MergedFile

171

Boris Milosavljević

2002, 81). Kneževićeva udovica, Marija, sećala se da je „njemu bilo glavno da kupi knjige 

koje je zaželeo. One su mu bile sve i svja“ (Lukić 1935, 7).

Božidara  Kneževića  teško  je  pogodila  iznenadna  smrt  starijeg  brata,  protojereja 

i predsednika Duhovnog suda, Radovana Kneževića

 (1854–1899). Preuzeo je staranje o 

njegovoj porodici i zbog toga tražio i dobio premeštaj u Šabac: „Odjurio je tamo otac kao bez 

duše“ (Knežević M. 2002, 83). Prema uspomenama Milke Knežević, ispostavilo se da postoje 

dugovanja u uplatama penzije, pa je ovu finansijsku obavezu Božidar Knežević preuzeo na 

sebe. Bratanice je udao

 uz pomoć svojih prijatelјa (Velimira Vukićevića, profesora zoologije, 

botanike i zemlјopisa, kasnije predsednika vlade, i drugih), a bratanca Stevana R. Kneževića 

upisao je u Vojnu akademiju (33. klasa), u koju se tada upisivao „cvet omladine“ (kako 

naglašava Aleksandar Belić, predsednik SKA i SANU, Spomenica: 344). Kneževićeva žena 

je, međutim, sa decom otišla iz Šapca u Beograd: „Otac je bio duboko potresen i zatražio je 

duže odsustvo. Školski lekari, videći ga u dubokoj depresiji, očajnog, izmučenog, a zdravog, 

na predlog dr [Avrama] Vinavera [otac Stanislava Vinavera], koji je sedeo [stanovao] preko 

puta nas i bio očevidac svega, usvoje da mu se da najveće moguće odsustvo“ (Knežević M. 

2002, 84).

45

 Knežević je 1902. godine došao u Beograd, gde mu je već živela porodica. Prvo 

su stanovali na Paliluli, a potom u Kosovskoj ulici br. 38. Kupio je ženi veliki vinograd na 

Banovom brdu (1 367 m

2

) i luksuzne komade nameštaja („dva fina šifonjera – poslednji krik 

mode onda“). Možemo pretpostaviti da su prijatelјi zahvalјujući kojima je Knežević postao 

profesor  Gimnazije  kralјa  Aleksandra  (Prve  beogradske  gimnazije)  i  potom  pomoćnik 

urednika Srpskih novina (službeni glasnik) iz kruga Srpskog književnog glasnika.

U proteklih sto deset godina naslagani su čitavi slojevi tumačenja pa je danas Kneževićev 

stvarni lik maglovitiji od onog poznatog crteža koji je kriomice uradio delovođa Čačanske 

gimnazije, Nikola Zega (1934, 4), učitelј slobodnog crtanja i lepog pisanja (poznatiji kao 

etnolog i upravnik Etnografskog muzeja).

46

 Visokog, vitkog i otmenog Kneževića, pravog 

„predstavnika  nordijske  rase“  (Bogdanović  1933,  347),  koji  verovatno  nije  hteo  da  se 

slika dok nije bio spreman za slikanje, igrom nenaklonjene sudbine naredne generacije 

mogu da dočaraju samo na osnovu jedne nespretno nacrtane skice. Ne treba tražiti neke 

posebne filozofske razloge u tome što nisu sačuvane Kneževićeve fotografije, kao da je 

imao  navodnu  filozofsku,  osobenjačku,  plotinovsku,  gotovo  ikonoboračku  odbojnost 

prema slikanju. Knežević, uostalom, nije odbio da primi slikara Paška Vučetića, koji mu je 

došao u kuću da naslika njegov portret. Prema jednoj marksističkoj istoriji srpske filozofije 

koja obiluje nepouzdanim podacima, profesorski kolegijum Čačanske gimnazije posebno 

je  zamolio  slikara  da  portretiše  Kneževića.  U  stvari,  prema  svedočenju  samog  autora 

Kneževićevog krokija, jednog dana došao je kralјevski srpski dvorski fotograf iz Beograda 

(Lazar Letzter) sa preporukom Ministarstva prosvete da može da slika gimnazijalce po 

unutrašnjosti. Kada je završio slikanje đaka sa razrednim starešinama, zamolio je da slika 

ceo kolegijum gimnazije. Direktor Knežević nije bio raspoložen za fotografisanje. Prema 

45 

Prema objašnjenju Kneževićeve kćerke zato je napisana kao dijagnoza neurastenija.

46 

Nikola Zega je Cincar Prečanin, iz (Banatskog) Novog Sela, poreklom iz Vlahoklisure.

---

172

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

uspomenama autora ovog crteža, rekao je da se nikad nije slikao i da se neće slikati ni 

sada (možda je upravo pisao ili prevodio) (Zega: 1934, 4). Tada je delovođa odlučio da ga 

krišom nacrta. Nikola Zega, budući upravnik Etnografskog muzeja, studirao je slikarstvo 

kod Steve Todorovića i u Minhenu. Nejasno je, međutim, kako je krišom crtao Kneževića 

„kako prevodi Beklovu istoriju“ ili „piše Misli“,

 47

 kao portret en face. Kneževića kćerka, 

Milka  Knežević,  u  svojim  uspomenama  zapaža  da  su  oči  pogrešno  (razroko,  u  stvari, 

zrikavo) nacrtane (M. Knežević: 2002, 93). Mile Pavlović Krpa je u beleškama zapisao 

da se u Spomenici Čačanske gimnazije nalazi i reprodukcija slike Bože Kneževića koju je 

uradio Nikola Zega: „No malo nalik“ („O Boži Kneževiću“, NBS, R 465/XIV).

Politička gledišta

Na osnovu arhivske građe (Ristić 1962), Kneževićevih stavova iznesenih u Mislima, 

svedočanstava članova porodice, kao i kruga prijatelјa koji su ga podržavali i sa kojima 

se družio, moguće je rekonstruisati i njegova politička uverenja. Knežević je prevodio i 

konzervativne (Karlajl 1903) i socijalističke autore

 (Štern 1903).

48

 U Odjeku je objavio niz 

članaka o političarima XIX veka, gde u tekstu o vođi konzervativaca, markizu Solzberiju 

(Robert A. T. Gascoyne-Cecil, 3rd Marquess of Salisbury), pokazuje poznavanje engleskog 

političkog  sistema,  kao  i  precizne  hijerarhije  u  sistemu  nasleđivanja  starešinstva  u 

porodicama engleske aristokratije (Knežević 1902c), a u članku posvećenom vođi liberala, 

Gledstonu (William Ewart Gladstone), poznavanje političkih gledišta i najvažnijih obrta 

i  događaja  u  njegovom  životu.  Sudeći  prema  rukopisnoj  zaostavštini,  imao  je  jasno  i 

živo političko mišlјenje i interesovanje za nacionalna pitanja. Knežević je obilazio jug 

Kralјevine Srbije, verovatno u funkciji školskog nadzornika (Niš, Vladičin han, Polјanicu 

i Leskovac), gde je beležio etnografske i etnoligvističke specifičnosti tamošnjeg naroda i 

njegovog govora (Knežević 2002b, 1–53). 

Družio  se  sa  književnicima  konzervativnih  shvatanja  (u  pozitivnom  smislu, 

očuvanja  nasleđa  i  neprihvatanja  socijalističkog,  tj.  komunističkog  radikalizma), 

Stevanom  Sremcem  i  Branislavom  Nušićem,  i  sa  radikalskim  književnicima,  Jankom 

Veselinovićem i Radojem Domanovićem. Kneževićeva žena i kćerka svedoče da je bio 

naklonjen radikalima (Lukić 1935, 7), zbog čega je, izgleda, i smenjen sa mesta direktora 

Čačanske gimnazije (1894). Knežević je bio optužen da prisustvuje i predsedava tajnim 

zborovima radikala i štiti radikalske nastavnike, što je on u odgovoru na pismo ministra 

prosvete i crkvenih poslova, Andre Đorđevića porekao. Podneo je i tužbu protiv čačanskog 

građanina koji ga je prijavio (Ristić, 1962, 85–87).

Iz  Kneževićevih  beležaka  pod  naslovom  „Moje  ekskursije  1896.  god,“  možemo 

videti da je u vozu na relaciji Beograd–Niš (sudeći prema saputnicima očigledno u prvoj 

47 

U vreme kada je Knežević bio direktor Čačanske gimnazije (1893–1894), „Beklova istorija“ je 

već odavno bila prevedena i objavlјena (1891), a Misli (1902) je sastavio i objavio tek posle Principa 

istorije (1898, 1901).

48 

 Jakob Štern (Jacob Stern) je rabin koji je postao ateista i socijalista.

---