Istorija I poreklo chen taijiquan-a
Yüklə 108,82 Kb.
|
|
Autorska prava na tekst zadržana od strane Ognjena Janjića i Tai Chi & Wushu kluba Beli Ždral ISTORIJA I POREKLO CHEN TAIJIQUAN-A Budući da je istorija i poreklo Chen Taijiquan-a veoma duga, duboka, i puna neverovatnih, a ujedno i istinitih priča, potrebno je napraviti kratak osvrt (koliko je to moguće) na istoriju kineskih borilačkih veština u globalu. Naime, sve je počelo u manastiru Šaolin koji je do danas slavan po svojoj intezivnoj obuci borilačkih veština. Sam manastir je napravio hiljade fantastičnih majstora borilačkih veština, kako od svojih monaha tako i od stranaca, a do današnjeg dana i dalje to radi. Priča kineskih borilačkih veština počinje sa čovekom po imenu Bodidarma. Bodidarma je bio budistički monah koji je živeo u 5. (neki kažu 6.) veku, i on je verovatno najzaslužniji za širenje zen budizma u Kini. Poreklo mu je diskutabilno i u mnogome zavisi od istoričara i/ili teoretičara, ali većina govori da je bio indijskog porekla ili iz centralne Azije. Neki kažu čak da njegova linija učitelja budizma pravolinijski vodi do samog Gautama Bude. Bodidarma je centralni lik mnogih priča koje su prožete prikazima njegove velike svesti i mudrosti, ali ovde nas interesuje jedna specifična priča, a to je kako je ovaj čovek uticao na kreiranje začetka celog seta koji se sastoji od stotina i stotina veština koje se danas nazivaju tradicionalnim kineskim borilačkim veštinama. Bodidarma je jednom prilikom došao u manastir Šaolin, i ne zna se iz kojih tačno razloga (priče su razne), nastanio se u pećini u blizini manastira. U toj pećini je proveo 9 godina gledajući u zid i meditirajući. Za to vreme nije progovorio ni jednu jedinu reč. Neke priče kažu da je nakon ovog perioda jednostavno nestao, drugi da je umro u tom položaju, ali ono što je važno je da je ostavio za sobom dve stvari, dva seta vežbi koje e zovu: Yijin Jing (Jiđin Đing) i Xisui Jing (Šisui Đing). Ovo su bila, može se reći, dva prva seta Qigong-a na svetu. Jedan je bio za jačanje mišića i tetiva, a drugi za jačanje koštane srži. Iz Yijin Jing-a se razvio danas populani Ba Duan Jin Qigong, set od 8 vežbi za jačanje mišića i tetiva. Monasi budući da su bili veoma mršavi i nejaki od silnog sedenja u meditaciji usvojili su ove setove vežbi kako bi povratili snagu i vitalnost, i od tada se fizičkom razvoju unutar ovog manastira pridaje veliki značaj. Koji je prvi borbeni stil nastao prvi nakon ovih setova vežbi je takođe diskutabilno, mada mnogi upućuju na Luohan Quan (ja se slažem sa ovom teorijom), a kasnije iz njega još stotine i stotine stilova, nasleđa, tehnika, školi i tradicija.
Ono što je karakteristično za Chen stil i što ga čini jedinstvenim u odnou na druge stilove je izraženo ispucavanje sile kroz udarac, šut itd. (fajin;fađin), princip „motanja svile“ pomoću koje se izgrađuje unutrašnja sila (chan si jin; čan si đin), kao i njeno ispoljavanje (chan si gong; čan si gong), udarci nogom o pod, i smenjivanje brzih i sporih pokreta (ritam forme nimalo nije jednoličan kao kod nekih drugih stilova). Termin Taijiquan je došao mnogo nakon kreiranja same veštine, do tada se zvala drugačije, ali zbog potreba teksta ću koristit ovaj termin i do momenta davanja navedenog imena. Do tada je bio nazivan prosto „veština Chen familije“, ili sa još nekim zanimljivijim imenima, ali će sve biti spomenuto i objašnjeno u tekstu koje sledi. Poreklo onoga što danas znamo kao Taiji nije verifikovano do 17. veka. Dokumenti iz ovog perioda ukazuju na to da se Čen (u daljem tekstu Chen) klan (familija) u 14. veku doselio u tzv. Chen selo (Chenjiagou), koje se nalazi u Henan provinciji u Kini, i da se zasluge nastanka ove veštine pripisuju čoveku po imenu Chen Wangting (Čen Vangting, 1580-1660, neki kažu 1600-1680), ali hajdemo od početka, od nastanka mesta i doseljenja familije u ove predele. Po porodičnoj istoriji Chen sela, 1374. se u ovaj predeo doselio čovek po menu Chen Bu (Čen Bu). On je poreklom bio iz Hong Dong-a, Shanxi provincija. Chen Bu je po predanju bio veoma vešt praktičar borilačkih veština i on je započeo tradiciju borilačkih veština u predelu Chen sela. Tehnički svi pripadnici familije Chen su potomci ovog čoveka. Prostor sadašnjeg Chen sela se originalno zvao Chang Yang Cun (Čang Jang Cun), što znači Selo sunčeve svetlosti, ali je zbog naseljavnja Chen potomaka, i zbog tri duboka klanca potoka (gou na kineskom) u blizini sela, dobilo naziv Chen Jia Gou, u prevodu Potok Chen porodice, skraćeno Chen selo, kako ga i danas zovu. Od Chen Bu-a pa nadalje, ovo mesto je bilo poznato po borilačkim veštinama. Dosta je blizu jednog od velikih Šaolin manastira. Cela jedinstvena priroda onoga što danas poznajemo kao Taijiquan se pripisuje Chen Wangting-u, koga smo već pominjali, koji je bio 9. generacija Chen familije (oko 17. veka) i tadašnji vođa sela. Chen Wangting je bio izuzetno vešt borac, i penzionisani komandir garnizona vojske Ming dinastije (period ove dinastije je 1368-1644) u okrugu Wen. Bio je veoma ostvaren u svojoj vojnoj karijeri i zaslužan je za odbranu karavana u Henan-u i Shandong-u. Kada je dinastiju Ming smenila Qing (Čing) dinastija (1644-1911), Chen Wangting uzevši priznanja nije hteo da služi pod novom dinastijom i vratio se u svoje rodno mesto sa završenom vojnom službom iza sebe da bi se bavio poljoprivredom. Pre nego što odemo na samo kreiranje ove veštine, napraviću osvrt na druge dominantne teorije o nastanku Taijiquan-a. Jedna od široko zastupljenih teorija pripisuje zasluge polumitskoj figuri po imenu Zhang Sanfeng (Džang Sanfeng). Ukratko, Sanfeng je legendarni taoista, ekspert konfučijanskih i taoističkih nauka, ekspert Kung Fu stilova zmije i ždrala, izvrsni mačevalac, i takođe se veruje da je dostigao besmrtnost i da je živeo preko 200 godina. Po nekim spisima njegov učitelj je bio Xu Xuanping (Šu Šuanping), taoistički penik Tang dinastije i ekspert Daoyin-a (taoističke vežbe akumuliranja unutrašnje energije putem disanja). Kažu da je Sanfeng jedan dan kroz prozor video borbu zmije i ždrala i da je bio fasciniran napadno-odbrambenim tehnikama ovih životinja, i ta scena ga je inspirisala da napravi Taijiquan, odnosno koncept Neijia (Neiđa) – koncept unutrašnjih borilačkih veština, o kojima će kao klasifikaciji biti više reči u posebnom tekstu. Ova teorija ne isključuje Chen Wangting-a, ali tvrdi da je Wangting naučio svoje veštine od Wang Zhongyue-a (Vang Džongjue) koji je bio Sanfeng-ov učenik. U kineskom folkloru kruže razne priče o Sanfeng-u: neki kažu da je rođen 960., drugi1247, a neki 1279.; opisivan je da je bio visok 7 stopa (213cm); da je imao kosti kao ždral, držanje kao bor, da su mu dlake bile kao borove iglice i da je mogao za jedan dan da pređe razdaljinu od hiljadu li-a (oko 580km). Kažu da je nosio na leđima slamnati šešir, mada neki zapisi iz 19. veka, tačnije Wu-Yang County Gazetteer je spomenuo da je to bila činela. Postoji i priča d aniko nije mogao da ga pronađe, nego se pojavljivao samo kada je on to hteo. Treća teorija nastanka Taijiquan-a govori o učeniku njegovog učenika Wang Zhongyue-a, čoveku po imenu Jiang Fa (Điang Fa, 1574-1655). naime, Jiang Fa je došao sa planine Wudang u Chen selo i pomogao Chen Wangting-u da modifikuje i transformiše već postojeću veštinu Chen familije uključivši u nju praksu unutrašnje veštine. Smatra se da dok on nije došao da je Chen selo vežbalo čist eksterni stil kao što je Šaolin praksa, a da je njegovim dolaskom ubačen fokus na unutrašnju energiju (qi; či, ći) i energetske vežbe. Ipak, ova teorija je dosta nejasna i daje najmanje objašnjenja, jer do danas nije jasan odnos između ova dva velikana - Jiang Fa-a i Chen Wangting-a. U smislu, ne zna se da li je uopšte postojao odnos učitelj-učenik između njih, a i ako jeste teorije su razne ko je koga tu šta naučio. Jedni kažu da je Jiang Fa pokazao Chen selu praksu unutrašnjih veština, a drugi kažu da je bilo obrnuto. Čak veoma pouzdani podaci govore da je Jiang Fa bio Wangting-ov učenik. Ona teorija koja je potkrepljena između ostalog i istorijskim dokazima, teorija koje se drži Chen selo do današnjeg dana, teorija koju zastupa i moja malenkost, je ona koju smo naveli kao prvu. Chen Wanting je nakon vojne službe stvorio Taijiquan od gomile sopstvenog iskustva, ubacivši još mnogo elemenata. Druge teorije manjkaju dokazima i podacima ili imaju vremenskih nedoslednosti. Od čega je to tačno kreiran Taijiquan u Chen selu od strane velikog čoveka Chen Wangting-a? Chen Wangting je u dotadašnji trening borilačkih veština (koji je najverovatnije bio šaolinskog porekla) ubacio: - Principe yin-yang teorije taoizma (jin-jang, univerzalni princip komplementarnih suprotnosti); - Tehnike Daoyin-a (taoističke vežbe istezanja i pokreta koje služe za vođenje qi-a i za njegovu kultivaciju, stvaranje balansa između eksternog i internog, razvijanje tela, uma i duha, kao i za razvijanje snage i fleksibilnosti, poznat je i kao taoistička joga); - Tu-na tehnike (taoističke vežbe dubokog disanja abdominalnim delom, radi relaksacije, očuvanja zdravlja i poboljšanja cirkulacije qi-a, odnosno njegovog izbacivanja i sakupljanja); - Jingluo teoriju (teorija energetskih meridijana u telu kineske tradicionalne medicine, koja podrazumeva, pored puteva energije kroz telo, i akupunkturne tačke. I jednih i drugih je veliki broj, a po ovoj teoriji su veoma jasno određeni); - Borilačke veštine i tehnike opisane u Ji Xiao Xin Shu-u (Novi književni zapis efektivnih tehnika) generala Ming dinastije Qi Jiguang-a (Či Điguang, 12. novembar 1528.-17. januar 1588.). Ovo delo je nastalo u periodu 1559-1561, i unjemu se razmatraju vojne strategije, borbene taktike, oružje i oprema, trening, borbene tehnike sa i bez oružja, logistika i drugi aspekti ratovanja. Ima 18 poglavlja, i pored ostalog, sadrži i tehnike spravljanja oružja. Qi Jiguang je izabrao 32 tehnike borbe bez oružja da ih ilustruje i opiše kroz stihove, i pisao je o 16 različitih borilačkih stilova opisujući ih i čak navodeći njihove nedostatke. Opisao je i šaolinsku veštinu štapa unutar ovog zapisa. - Principe i teorije Yijing-a (Jiđing, Knjiga promena, taoistički klasik popularan do danas) Uzevši sve ovo, zajedno sa svojim znanjem, veštinom i iskustvom Chen Wangting je stvorio jednu od najvećih kreacija – Chen Taijiquan, Taijiquan Chen familije, i ujedno prvi Taijiquan! Njegov korpus vežbanja se sastojao od 7 formi: pet manjih Taiji formi, jedan Chang Quan (Duga Pesnica) od 108 pokreta i jedna oštrija, rigoroznija forma Pao Chui-a (Top Pesnica). Korpus je bio sačinjen od sledećih setova (formi): - Prvi set od 13 kretanja, 66 pokreta - Drugi set od 27 pokreta - Treći set od 24 pokreta znan još i kao „Set četiri velika čekića“ - Crvena Pesnica od 23 pokreta - Peti set od 29 pokreta - Duga Pesnica (Chang Quan) od 108 pokreta - Top Pesnica (Pao Chui) od 71 pokreta Stilovi Chang Quan i Pao Chui su već bili ustaljena praksa u Šaolin manastirima, a Chen Wangting je bio poznat po poznavanju nekoliko Šaolin stilova. Čak i u Chen selu su gledali na ove dve poslednje forme kao izdvojenu celinu treninga. Istoričari su pokazali da su Šaolin veštine imale veliki uticaj na Wangting-ovu kreaciju, što se i po današnjim Chen Taijiquan formama i vidi. Ovo se ne može reći i za Wudang taoistički uticaj i njihove veštine, neki kažu da tog uticaja nije uopšte ni bilo. Svoju verziju Pao Chui-a Chen selo do danas praktikuje kao deo kurikuluma, uz određene modifikacije. Pored ovih setova, zabeleženo je da je i tad Chen selo vežbalo koplje, helebardu, mač, topuz, sablju, 2 mača, 2 sablje, motku, srpove, lepezu... ali praktikum iz ovog vremena navodi samo sablju, maš, štap i koplje, iako se i sva ostala oružja vežbaju i do dana današnjeg. Chen Wangting-u se pripisuju zasluge i za kreiranje prvih vežbi Tui Shou-a (Tui Šu), odnosno tzv. „Guranja ruku“. Kažu da su se origanlno zvale Da Shou („Udarajuće ruke“) ili Ke Shou („Ukrštanje ruku“), i da je napravio set ovih vežbi kako za prazne ruke tako i kada je u rukama koplje. Druge torije pripisuju kreiranje i Tui Shou vežbi Zhang Sanfeng-u. O Tui Shou-u će biti više reči u nekom od narednih tekstova. Treba napomenuti da su setovi (forme) vežbi sa oružjem i „Guranje ruku“ manje-više isti danas kao i u ovo davno vreme. Nakon kreiranja njegovog korpusa prvi put je osmišljen i koncept „motanja svile“ (chan si gong), odnosno princip pokreta i kretanja spiralnom putanjom. Kao što se može i videti Chen Wangting-ov uticaj je bio ogroman i više nego fascinantan. Zbog njegovih velikih zasluga, on se računa kao prva prekretnica u Chen tradiciji Taijiquan-a.
Dakle Chen Changxing je napravio korpus formi bez oružja koji je izgledao ovako: - Lao Jia Yi Lu (Stara I forma), sadrži 74 pokreta - Lao Jia Er Lu (Stara II forma), znana još i kao Pao Chui (Top Pesnica), sadrži 43 pokreta Broj pokreta blago varira među majstorima u zavisnosti ko kako broji, neki dele neke pokrete, dok ih drugi broje kao jedan, ali to je apsolutno nevažno pri izvođenju. Obe Lao Jia forme se do danas vežbaju i deo su kurikuluma Chen Taijiquan-a. Wanting-ove forme su zaboravljene u velikoj meri, mada se može videti njegov Chang Quan kod nekog člana familije. Prvih 5 Taiji-a su pale pod veći uticaj protoka vremena, ne znači da nisu možda i preživele, ali ja za to ne znam, i sigurno su veoma retki ljudi koji ih znaju ako ih uopšte i ima. Yi Lu je skrojena većinom od prvih 5 Taiji formi. Obe ove forme generalno sadrže veći broj pokreta u jednom setu nego što su sadržale Wangting-ove (izuzetak Chang Quan-a), što je bilo neizbežno, ipak je Chen Changxing sveo sedam formi na dve, a da se ne izgubi koncept i kvalitet Chen Taijiquan nasleđa, što nimalo nije bilo lako. Njegov čin je, iako možda kontoraverzan, i više nego impresivan. Prirodu formi je jako teško objasniti ukoliko neko nije probao da je izvede, ali ovde ću dati sve od sebe da upravo to laički objasnim za obe ove Lao Jia forme, koristeći reči iz terminologije Chen stila. Kod Yi Lu forme (I forme) pokreti su široki i opružajući, noge su aktivne i kretanje je stabilno, telo, zajedno sa kičmom, je prirodno pravo tokom cele forme bez obzira koliko pokret delovao izvijen, celo telo kontroliše unutrašnja energija. Vežbanje ove forme zahteva dobru koordinaciju između namere, unutrašnje energije i tela na kraju. Spolja forma deluje kružna, dok energija putuje spiralno kroz telo. Spolja forma deluje mekana (što na fizičkom nivou i jeste) usled vođenja namere i energije, dok je unutra energija veoma jaka i čvrsta. Pokreti su više fokusirani, u borilačkom smislu, na hvatanja, bacanja i odguravanja, a manje na udarce i šuteve. Ova forma je po meni baza za sve ostale Chen Taijiquan forme, i po meni ne treba vežbati nijednu formu dalje pre nego što se Lao Jia Yi Lu ne savlada, ma koliko za to vremena trebalo. Sa ovim će se mnogi grandmajstori, majstori i praktičari Chen stila kroz istoriju do danas, složiti. Ona je u većini kurikuluma (ako ne i u svim) pri početku učenja. Ja je podučavam kao drugu formu, jer mi prva (Chen 19 pokreta, spomenućemo i nju kasnije) služi kao uvod u principe i pravila stila. Er Lu (Druga forma) se može vežbati tek kada je Yi Lu dobro savladana. Čak mnogi učitelji čekaju da se savlada i druga Yi Lu, takozvana Nova I forma, o kojoj će kasnije biti reči. Naravno ako je imaju u kurikulumu, pa tek onda vežbaju Er Lu, sa dobro usvojenim principima i dobro razvijenim telom za ovu formu. I naravno, ako postoje fizičke mogućnosti za njeno izvođenje i vežbanje. Er Lu je dosta fizički zahtevna i mnogi stariji praktičari ne vežbaju ovu formu, prosto usled nemogućnosti fizičke prirode za njeno izvođenje. To ne znači da se ne mogu naći stariji praktičari kako veoma reprezentativno izvode ovu formu, ali to je zato što su gradili osnov u borilačkim veštinama decenijama pre toga, u boljoj su možda formi tbog toga nego neki mlađi praktičari, ili pak baš ovu formu vežbaju nekoliko decenija. Kao što Yi Lu podučava nekim osnovnim Taiji pravilima, tako je Er Lu dizajnirana da stavlja akcenat na borbenu primenu tih pravila. Na oko, Er Lu stavovi su kraći, pokreti su brži i daleko eksplozivniji. Namera je da svaka postura bude spremna da izvede udarac, pre nego hvatanje. Takođe, ova forma koristi energiju sve manjih i manjih kružnih kretanja, za razliku od Yi Lu koja pokazuje dosta veće krugove. Er Lu je dosta kondiciono, fizički, i tehnički zahtevna forma i rezervisana je za veoma napredne vežbače. Za vreme nastanka ove dve forme, nastala je i još jedna grana Chen Taijiquan-a, takozvana Xiao Jia (Šiao Đa; Mala forma; zvala se ovako ne zato što je kratka sama po sebi, nego zato što je bila kraća od Lao Jia formi). Napravo ju je Chen Changxing-ov savremenik i rođak Chen Youben (Čen Juben). Nju ovde nećemo detaljno razrađivati, jer ona ne spada pod zvaničnu tradiciju Chen Taijiquan nasleđa i kurikuluma. Nju su takođe u to vreme zvali i Nova forma, jer je nastala nakon Lao Jia formi, ali je ne treba mešati sa tradicionalnim novim formama koje su nastale mnogo kasnije i koje zapravo i sada nose to ime, o njima ćemo pričati u trećoj prekretnici Chen Taijiquan-a. Majstori Chen stila kažu da je Xiao Jia vežbana od strane “penzionisanih“ praktičara u selu, jer je bila manje fizički zahtevna nego Lao Jia forme. Pokreti Xiao Jia su svedeniji, veći akcenat je na unutrašnje energetsko kretanje, ovo je možda još jedan od velikih razloga zašto su je zvali Xiao Jia (Mala forma). No, nazad na Chen Changxing-a. Chen Changxing, budući da je bio veoma kontroverzna ličnost, je napravio još jednu ogromnu razliku koja do njega nije bila pojmljiva: primio je za učenika čoveka koji nije bio pripadnik Chen familije! To je tada bio izuzetno smeo postupak, budući da su do tada Chen Taijiquan smeli da uče samo pripadnici Chen familije. Prosto do njega se to nije smelo, Taijiquan Chen familije se držao veoma usko, u krugu familije i smatran je za tajnu veštinu. Ime čoveka koji je prvi naučio ovaj prelepi stil, a da nije Chen prezimena, je Yang Luchan (Jang Lučan, 1799-1872). Yang Luchan je čovek koji je kreator danas najrasprostranjenijeg Yang stila Taijiquan-a, koji se i zove po njemu. Ali na to ćemo se vratiti. Chen Changxing je, takođe, smatran nekonvencionalnom ličnošću u smislu prakse borilačkih veština. Neki kažu da je praktikovao i podučavao borilački stil koji uopšte nije pripadao Chen tradiciji, i da mu je taj stil prenet od već pomenutog Jiang Fa (ovde nastaju rupe u teorijama van ove, jer postoje veoma velike vremenske nedoslednosti. Jiang Fa se spominje i u kontekstu Chen Wangting, a ujedno i Chen Changxing-a, a između njih je period od više od 100 godina). Druge škole kažu da je on svoje dve forme dalje dodatno razradio, ili čak da je podučavao dalje dve ili više od Wangting-ovih formi, i da je zapravo to učio Yang Luchan-a i druge. Obe ove teorije ovim pokušavaju da objasne zašto je Yang Taijiquan i njegovo nasleđe, koji je kasnije Yang Luchan napravio, toliko različito od Chen Taijiquan-a. Nijedna od ovih teorija nije potpuno podržana, tako da ostaje mnogo kontroverzi, a pogotovo što je Yang Luchan bio veoma ostvaren majstor Taijiquan-a, jedan od najvećih koji su postojali, i imao je velika dostignuća, samim tim je apsolutno bio sposoban da osmisli svojevrstan stil koji će postati njegovo nasleđe. Tako da i moja malenkost pripada onoj grupi teoretičara koji smatraju da je Chen Changxing zapravo prenosio svoje dve forme, ili bar najvećim delom. Sve ostale teorije umanjile bi njegovo majstorstvo tražeći tajnu formulu njegovog uspeha u veštini i pravljenju sledeće generacije majstora. Chen Changxing je uživao nadimak „Gospodin tabla predaka“, zbog tačnosti svojih postura i stavova i zbog svoje velike smernosti i pridavanju značaja i najmanjem detalju. Njegov odnos sa Yang Luchan-om je do danas ostao legendaran i mnoge zanimljive priče kruže oko njih. Po istorijskim podacima Yang Luchan je učio Chen Taijiquan u Chen selu ukupno 18 godina, dolazeći i odlazeći, pre nego što je otišao u Peking da podučava dalje. Sada ću napraviti mali osvrt na njega i njegovo poreklo i dolazak do statusa prvog učenika Chen Taijiquan-a koji ne pripada Chen familiji. Yang Luchan, znan još i kao Yang Fukui, se rodio u Hebei provinciji, prefekturi Guangping, Jongnian okruga. Rodio se u siromašnoj farmerskoj porodici i često je pomogao ocu oko poljoprivrede, a kao tinejdžer je radio i neke druge honorarne poslove. Poznat je da je bio sitne, mršave građe koja ga je pratila ceo život. Jedan od tih neredovnih poslova je bio presudan za dolazak u kontakt sa Taijiquan-om. Luchan je radio u jednom trenutku u Tai He Tang kineskoj apoteci u zapadnom delu Jongnian grada. Apoteku je držao Chen De Hu iz Chen sela. Kako priča kaže, jednom prilikom, dok je Yang bio prisutan, lopovi su upali u apoteku sa namerom da je opljačkaju. Vlasnik Chen De Hu je tada na njim aprimenio stil borilačke veštine koji do tada niko nije video i lako savladao lopove. Yang Luchan je bio veoma impresioniran. Od malena je Yang voleo borilačke veštine i u ovo vreme je već imao određen nivo veštine, jedni kažu da je znao šaolinski stil Hong Quan, dok drugi kažu šaolinski Chang Quan. Odmah je pitao vlasnika apoteke da ga podučava, ali mu je ovaj rekao da ide u Chen selo i da nađe drugog učitelja za sebe. U to vreme je u selu glavni učitelj bio Chen Changxing, kao što smo i rekli. Nakon što ga je vlasnik apoteke uputio u Chen selo, Luchan je posle nekog vremena stigao na svoje odredište. Yang Luchan je odmah pronašao Chen Changxing-a i pitao ga da mu bude učitelj. Chen Changxing ga je odbio, mada Luchan je bio veoma uporan i rešen i pitao ga je drugi put i učitelj Chen Changxing ga je opet odbio. Treći put kada ga je pitao Changxing je rešio da stavi na probu rešenost mladog Yang Luchan-a. Changxing mu je rekao da dođe to veče na jedan krov u selu i da ga pita ponovo. Yang-u je to bilo čudno, ali je bio rešen da nauči Chen veštinu, pogotovo nakon što je video bivšeg gazdu kako se odbranio od lopova „prostim pokretom prsta“, kako je to Yang opisivao. To veče je Yang došao na krov da bi zatekao Chen Changxing-a kako sedi na krovu na stolici za zatvorenim očima. Iz poštovanja nije hteo da ga prekida, tako da je samo stajao ispred njega i čekao u tišini. Posle podužeg vremena Changxing je otvorio oči i rekao Luchan-u: „Kasno je, dođi sutra.“ Sutra se desila identična situacija sa identičnim Changxing-ovim odgovorom na kraju. Ta situacija se ponavljala iz dana u dan, neki kažu i desetak dana zaredom, sve dok se Chen Changxing nije uverio Yang Luchan-ovu rešenost i upornost. Nakon ovih dešavanja Chen Changxing ga je prihvatio za učenika. Yüklə 108,82 Kb. Dostları ilə paylaş:
|