Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa



Yüklə 301,69 Kb.
səhifə1/11
tarix06.02.2018
ölçüsü301,69 Kb.
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11

Istorija filozofije 3a, vezbe, 25.10.2013.

Prvi deo casa

Osnovni pojmovi, razlikuju se od izvedenih pojmova ili cak od onih pojmova koji su izvedeni od svih elementarnih. I poslednja stavka jeste da je tabela potpuna i da oni obuhvataju celo polje cistog razuma. Kant mora da stavi do znanja cime se cisti razum odlikuje i kaze da cisti razum izdvaja potpuno ne samo od svega sto je empiricko vec od svake vrste culnosti – dakle, to ima veze sa onim pojmovima koji se nalaze u cistom razumu a priori. On ovaj odeljak zavrsava time sto kaze da skup saznanja koje razum ima cini jedan sistem koji treba da se odredi i obuhvati pod jednu ideju, a cija bi potpunost mogla posluziti kao jedno merilo istinitosti i tacnosti delova koji ga sacinjavaju. Dakle, Kant nas uvodi u to da je cist razum a priori jedan sistem koji je sastavljen od cistih pojmova a priori. Taj sistem mora biti jedan i on funkcionise prema jednom odredjenom principu.



Razum nije sistem, vec sistematski organizuje.

Cist razum je celina koja podrazumeva neku uredjenost u sebi. Na kraju ovog odeljka Kant govori o tome da se transcedentalna analitika sastoji od dve knjige, prva sadrzi pojmove, a druga osnovne stavove cistog razuma.

Analitika pojmova – za razliku od prethodnika koji daju samo pozitivno odredjenje, Kant prvo daje negativno odredjenje kako bi konkretizovao ono sto treba tek da odredi. To u analitici pojmova konkretno znaci da Kant prvo kaze sta pod analitikom pojmova ne podrazumeva. On kaze da tu ne podrazumeva analizu ili metod koji je uobicajen u filozofskim istrazivanjima, a koji se sastoji u razlaganju na odredjene elemente, u ovom slucaju pojmove, vec u analitici pojmova podrazumeva razlaganje same sposobnosti razuma koje je vrlo retko pokusavano, ali koje se preduzima da bi se ispitala sama mogucnost pojmova a priori tako sto cemo tragati za lokacijom tih pojmova kao njihovog mesta rodjenja da bismo dosli do samih tih pojmova. Onda kaze „mi cemo tragati za cistim pojmovima....“ Ovde kao da imamo 2 cilja istrazivanja – prvo da dodjemo do cistih pojmova a priori koji bi bila samo podloga za empiricko saznanje koje bi te pojmove podstaklo!, a zatim ako bismo odstranili te empiricke elemente opet bismo dosli do cistih pojmova a priori. Dakle, ovaj put ima dva smera ali je ishod isti – dolazenje do cistih pojmova a priori.

Zasto ste rekli da bi empiricko saznanje razvilo pojmove?

Ne razvilo, nego ga podstaklo na...



Bolje podstaklo, ali ovde je zgodno ponoviti tu recenicu da bismo videli koji status imaju moci saznanja kod Kanta. Kaze da se pojmovi nalaze u pripravnosti dok se ne razviju u pogledu iskustva.

Hoce da kaze da su pojmovi po sebi nemocni bez iskustva, i razvijaju se tek sa iskustvom, i u tom smislu su oni u pripravnosti.



Ne bi iskustvo njih razvilo vec je to analogno sa situacijom gde apriorne forme stupaju na scenu. One isto stoje u nekoj pripravnosti dok ih nekakav osecaj spolja, materija opazaja, ne da neki materijal koji one mogu da organizuju. Isto tako neki materijal koji pojmovi organizuju cula treba da daju, i oni nece sami po sebi moci da se aktiviraju, odnosno nece moci da imaju ulogu nezavisno od iskustva.

Oni ne mogu da krenu u proces saznavanja bez empirickih elemenata.



Da, i to je jako vazno jer tu lezi osnova za dalju kritiku cistog uma odnosno pojmova koji nemaju tu vrstu osnove, ono sto smo pricali na proslom casu – Bog, sloboda i besmrtnost duse nemaju takvu vrstu osnove...

Time on zavrsava ovaj odeljak analitike pojmova. U narednom odeljku razvija ovu ideju i kaze ako se pusti da moc saznanja dela onda bismo dosli do pojmova koji su medju sobom udruzeni po slicnosti i velicini svog sadrzaja, ali to bi bilo bez ikakvog reda i poretka, oni bi bili udruzeni svakako, ali ne sistematski, iako su metodskim putem pronadjeni. Ali Kant kaze da je obaveza transcendentalne logike da iznalazi pojmove po jednom odredjenom principu! Dakle, mora da postoji neki kriterijum za to, da se iznadju ti pojmovi koji bi sacinjavali jednu klasu pojmova, a to ne sme da se radi nasumice. Kant kaze da transcendentalna logika to ne bi smela da dozvoli, onda to i ne bi bila trl.logika. Usled toga moraju biti ti pojmovi medju sobom spojeni prema nekom pojmu ili ideji. I on ovo zavrsava tako sto kaze da nam ova veza pruza jedno pravilo prema kojem se moze a priori odrediti mesto svakom cistom pojmu razuma i potpunost za njih sve skupa, inace bi to bilo proizvoljno ili slucajno. Dakle, njegov manir je da u poslednjem odeljku sumira...

Sada prelazimo na funkcionisanje samog cistog razuma a priori. (O logickoj upotrebi razuma uopste) On kaze da je razum kako smo ga do sada shvatili bio definisan samo negativno, odnosno kao nekakva sposobnost saznanja koja nije culna. Dakle, mi bez culnosti ne mozemo ucestvovati u opazanju, a opazanje je uslov svakog saznanja. Tako da, razum se ne moze svesti na sposobnost opazanja, on je nesto drugo, a osim opazanja nema drugog nacina saznanja osim pomocu pojmova. Tako da razum da bi saznao i razumeo nesto koristi pojmove, ne moze koristiti opazanje. On ta dva razlikuje i striktno odvaja, ali jedno bez drugog ne moze da funkcionise. On kaze da ljudski razum funkcionise tako sto saznaje pomocu pojmova. Dakle, ne intuitivno vec iskljucivo diskurzivno.

Napomena: termin intuitivno koji nema veze sa intuicijom vec opazanjem!

Opazaji se zasnivaju na percepcijama, a pojmovi na funkcijama. I sada Kant kaze sta pod funkcijom podrazumeva – jedinstvo radnje koje razne predstave podvodi, odnosno podredjuje pod jednu zajednicku predstavu.



Sta Kant podrazumeva pod odredjenim terminima – nikako nije funkcija to sto ujedinjuje razlicite predstave! Moze se nazvati na drugi nacin, ali funkcija zna se sta je. To je jedan od razloga zasto su prevodioci Kanta smatrali njegovu upotrebu pojmova katastrofalnom, do te mere da on protivreci sebi na svakoj strani. Kant kasnije toj reci daje potpuno novo znacenje. Raskida sa svakom ranijom metafizikom, sve je potpuno novo, on je gospodar termina i pojmova... Kategorije jesu na neki nacin funkcionalno odredjene u danasnjem smislu te reci, samo Kant to nigde tako ne pominje. I onda do tih konfuzija posebno dolazi u trl.logici.

On izvodi zakljucak da se pojmovi zasnivaju na spontanitetu misljenja, a culni opazaji na receptivitetu utisaka. I kaze zasto su razumu potrebni pojmovi, i kaze da je glavni razlog da pomocu njih sudi, da iznosi sudove na osnovu samih pojmova, i to je zapravo moc koju razum ima. Sud je POSREDNO saznanje o nekom predmetu, drugim recima, predstava neke predstave. To znaci da u svakom sudu postoji pojam koji vazi za mnoge entitete ali medju ovima obuhvata i jednu predstavu koja se neposredno odnosi na predmet. Sad on daje primer „Sva tela su deljiva“. Pojam deljivosti se odnosi na mnoge objekte, a u ovom slucaju samo na telo. Tela se opet odnose na izvesne pojave koje su nam date. Ovim primerom je pokusao da opravda da jedan sud ima jedan pojam koji se odnosi na jedan objekat, ali da se ono sto se odnosi na taj jedan objekat objasnjava pomocu nekih predstava.



Proverimo da li je taj primer adekvatan. Dakle, kako taj sud „Sva tela su deljiva“ nama pokazuje da razum ima neku sinteticku funkciju koja obuhvata raznovrsnost predstave? Gde je ta sinteticka funkcija s obzirom na ovaj sud?

Kaze „sva tela“, svaki entitet je deljiv bez izuzetka.



I kako nam to ujedinjuje raznovrsnost predstave?

Tako sto imamo pojedinacna tela i ona se ujedinjavaju u ovo „sva“.



Nasa predstava o njima se ujedinjava, a ne sama tela.

Te pojedinacne predstave se podvode pod ovo „sva tela“...



Postoji neka vrsta sinteze gde se vase predstave raznovrsnih tela nekako ujedinjuju zahvaljujuci nekom sudu koji vas razum moze da donese. I u tom smislu taj primer bi trebalo da bude u redu. Jedna stvar – kod Kanta ce u svakom nivou, segmentu, gde se javljaju nove saznajne moci doci do ujedinjavanja, neke vrste jedinstva raznovrsnosti. Recimo u estetici, imamo raznovrsnosti neke materije opazaja, pa smo ih organizovali zahvaljujuci a priornim formama opazanja u neko ovo ovde koje je u prostoru i vremenu. E sad, vise tih ovih ovde, mozemo ih nazvati telima, da ih ujedinimo u sva, ta raznovrsnost koja se ranije ujedinjavala sad se ujedinjuje zahvaljujuci nekoj novoj vrsti saznanja koja sad ima ulogu zahvaljujuci aktivnosti koje same forme opazanja nisu mogle da izvrse. Videcete da Kant napreduje gotovo po nivoima. Forme opazanja imaju neku ulogu koju imaju, ali ostaje nesto sto one ne mogu da urade, i to sad preuzima razum. Ta ritmika ce se uvek pojavljivati iznova, uvek ce postojati neka raznovrsnost koja se mora ujediniti... „Sva tela su deljiva“ – kvantifikator nam ujedinjuje sva tela, predikat nam ih nekako klasifikuje, i onda vec znamo nesto vise nego da smo imali neko jedno telo, neko drugo telo itd...

Kant na osnovu ovog primera kaze da sve radnje razuma mozemo svesti na sudove. Tako da razum mozemo posmatrati kao neku moc sudjenja – za Kanta misliti zapravo znaci saznati pomocu pojmova. Medjutim on kaze sledece „Tako pojam tela znaci nesto. Npr. metal...“ Dolazi do toga da sve funkcije razuma mogu da se nadju ako bi u potpunosti mogle da se predstave kao funkcije jedinstva ovih sudova. I sada pravi tabelu funkcija razuma u sudovima.



TABELA SUDOVA

Zasto Kant uzima logiku kao osnovu toga kako ce da pronadje kategorije?

Pa najpouzdanije saznanje...



Da, Kant kaze da je jedina logika potpuna nauka, i ona ce sluziti kao model potpunosti onoga sto iz sudova treba da se izvede.

Sada ih on analizira, pocevsi od kvantiteta sudova i kaze da logicari sa pravom tvrde da kada koristimo sudove u zakljuccima uma (razuma) sa pojedinacnim sudovima se moze postupati kao sa opstim zato sto pojedinacni sudovi nemaju nikakav obim, i njihov predikat se odnosi na subjekat bez izuzetka, odnosno u celosti se odnosi na subjekat, a ne samo na neki deo subjekta. U tom smislu pojedinacni sudovi se mogu posmatrati kao opsti. Kant kaze „Oni se mogu posmatrati...“ A kaze „Ako pak sa druge strane poredimo pojedinacni sud sa opstim... odnos jedinice i beskonacnosti...“

Prelazi sad na analizu kvaliteta sudova i kaze da beskonacne sudove u trl.logici moramo razlikovati od potvrdnih iako se oni u logici podvode pod potvrdne. I on kaze da je to tako zato sto u trl.logici posmatramo sudove sa gledista vrednosti posredstvom jednog cisto negativnog predikata i vodi racuna o tome kakvu dobit ovo tvrdjenje nama moze da donese u pogledu celokupnog saznanja. To blize objasnjava na primeru sa dusom – kaze da postoji razlika izmedju toga da neko kaze za dusu da nije smrtna, i da je dusa ne-smrtna. Kaze za prvi slucaj da bi sebe ratosiljao jedne zablude, ako koristi negativni sud, kada kaze da dusa nije smrtna. A u drugom slucaju iznosi tvrdnju buduci da stavlja dusu u jedan neograniceni broj bica koja ne umiru. Dakle, na nivou celokupnog obima mogucih bica koji moze da se podeli na dva dela, pozitivni i negativni, pozitivni je ona bica koja su smrtna, a negativni koja nisu, kaze da ovom tvrdnjom ne kaze nista do da je „Dusa zapravo jedna od beskonacne mnozine stvari koje preostaju kada oduzmem sve sto je smrtno“. On to posmatra kao skupove, i ako imamo jedan podskup u okviru ove druge polovine skupa...

Kada kazete da je dusa smrtna vi ste afirmisali jednu i samo jednu stvar o dusi, rekli ste koje ona svojstvo ima bez obzira da li ste u pravu ili ne. To je ako kazete dusa je smrtna. Ako kazete da dusa nije smrtna onda ste negirali neku konkretnu stvar o njoj. Ako kazete „dusa je ne-smrtna“, onda dusu stavljate u skup svih bica koja su ne-smrtna, dakle niste nista konkretno afirmisali ni negirali o njoj, samo ste ukljucili nju u skup stvari koje imaju to svojstvo.

U cemu je razlika izmedju toga kada kazemo da je dusa smrtna, mogli smo da kazemo da smo je ukljucili u stvari koje su smrtne i nista vise...



Vi ste to mogli, ali niste to mogli samim tim sudom, dakle mozete da napravite sud „dusa je smrtna“, „telo je smrtno“, „svemir je smrtan“, i onda da kazete „sve ove stvari su smrtne“. I sad tim sudom koji ste napravili u odnosu na ova tri vi ste dusu ukljucili u skup tih stvari koje su smrtne, ali niste ovim jednim sudom to uradili, vec ste time afirmisali jedan kvalitet duse.

Dakle, imamo sud „dusa je smrtna“, time mozemo da kazemo „dusa je smrtna i nece propasti...“, ali time nismo nista uradili osim nesto afirmisali. Tim samim sudom ne ukljucujemo ga ni u kakav skup jer nam je potreban pojam o drugim stvarima koje su takodje smrtne, odnosno i drugi sudovi...

Ali kako nismo ukljucili ako vec koristimo pojam „smrtni“, znaci mi vec znamo sta to znaci, ako smo afirmisali za dusu da je smrtna valjda to ima smisla samo ako znamo sta ovaj koncept „smrtnosti“ ukljucuje?



Taj sud je svakako smislen u drugom slucaju, ali sam taj sud nista ne ukljucuje vec samo afirmise. To pod kojim uslovima ste vi u stanju da iznesete sam taj sud jos ne moze da se redukuje sta iznosenjem ovog suda govorite. Posmatrajmo iz Kantovog ugla – nalazite se pred nizom stvari koje ste organizovali u prostoru i vremenu, i gde raznovrsnost pokusavate da ujedinite u nekakve sudove. Kad imate pred sobom neku stvar na koju mozete da referisete, kao na dusu, vi se pitate sta mozete dalje da kazete o njoj. I onda mozete da kazete da je smrtna. Time ste rekli samo to i to je poenta. To sto vi to mozete da kazete zato sto znate sta znaci smrtnost to ne implicira da vi znate jos neke stvari koje su takodje smrtne, vi znate sta ta pojam znaci, ali mozda pred sobom nemate nista osim pojma duse. Da biste mogli da kazete da ste to grupisali u skupove potrebno je da druge neke stvari, raznovrsnosti sintetisemo, tako sto cemo reci da je i to neko x smrtno. I onda dusu i to neko x grupisemo, i kazemo da te dve stvari jesu smrtne.

U cemu je onda razlika sa „dusa je ne-smrtna“?



Ajde da vidimo cistu negaciju – „Dusa nije smrtna“. Vi opet pred sobom imate samo dusu i gledate sta mozete da kazete o njoj, ali pre nego sto ste rekli bilo sta vi prvo morate nesto da negirate, negirate njenu smrtnost. I time ne implicirate nista drugo. Ostaje vam da napravite druge sinteticke akte da biste mogli da kazete sta ona jeste, ali za pocetak znate sta nije. Ali iz toga sto nesto nije, ne sledi nesto sto nuzno jeste. Mozemo napraviti dva razlicita sinteticka akta – jedan gde cemo reci da je dusa smrtna, i drugi gde cemo reci da dusa nije smrtna, i time ste rekli da te stvari ne impliciraju nista dalje, dok npr. ne uvedemo neke druge pojmove koji su takodje smrtni, ili takodje nisu smrtni. E sad, glavni problem je sa beskonacnim sudovima. „Dusa je ne-smrtna“ znaci da smo uzeli pred sobom taj jedan predmet i rekli sta mogu da kazem o njemu pozitivno – i mogu da kazem da je ne-smrtna. Time nismo nista negirali zato sto dusi nismo nista odrekli, ali niste nikakvu pozitvnu stvar rekli o njoj. Samo smo rekli da je ne-smrtna. To dalje upucuje na citav niz stvari koje takodje jesu ne-smrtna, o kojima takodje nista konkretno ne moram reci.

Posto niste rekli nista konkretno, vi tu mozete da ukljucite druge stvri koje prethodno niste mogli jer ste definisali vrlo konkretno neke stvari. Ovde nije potrebno da o tim drugim stvarima nesto afirmisemo. I zato taj sinteticki akt jeste sustinski razlicit i zasluzuje svoje mesto u tabeli kategorija. Dakle, ako ne afirmisemo nista konkretno mozemo da se uputimo na niz drugih stvari koje su takodje ne-smrtne. Ali, ukoliko kazete nesto konkretno onda ste samo to rekli o toj stvari.

Relacije – on kaze da se sve relacije mogu svesti na tri odnosa sudova, odnos predikata prema subjektu, odnos uzroka prema posledici i odnos kad se posmatra jedan podeljen sistem – odnos svih clanova podele jednih prema drugim. U prvom postoje samo dva pojma, u drugom postoje samo dva suda, a u trecim odnosima postoji vise sudova posmatrano u njihovom medjusobnom odnosu. Sada Kant daje primer hipoteticnog stava „Ako postoji savrsena pravda...“. Ovde postoji odnos izmedju dva stava: savrsena pravda i uporno rdjav se kaznjava. Kada posmatramo ove stavove nama nije bitna istinosna vrednost, da li su oni istiniti ili ne, vec samo sta se moze ovom posledicom uciniti, da li je realna ili se samo zamislja. Ova posledica, ovog stava, se samo zamislja. Kaze da to nije realno, vec je u sferi zamislivog. Zatim prelazi na disjunktivne sudove i kaze da je za njih karaktericno da sadrze odnos izmedju dva stava koji stoje u logickoj suprotnosti – sfera jednog stava iskljucuje sferu drugog stava, ali sa druge strane oni sadrze odnos zajednice i evo u kom smislu: „Svet postoji ili slepim slucajem...“ Zakljucuje o ovim sudovima da „Postoji zajednica saznanja koja se sasoji u tome sto se oni medjusobno iskljucuju...“ Dakle, uvek disjunktivni sud mozemo posmatrati kao nesto sto referira na neku celinu ciji se delovi mogu ili medjusobno iskljucivati, ili stajati u odnosu zajednice.

Kada govori o modalitetima sudova on ih definise tako sto kaze da je modalitet sudova zapravo funkcija sudova koja nista ne pridodaje samom sadrzaju suda, ali se tice samo vrednosti kopule za misljenje uopste. I sada nam govori sta su koji sudovi. On kaze da je problematicni sud onaj gde se tvrdjenje ili odricanje uzima samo kao moguce, odnosno proizvoljno, asertoricni ako se u njima to uzima kao stvarno, a apodikticni gde se to drzi za nuzno, buduci da taj stav tvrdi nesto a priori. I sad Kant kaze da su disjunktivni i hipoteticni sudovi problematicni. Na gornjem primeru „postoji savrsena pravda“, samo je posledica asertoricna, buduci ceo sud nije realan, vec se moze samo zamisliti kao neki sud koji moze da se usvoji ili odbaci.

Sada Kant prelazi na odeljak „o cistim pojmovima razuma ili kategorijama“. U samom uvodu kaze sta je zadatak opste logike da bi ga uporedio sa zadatkom transcendentalne logike i kako zapravo obe logike funkcionisu i koja sredstva koriste da bi dolazile do pojmova. On kaze da opsta logika apstrahuje od sveg sadrzaja saznanja i ocekuje da predstave koje treba da dodju budu sa neke strane date, a da bi ona te predstave preobrazila u pojmove ona to cini putem same analize. Za razliku od opste trl.logika ima jednu raznovrsnost culnosti koju joj daje jedna trl.estetika, da bi joj dala materijala za ciste pojmove razuma iz cega bi oni bili apsolutno prazni odnosno bez sadrzaja. Tako da prostor i vreme podrazumevaju jednu raznovrsnost cistog opazanja a priori, a ipak oni spadaju i u uslove receptiviteta naseg duha, jer on jedino pomocu njih moze da primi predstave o predmetima, dakle oni su uslov da bi trl.logika mogla da funkcionise kako bi dosla do pojmova.

Sta bi bila ta raznovrsnost cistog opazanja?

Pa uzmete recimo to u kontekstu sa raznovrsnoscu empirickog opazanja. E sad, sta je cisto opazanje – to je opazanje putem prostora i vremena, odnosno opazanje stvari u prostoru i vremenu. To znaci da vi nezavisno od toga sta vidite pred sobom znaci da cete to i videti u nekom prostoru i vremenu, ili barem u vremenu ako govorite o mislima, idejama itd. E sad raznovrsnost cistog opazanja treba da vas uputi na raznovrsnost cistog misljenja, odnosno na sintezu koju misljenje moze da izvrsi s obzirom na to. S obzirom na to da su stvari u prostoru i vremenu, sta ja mogu da kazem o njima, s obzirom da postoji vise stvari u prostoru i vremenu, apstrahujuci od bilo kojih njihovih individualnih razlika ostavljajuci samo to, koji je nacin na koji ja njih mogu objediniti. To je pitanje. Tabela kategorija je odgovor na pitanje kako ih ja mogu objediniti. On ce reci da je tabela sudova koja nas upucuje na to kako cemo naci kategorije, sto ne znaci da ona ima neki prioritet u odnosu na kategorije, i taj odnos ce biti zanimljivo objasniti, s obzirom da tabela sudova se daje prva, a kategorija druga, medjutim kategorije su primarne u odnosu na sudove, i to cemo videti.

On objasnjava da spontanitet naseg misljenja zahteva da se sa te raznovrsnosti predje na nesto pojedinacno, ali da se to sto je pojedinacno poveze u jednu celinu da bi se od toga moglo naciniti neko saznanje, i on ovaj proces naziva sintezom. I Kant nudi nekoliko uvida u to sta bi bila sinteza: prva definicija je sinteza u najsirem smislu, druga sinteza uopste, i treca cista sinteza predstavljena na opsti nacin. Sinteza u najsirem smislu – akt gde se predstave dodaju jedna drugoj i u kojem se njihova raznovrsnost shvata u jednom saznanju. Cista sinteza – ako raznovrsnost nije data empiricki vec a priori. Sinteza uopste je dejstvo uobrazilje, on kaze da je to zapravo slepa funkcija duse bez koje ne bismo mogli nista da saznamo ali koje smo mi retko svesni, i bez koje nam je saznanje nije moguce.



Pri tom, on nije rekao sta je tacno uobrazilja, to cemo videti kasnije.

I treca definicija, cista sinteza predstavljena na opsti nacin – za nju je karakteristicno da daje cist pojam razuma. Ona je sinteza koja se zasniva na nekom principu sinteticnosti jedinstva a priori. Daje primer brojanja – brojanje kao takvo je jedna sinteza prema pojmovima jer se zasniva na zajednickom principu jedinstva, na primer dekadnom sistemu. I on dalje govori da postoje tri stvari koje su neophodne za saznanje jednog datog predmeta: prva je raznovrsnost cistog opazaja, druga je sinteza ove raznovrsnosti uobraziljom, pri cemu mi jos uvek nemamo nikakvo saznanje, i treci jesu pojmovi koji daju jedinstvo cistoj sintezi. Tek tako mi mozemo saznati, na osnovu ova tri elementa. I sada Kant definise cist pojam razuma – „ista funkcija koja daje jedinstvo raznih predstava...“ Zatim dolazi taj govor o kategorijama – mi cemo te pojmove po Aristotelovom uzoru nazvati kategorijama. On kaze da je ta tabla kategorija neophodna da razum pomocu nje u toj raznovrsnosti opazaja moze da razume nesto, odnosno zamisli objekat. Ova podela je nastala iz jednog zajednickog principa, odnosno moci sudjenja za koju smo rekli da je osnovna funkcija razuma, ali nije nastala pukim slucajem. On to i zamera Aristotelu – kategorije se ne mogu nagadjati, pukim sticajem okolnosti formirati, odnosno dolaziti induktivnim putem.



Odakle su zapravo ove kategorije izvedene? Postoji nekakva specificna relacija sudova i kategorija koja ne moze da bude prosto prethodjenje ili utemeljenje kategorija na sudovima. Ponekad se smatra da je tabela sudova kljuc za iznalazenje svih pojmova razuma. To je eksplanatorni model koji ce vam pomoci da kazete koje konkretno kategorije razum poseduje. Zato sam vas pitao zasto se tabela sudova koristi pre kategorija. Ona se izvodi iz jedne potpune nauke, koja nikome ne moze biti sporna, iz logike. Ako je logika polje koje razmatra sudove onda su ti sudovi neporecivo dobro izabrani, pogotovo ako za svaki od njih nadjemo ulogu, to je ono sto Kant pokusava da uradi za one koji bi mozda mogli biti sporni kao sto su pojedinacni, beskonacni itd. I kad to zavrsi onda kazemo da nam je tabela sudova potpuna a priori. Sad kategorije – tu je u redu zapazanje da je jedna ista aktivnost u sudovima i kategorijama koja ih sintetise i koja tu ima svoju ulogu, i to nam govori da po tom modelu sudova mozemo izomorficki naci kategorije koje ce im odgovarati, i s obzirom da su sudovi izvedeni iz jedne neporecive nauke i kategorije ce biti jednako neporecive iako nisu izvedene iz te iste nauke. Nego zapravo one su pretpostavke da bi cak i ta nauka funkcionisala. To je specifican odnos koji mozete da nazovete racio escendi i racio cognescendi. Mozda ste kod Dekarta nailazili na razliku orto escendi i orto cognescendi – kad govori o odnosu Boga i Ja onda postoje dve relacije koje se tu mogu primeniti, orto escendi govori o tome da prvo postoji Bog pa covek, a orto cognescendi je red saznanja, ono sto je prvo u saznanju ne mora biti prvo u postojanju. Racio escendi i racio cognescendi su otprilike razlozi postojanja i razlozi saznanja – na osnovu toga sto ja prvo saznajem sudove ja mogu naci kategorije, ali na osnovu toga sto su kategorije prve ja mogu uopste doci do sudova. To ce se javiti ponovo u KPU. Ta relacija je vazna jer citaocima je jako cesto delovalo da je on kategorije izveo na osnovu tabele sudova sto bi bilo nepovoljno po Kanta jer su kategorije a priori, ciste, ni od cega ne zavise itd. Onda bi funkcija sudjenja prethodila funkciji misljenja sto bi takodje bilo nepovoljno po Kanta. Ta relacija izmedju onoga u cemu nam logika pomaze u pogledu tabele sudova pomaze nam i u potpunosti u pogledu ove tabele kategorija - da mi nekako znamo da ne postoji nista sem ovoga. To znamo izmedju ostalog tako sto jednom kad smo korelirali sudove i kategorije mi smo korelirali i njihovu potpunost. I ako su sudovi potpuni onda su i kategorije potpune, ako sudovi imaju svoje funkcije onda i kategorije ih imaju sto Kant mora nanovo da pokaze za kategorije. Jedan od razloga da Kant govori da je njegov princip iznalazenja razlicit od Aristotelovog jeste taj princip koji stalno pominje – nikako da osvetli sta je taj princip, e ovo ja taj princip! Logika je potpuna nauka, tabela sudova je relativno nesporna da se izvede, dakle, mogu da iznadjem kategorije koje njima odgovaraju, zato sto su sudovi i kategorije deo jedne iste funkcije misljenja. To je zapravo neka vrsta principa, koji on nigde eksplicitno ne pominje. Iz tog razloga mnogo njih nije zadovoljno ovom tabelom, i bice mu upuceni isti prigovori koje on upucuje Aristotelu. Recimo Hegel ce reci da je on proizvoljno izabrao kategorije, sto znaci da on nije ozbiljno shvatio tu tabelu sudova i ovu korelaciju.

Kako konkretno te kategorije funkcionisu? On zapravo ne govori ovde kao sto je govorio o sudovima, kaze da cak i nece nece da ih definise jer za sadasnje potrebe ove metode to nije bitno, a da bi to mogao i da ce ih kasnije definisati.





Dostları ilə paylaş:
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2019
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə