Petar Lazić retorika – veština ILI umetnost

DIOGEN pro culture magazine & DIOGEN pro art magazine -ISSN  2296-0929; ISSN  2296-0910

Publisher Einhorn Verlag, Kusnacht, Switzerland

E-mail: [e-mail] / WWW: http://www.diogenpro.com/

Petar Lazić

RETORIKA – VEŠTINA ILI UMETNOST

(SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ARISTOTELOVOG I KVINTILIJANOVOG VIĐENJA RETORIKE)

U prvom delu („Osnovni pojmovi“) definisani su ključni pojmovi kojima se ovaj rad bavi: retorika, dijalektika i dijalog.

U drugom delu („Agonistički poriv antičke retorike“) ukratko se izlaže istorijat ideje o nadmetanju kod starih Grka (od mitskih ratova do govorničkih takmičenja), te se u tom kontekstu pokazuje zašto je retorika za Helene pre svega predstavljala nadmetanje.

U trećem delu („Aristotel¹ i Kvintilijan² – istorijske okolnosti“) napravljeno je poređenje između istorijskih okolnosti u kojima su njih dvojica pisali o retorici (Aristotelovo doba: retorika je veština od ugleda koja je u opasnosti jer je, po njemu i još više po Platonu, zloupotrebljavaju sofisti – Kvinitlijanovo doba: retorika je u zamiranju, po njemu, zahvaljujući deklamatorskim školama a po Tacitu³, zahvaljujući carskom apsolutizmu posle pada Rimske republike i s tim u vezi ograničavanju slobode govora).

U četvrtom delu („Retorika po Aristotelu“) ukratko je predstavljeno Aristotelovo shvatanje retorike i njene uloge.

U petom delu („Retorika po Kvintilijanu“) prikazano je Kvintilijanovog shvatanje retorike, sa posebnim osvrtom na njegovu teoriju stila i s tim u vezi očigledan Aristotelov uticaj.

U šestom delu („Razlike između Aristotelovog i Kvintilijanovog shvatanja retorike“) navodene su još neke sličnosti i analizirane su razlike između Aristotelovog i Kvintilijanovog definisanja retorike i njene svrhe. U zaključku se iznosi stav autora o uzrocima tih razlika.

Na kraju je naveden Spisak literature koja je korišćena prilikom pisanja ovog rada.

OSNOVNI POJMOVI

Retorika je grčki termin koji je nastao u V veku pne. Izveden je iz reči rhetor (grč. ῥήτωρ), što znači “podnosilac zahteva na sudu” odnosno “onaj koji govori”, tj. besednik. U latinskom jeziku ovaj termin prevodi se kao oratoria odnosno orator (od oro, orare = govoriti, obraćati se nekome). Retorika označava govorničku veštinu, tj. predstavlja nauku o principima pravilnog i ubedljivog govorenja. U grčkoj filozofiji retorika je činila deo logike a osnovali su je sofisti. U srpskom jeziku termin retorika upotrebljava se ravnopravno sa domaćim rečima besedništvo i govorništvo.

Dijalektika predstavlja veštinu vođenja dijaloga i diskusije. I sâmo osnovno značenje na grčkom dialektike téchne sugeriše veštinu vođenja diskusije. Za Platona⁴, međutim, dijalektika je umetnost vođenja diskusije na bazi pitanja i odgovora. Za Aristotela dijalektika predstavlja veštinu dokazivanja po verovatnoći a ponekad joj daje i atribute “sofičnosti”. Najradikalniju tezu o suštini dijalektike izneo je Artur Šopenhauer⁵: „Pravi pojam dijaktike je, dakle, ono što smo sada rekli: intelektualna veština mačevanja da bi se u toku prepirke uvek ostalo u pravu.”⁶

Dijalog na grčkom znači razgovor i u kolokvijalnom govoru koristi se u svom osnovnom značenju. U filozofiji, još od vremena Sokrata⁷, dijalog predstavlja formu razvoja filozofske misli na osnovu teze i antiteze. Za Platona dijalog je “govor duše sa samom sobom” i iz toga je razvijena njegova koncepcija dijalektike.

AGONISTIČKI PORIV ANTIČKE RETORIKE

Misao o borbi i nadmetanju kao pokretačkoj snazi sveopšte stvarnosti, kod starih Grka javila se još u vreme mitsko-poetskog poimanja sveta. Tako se već kod Homera⁸ agon⁹ ispoljava kao nagon za takmičenjem i sirova želja za samopotvrđivanjem. Uostalom, po Homeru je do Trojanskog rata i došlo zahvaljujući Eridi¹⁰. Kasnije je agonistički poriv preuzelo i filozofsko-racionalno poimanje sveta, tako da već kod Hesioda¹¹ i Heraklita¹² dobija istorijsku i filozofsku dimenziju. I dok Homer govori samo o jednoj (rđavoj) Eridi – Hesiod razlikuje dve Eride (rđavu i dobru), koje u stvari predstavljaju alegorijsko-mitsku borbu dobra i zla. Homerovim atributima sirovog junaštva Hesiod prodadaje oplemenjeni karakter takmičenja sa drugima, ali i sa sâmim sobom – taj karakter se ispoljava i neguje na stadionima i hipodromima, kao i na muzičkim, dramskim i besedničkim takmičenjima. Iz borbe suprotnosti proizilazi harmonija, pa samim tim borba predstavlja kosmičku pravdu. Sve se kod Grka nadmeće: kako bogovi, tako i ljudi i životinje.

Stari Grci su i umirali u uverenju da će u zagrobnom životu gledati nadmetanja i da će se sami večno nadmetati. Pohvale borbi izrečene su „na srce cele Helade, jer je Helenima agonski život bio drugo disanje“¹³. U skladu sa ovakvom životnom filozofijom odvijaju se atletska i duhovna takmičenja, formiraju se i razvijaju svi rodovi umetnosti: pesništvo, vajarstvo, slikarstvo, muzika... a po tim načelima praktikuju se: politika, filozofija, pa i dijalektika i besedništvo. Joel je u nekoliko rečenica opisao kako je od nadmetanja kraljeva u ratovima pređen put do nadmetanja govornika u besedništvu: „Nadmetanje kraljeva dovodi do rata, i pobeda se opet slavi u bojnim igrama, a pobednike u njima veličaju i pesnici i plastičari, koji se opet nadmeću jedni s drugima. I tako neprestano sve dalje, sve duhovnije, jedan agon izaziva drugi. Borbe u oružju žive i dalje u sećanju, i pridružuju se u umetničkoj fantaziji, mitološkoj, epskoj i plastičnoj. Plastika stvara borbene grupe i poezija razbija svoje lirsko jedinstvo i razvija se u nadmetanje figura u drami, kojim se opet pesnici nadmeću jedni sa drugima i pred sudijama. I kao mrtvi junaci bore se njihovi mrtvi pesnici – kao Ajant i Odisej bore se Homer i Hesiod, pa Eshil i Euripid, protiv drugih pesnika i besednika, a ovi se opet između sebe nadmeću u sjajnim besedama i govorima na sudu i postaju učitelji parlamentarne i jurističke veštine u raspravljanju¹⁴. A sa besednicima i pesnicima, opet se nadmeću filosofi...“¹⁵

Još se Ksenofan¹⁶ zalagao za primat duhovnog obrazovanja nad telesnom snagom i vrlinama povezanim sa njom. Mada ne odbacuje atletsku agonistiku, Ksenofan se žali što Heleni više zadovoljstva nalaze u pričama o bojevima protiv Titana i s većim ponosom gledaju na one koji donose pobede u olimpijskim i ostalim panhelenskim igrama, nego na one koji poseduju mudrost. O štetnosti određenih gimnastičkih napora govori Aristotel¹⁷ (VIII 4, 1339 a 1), kritikujući one koji nastoje kod dece da razviju „takmičarska i borilačka tela“, ali im time nagrđuju „telesni izgled“ i koče razvoj tela. Da bi se uspostavila harmonija između telesne i duhovne snage, odnosno da bi se formirao savršen čovek (fizički, intelektualno i moralno – po Platonu¹⁸), u staroj Grčkoj se javio ideal kalokagatije.¹⁹ Aristotel, takođe insistira na tome da se ne valja isključivo posvećivati samo jednoj vrlini.²⁰ (1338 b 30-35)

Pored nadmetanja na stadionima koja su afrimisala telesne vrline, vodile su se i mnoge borbe na duhovnom polju. Tako su na velikim svetkovinama Panatenajama, svake četvrte godine²¹ priređivana takmičenja, ne samo iz atletskih, borilačkih i gimnastičkih veština, nego i iz književnih rodova. Održavana su muzička, dramska i govornička nadmetanja. Pobeda u takvim nadmetanjima značila je kićenje lovorovim vencima, značila je slavu ne samo za pobednika, nego i za njegov rod i polis. Značaj pobede na bilo kom takmičenju prenosi se i na stari Rim, tako da Ciceron²² primećuje kako misao o „potonjoj slavi“ sve podstiče na posao i nadmetanje: „Svi čeznemo za pohvalom, i što je ko bolji, sve se više povodi za slavom“²³. Isti motivi koji važe za telesna nadmetanja, važe i za duhovna: „Umetnosti žive od priznanja, a gde nema odobravanja i prijema, sve navek ostaje kao mrtvo.“²⁴ Koliko su slavljeničke počasti bile neodoljive (ne samo ljudima) najbolje pokazuje sledeći primer iz Platonove „Države“: Kada su duše birale svoj sledeći život onda je Atlantina²⁵ duša, videvši velike počasti koje se ukazuju atletama – „nije ih mogla mimoići nego ih uze“²⁶.

A tamo gde je ulog veliki (slava) veoma brzo se prelaze krhke granice moralnog i dopuštenog – odnosno, princip da „cilj opravdava sredstvo“ postaje opštevažeći u svim oblicima nadmetanja. Tako je na jednoj sačuvanoj vazi iz Sparte predstavljena scena u kojoj jedan borac pokušava svom protivniku da iskopa oko. Kako se u duhovnim nadmetanjim nije moglo osloniti na kopanje očiju, pribegavalo se drugim (moralno nedopustivim) sredstvima. Tako su vremenom pripadnici Megarske škole razvili posebnu govorničku veštinu – eristiku²⁷, koja je u stvari nastavila sofističku tradiciju, te se zbog toga Protagora²⁸ smatra njenim duhovnim utemeljiteljem. Eristika bi u slobodnom prevodu bila veština svađalaštva i nju su, za potrebe besedničkih duela, vežbali u mnogim retoričkim školama.

Da delatnost sofista nije nailazila na opšte odobravanje, pokazuju već Aristofanove²⁹ „Oblakinje“, gde on karikaturalno prikazuje na pozornici dvoboj „pravednog“ i „nepravednog“ govora, u kojem nepravedni govor pobeđuje jer je bestidan i beskrupulozan. I Platon u „Fedru“ (267 a) ima ironičan stav prema retorima, koji (poput Tisije³⁰ i Gorgije³¹) mogu „snagom reči učiniti da male stvari izgledaju velike, a da velike stvari izgledaju male.“³²

ARISTOTEL I KVINTILIJAN – ISTORIJSKE OKOLNOSTI

Uvod o agonističkom porivu u Staroj Grčkoj bio je neophodan da bi se na pravi način razumelo Aristotelovo viđenje retorike. S jedne strane on se naslanja na ideju agonističke ontologije u skladu s kojom i retorika predstavlja, pre svega, borbu: „Osim toga, ako bi nesposobnost da se branimo telom bila sramota, bilo bi besmisleno kad se sramotom ne bi smatrala nesposobnost da se branimo govorom čije je korišćenje ljudskoj prirodi svojstvenije nego korišćenje telom.“³³ (1355 b) S druge strane, kao i njegov učitelj Platon, i Aristolel se obrušava na one kojima retorika ne služi „u iznalaženju stvarno uverljivog“³⁴ jer im se retorika „ne odnosi na sposobnost već na nameru“³⁵. Pri tome, naravno, misli na sofiste³⁶.

Za razliku od Aristotela, Kvintilijan deluje u vreme kada je počeo da zamire ugled besedništva. Umesto retorskih škola, u Rimu su cvetale deklamatorske škole. I sâmo ime kazuje da su u njima vežbani govori na apstraktne teme, tako što se nije obraćala pažnja šta se govori već je bilo važno kako se govor izlaže (deklamuje).

Kada smo već kod istorijskih okolnosti treba imati u vidu da su oba Kvintilijanova učitelja, (najverovatnije) filolog Kvint Remije Palemon (pisac prve značajnije rimske gramatike) i (pouzdano) retor Domicije Afer – bili dosledni tradiciji književnosti avgustovog doba, što objašnjava Kvintilijanov stav da upravo Ciceron treba da bude glavni uzor svakog besednika jer ih je nadmašio u svim svojstvima koja se kod svakog govornika pojedinačno hvale. Pošto je počeo da zamire ugled besedništva³⁷ (a Kvintilijan je kao advokat i govornik već bio na zavidnom glasu), car Vespazijan ga je postavio za prvog (od strane države) plaćenog profesora retorike i filologije, sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Tim poslom se bavio i kasnije, za vreme vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg rada u školi, povukao se 90. godine, kao veoma cenjen i slavljen pedagog i posvetio se izradi dvanaestoknjižja „De institutio oratoria“³⁸ – kod nas prevedeno kao „Obrazovanje govornika“. Domicijan ga je odlikovao konzulskom čašću i poverio mu dvojicu svojih nećaka, budućih pretendenata na presto, na vaspitavanje i podučavanje. Iako je Kvintilijan bio pre svega dvorski čovek za vreme Domicijanovog „krvavog apsolutizma“ (kako ga naziva Tacit), u kome su gonjeni ne samo hrišćani nego i filozofi, naročito stoičari i popularni putujući učitelji – kiničari, on nije bio političar, već pedagog. Njegov spis je, kao i njegov život, lišen političke i državničke note koji imaju Demosten³⁹ i Ciceron. Kvintilijan nije bio ni filosof u grčkom smislu tog pojma. Ono po čemu je ostao upamćen, pored jednog od najvažnijih udžbenika retorike iz perioda helenizma – jesu njegovi humani pedagoški principi koji imaju odjeka i danas (osuđivao je telesne kazne i smatrao ih neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom, tražio je da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti treba da se uvode takmičenja, pohvale i druga humanija sredstva od telesne kazne, tvrdio je da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika).

RETORIKA PO ARISTOTELU

Retorika je najstarija disciplina koja se suštinski bavi jezikom i iskazom. Na to ukazuje i Aristotel, jer između istine i zablude postoji međuprostor privremenih i verovatnih stanja, koja sadrže neizvesnost i verovatnoću. Politika, pravo i moral (za razliku od egzaktnih nauka) jesu područja, koja po svojoj prirodi, ne poznaju konačna stanja, već su sva rešenja privremena i verovatna (u većoj ili manjoj meri).

U antičko doba retorika je definisana na različite načine. Za osnivača grčke retorike Koraksa⁴⁰, ona je “sredstvo uveravanja rečima”. Kada smo već kod uveravanja, za Aristotela postoje tri tehničke metode uveravanja: “jedna se postiže karakterom besednika, druga raspoloženjem u koje se dovodi slušalac, a treća samom besedom, ukoliko sâma nešto dokazuje ili se čini da nešto dokazuje”⁴¹. (1356 a) Uostalom, i sâm originalni naziv Aristotelovog dela (“Téchna rhetorika”) sugeriše status predmeta kojim se bavi. Pošto je besedništvo lišeno božanskog nadahnuća (kao npr. poezija) , među grčkim muzama ne sedi muza retorike. Zbog toga je Aristotel i definisao retoriku kao sposobnost, veštinu, odnosno tehnu “i da se njezin osnovni zadatak ne sastoji u uveravanju, nego u iznalaženju uverljivog u svakom datom slučaju, što vredi i za ostale veštine”.⁴² (1355 b)

Nešto dalje Aristotel ponavlja ovaj stav: “Neka retorika bude sposobnost teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju”⁴³, (1356 a) uz objašnjenje “moglo bi se, međutim, reći da je retorika u stanju da teorijski iznađe uverljivo u svakom datom slučaju, zbog čega i tvrdimo da se njena pravila ne tiču nekog osobenog određenog roda”⁴⁴. Za razliku od drugih veština koje se bave dokazivanjem strogih pravila vezanih za sopstveni predmet istraživanja, te u skladu s tim, zahtevaju i od slušalaca određenu vrstu znanja iz datog predmeta – retorika se bavi pitanjima od opšteg značaja za koja slušaocima nije nepohodno poznavanje brojnih okolnosti i temeljno izvođenje zaključaka. Nijedna veština ne bavi se pojedinačnim slučajevima, te sledstveno tome “ni retorika neće razmatrati ono što izgleda verovatno pojedincu”⁴⁵. (1357 a)

Aristotel uzima medicinu kao primer i činjenicu da ona ne istražuje pojedinačne slučajeve (npr. šta je dobro za Sokratovo i Kalijino zdravlje), već se bavi onim što je korisno zdravlju grupe ljudi određenih osobina i sličnog telesnog ustrojstva. Po istom principu postupa i dijalektika koja “ne izvodi zaključke iz bilo kojih premisa (jer čak i ludaci imaju određene predstave) nego uzima u razmatranje predmete koji zahtevaju logičku diskusiju; slično tome, i retorika se bavi pitanjima o kojima se ljudi obično savetuju”⁴⁶. I upravo u “pretresanju pitanja o kojima se ljudi savetuju” Aristotel vidi zadatak retorike: “Zadatak retorike sastoji se u pretresanju pitanja o kojima se savetujemo, ali o kojima nemamo strogo određenih pravila, i u prisustvu takvih slušatelja koji nisu sposobni da sagledavaju brojne okolnosti slučaja i da prate opširno izvođenje zaključaka”⁴⁷.

U zavisnosti od samih slušalaca, Aristotel deli besedu na:

a) političku, tj. savetodavnu⁴⁸ (grč. γένος συμβουλευτικόν ili δημαγωγικόν – govornik podstiče ili odvraća od konkretnih radnji koje se tiču kolektivne budućnosti, npr: prihodi, rashodi, rat, mir, odbrana zemlje...),

b) sudsku⁴⁹ (grč. γένος δικανικόν – koja se bavi pitanjima odgovornosti, krivice, pravde i nepravde, pri čemu je nepravedan čin ili postupak svaki onaj koji je svojevoljan i protivan bilo posebnom zakonu (pisani zakon države), bilo opštem (nepisane norme koje priznaju svi građani); u sudskoj besedi se uvek susreću optužba (grč. κατηγορία) i odbrana (grč. ἀπολογία), te je sâmim tim svrha sudskog govorništva dokazati istinitost ili neistinitost nekih tvrdnji o radnjama koje su se već dogodile),

c) epideiktičku⁵⁰ (grč. γένος ἐπιδεικτικόν ili πανηγυρικόν – u kojoj govornik dokazuje da su nečiji postupci hvale vredni: uzvišeni, ispunjeni vrlinom: pravednošću, hrabrošću, mudrošću, darežljivošću, velikodušnošću, razumevanjem i razboritošću).

Pošto se politička beseda izgovara pred članovina narodne skupštine, odnosno pred onima koji imaju moć odlučivanja o budućim događajima i sâm predmet takve besede tiče se budućnosti (bilo da podstiče na nešto korisno ili odvraća od nečeg štetnog – ona uvek daje savete o budućem). Od dve stranke u sporu jedna neminovno nešto optužuje a druga se brani, te sledstveno tome, sudska beseda neminovno se bavi prošlim događajima i njen predmet je ili optužba ili odbrana. Sudska beseda mogla je biti javna (grč. δημόσιον) ili privatna (grč. ἰδιωτικόν). Što se tiče epideiktičke ili svečane besede, ona ili hvali nešto što je moralno, lepo i korisno ili kudi nešto što je nemoralno, ružno i štetno. Iz toga Aristotel izvlači zaključak da epideističkoj besedi najviše odgovara sadašnjost, jer gotovo svi besednici polaze od postojećeg stanja, premda često posežu, kako za prošlošću, tako i za budućnošću, da bi kod slušalaca evocirali uspomene ili pak nešto anticiprali.⁵¹ (1358 a – 1359 a)

Da bi se na pravi način razumela svrhe retorike, neophodno je obratiti pažnju na razliku koju Aristotel pravi između strogo naučne metode (“apodeixis”, “demonstratio”) i dijalektičko-retoričke metode (“pistis”, “probatio” ili “argumentum”). Mada je na samom početku ustvrdio da je “retorika saobrazna dijalektici”⁵² (1354 a), Aristotel upozorava i na razlike: “Ako bi neko pokušao da od dijalektike i retorike načini nauke, a ne praktične discipline, ono što jesu, taj bi neprimetno razorio njihovu pravu narav i tako ih transformišući, zašao u oblast nauka s definisanom materijom, a ne isključivo dijalogom”. (1359 a) Ovo Aristotelovo upozorenje presudno je za načelno razlikovanje između teorijske filozofije, u koju spadaju „tačne nauke” (matematika i fizika) i „praktične filozofije”, u koju spadaju politika (etika), dijalektika i retorika. Teorijska i praktična filozofija razlikuju se samo po načinu kako dolaze do istine. U „Nikomahovoj etici”⁵³ Aristotel je ljudsku sposobnost u dokučivanju istine podelio na pet vrsta:

1. Veština (“téchne”)

2. Znanje (“epistéme”)

3. Razboritost (phronesis”)

4. Mudrost (“sophía”)

5. Um (“nus”)

Jasno je iz ove podele da retorika ne zalazi ni u oblast “epistéme”, ni u oblast “sophía”. Za Aristotela, već je to rečeno ali nije zgoreg ponoviti, retorika je veština (“téchne”), a dotiče se, donekle “phronesis”, dok se u sferi imaginacije dotiče i oblasti „uma”, odnosno “nusa”. Mada sve navedene duhovne sposobnosti streme istini, Aristotel različito vrednuje te istine. Tako je za njega praktična istina značajnija od naučne, pre svega zbog toga što se bez nje ne mogu obezbediti pravilna sredstva za postizanje postavljenog cilja, mada je naučna istina u saznajnom smislu vrednija od praktične.⁵⁴ Naučno znanje je sposobnost dokazivanja koje počiva na logičkoj nužnosti da nešto može biti samo na određeni način, i nikako drugačije. “Téchne” i “phronesis” barataju i onim što je promenljivo, dakle onim o čemu može da se odlučuje. Sâm čin odluke je suština svrhe ovog načina rasuđivanja.⁵⁵ Znanje ne mora poznavati pojedinačno i posebno, jer se ono bavi opštim i neminovnim. Veština i razboritost, pak, moraju da poznaju i pojedinačno i posebno, moraju da poznaju sve promenljive okolnosti jer se “svako delanje odvija (...) u pojedinostima”.⁵⁶ Sve što nije neminovno spada u debatu jer tačan sud nauke ne može da zameni vrednovanje i procenjivanje u politici, pravu, etici i estetici. Rolan Bart⁵⁷ u svom “Aide-mémoire”, posvećenom antičkoj retorici⁵⁸ kaže da se u Aristotelovom pojmu verovatnog (“eikós”) ideja opštosti suprotstavlja ideji univerzalnosti. Opšte nije nužno. Univerzalno je, kao atribut nauke, nužno. Opšte je ljudsko mnjenje i predstavlja zbir mišljenja o nekom predmetu ili pojavi velikog broja ljudi kojima se veruje. Upravo je retoričkoj veštini svojstvena metoda uveravanja na osnovu “opštih mesta”⁵⁹, a metoda uveravanja, po Aristotelu “jeste određena vrsta dokazivanja”⁶⁰ (1355 a).

RETORIKA PO KVINTILIJANU

Kada govori o predmetu retorike, Kvintilijan kaže: “Po mom mišljenju predmet retorike je sve ono što može biti sadržaj govora”⁶¹ i pri tome se poziva na autoritete koji su o predmetu retorike razmišljali na slična način: Sokrat u Platonovom „Gorgiji”, sâm Platon u „Fedru”, kao i Ciceron koga u „Obrazovanju govornika“ Kvintilijan najčešće navodi kao primer dobrog govorništva: „Pravi govornik mora istraživati, slušati, čitati, raspravljati, obrađivati i razmišljati o svim stvarima koje čine sadržaj čovekovog života, jer su to stvari koje ulaze u područije govornikove delatnosti i predmet njegovog zanimanja“⁶².

Po Kvintilijanu govornik mora da bude mudar čovek, neporočnog karaktera, koji treba u potpunosti da ovlada govorničkom veštinom i zato je nephodno od malena, kroz obrazovanje, izgraditi njegov moralni lik i dovesti do savršenstva njegove govorničke sposobnosti. Govorničkom veštinom može se ovladati samo neumornim radom, istrajnim učenjem, raznovrsnim vežbama, čestim probama, udubljivanjem u predmet i osobitom prisutnošću duha. Inače, definiciju dobrog govornika kao moralnog čoveka vičnog govorenju (vir bonus dicendi peritus) Kvintilijan je preuzeo od Katona Starijeg⁶³. Ostvarenje svog govorničkog ideala, mudrog, obrazovanog, besprekorno moralnog čoveka, Kvintilijan vidi u Ciceronu, koga smatra jedinim uzornim besednikom jer je sve druge besednike nadmašio u svim svojstvima koja se kod svakog pojedinačno hvale.

Za sâmu reč rhetorika Kvintilijan ne nalazi adekvatan pojam u latinskom jeziku. To nije oratoria (jer orare podrazumeva obraćanje bilo kome), dok grčka reč rhetor (od „podnosilac zahteva na sudu”) označava „onoga koji nešto besedi“, dakle „učeno govori“. A upravo pojam učenog govora podrazumeva govor koji najadekvatnije izražava tačnu misao. Zato je za Kvintilijana retorika „ars bene dicendi“, a njen cilj je pravilno govoriti i misliti. Pošto je retorika umetnost a njen predmet sve ono što može biti sadržaj govora, Kvintilijan pravi podelu:

a) umetnost (nauka o dobrom govoru),

b) umetnik (govornik čiji je cilj da dobro govori),

c) umetničko delo (dobar govor).

Iz podele da se neke umetnosti temelje samo na posmatranju (astrologija), da neke za podlogu imaju praktični rad (ples) a da se neke, pak, temelje na izvršavanju nekog vidljivog zadatka (slikarstvo) – Kvintilijan izvodi zaključak da se retorika temelji na praktičnoj radnji⁶⁴, ali i da dosta uzima od drugih umetnosti. Kao argument za to navodi da „njezin predmet pokatkad može biti takve prirode da je dovoljno samo umno razmišljati o njemu“⁶⁵, a nešto dalje: „I u uspesima koje govornik postiže pisanjem govora ili istorijskih rasprava, što s pravom uzimamo kao deo govornikovog zadatka, prepoznaćemo izvesne crte produktivne umetnosti“⁶⁶.

Kada daje sliku idealnog govornika, Kvintilijan insistira na dobrom poznavanju svih oblasti koje se tiču reči i govora – od gramatike i stilistike, pa sve do istorije književnosti. Smatrajući istoriju književnosti važnom, unutar svog dela sastavlja i pregled grčke i rimske književnosti, koji je i danas značajan jer ne pruža samo istorijske podatke, već sadrži i Kvintilijanove kritičke opservacije.

Kvintilijanova teorija stila temelji se na stavovima svojih prethodnika, od kojih je preuzeo ono što je po njegovom mišljenju bilo najbolje i ispravno, a dopunio ih je rezultatima iz sopstvenog iskustva. Od izbora reči, njihovog pravilnog rasporeda u rečenici, kao i od stilskih ukrasa, zavisi lepota stila. Na nekoliko mesta on ističe da je osnovni princip dobrog stila upotreba reči iz svakodnevnog govora jer one stvaraju najjači utisak neposrednosti, neizveštačenosti i stvarnosti. Po Kvintilijanu dobar govor zahteva da se upotrebljavaju najefektnije i najprikladnije reči i da im se u rečenici pronađe najefektnije mesto kako bi se postigla jezička jasnoća, lepota, ritmičnost i muzikalnost. Stil, inače, treba da je u skladu sa karakterom govornika, prilikama i okolnostima u kojima se govor drži jer svaki ukras duguje svoj učinak, koliko sopstvenim svojstvima, toliko i okolnostima pod kojima je upotrebljen. Govor bez ukrasa Kvintilijan poredi sa ukočenim vajarskim oblicima a figurativni govor⁶⁷ poredi sa delima vajara u čijim se oblicima naslućuje pokret i osećanje (motus i affectus). Kao argument, Kvintilijan navodi primer Mironove statue – Diskobol (bacač diska).

U Kvintilijanovim shvatanjim stilskih figura prepoznaje se veliki Aristotelov uticaj. Što se tiče sâme figure (gr. shema), Kvintilijan je definiše kao govorni oblik koji se udaljava od običnog i direktnog načina izražavanja i prihvata antičku podelu na figure misli i figure reči. Figura ne povlači za sobom ni promenu reda reči, ni promenu njihovog osnovnog značenja, kao što je slučaj sa tropom. Definišući trop⁶⁸ (u koji svrstava metaforu, kao najlepši primer tropa) upotrebljava dva termina: „sermo translatus“ i „verbum translatus“. Takav način obeležavanja tropa direktno sledi Aristotelovu oznaku metaphore. Kvintilijanovo poređenje figurativnog izraza sa pokretima i afektima, u direktnoj je vezi sa antičkom kategorizacijom načina podvrgavanja jezičkog iskaza – o čemu je i Aristotel pisao. I kada priznaje dve vrste rečenične strukture (tesno povezanu i labaviju) Kvintilijan se, u stvari poziva, na Aristotelovu podelu na periodični i neperiodični stil.