Beleška o piscu

nesvesnim  sudom  zasnovanim  na  činjenicama  dostupnim  posmatraču. 
Ovde  se  sada  radi  o  tome  da  li  takva  teorija  treba  da  sugeriše  da 
je  opažaj  dobiven  od  projekcije  na  mrežnjači  isto  toliko  izmenjen 
koliko  i  sama  ta  projekcija  i  da  je  ta  varljiva  opažajna  sirovina 
protumačena  na  način  koji  bolje  odgovara  činjenicama  na  osnovu 
zaključaka  izvučenih  iz  posmatračevog  znanja;  ili,  pak,  da  li  ta  teo­
rija  kaže  da  sama  data  opažajna  situacija  sadrži  činioce  koji  liku 
kola  dodeljuju  neku  drugu  relativnu  veličinu  različitu  od  one  koja 
odgovara  projekciji  na  mrežnjači.  U  ovom  drugom  slučaju,  saznajni 
zadatak  obavljen  je  u  okviru  samog  opažanja;  u  prvom  slučaju,  on 
je  preduzet  tek  pošto  je  opažanje  prenelo  skoro  krnju  poruku.
Razlika  o  kojoj  se  ovde  raspravlja  ne  može  lako  da  se  objasni 
recima  zato  što  »opažanje«  isto  kao  i  percepcija,  razne  stvari  znači 
raznim  ljudima.  Neki  ovaj  izraz  shvataju  vrlo  usko,  tako  da  im  on 
opisuje  samo  ono  što  čula  primaju  u  vreme  kada  su  podstaknuta 
spoljnom  okolinom.  Ova  definicija  je  suviše  uska  za  svrhu  ove  knjige, 
pošto  isključuje  sve  likove  koji  su  prisutni  dok  čovek,  kada  su  mu 
oči  zatvorene  ili  kada  ne  paze,  misli  o  onome  što  jeste  ili  Išto  bi 
moglo  da  bude.  Drugi  proširuju  izraz  toliko  da  on  uključuje  svako­
vrsno  znanje  koje  se  može  steći  o  nekom  predmetu  iz  spoljnjeg 
sveta.  Na  primer,  ružni  izraz  »opažanje  ličnosti«  može  da  se  shvati 
tako  da  obuhvata  sve  složene  procese  pomoću  kojih  jedna  ličnost 
upoznaje  drugu,  to  jest,  ne  samo  ono  što  vidi,  čuje,  miriše,  itd.,  nego 
i  ono  što  ustanovi  o  načelima  druge  ličnosti,  o  navikama,  imovini, 
i  delovanju  i  na  osnovu  zaključivanja  koje  izvlači  iz  posrednih  do­
kaza.  Neki  od  tih  načina  sticanja  znanja  mogu  da  se  ne  smatraju 
radnjama  koje  se  dešavaju  u  okviru  opažajne  oblasti,  pa  ipak  se 
stavljaju  u  opažanje  rasporedom  koji  im  ne  pogoduje.  Onaj  ko  upo­
trebljava  ovaj  izraz  u  ovom  širem  smislu  može  naravno,  da  tvrdi 
kako  u  opažanju  uključuje  mišljenje,  i  time  može  da  prikriva  čitav 
problem  vizuelnog  mišljenja  za  sebe  i  za  druge.
Kao  još  jednu  tačku  opšte  strategije,  pomenuo  bih  da  je  za  sle- 
deće  razmatranje  saznajnih  procesa  načelno  svejedno  da  li  se  oni 
izvode  svesno  ili  nesvesno,  voljno  ili  automatski,  višim  moždanim 
centrima  ili  prosto  refleksima.  Oni  mogu  da  budu  radnje  koje  je 
pokrenuo  neki  određen  živi  stvor  ili,  pak,  mogu  da  leže  u  biti  građe 
nekog  organa,  i  kao  takvi  su  ishod  biološke  evolucije  a  ne  neke 
jedinke.  Ovde  imam  u  vidu  sposobnosti  koje  nisu  pozni  proizvod 
istančanog  ljudskog  uma,  već  su  stalne  crte  organizma  u  njegovom 
traganju  za  informacijama  o  spoljnjem  i  unutrašnjem  svetu,  prisutne 
u  nižim  počecima  životinjskog  života  i  nipošto  zavisne  od  svesnosti 
pa  čak  ni  od  prisustva  mozga.
Govoriti  o  »inteligenciji«  s  obzirom  na  elementarne  biološke 
reakcije  bez  sumnje  je  opasno,  naročito  kada  se  ne  daje  neka  čvrsta 
definicija  inteligencije.  Čak  i  tada,  bilo  bi  dopustivo  reći,  na  primer, 
da  primena  informacija  o  okolini  doprinosi  inteligentnijem  ponašanju 
od  potpune  neosetljivosti.  U  ovom  najjednostavnijem  smislu,  ugrađen 
tropizam  pomoću  koga  insekat  traži  ili  izbegava  svetlost  ima  nešto 
zajedničko  sa  čovekom  koji  pomno  posmatra  zbivanja  u  svetlu  oko 
sebe.  Budna  pažnja  živahnog  ljudskog  uma  je  krajnje  ispoljavanje 
borbe  za  opstanak,  koja  je  primitivne  organizme  učinila  osetljivim 
na  promene  u  okolini.
22

---

ISTRAŽIVANJE  UDALJENOG
Može  se,  stoga,  reći  da  je  čulna  osetljivost  kao  takva  inteli­
gentna.  Određenije  crte  odlikuju  inteligenciju  raznih  čula.  Jedna  od 
njih  je  sposobnost  pribavljanja  informacija  o  onome  što  se  događa 
na  udaljenosti.  Sluh,  vid,  miris  spadaju  u  ta  daljinska  čula.  Žan 
Pjaže  (Jean  Piaget)  rekao  je  da
»...  čitav  razvoj  mentalne  delatnosti,  od  opažanja  i  navike  do  predstav­
ljanja  i  pamćenja,  kao  i  do  viših  radnji  umovanja  i  formalnog  mišljenja 
jeste  funkcija  postepeno  sve  veće  udaljenosti  promena,  to  jest,  ravnoteže 
između  asimilacije  sve  udaljenijih  stvarnosti  u  odgovarajuću  akciju  i  pri- 
lagođavanja  te  akcije  na  te  stvarnosti.«
Nije  nategnuto  ako  se  sposobnost  opažanja  na  daljinu  povezuje 
sa  onim  što  zovemo  dalekovidošću  inteligentnog  čoveka.  Daljinska 
čula  ne  samo  što  daju  širok  opseg  onome  što  je  poznato,  nego  isto 
tako  uklanjaju  posmatrača  od  neposrednog  dejstva  istraživanog  do­
gađaja.  Sposobnost  da  se  prevaziđe  trenutni  uticaj  onoga  što  deluje 
na  posmatrača  i  što  on  sam  čini  omogućuje  mu  da  objektivnije  pro­
nikne  u  postojeće  stvari.  To  mu  pruža  mogućnost  da  se  bavi  onim 
što  jeste,  a  ne  prosto  onim  što  dejstvuje  na  njega  ili  što  on  sam  čini. 
Viđenje  je,  naročito,  kao  što  je  to  istakao  Hans  Jonas,  prototip  a 
možda  i  poreklo  onoga  što  se  zove  teoria,  značenje  odvojeno  od  po- 
smatranja  i  razmatranja.
ČULA  SU  RAZNOLIKA
Inteligentno  ponašanje  u  određenoj  čulnoj  oblasti  zavisi  od 
toga  kako  su  artikulisani  podaci  u  tom  medijumu.  Nužno  je  ali  ne 
i  dovoljno  da  podaci  pružaju  bogatu  raznolikost  svojstava.  Može  se 
reći  da  sva  čula  to  čine,  ali  ako  ta  svojstva  ne  mogu  da  se  organi- 
zuju  u  određene  sisteme  oblika,  ona  daju  mršavo  preimućstvo  inte­
ligenciji.  Kako  su  čula  mirisa  i  ukusa,  na  primer,  bogata  u  nijansama, 
čitavo  to  bogatstvo  stvara  —  bar  za  ljudski  um  —  samo  vrlo  primi­
tivan  red.  Stoga,  čovek  može  da  se  upusti  u  mirise  i  ukuse,  ali  teško 
da  može  da  misli  pomoću  njih.  Kod  vida  i  sluha,  oblici,  boje,  pokreti, 
zvuci  podaju  se  određenoj  i  visoko  složenoj  organizaciji  u  vremenu 
i  prostoru.  Ova  dva  čula  su  stoga  medijumi  par  excellence  za  upo­
trebu  inteligencije.  Vidu  pomažu  čulo  pipanja  i  mišićna  osetljivost, 
ali  čulo  pipanja  samo  ne  može  da  se  takmiči  sa  vidom,  uglavnom 
zato  što  ono  nije  daljinsko  čulo.  Zavisno  od  neposrednog  dodira,  ono 
mora  da  istražuje  oblike  santimetar  po  santimetar,  korak  po  korak; 
ono  mora  s  naporom  da  izgrađuje  neku  ideju  o  onom  sveukupnom 
trodimenzionalnom  prostoru  koji  oko  shvati  u  jednom  mahu;  i,  ono 
mora  zauvek  da  se  odrekne  onih  mnogobrojnih  promena  veličine  i 
izgleda,  kao  i  onih  preklapanja  i  perspektivnih  veza  koji  toliko  široko 
obogaćuju  svet  viđenja  i  koji  su  dostupni  samo  zato  što  se  vizuelni 
likovi  udaljenih  predmeta  dobijaju  optičkom  projekcijom.
U  svetu  čujnih  zvukova,  svakom  tonu  može  da  se  dodeli  odre­
đeno  mesto  i  funkcija  s  obzirom  na  nekoliko  dimenzija  u  celokupnom 
sistemu.  Muzika  je,  stoga,  jedna  od  najmoćnijih  oduški  ljudske  inte­
23

---