Prvo predavanje

1.3.2011.

Prvo predavanje.

Aristotelova podela znanja ili nauka. Znanje ili nauka za aristotela kao i platona imenuje ista reč – reč episteme – jeste i nauka kao sistematski proizvod ljudskog znanja ali isto tako i proces kojim mi dolazimo do takvog znanja. Razmotrićemo aristotelovu podelu nauka, odnosno filozofija, pri čemu on ove termine kao što su episteme filosofia, upotrebljava u sinonimnom smislu. U epsilon knjizi aristotel tvrdi da se filozofije mogu trostruko podeliti na tri dela, postoje tri različite filozofije. Ove filozofije u koje spadaju u ono što on nalazi teorijskim filozofijama jesu filozofije u najvišem smislu te reči i njihov status i međusoban odnos aristotel razmatra u epsilon. Praktične i poietičke filozofije koje su određena vrsta znanja, ali ne istog kao što je znanje teorijskih nauka ali predstavlja određeni tip znanja i to ćemo pokazati kakav tip znanja, u svakom slučaju vidi se već iz ova tri iz već mog navođenja te podele može se primetiti da sam ja ovde upotrebila tri imena: theoretike philosophia, onda praktike philosophia i poetike philosophia. Sada postavlja se pitanje jedna informacija aristotel je prvi filozof koji uvodi podelu filozofija . na izvestan način to je učinio i platon u sedmoj knjizi države – sedam vrsta matematike; ali aristotel je svoju podelu filozofije dosledno razvio, bez obzira na platonov pokušaj, aristotela uzimamo kao mislioca koji je prvi podelio ljudska znanja na određene oblasti. Postoje određeni autori koji kažu da je podela filozofija koju aristotel uvodi na jedan vrlo zanimljiv način koincidirala sa raspodelom grčkog polisa i grčke države, odnosno tradicionalnog polisa kakav je postojao u vreme aristotela. Ono što je nama sada zanimljivo je koji kriterijum uvodi aristotel da bi podelio filozofije na ovaj način. Znači, postavlja se pitanje koji je kriterijum podele. I jedna i druga i treća su znanja o počelima i uzrocima, odnosno principima načelima i uzrocima. Drugo sva tri znanja se odnose na nešto opšte, ne postoji znanje o pojedinačnom. Razlika je u tome što su predmeti teorijskih filozofija nužni i večni, dok je modalni karakter predmeta praktične i poietičke filozofije ne-nužan, promenljiv, varijabilan i ne večan. To je osnovni kriterijum podele. Podela se vrši prema predmetnom području, prema karakteru predmetnog područja. Ali prethodno: zbog čega su sve filozofije znanja o načelima i uzrocima? Aristotel uočava četiri tipa uzroka (tipa objašnjenja): materijalno, formalno – suština neke stvari; treći uzrok koji možemo nazvati kauzalističkim objašnjenjem – počelo kretanja i tim uzrokom nudi specifični tip objašnjenja koji ne važi za sva predmetna područja – kako nešto nečim biva pokrenuto ili kako se nešto menja, ali menja na nužan način – ako je reč o teorijskim znanjima; četvrti tip uzroka a to je teleološki – gde se objašnjava svrha nečega, koja uvek mora biti neko dobro. E sada šta ovo znači načela i uzroke svaka nauka svaka filozofija znanje uvek pretenduje da bude znanje o gmizavcima recimo bavimo se tom zoološkom vrstom i sad mi njih proučavamo i to proučavanje mora da proučava načela i uzroke. Znači svaka nauka ako pretenduje da bude nauka ora da ponudi objašnjenje fenomena koje istažuje odnosno objašnjenje predmetnog područja koje istražuje mora objasniti zašto se gmizavci kreću na način na koji se kreću zbog čega imaju takav raspored telesnih organa kakav imaju koja je njijhova uloga u lancu ostalih zooloških vrsta itd. Svaka nauka mora da odgovori na pitanje zašto onoga što istražuje –a to zašto može da se odnosi i na predmet i na način i na strukturu i stoga svako znanje koje pretenduje da to bude mora da odg na pitanje zašto a to su upravo uzroci, uzroci iznaći uzroke znači odgovoriti na pitanje zašto ili pod broj tri ponuditi različita objašnjenja, ponuditi ovo četvorostruko objašnjenje: materijalno formalno kauzalističko i teleološko. Objašnjenja odgovaraju na pitanje zašto i to odgovor na pitanje zašto na to pitanje se odgovara uzrocima a njih ima četiri, a oni nisu uzroci u našem smislu reči samo bi treći uzrok bio u našem smislu novčanik je pao jer sam ga ja bacila i zato što važi zakon gravitacije, to mi posmatramo pod uzrokom. Ili ove ulice su mokre zato što kiša pada, ili zato što sneg pada. Znači jedna pojava direktno utiče na javljanje druge pojave i to je nužno. To bi spadalo u treći uzrok uzrok kretanja. Međutim aristotel smatra da su i ovo uzroci i to specifične vrste objašnjenja stvari. Četiri objašnjenja stvari. Sada da vidimo prvo pošto je naravno nas interesuje šta nas zanima na ovom kursu pre svega? Nas zanima status metafizike u ovoj podeli koji je status metafizike čime se ona bavi i zašto je ona mada je aristotel ne naziva tako prva najviša i univerzalna i najopštija od svih nauka, od svakog znanja. Ali ajde malo da se vratimo unazad malo pa da ne krenemo od toga da odredimo metafiziku nego se vraćamo znanjima u slabijem smislu te reči. Znanja u jakom smislu reči – teorijska, druga u slabijem smislu reči znanja. Koja je razlika između praktičkih i poietičkih filozofija? Sposobnosti koje tako da kažem tim znanjima upravlja i delatnostima koje te sposobnosti proizvode da bi dovele do određenog znanja. O tim različitim tipovima znanja i mentalnim dispozicijama odnosno sposobnostima, njihovim delatnostima aristotel raspravlja u šestoj knjizi nikomahove etike (preporučuje da se prouči i pročita). Ovako, praktična filozofija jeste filozofija koja se bavi ne-nužnim stvarima, to je filozofija čije je načelo čovek pojedinac onaj koji vrši izbore, ona se bavi ljudskim stvarima, aristotelov izraz, ta antropina, drugim rečima, ona se bavi onim što je dobro i zlo za čoveka ili time se bavi jedna od praktičnih filozofija a to je etika, aristotel je prvi filozof koji je skovao termin etika, od ethos što znači običaj, ono što se bavi dobrim i zlim za čoveka, odnosno nauka koja se bavi vrlinama, koja posmatra da li je nešto dobro ili zlo, koja vrednuje postupke ne samo po učincima nego i prema motivima onoga koji dela. Odnosno, to je etika koja procenjuje ne samo radnje koje vršimo, naravno procenjuje ih kao dobre loše pravedne nepravedne itd nego je to etika koja procenjuje vrline čoveka. Pitanje te etike je usmereno na ko čoveka a ne na to šta čovek radi, odnosno naravno šta čovek radi je važno ali je to pitanje zavisno od pitanja ko je taj čovek – pravedan čovek uvek će pravedno delati inače ne bi bio pravedan, a nepravedan može i pravedno delati ali iz nepravednih razloga itd. Jedna od tih disciplina jeste etika. Druga je, viša od nje, politika. Niža je ekonomija. Politika i etika kod grka su dve praktične filozofije koje se ne mogu razdvojeno posmatrati, politika se bavi institucijama polisa različitim oblicima vladavine, kao i traganjem za najboljim oblikom vladavine, nuđenjem modela koji je najbolji oblik vladavine, koji je to oblik vladavine za aristotela, piše u politici, time se bavila u tekstu iz platonove filozofije. Politika je disciplina koja se bavi različitim oblicima vladavine, institucijama polisa i koja traga za inznalaženjem najboljeg oblika vladavine. Neodvojiva je od etike u tom smislu da je nacrt politike koji daje aristotel neodvojiv od vrlina onih koji bi trebalo da vrše vlast u tim institucijama u tim različitim oblicima vladavine. Znači, cilj političkog delovanja uvek mora da bude neko dobro. Cilj delovanja političkog mora ići ka realizaciji vrlog života. Ne samo za mene, nego za zajednicu kojom vladam ako vladam. Znači kao što ja na individualnom planu težim realizaciji vlastite sreće koja podrazumeva realizaciju mojih vrlina tako ja ako sam vladar na opštem planu, planu funkcionisanja političke zajednice težim ka realizaciji vrlih potencijala mojih građana kojima upravljam. I osoba koja to vrši mora da bude vrla osoba u maksimalnom smislu te reči, to mora biti najbolji čovek ali ne samo najbolji u intelektualnom smislu nego najbolji u onome što bismo mi nazvali moralnom smislu reči a što bi aristotel nazvao osobom koju krase etičke vrline, dianoetičke vrline su razumske vrline intelektualni potencijali. To je osoba koja ne samo da je krase te osobine nego je ona te osobine razvila u najvišem smislu te reči. U etičke vrline spadaju pravednost, hrabrost, umerenost, darežljivost, velikodušnost,itd. Takođe, stid recimo. Stid vrlina dakle neka vrsta osećaja ukoliko se taj osećaj razvije to takođe za aristotela spada u vrlinu. E ovako, ekonomija vratićemo se na ključnu intelektualnu vrlinu koja se pripisuje nekom delatniku bilo da on dela na pojedinačnom planu ili je političar vladar razmotrićemo odnos te vrline sa dispozicijom pa i vrlinom poietičke fil da bismo ih razlikovali. Jasna je podela između teorijske i drugih, ova se bavi nužnim koja ne mogu biti drugačije nikada, dok se druge dve bave stvarima koje su ne-nužne,tj uvek mogu biti drugačije. I jedno i drugo su znanja jer se bave načelima i uzrocima svog predmetnog područja. Ali sada ostaje nam ova ekonomija – (Ksenofontova ekonomija, piše predgovor za to, možemo ga pročitati kad izađe haha). Ekonomija nije za aristotela ni za grke ono što predstavlja ekonomija u današnjem smislu, danas je to politička ekonomija, ekonomija koja se tiče države, ekonomija je za nas politička ekonomija i to je neka nauka o prihodima i rashodima novčanih sredstava između ostalog. Šta je za grka ekonomija? Sadržana je reč u grčkoj reči ekonomija sadržana je reč kuća domaćinstvo, oikos, što na grčkom znači kuća. Međutim kao što ksenofont čini u svom spisu postoji razlika između kuće u kojoj neko živi kao zgrade ili (aristotel bi rekao oikos se kaže na dva načina – objekt u kome neko stanjuje, i kuće kao u smislu domaćinstva – kuća imanje robovi sluge porodica...). E sad ekonomija je za aristotela kao i za ksenofonta upravljanje domaćinstvom. Upravljanje i unapređenje nečijeg imanja. Kućnim poslovima ne samo u tom smislu da vrši podelu vrata, ksenofont na primer aristotel nema takvu raspravu posvećenu ekonomiji, znači tim poslovima u kući prihodima i rashodima u blagajni privatnoj vodi supruga, vodi žena i ona mora da se time bavi, to joj je namenjeno. Dobro, to je za aristotela akcidencija da li su žene ili muškarci, pri čemu za njega ne bi žene smele ni to da rade, pri vršenju domaćinskih poslova moraju biti nadgledane od strane muškarca. Drugačije su mislili atinjani sokrat ksenofont platon. Ekonomija za razliku od današnjeg shvatanja nije nije upravljanje državnim budžetom nego upravljanje i unapređivanje domaćinstva i vlasitog imetka. O njoj takođe treba da postoje odnosno mogu da se objasne načela i uzroci na kojima ta nauka funkcioniše. E sada dolazimo do poietičkih filozofija. Paradoksalno govoreći u to bi moglo da spadaju sva umeća, sve što nije nauka u jakom smislu, pa i medicina recimo. Arhitektura, poezija, retorika, ovo uzmite filozofija kao jednaka znanje. I mnoge druge da tako kažem veštine slikarstvo vajarstvo. Sada neko bi od vas mogao da zapita kako neka umetnost kao slikarstvo predstavlja filozofiju i to neku poietičku fil, a ja sam rekla da su fil neka znanja. Pa za grke su vajarstvo i slikarstvo nisu neke umetnosti u današnjem smislu reči gde umetnik treba da bude i kreativan da slika šta mu padne na pamet, vajarstvo i slikarstvo za grke je primenljivo znanje koje se može naučiti, koje ne počiva na inspiraciji talentu kao što u izvesnom smislu poezija podrazumeva neku vrstu nadahnuća. Vajarstvo i slikarstvo jesu pre svega zanati, ono što bismo mi nazvali zanatima, znanja kojima neki mogu da ovladaju, neki bolje ili gore, oni koji bolje oni su pravi technites, majstori svog zanata, oni koji ne ovladaju ili ne mogu biti technites ili su osrednji u ovladavanju tim veštinama. Njihova upotrebna vrednost nije da predstavljaju vrednost po sebi nego su se oni vajarstvo i slikartsvo se koristilo u dekorativne ili religijske svrhe – statue u hramovima, funkcija koju statua treba da vrši u hramu da izaziva religiozna osećanja. Umetnost je zanat počiva na znanju koje se može naučiti i primeniti u zavisnosti kako naučim i primenim ja sam majstor ili ne a to zavisi od talenta ali nije u tom smislu kreativna što mogu da slikam i vajam bilo šta ja to moram da čitam na odgovarajući način u školi recimo fidijinoj. Po čemu se razlikuju ove filozofije međusobno? Vrlina jedne za grke je vrlina neka vrsta izvrnosti, onaj koji ima vrlinu – mudar je kad je reč o međuljudskim odnosima, majstor kad je reč o stvarima poietičke filozofije. Te dve vrline odnosno dispozicije za sticanje određenih znanja jesu phronesis i techne. A kad je reč o teorijskoj filozofiji sofia ili nus. Fronesis je to razboritost za aristotela znači praktična mudrost. Techne je umeće. Sad po čemu se razlikuju techne i phronesis – ako razumemo to razumećemo po čemu se fil razlikuju. Phronesis je jedna dispozicija koja upravlja aktivnošću koju nazivamo pratein, odnosno delovanje i radnja kojom upravlja techne je poiesis. Jedno je delovanje drugo je proizvođenje. Kad je reč o teorijskoj filozofiji – theorein jeste posmatranje istraživanje, za aristotela to nije nekakav pasivan proces nego aktivno istraživanje nečega. Razlika između ove tri aktivnosti se sastoji u tome znači istraživanje delovanje proizvođenje – razlika između njih je u tome što princip prve aktivnosti (to je kriterijum podele između teorijske i ostalih), znači načelo ove aktivnosti aktivnosti istraživanja posmatranja itd.jeste načelo je u predmetima a ti predmeti su nužni i čovek nema šta tu sad da on menja u predmetnom području koje istražuje on samo treba da otkrije zakonitosti tih područja stvari koje istražuje jer je princip teorijskog istraživanja u ili theorein u samim predmetima arhe je u predmetima. Princip je u predmetima.Sada kad je reč o delovanju u politici ili etici, odnosno delovanju bi bilo da su u pitanju međuljudski odnosi, upravljanje imanjem – a tu je sposobnost vrlina koja time upravlja phronesis, kad je reč o pratein i poiesis (delovanju i proizvođenju) princip je u čoveku u delatniku ili proizvođaču. Sada postavlja se pitanje ako je princip u delatniku ili proizvođaču što znači da objasnimo da protumačimo, reč je o sledećem: da to kako ćemo se ponašati da li ćemo biti pravedni velikodušni ili ćemo biti nepravedni, neumereni itd.sitničavi recimo to ne zavisi ni od koga do nas samih. I grci su prvi pokazali kako zapravo od čoveka zavisi – od pojedinca zavisi kakav će njegov život biti, na to mogu uticati spoljašnje okolnosti ali on je pre svega tvorac svoje sudbine. Kada je reč o praktičnom znanju princip je u delatniku kako ćemo postupati, vladati ili upravljati domaćinstvom zavisi od nas samih, zbog toga je princip u delatniku u čoveku. Kada je reč o tehničkim znanjima ili poietičkim znanjima tu takođe tu je takođe princip u čoveku tj.majstoru proizvođaču. Mislim naravno da je lakše napraviti naravno da ako imamo dobar materijal od njega je lakše napraviti dobru statuu, od lošeg materijal. Ali mnogo više zavisi od onog koji statuu pravi. Te stoga aristotel kaže da je princip tog znanja u proizvođaču. Inače to znanje ne bi bilo znanje da princip nije u onome koji proizvodi – pravila metode proizvođenja nečega on mora to naučiti, savladati to, onda neće steći to znanje ako to nije savladao. Neće steći poietičko znanje. Znači, princip je u delatniku odnosno proizvođaču. Arhe je u phronimosu ili technitesu. Ove dve se razlikuju, aristotel uvodi nove reči, uvodi se razlikuju se sposobnosti razlikuju se delatnosti kojima te sposobnosti upravljaju a i produkti ili znanja ili filozofije ili nekakve nauke. Praktična i poietička se razlikuju, a princip im je isti. Aristotel bi se složio da čovek zavisi od zakona običaja zajednice u kojima je rođen, da je njegovo ponašanje utiče sticaj okolnosti, međutim aristotel se nikada ne bi složio da su to ključni faktori za sticanje praktičnog znanja nego smo upravo mi koji to kreiramo ili ako je to najbolja moguća zajednica sa najpoštenijim ljudima na svetu ništa to ne vredi ako ja sama po sebi nisam poštena, to da li sam ja poštena zavisi i od toga ali pre svega od mene. Inače ne bi postojao prvo ne bi postojao pojam odgovornosti ako ja zavisim od svega u mojoj zajednici, odgovorna sam za vlastite postupke i druga stvar po aristotelu ja ne bih mogla da procenjujem vlastite postupke, ne bi mogli biti procenjivani od strane bilo koga ako bi to zavisilo samo od okolnosti običaja zakona, nema smisla procenjivati moje ponašanje. Drugim rečima, kada je reč i o phronesisu i o techne princip je u pojedincu, pojedinac je odgovoran za skoro sve i sve zavisi od njega.Inače etika bi bila skup nekih običaja , a to nije ,jer je filozofija.  O etici možemo govoriti tek kada se pojavi kao jedan od principa princip izbora slobodnog izbora i kada se o etici možemo govoriti kada se nešto artikuliše kao rezultat slobodnog izbora koje vrši pojedinac i u skladu sa tim je taj pojedinac odgovaran za slobodan izbor koji pravi. Vrlo je zanimljivo i to da etička promišljanja bivaju probuđena ili motivisana kada se javljaju određeni konflikti – kada su dve vrednosti posvađane, bilo u našoj glavi ili zajednici, sada se promišlja šta je tu vrednije, šta treba da ima prevagu nad čim, za šta se opredeliti, kada se postavlja to pitanje i kad neko odgovara na to pitanje – dat mi je izbor ja slobodno biram ali se opredeljujem između dve vrednosti gde treba da vidim koja je viša. Recimo uzmite iz naše narodne poezije pesmu kraljević marko i mrnjavčevići i sada na početku te pesme znači km se nalazi pred sledećim izborom, te primere slične upotrebljava aristotel, ovo je sad mali eksurs, kraljević marko se nalazi pred izborom: između dvaju vrednosti od kojih su obe za njega vrednosti, prva je da ukaže čast i poštovanje prema ocu roditelju, i druga je da dosledno primeni pravednost u datom slučaju, odnosno da odredi ko bi trebalo da bude vladar u skladu sa monarhijskim principom – a to je oblik vladavine gde nasleđuje recimo sin ili ćerka oca. Znači da li će pravedno izvesti konsekvencu iz monarhijskog principa i drugo da li će pokazati poštovanje prema svome roditelju? Što takođe spada u nešto što marko smatra vrednim i to vrednim po sebi a ne samo po konsekvencama. I sada njemu se obraća majka jevrosima koja izgovara reči koje predstavljaju zapravo kategorički imperativ srpske narodne poezije, koje nose opšti karakter kako bi trebalo postupati u toj konfliktnoj situaciji ali se može poopštiti na razne konfliktne situacije tog tipa ili sličnog tipa, izgovara majka jevrosima od eu phronesis je opet u igri što znači dobra pamet, znači žena koja je majka i koja se zove dobra pamet izgovara kategorički imperativ i to ime istorijski koincidira sa ženom koja se zvala jevrosima i imala dobru pamet je carica milica čije je monaško ime jevrosima: marko sine jedini u majke...nemoj sine govoriti krivo (govoriti podrazumeva i postupiti) ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga bolje ti je sine izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu. Znači izložena je jedna konfliktna situacija, konflikt je između dve vrednosti, ako poopštimo to je konflikt između onoga što je meni milo i drago, draži mi je otac, kad ja postupam postupam kako mi se sviđa kako mi je drago ili nemoj postupati po nekim akcidentalnim okolnostima nego moraš postupati tako da tvoje postupanje bude pravedno i moraš znati prvo šta je pravedno i u skladu sa tim postupati i moraš biti svestan koje posledice ćeš podnositi. Sad vratimo se razlici praktičnih i poietičkih znanja – cilj je različit, thelos je različit. Cilj poiesisa radnje proizvođenja je proizvod delo, rezultat je cilj. Ako uzmemo na primer medicinu kod medicine nemamo nikakav proizvod ni delo, ako je neko bolestan a lekar ga leči da se vrati na prethodno stanje, nema ničega novog u tome. Tako da je najbolje reći rezultat u rezultatu, rezultat je cilj te aktivnosti nije cilj lekarskog umeća praktikovanje lečanja kao proces, to nije cilj, niti lečenje zarad lečenja niti je cilj lekarskog umeća unapređivanje medicine, prema aristotelu i platonu, nego je cilj zdravlja pacijenta, rezultat te aktivnosti. Vajarstva nije cilj vajanje, svrha je delo, skulptura. U čemu je svrha koja je svrha delatnosti odnosno koja je svrha delovanja koje ima za cilj da ono što je dobro za čoveka, koji je cilj delovanja odnosno praktične fil? Cilj je dobro postupanje, cilj prakse je eupraksia, opet se pojavljuje eu, a to je dobra delatnost. Cilj delatnosti je dobra delatnost. Cilj delovanja je delovanje ali ne bilo kakvo, nego dobro.  Koja bi još bila razlika između phronesisa i techne odnosno između prakse i poiesisa? Da li mi možemo da kako mi učimo da budemo recimo vajari ili lekari? Kako uči za to? Uči nastavom nekom. Tako što se kad je reč o tehničkom znanju to je znanje koje se stiče podučavanjem, nastavom , idete u škole za to, nisu lekari naročito u vreme razvijeno klasično doba, izučavali tako što su lečili različite pokuse nad pacijentima izvodili, nego su išli kod lekara da uče neka znanja. Kako se stiče praktično znanje? Kroz pravedno postupanje postajem pravedan, kroz mudro postupanje postajem mudar, ili negativno da se izrazim to znanje se ne stiče nikakvom nastavom ili podučavanjem eksplicitnim u nekoj školi ono se stiče mojim delovanjem gde vrlo bitnu ulogu sem porodice i društva što bi se danas reklo, sem porodice i polisa kako bi grci rekli, utičem pre svega i najpre ja. Delovanjem stičem to znanje. I kada to naučim ja od toga ne mogu da se odučim. Ja mogu da naučim da sviram klavir i sviram ga dobro, međutim posle krenem da se bavim kikboksom i sada posle 20 godina ko zna da li ću umeti da odsviram recimo neki šopenov koncert na klaviru. Tehničko znanje se može naučiti ali se ono može i zaboraviti. Praktično znanje je znanje (sem ukoliko ne živimo kao tarzan u džungli) to znanje se nikada ne stiče se na osnovu nekog eksplicitnog podučavanja niti se to znanje stiče tako što ja idem u školu za moral i politiku ali isto tako to znanje nikada ne mogu da zaboravim. (Poezija se može učiti – poezija kao inspracija, platon kritikuje poeziju, postoje tehnike pisanja, heksametar, deseterac, postoje tehnike koje se uvežbavanjem mogu naučiti, recimo poetika aristotelova sadrži pravila kako se tragedija sklaba, ona je i teorijska refleksija o tragediji ali je i priručnik kako tragedija treba da izgleda; grčki pojam umetnosti se razlikuje od našeg...) Kada je reč o poeziji vajarstvu slikarstvu arhitekturi to su sve podučiva znanja gde igra inspiracija veću ili manju ulogu. Neko može naučiti kako se piše tragedija i može pisati tragedije ali nema inspiraciju pa nije baš dobar pisac tragedije. Vrlo je zanimljivo sada da takvo tragičko pesništvo koje počiva na vrlo strogim propozicijama je izrodilo najbolje tragedije koje su ikada pisane.

 

Drugo predavanje.

 

Ovo moje predavanje je koncipirano tako da idem od nazad ka napred, polako se približavamo onome što nama treba, da vidimo šta spada i u druga znanja i kako od lakšeg se približavamo onome što je najviše što je i aristotelov princip rada – on smatra da treba izučavati prvo lakše stvari da bi se dospelo do lakših – treba krenuti od onoga što je nama ka onome što nam je manje jasno ali pri tome kaže i da je to što je nama jasno najčešće najnejasnije ukoliko sledimo prirodu same stvari. Najjasnije u biti u suštini su ti najviši predmeti ljudskog znanja, jasniji su mnogo realniji po sebi i to možemo shvatiti tek kad njima ovladamo. Treba krenuti od onoga što je nama lakše, a ove su nam jasnije od teorijskih filozofija.

Odnos techne i phronesisa, poietičkih i praktičnih znanja: razlika je u svrsi, razlika je u načinu na koji se uči, techne se podučava ali phronesis se ne podučava ali se zato nikad ni ne zaboravlja, mi nikada ne možemo prestati da se odnosimo prema ljudima na ovaj ili ovaj način. Treće, ovo je važno, možda aristotel ne kaže eksplicitno, a to je da je praktično znanje neko sebe znanje, ja tu hoću sebe da saznam, da saznam kakav ja treba da budem, dok kad je reč o tehničkom to je znanje o nekom predmetu koji nisam ja – pa makar to bili moji najintimniji ljubavni stihovi, oni nisu ja. Mnogo više su ja promišljanja da li pravedno postupam da li umereno postupam da li se hrabro borim za svoje principe i načela ili sam kukavica. Sva ta pitanja jesu pitanja koja se tiču nekog sebe znanja, praktično ili moralno znanje jeste neko sebe znanje, razmišljam o sebi procenjujem vlastite postupke i pokušavam da budem bolji u najboljem slučaju. Tehničko je koncentrisano na predmet koji proizvodim ali nisam ja. Praktično znanje je takođe neko znanje gde ako uslovno kažem da je njegov rezultat delo, onda to delo koje je rezultat praktičnog znanja jesam ja ja samu sebe stvaram. Znači ja sam delo vlastite delatnosti ja samu sebe oblikujem kao osobu koja je pravedna ili nepravedna hrabra ili kukavica. To je treća razlika. Četvrta razlika, aristotel eksplicitno kaže da se praktična filozofija bavi onim što on naziva ta antropina ljudskim stvarima, tehničko znanje nije znanje o ljudskim stvarima, nego o ljudskim proizvodima, u izvesnom smislu jeste o čoveku ako je reč o medicini – proučava ljudsko telo, a praktično znanje se bavi našom dušom u antičkom smislu te reči. Ne našim osećanjima nije ta dimenzija samo u igri, mada naravno u etičke vrline, u osnovi nekih vrlina leži određena emocija ili osećanje pa je zapravo etička vrlina zapravo način na koji se čovek prema tom osećanju odnosi. Recimo kada je reč o strahu, kako se odnosimo prema strahu zavisi od toga našeg držanja prema strahu da li ćemo biti kukavice ili hrabri ljudi u tom smislu su osećanja važna za konstituisanje etičkih vrlina, to kod tehničkih znanja nije bitno. Emocije ne utiču na isti način, nisu suštinski upletene u proizvode, na način na koji su upletene u vrline, utiču na konstituisanje etičkih vrlina. Etička vrlina se te karakterne vrline se obrazuju u zavisnosti od toga kako se držimo prema određenim osećanjima ili prema zadovoljstvu i bolu. Tu je opet razlika. Ovo se bavi ljudskim stvarima, a ono ljudskim proizvodima. Praktična znanja interesuje ono što je živo, a techne je koncentrisano na neki neživi proizvod koji treba da oblikujemo. To su sve iznijansirane razlike između tehničkog i praktičnog znanja. Kako se ekonomija uklapa u to? Zato što ekonom treba pre svega ekonom je dobar ukoliko ume da upravlja domaćinstvom i da vrši ispravnu podelu rada, od ispravne podele rada i od razvijanja vrlina marljivost brižnost pravednost zavisi da li ćemo biti bogati ili ne smatraju grci. Kao što je medicina granična – bavi se ljudskim telom; ekonomija je granična – ne spadaju samo robovi i ljudi nego i posed imanje – ekonomija nije nauka o upravljanju stvarima nego upravljanju ljudima ko šta treba da radi da bi se stekao određeni imetak. Mi opet upravljamo ljudima a ne stvarima, stvari sada tu može biti sličnost sa tehničkim – cilj ekonomije je imetak to je stvar a ne čovek. Ali ona ipak jeste praktična jeste to da i ekonomija da taj način sticanja i unapređivanja vlastitog imovnog stanja uvek mora da etičke račune, drugim rečima, to sticanje ne sme biti nepravedno, drugim rečima sticanje i unapređivanje imovinskog stanja mora podlegati etičkim procenama da bi se doista procenilo kao praktično znanje. Zdravlje mora da bude zato postoji medicinska etika i korene nalazimo kod platona – da, tačno je ponašanje prema pacijentu i određenim stanjima u kojima se nalazi podrazumeva proveru ali uglavnom kad je reč o tehničkim znanjima nema etičke provere. Nije pre svega intrisično usmereno na ono što je pravedno dobro i tako dalje, kako bih rekla, pisanje pesme proces pisanja pesme ne zavisi od pravednosti nepravednosti umerenosti itd, ali proces pisanja pesme zavisi od toga da li smo inspirisani i da li smo ovladali znanjima koja spadaju u poetike techne – akcidentalno svojstvo je da li smo pravedni ili nepravedni dok znanje o tome kako se pesma piše utiče supstancijelno na pisanje pesme – zato se ona razlikuju. Naravno uvek postoje neka znanja koja su granična. Kao što recimo kakav je nečiji moral, ili da li je kakve vrline ima, od toga kakav je neko u etičkom smislu, od toga ne zavisi mnogo da li će on izgraditi projektovati neku zgradu na jedan ili drugi način može savršeno da projektuje zgradu a da bude najnepravedniji čovek ili recimo obućar krojač itd. Tu vrlo malo utiče da li je neko pravedan ili nepravedan, nego može biti virtuoz u izvođenju muzičkih numera da bude bolestan čovek. U tom smislu praktično znanje nije nešto što je od važnosti za obavljanje ovih aktivnosti. Ne diskriminiše velike umetnike to što su loši kao ljudi. (Ali ono što je za grke pre svega ekonomija jeste upravljanje domaćinstvom u tom smislu da se izvrši odgovarajuća podela rada koja onda dovodi do uvećavanja imetka. Ja mogu da proizvoljno da odlučim da li ću upravljati domaćinstvom, mogu da napustim svoje domaćinstvo, to ne spada u sferu nužnosti, a prirodni zakoni spadaju u sferu nužnosti). E sada da se vratimo ovome što spada u sferu nužnosti.

I sada idemo od treće nauke. Od teorijskih nauka matematika je treća, niža je od fizike za aristotela. Ono što karakteriše sve teorijske nauke jeste to da su njihovi predmeti za matematiku su vrlo važne relacije i odnosi, predmeti i relacije među njima; jesu nužni. Oni su i opšti, ne samo opšti, sveopšti su ili univerzalni – kathalu (tu reč ćemo raditi i pokazati zašto ne može biti usija), ali svako znanje teorijsko mora da ima predmete koji su nužni, opšti i univerzalni. Drugim rečima jedan zakon koji recimo uočimo u prirodi taj zakon mora da važi univerzalno za sve predmete, jedino će u tom smislu spadati u teorijsku nauku. Aristotel ovaj modalni karakter predmeta teorijskih nauka naziva ili parafrazira određuje kao ono modalni termini se određuju pomoću drugih modalnih nužno je ono što ne može biti drugačije (preko mogućeg i nemogućeg). E sad čime se bavi matematika. Matematika se, kako on karakteriše predmet matematike, sad svakako bavi stvarima koje su nužne, univerzalnog karaktera, ono što je karakteristično za predmet matematike da se one bavi stvarima koje su nepokretne i izdvojene iz materije (da su one nematerijalne, na način na koji je ovaj sto materijalan), aristotel uvodi noetska materija da bi označio materiju matematičkih stvari, inteligibilna materija, to je neka zamišljena materija (nacrtamo krug a on zauzima neki prostor to je ta materija noetike hile ili inteligibilnu materiju). Uvodi taj pojam kako hoće da pokaže kako se svi predmeti sastoje iz materije i forme sem boga koji je čista forma. Znači predmeti matematike su izdvojeni iz materije čulno opažljive materije što ne znači da nemaju drugi sastav a to je intiligibilna materija. Dalje, ti predmeti matematičke nauke su nepokretni. Nepokretni odmah znači i da nikako ne mogu biti drugačiji. Nekad se čini da kretanje menja karakter onoga što se kreće i nema nikakvih problema u tome što je matematika teorijska nauka to ne može niko da porekne. Druga filozofija je fizika koja je iznad matematike za aristotela jer objašnjava mnogo više nego što to čini matematika, po aristotelovom mišljenju. Mnogo više se dobija objašnjenjem prirode i kretanja (najznačajniji pojmovi fizike kretanje prostor, vreme sila itd – to su  sve fenomeni koji su mnogo su eksplanatorno bogatiji sa njima se mnogo više objašnjava nego što se prema aristotelu objašnjava matematičkim predmetima – brojevi geometrijske figure i njihovi međusobni odnosi). Kao što sam rekla fizika se bavi čulno opažljivim svetom, prirodom koja nas okružuje ali težeći da iznađe ona univerzalna načela koja leže u osnovi svih tih fenomena koji nas okružuju. Ona teži da ih objasni na taj način da ta objašnjenja odgovore na pitanje zašto u ona četiri smisla pri čemu fizika nudi dva objašnjenja koja su za nju važna tri su važna al dva su jako važna materijalni sastav i načelo kretanja. Naravno i formalno objašnjenje je važno taj uzrok objašnjava suštinu nekog fenomena – suštinu kretanja sile prostora i vremena itd. Sada da vidimo kako to? Fizika se bavi nužnim stvarima koje moraju tako postojati kako postoje i bavi se nečim što je univerzalno što je sveopšte sada da vidimo kako nešto nauka koja se bavi predmetima koji su sastavljeni od neke materije i koji se kreću jeste nauka koja se bavi nužnim kad je predmet te nauke materijalan i u pokretu. E sada kod matematike nemamo tih problema jer se ona bavi nematerijalnim i nepokretnim stvarima. Aristotelov odgovor bi mogao da glasi: ona se bavi otkrivanjem nužne zakonitosti kretanja i sastava određenih tela i to je uvek sastavljeno postoje određene opšte zakonitosti kretanja npr i to zanima fizičara. Kako se uvek kretanje menja ili ne menja neko svojstvo. I zato je ona eksplanatorno bogatija od matematike  - uočiti kretanje koje često znači promenu i nju uočiti ali uočiti ono što je nužno u promeni – otkriti zakonitosti kretanja jeste posao fizike. Kao što je njen posao da odredi sastav određenih tela i način na koji se taj sastav menja ili ne menja. Ali ona mora da otkrije nužnu zakonitost toga što je materijalno promenljivo i što se kreće. Fizika nam mnogo više kaže o svetu od matematike (za njega su matematički objekti apstrakcija čulno opažljivih, ne postoje po sebi, proizvod su našeg mišljenja o stvarima, nisu realne, za aristotela). I sada dolazimo do onoga što nas najviše zanima, a to je prote filosofia. Prva filozofija koju on naziva u epsilon knjizi teologijom ili theologike episteme. Sada da vidimo kako na različite načine aristotel određuje teologiju, odnosno prvu filozofiju ovde u epsilon je naziva teologikom na više načina. Prvo to je prva filozofija, a zašto je prva? Prva on hoće tim prva da kaže i najbolja i najviša i pre svega filozofija i pre svega znanje i tu su karakteristične tri definicije koje uvek morate imati u vidu dok pratite ovaj kurs. Prvo je da je prote filosofia ili prva filozofija nauka o uzrocima i načelima svega što jeste. Ona je prva zato što je njen predmet sve što jeste ili one univerzalne karakteristike svih bića i pokretnih i nepokretnih i onih u promeni i van promene i svega i drugo metafizičar je čovek koji mora imati sistem svega ovoga u glavi, ne mora baš znati da pravi cipele ali da zna u koju fioku koja znanja spadaju. To je nauka koja pledira da da univerzalno objašnjenje stvarnosti celokupne stvarnosti. Za razliku od i to aristotel naročito naglašava u epsilon za razliku od drugih filozofija pa čak i matematike i filozofije koje se bave određenim tipom bića, određenim tipom onoga što jeste prva filozofija se bavi svim predmetima i sada to je u vezi sa drugom definicijom prve filozofije koju aristotel daje u gama knjizi metafizike. A to je da se prva filozofija bavi bićem kao bićem i onome što mu pripada po sebi. To on he on – biće kao biće i onoga što mu pripada po sebi jesu karakteristike bića koje su uvek karakteristike bića to znači po sebi, ne akcidentalno nego supstancijalno mu pripada. Znači ono što mu pripada po sebi. Insistira se na tome da predmet prve filozofije nije neki izdvojen rod bića kao što je slučaj matematike i fizike ili ovih drugih poietičkih recimo proizvode bave se artefaktima onim što čovek proizvodi, fizika onim što je priroda stvorila da tako kažem i matematika idealizovanim oblicima ili brojevima i njihovim međusobnim odnosima. Prva filozofija se bavi onim karakteristikama realnosti koje važe za sve što je realno, bavi se univerzalnim karakteristikama svega što postoji pri čemu nju zanima šta je više a šta manje stvarno šta jeste pre svega a šta jeste u manjoj meri sad to malo može da zvuči čudno – ali ako ovako kažemo da, veću stvarnost ima ono što večno postoji a manju ono što je propadljivo. Manje je stvarno što je propadljivo a više je stvarno ono što uvek jeste, npr.naravno postavlja se pitanje da li postoji jedna nauka koja je u stanju da opiše biće kao biće sveukupnost postojanja i svojstva svega postojećeg koje važe nužno za sve postojeće u tom smislu je prva filozofija ontologija, to je naziv koji je grčki, ali grci nisu skovali taj naziv od dve grčke reči u 17.veku – on to logos nauka o biću. I naravno ontologiju takođe zanima ne samo ova sveopštost univerzalnost bića nego je zanima i koja su bića viša a koja su niža, koja su više stvarna koja manje. I sem toga nju zanima koja bića uzrokuju koja druga i prema tome se vrši hijerarhija i podela i sada dolazimo do ovog pitanja da se ona ne bavi samo sveukupnošću postojećeg nego se prva filozofija kasnije nazvana metafizika bavi i prvim bićem. Znači onim najvišim bićem, koje najviše i najpotpunije jeste i koje je u potpunosti ostvareno koje je čista aktivnost, čista energija a to je bog i zbog toga je prva filozofija takođe i teologoija. Ona je prva to je jedan termin koji je hajdeger skovao ontoteologija bavi se bićem i najvišim bićem, prvim bićem i najvišim bićem zato se ona može nazvati s pravom ontoteologijom. Šta jeste bog ako se prva filozofija bavi bićem i strukturom bića postavlja se pitanje tu šta pre svega jeste – bog je prvi uzrok i to u dvostrukom smislu – u tom smislu da je nepokretni pokretač koji sve pokreće i on je teleološki uzrok jer predstavlja potpunu ostvarenost čistu energiju i aristotel ga određuje kao mišljenje koje samo sebe misli čime aristotel nećemo sad ulaziti u objašnjenje i karakterisanje ni zašto bog mora to da bude – ali ovo je bitno naglasiti da za def boga kao mišljenje koje samo sebe misli jeste tom def aristotel je odredio princip samorefleksije način na koji autorefleksija funkcioniše (nešto što će biti važno za filozofe nemačkog idealizma samomišljenje). O bogu aristotel raspravlja u lambda knijzi metafizike posle razmatranja o usiji. Bog je takođe usija ali za razliku od svih usija bog je potpuno realizovana usija koja je potpuno nematerijalna koja je potpuno eidetska da tako kažem. Čista forma i čista energija i još nešto potpuna aktivnost, bog nije nešto pasivno,bog je stalna aktivnost.

Sledeće predavanje: krenućemo od druge definicije da je metafizika nauka o biću kao biću pa se onda postavlja pitanje šta je pre svega biće i videćemo koji je aristotelov odgovor. I kako je taj odgovor povezan sa pojmovima homonimije sinonimije i paronimije to ćemo raditi sl predavanje.