanskih vrednosti. U pojam duše ulazi sve ono što ne bi trebalo da se prostituiše i uništi, sve što nije moglo da nađe svoje mesto u građanskom svetu trke za viškom vrednosti. Duša je simbol i zastava one neprikosnovene individualnosti, koja je ’slobodna, jednaka i zbratimljena’, koja je svima data i koja se ni u kom procesu realnosti ne može poništiti. Tako se kritički tok pojma i pojavnosti individualiteta sprovodi u mirne vode rezervata, koji svojim odvojenim postojanjem, u stvari, opravdava postojanje bilo kakve, pa i prostituisane stvarnosti oko sebe. Afirmativni ka- rakter kulture, u stvari, predstavlja pretvaranje kritike u opravda- nje kritikovanih veza, u njihovu ’moralnu sankciju’. Princip duše je pomirenje (Versöhnung) i zato je društvo obezvređenog individuali- teta moglo da prizna njegova prava na tom naizgled kritičkom, ali, u stvari, pomirljivom i lažno zadovoljavajućem terenu kulture. Ono što svuda drugde važi za utopiju i besmisleni radikalitet, u umetno- sti sme nekažnjeno da dođe do izražaja – jer to je samo umetnost. U njenoj sredini ljudi participiraju u sreći, koja u stvarnosti nije više moguća, i time njena čulnost upozorava na moguću čulnu sreću – to je upozorenje, opasno za društvo, koje čulnost i sreću proganja
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 119
u rezervat zabave, da bi moglo da ih reguliše i racionališe. Građan- sko društvo je oslobodilo individue utoliko, ukoliko su sposobne da same sebe drže na uzici. Marcuse uvodi problematiku, koja će pratiti njegovu estetsku misao dosledno, sve do kraja: čulnost i čulnu sreću. Preneti u umet- nost, oni su tako pretvoreni umetničkom formom, da predstavljaju pravi teren za smirenje i pomirenje sa antagonizmima društva, i da ujedno omogućavaju onaj odsjaj (Schein) moguće sreće, koji poroblje- nim individuama daje utisak sreće i uživanja u umetnosti. Njegova analiza ne zadržava se na pitanjima umetnosti kao produkcije, i nije usmerena ka kritici političke ekonomije kulture. Područje estet- skog je područje ideologije, pa se analiza ograničava na dijalektiku ideoloških tokova, dok odnose kojima se (ako upotrebimo njegovu terminologiju) „kultura smešta unutar civilizacije” možemo samo površno da naslutimo. Drugo, Marcuse polazi od umetnosti kao in- stitucije građanskog društva, ali njegovi opisi i analize neprestano dokazuju da se radi upravo o umetnosti modernizma, kao instituciji koja je prividno autonomna, kako bi se stvorila njena odvojenost od društva i njena uzvišenost nad njim. Marcuseova estetika do kraja ne gubi kontakt sa takvom umetnošću, do kraja izvodi kritiku takve umetnosti, koja je blizu napadima istorijske umetničke avangarde, ali ne može do kraja da se odvoji od nje: kultura je u podvojenosti iz- među svoje afirmativne i kritičke funkcije, ali to je, u stvari, i dvojba autora samog. Treće, već ovde, na početku, oseća se polazna tačka buduće Marcuseove ideje o estetskom stvaranju novog društva, koja ne predstavlja samo kritiku modernističke afirmativne kulture, nego i kritiku njezinih degradacija u masovnu kulturu i levičarsku pro- svetiteljsku estetiku. Četvrto, marksistička teorija revolucije i prole- tarijata potpuno je preokrenuta. Polazna tačka razmišljanja, naime, nije revolucionarnost proletarijata kao potencija njegovog svetskoi- storijskog postojanja, i revolucionarnost konkretne istorijske situ- acije, već upravo suprotno: nerevolucionarnost konkretne situacije i nesigurna revolucionarnost proletarijata. Zato Marcuse govori o umetnosti u okviru afirmativne kulture, a o njenim radikalnijim mogućnostima, vezanim za estetski materijalizam užitka i sreće,
120 | Lev Kreft samo unutar utopičkog. Revolucionarni potencijal umetnosti ogra- ničen je njenom estetskom formom – njenim vlastitim bićem. Već tu, na početku, treba dodati i petu karakteristiku: Marcuse nepre- stano ponavlja kako modernistička estetska kultura predstavlja pri- vidno zadovoljenje poriva sreće i užitka, koje ne ukida porobljenost individue. Međutim, ko su ti kojima je takvo prividno zadovoljenje, u suprotnosti sa stvarnim položajem, uopšte potrebno? Konzumenti visoke modernističke kulture sigurno nisu robovi savremenog kapi- talizma, što dokazuje i Marcuseovo odbijanje sovjetskog i generalno levičarskog plana prosvećivanja proletarijata takvom kulturom, kao i njegova kritika masovne kulture kao degradacije koja, za razliku od elitne modernističke kulture, zahvata mase. Sreću, makar iluzor- nu, u modernističkoj autonomnoj kulturi nalaze oni koji su „negde između”, ni gospodari ni robovi, pa se već tu, na početku puta, može videti kojim socijalnim grupama Marcuse govori, pa i pripada. Eros i civilizacija Delo Eros i civilizacija objavljeno je u Bostonu 1955. godine i predstavlja odgovor na pitanja postavljena već u predratnim esejima, povezana sa Freudovom psihoanalizom i njezinim socijalno-kritičkim poten- cijalom. Polazni stav ovog dela je konstatacija da su psihološke ka- tegorije postale političke kategorije, pošto je privatna psiha postala predmet društvenog upravljanja, a njeno lečenje – lečenje celog druš- tva. Marcuse preuzima kao datu činjenicu Freudov stav da civilizaci- ja svoju snagu zasniva na porobljavanju nagona. Ali, da li civilizacija vredi toliku cenu? Za Freuda to pitanje nije značajno, jer za njega i onako samo takva, represivna civilizacija može da postoji. Marcuse može svoju reinterpretaciju Freuda da sprovede samo na taj način što uvodi mogućnost alternativne civilizacije kao pretpostavku, pa uvodi pojam nerepresivne civilizacije kao društvenog stanja, u kome načelo uživanja i načelo stvarnosti nisu međusobno sukobljeni i protivrečni. Ideja nerepresivne civilizacije zahteva raskid sa postojećom, re- presivnom. Na konkretne mogućnosti takvog poduhvata Marcuse ne može da ukaže, ali dokazuje da nesputani užitak ne mora nužno dovesti do razaranja civilizacije. Uvodi se pojam nerepresivne su- Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 121
blimacije, kojom nagoni za sublimiranjem ne gube nužno svoju ko- ritičku energiju, već stvaralački i ljudski pozitivno erotiziraju odno- se između pojedinaca, kao i između njih i njihove okoline. Marcuse, dakle, po svaku cenu, a posebno metodom dijalektičke interpreta- cije, hoće da dokaže kako preduslov za društveno postojanje indivi- due nije odricanje od sreće i užitka, i da je zbog toga napredak uma moguć i kao napredak sreće. Njegova je pozicija, i u ovom slučaju, u stvari, pozicija kantovskog tipa kritike: nema nikakve konkretne izvesnosti koja bi mogla da upućuje na to da je jedna takva alterna- tivna civilizaciji nešto što se iz datog stanja nužno rađa, ali postoji bar mogućnost, i tu mogućnost kritika razmatra i utemeljuje. U tako stvoreni teoretski prostor smeštena je i Marcuseova mi- sao o ulozi umetnosti i estetskog. Prvi akord dat je u pojmovnom paru rad – igra. Umetnički rad unutar sveta nužnosti zadržava karakteristike libidinalnog zadovoljstva, proizilazi iz nerepresivne nagonske konstelacije i služi nerepresivnim ciljevima: u njemu je sačuvana slobodna igra čovekovih stvaralačkih snaga, koja je, na- ravno, u represivnoj civilizaciji veoma ograničena i predstavlja retku privilegiju. Tu je vidljiva i razlika između Marcusea i Adorna. Dok Adorno, pre svega, govori o procesu i mogućnosti kraja umetnosti prouzrokovanog kriznim stanjem društva, Marcuse analizira umet- nost kao radikalnu moć. Marcuseov principijelni pesimizam je ipak borbeniji od Adornove rezignacije, koja prelazi u odbranu povlašće- nog položaja kritike same. Drugim rečima, Marcuse se ne odriče mogućnosti revolucionarne promene društva. Upravo iz tih pobuda proizilazi značajna uloga imaginacije, koja je nezavisni psihički proces sa vlastitom istinosnom vrednošću i iskustvom. Ona je odgovor na antagonističku stvarnost, koji se naj- jasnije uobličava upravo u umetnosti. U estetskom je skrivena subli- mirana harmonija čulnog i razumnog – večiti protest protiv organi- zacije života po načelima logike dominacije. Umetnost je iskrivljena, sublimirana negacija neslobode na individualnom i generičnom istorijskom nivou. Estetski privid (Schein) omogućava pomirenje sa poražavajućom istinom, podiže podsvesno ka svesnom i vraća ga natrag – katarza se razotkriva ako protest i pomirenje u istom dahu.
122 | Lev Kreft Očigledno je da Marcuse ne napušta osnovna polazišta iz predratne analize afirmativne kulture. Saznajna vrednost umetnosti je upravo u njenoj ambivalentno- sti, dvodimenzionalnosti, koja je u kasnom dvadesetom veku na udaru neporaženog totalitarizma odnosno, kako to Marcuse nazi- va u Čoveku jedne dimenzije (1964), jednodimenzionalnog društva. Da bi osnažio istinosni i saznajni karakter estetskog, jednom širom ljudskom i društvenom revalorizacijom, Marcuse se vraća Kantu, Schilleru i Hegelu. Tu nalazi osnov za povezivanje oba značenja estetskog, kao čulnog i kao lepog, a lepo se razotkriva kao, u uslo- vima represivne civilizacije, sublimirano čulno. Taj tipični proces ideologizacije omogućava umetnosti zadržavanje druge dimenzije, koja otvara put ’zabranjenoj’ logici sreće, čulnosti i protesta. Pošto sreća nema nikakvu stvarnu osnovu u postojećoj civilizaciji, njena stvarnost pojavljuje se zatomljena u estetskom uživanju. „Nerepresivni poredak je u biti poredak obilja; nužno ograničenje se provodi više preko ’suviška’ nego preko potrebe. Samo je poredak obilja spojiv sa slobodom. Na toj se tački susreću idealistička i materi- jalistička kritika kulture. I jedna i druga se slažu da nerepresivni po- redak postaje moguć samo u najvišoj zrelosti civilizacije, kada se sve osnovne potrebe mogu zadovoljiti minimumom utroška fizičke i du- ševne energije za minimum vremena. Odbacujući ideju slobode, koja pripada vladavini načela izvedbe, one čuvaju slobodu za novi oblik ekzistencije, koji bi se javio na temelju univerzalno zadovoljenih ekzi- stencijalnih potreba. Oblast slobode se sagledava s onu stranu oblasti nužnosti: sloboda nije unutar, nego je izvan ’borbe za opstanak’...Igra i raskoš, kao načela civilizacije sadržavaju ne preobražaj rada, nego njegovo potpuno podvrgavanje onim mogućnostima čovjeka i priro- de koje se slobodno razvijaju. Ideje igre i raskoši otkrivaju sada svoje puno odstojanje od vrijednosti proizvodnosti i izvedbe: igra je nepro- izvodna i nekorisna upravo zbog toga što ukida represivne i izrablji- vačke osobine rada i slobodnog vremena; ona se ’tek igra’ realnošću.” 4 4 Herbert Marcuse, Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb 1965, str. 157-158 Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 123
Tako je Marcuse, na osnovu Freuda i pomoću tumačenja Kanto- vih i Schillerovih ideja, u stvari razvio vlastito stanovište. Analiza civilizacije otkriva suprotstavljenost uma i sreće kao načela postoje- ćeg sveta. Sreća i uživanje su potisnuti u podsvest pojedinca i druš- tva, i iz tog zabrana se, pomoću estetskog, probijaju na svetlo dana pomoću imaginacije. Umetnost je sama u sebi isto tako protivreč- na, jer je prisustvo uživanja i sreće unutar estetske forme uslovljeno odricanjem od moguće realizacije sreće. Zato, u svetu totalitarizma, umetnost postaje ili potpuna manipulacija ili izolirani, marginali- zirani protest (na primer dodekafonija i nadrealizam). Pošto u sebi nosi princip sreće i uživanja, ona otvara horizonte moguće druga- čije civilizacije koja predstavlja totalnu prekretnicu od rada ka igri. U Erosu i civilizaciji, dakle, Marcuseova vizija funkcije umetnosti i estetskog prelazi u kantovsku ’svrhovitost bez svrhe’ i ’zakonitost bez zakona’. Estetska dimenzija mogućeg oslobođenja postaje Mar- cuseov ’lajtmotiv’ u tumačenju umetnosti i estetskog fenomena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se, u svojim najslavnijim godinama, opredeljuje za neoavangardu kao umetnost nagoveštaja mogućeg oslobođenja, i time unutar estetskog nailazi na ono što je Marx tražio u oblasti političke ekonomije. Kontrarevolucija i revolt U glavi „Umetnost i revolucija” koja je sastavni deo knjige Kon- trarevolucija i revolt (predavanja iz 1970. Godine, objavljena 1972 u obliku tri eseja), Marcuse prvi put sumira celinu svoje kritičke analize umetnosti, da bi to ponovio još u Estetskoj dimenziji (1977). Već sam naslov govori o tome da je analiza prešla u konkretnije odgovore na pitanja o ulozi umetnosti kao revolucionarnog poten- cijala i o sudbini umetnosti u revolucionarnom procesu, a ujed- no se pojavljuju i stare teme i motivi, od afirmativnog karaktera kulture, Kantovog koncepta ’svrhovitosti bez svrhe’, nadrealizma, Marxovih Grundrissa, Erosa i Thanatosa, pa do uloge forme, kra- ja umetnosti, Madamme Bovary, Living Theatra, crnačkog slenga itd. Već kraj prethodnog eseja „Priroda i revolucija”, koji razmatra oslobođenje prirode kao sredstvo oslobođenja čoveka, nagoveštava 124 | Lev Kreft koncepciju estetskog, u kome se priroda i čovek povezuju (carstvo nužnosti sa carstvom slobode) bez odnosa dominacije, čime se kroz kantovski tematiku iz njegove treće Kritike ostvaruje i kritika dominacije civilizacije nad prirodom. Tu, u ozbiljenju filozofije i umetnosti, nalazi Marcuse i kontakt sa Marxovim projektom: „Ali tek u Marxovoj koncepciji – uz očuvanje kritičkog, transcendi- rajućeg elementa idealizma – stupa u svet materijalno, istorijsko tlo za pomirenje ljudske slobode i prirodne nužnosti, subjektivne i objektivne slobode. Ujedinjenje pretpostavlja oslobođenje: revo- lucionarnu praksu, koja treba da ukine institucije kapitalizma i zameni ih socijalističkim institucijama i odnosima. Kod ovog pre- laska, emancipacija svesti ipak mora ići zajedno sa emancipacijom čula, obuhvatiti totalitet ljudske ekzistencije, individualni nagoni i čula kao takvi moraju se menjati pre nego su individue sposobne da zajedno izgrade kvalitativno drugačije društvo. Ali, čemu ovo akcentiranje estetskih potreba u ovoj obnovi?” 5 U tom kontaktu, Marxov projekat postaje estetski projekat. Značaj estetskih kvaliteta je u njihovoj nenasilnosti i ’neekonomič- nosti’. Revolucija mora da ukida sublimaciju estetskih kvaliteta, koji su odgurnuti u umetnost, gde žive kao izolacija od stvarnosti i kritika postojećeg; time bi se oslobodile subverzivne snage. Dakle, Marcuse- ov program revolucionarne prakse jeste program oslobođenja estet- skog iz izolacije u život, koji time prihvata jedan od osnovnih pravaca umetničkih i drugih pokreta šezdesetih godina prošlog veka. Ako je teza kulturne revolucije (što znači da Marcuse prihvata termin kojim se popularno označavala jedna od faza maoizma u Kini) o političkom potencijalu umetnosti aktuelna, onda se postavlja pitanje efikasnije komunikacije između optužbe postojećeg stanja i postizavanja ciljeva oslobođenja. Marcuse smatra da u tu svrhu treba stvoriti nove jezike, koji bi mogli da probiju barijere postvarenih komunikacionih sredsta- va pod kontrolom dominacije i manipulacije. Radikalni nekonformi- zam zahteva novi jezik, koji ne bi bio konformističan i koji, ujedno, ne 5 Herbert Marcuse, Kontrarevolucija i revolt. Grafos, Beograd 1979, str. 75
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 125
bi bio ’elitan’, koji bi mogao da prodre do ljudi i da razbija pounutraš- njavanje otuđenja. Marcuseu se sviđao crnački američki sleng, zajed- no sa njegovim psovkama – poštapalicama, koji je zvučao kao vrhu- nac nekonformizma – onaj sleng koji je mnogo kasnije progovorio u rapu. Program kulturne revolucije glasi: razbijanje estetske forme, ali ne zbog stvaranja novih kulturnih i umetničkih formi, nego za estet- sko stvaranje bitno drugačijeg načina života. Taj sukob sa estetskom formom, međutim, ne odvija se kao jed- nostavna suprotnost, jer se uveliko nudi jedno drugo razrešenje estetske forme u zabavu i uživanje: represivna desublimacija, koja naizgled oslobađa čulnost i sreću, da bi nad njima uspostavila kon- trolu pomoću njihovog prelaska u formu robne masovne industrije zabave. Marcuse opisuje, zanimljivo, i estetiku socijalističkog rea- lizma i estetiku masovne industrije zabave istim rečima: u jednom i u drugom slučaju nestaje utopijska dimenzija, jer se polazi od ak- siome da je utopija u sovjetskom društvu, odnosno u ’diznilendu’ kapitalizma, već realizovana – konzumirana. Da bi revolucionarnoj praksi obezbedio dvodimenzionalnost i oslobodio je iz kandži so- vjetske redukcije, Marcuse uvodi i dijalektiku umetnosti i revolucije. Odnos između umetnosti i revolucije je jedinstvo suprotnosti, anta- gonističko jedinstvo, u sličnom odnosu u kakvom se nalaze kritička teorija i proletarijat u programskim opredeljenjima Maxa Horkhe- imera. A to znači da je program ukidanja estetske forme, koji time umetnost stavlja na raspoloženje revoluciji, posve pogrešan i repre- sivan. Napetost između umetnosti i revolucije je neprevladiva, jer umetnost ne može sama menjati stvarnost, a ne može ni da se stavi u službu revolucije, ukoliko još hoće da bude umetnost. Štaviše, „re- volucija čini supstancu umetnosti.” 6 Kraj umetnosti je moguć samo za društvo u kome više nema ni istine ni laži, u kome više nema ni dobra ni zla: to je krajnje varvarstvo. Ima, dakle, nešto gore od laži i zla: stanje u kome više ne postoji razlika, a to je jedino stanje u kome Marcuse može da zamisli kraj umetnosti. 6 Ibid., str. 114
126 | Lev Kreft Estetska dimenzija Estetska dimenzija (1978) prvo je izašla na nemačkom kao Die Perma- nenz der Kunst: Wider eine bestimmte Marxistische Aesthetik (1977), i predstavlja njegovo poslednje zaokruženo delo i sintezu istraživanja estetske dimenzije. Njime Marcuse opredeljuje svoj položaj unutar marksizma, ali i unutar Frankfurtske škole. Ističu se njegovi pro- gramski stavovi: U estetskoj formi, koja reprezentira estetsku dimenziju, uteme- ljena je autonomija umetnosti. Umetnost je protest protiv postojećeg i transcendiranje datog, ali i afirmacija postojećeg, pošto estetska dimenzija sadrži protivrečan proces estetske sublimacije/desublimacije: kroz estetsko razrešenje realnih sukoba, koje ne može biti realno razrešenje, osujećuje se pri- krivanje protivrečnosti, i uspostavlja prividno pomirenje. Umetnost predstavlja alternativnu istinu postojećeg. Umetnost je revolucionarna upravo kroz tu vlastitu suštinsku razdvojenost, a ne prianjanjem uz ovaj ili onaj revolucionarni po- kret. Zbog toga su, bar tu, na kraju životnog puta, za Marcusea naj- bolje Baudelairove i Rimbaudove pesme, po svojoj revolucionarnoj moći iznad Brechtovih didaktičkih drama. Time kritikuje i vlastito, kao i neoavangardno levičarsko usmerenje ka ’ukidanju’ umetnosti u životu. U estetskoj dimenziji se sve subjektivno pojavljuje upravo kao subjektivno, bez svođenja na društveno ili klasno. Na taj se način u umetničkom delu pojavljuje sublimirana realnost, druga istina datog, kao i horizont njegove revolucionarne promene. Neka Lepo i bude bekstvo od realnosti, ali je i njezina najoštrija kritika, koja zbog svoje senzualnosti ima vlastiti radikalni karakter. Delo završava radikalno, sa marxovskom metaforom skame- njenog sveta, koji je nateran na ples, uz benjaminovsku refleksiju o prošlosti: „Umjetnost se bori protiv postvarivanja tako što omogu- ćuje da okamenjeni svijet govori, pjeva, možda i pleše. Zaboravlja- nje prošle patnje i prošle radosti olakšava život podložan represiv- nom načelu stvarnosti. Za razliku od toga, sjećanje potiče poriv za svladavanjem patnje i za trajnošću radosti. No ta moć uspomene je
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse | 127
suspregnuta – bol zasjenjuje samu radost. Mora li tako biti? Obzor povjesti još je uvijek otvoren. Ako bi sjećanje na prošlost potaklo motivacijsku snagu u borbi za promjenu svijeta, povela bi se borba za revoluciju, koja je do sada bila potisnuta u prethodnim revolucijama u povijesti.” 7 U estetskom, kao regiji užitka u čulnosti, umetnosti i lepoti, Herbert Marcuse, kroz ceo svoj opus, pronalazi od principa realno- sti spašenu i sačuvanu suštinu svih revolucija: slobodu i sreću po- jedinca i pojedinke. Marcuse nema dubinu jednog Adorna, ali ima daleko veću širinu, i nema moć Benjaminove ekspresije, ali ima re- volucionarnu energiju koju održava uprkos svemu, jer je njezin izvor našao u estetskoj dimenziji, a ne u određenoj klasi ili u određenoj društvenoj realnosti. Herbert Marcuse bio je radikalni intelektualac. Takvi se ne bave posmatranjem simptoma, nego iskorenjivanjem bolesti. Ali, pre raz- mišljanja o načinu njegovog svrstavanja u zbirku estetičara dvade- setog veka, možda bi trebalo zajedno s njim odgovoriti na aktuelnije pitanje današnjice: mogu li se radikalni intelektualci iskoreniti? Lev Kreft ÄSTHETISCHE DIMENSION DER UTOPIE: HERBERT MARCUSE Zusammenfassung: Dieser Text zeigt Herber Marcuse als radikalen In- telektueller, also als den Menschen, der über die Möglichkeit der radi- kalen Veränderungen nachdenkt, aber in der Zeit, wenn das unmöglich geworden ist zu denken. Gerade auf diese Meinungsunmöglichkeit der radikalen Wendung knüpft seine Betrachtung der ästhetischen Utopie- dimension an. Die Kritik nämlich als totalitär wirft alle sachlich beste- hende Möglichkeiten ab: das sowjetische Regime, liberale Demokratie, Faschismus und Nazismus. Die Kunst und ästhetische Dimension legen ein Zeugnis von der Möglichkeit einer radikal anderen Welt ab. Marcuse 7 Herbert Marcuse, “Estetska dimenzija. Kritika marksističke estetike”, Estetska dimenzija, Školska knjiga, Zagreb 1981, str. 242
128 | Lev Kreft schrieb viel über ästhetische und künstlerische Themen. Im Text blei- be ich bei vier. Über den affirmativen Charakter der Kultur führt er die Problematik der ambivalenten Wirkung der kulturellen Produkten und Kunstwerke, wenn auch kritische gegen vorhandene, weil die kritische Kunst auch angenehm sein soll, damit sie eine Kunst wird, und so regt gleichzeitig den Widerstand zu Vorhandendem und Versöhnung mit ihm an. Eros und Zivilisation führen eine psychoanalytische Aufsicht in Mar- cus Werk, beginnend von der Behauptung, dass die Gesellschaft in Allge- meinen, und nicht der Einzelne geheilt werden soll. Die Heilung soll in die Richtung der nichtrepressiven Zivilisation gehen, den Gegenwarts- zustand achtend, in dem repressive Desublimation als die Tatsache exis- tiert, sowie der utopische Horizont, der über die Möglichkeit der nicht- repressiven Sublimation spricht. Die Kunst spricht gerade darüber, weil eine sublimierte Harmonie der Kunst nicht repressiv ist. Die Kontrarevo- lution und Revolte folgt Studenten – und andere Bewegungen, und ak- zeptiert den Begriff „kulturelle Revolution”, mit dem sie den Bruch der äs- thetischen Form bezeichnet, aber nicht wegen der Gründung einer neuen Anti-ästhetischen Form, sondern wegen der Gründung der Sprache, mir der es ein Zeugnis von der Möglichkeit der radikal anderen Lebensart ablegt. Ästhetische Dimension, das letzte Werk von Markus, fasst alle sei- ne frühere Ansichten auf ästhetische Dimension und Kunst zusammen, damit er eine Kritik der marxistischen dogmatischen Ästhetik bringt, während er eine kulturelle Revolution nicht mehr erwähnt, so dass sich auf die Szene, statt der Avantgardekunst des Bruchs von der ästhetischen Form wieder eine ambivalente, aber harmonische ästhetische Dimension der Hoffnung auf Realisierung des Unmöglichen zurückkehrt. Document Outline
Yüklə 98,84 Kb. Dostları ilə paylaş:
|