Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 30 sunce nije manje od zemlje i da je najčistija vatra. Naspram ranije, mitske slike sveta u kojoj su božanske sile prikazane strogo hijerarhijski, Anaksimandar smešta kosmos u jedan matematizovan prostor koji se sastoji od čisto geometrijskih odnosa. Kosmos za Anaksimandra ima geometrijsku strukturu i to znači da nijedan deo sveta nije povlašćen u odnosu na neki drugi, da nijedan deo sveta nema prevlast nad drugim; taj novi poredak odlikuje se jednakošću i simetrijom različitih sila koje čine kosmos. To je razlog što se načelo prvenstva (arché) ne pripisuje nijednom pojedinačnom elementu; prvobitna osnova iz koje sve proističe je neograničena, besmrtna, božanska, obavija sve i upravlja svim; ona je posebna stvarnost, različita od svih elemenata, kao njihovo zajedničko poreklo i nepresušni izvor na kome se svi napajaju. Poredak se tu više ne razume hijerarhijski već kao uspostavljena ravnoteža između jednakih sila od kojih nijedna nema nad nekom drugom konačnu prevlast koja bi mogla dovesti do razaranja kosmo- sa (Vernan, 1990, 115). Za Anaksimandra kažu da je prvi konstruisao sunčani sat koji je pokazivao ravnodnevice i kratkodnevice, da je načinio prvu geografsku kartu, da napušta poetski stil negovan u tada popularnim spevovima o nastanku bogova (teogonije) i da pišući prvi u prozi uvodi novi književni rod; njemu se pripisuje i prvi objavljeni spis
fragment: "... iz čega stvari nastaju u to i propadaju, po nužnosti; jer one jedna drugoj plaćaju kaznu i odštetu, zbog nepravde, po redu vremena" (Diels, 12 B 1). U navedenom fragmentu nailazimo na odlučan korak od konkretnog ka apstraktnom; čulno se objašnjava misaonim; ápeiron se razlikuje od svih vidljivih stvari i on je beskonačan u prostoru i vremenu. Ápeiron je princip postojanja i propadanja; iz njega nastaju bezbrojni svetovi i gube se u njemu (ovo Hegelu zvuči "sasvim istočnjački"
Milan Uzelac Istorija filozofije I
31
(Hegel, 1970, I/154) i on je tu u pravu: ovo podseća na drevne istočnjačke religiozne predstave kojima se ukazuje na akt iskupljenja za nepravednost usled pojedinačnog postojanja; konačno u pomenutom fragmentu moguće je naći još jedan istočnjački momenat, ideju o biti sveta koja iz sebe proizvodi svetove i zatim ih guta); apeiron je božanski, besmrtan i nepropadljiv. Anaksimandrov učenik, Milećanin Anaksimen (585- 525), vratio se fizičkom tumačenju počela (arché); umesto vode kao počelo istakao je vazduh (aér) a to nije učinio nemajući u vidu Anaksimandra budući da je za vazduh rekao da je bezgranično počelo (apeíros arché) iz kojeg se rađa ono što nastaje, što je nastalo i što će nastati, bogovi i božanske stvari, a ostalo (se rađa) iz njegovog potomstva (Diels, 13, A 7). Plutarh je pisao za Anaksimena kako je ovaj tvrdio da je počelo svega vazduh koji je veličinom bezgraničan a po svojim kakvoćama ograničen, da sve se rađa nekim njegovim zgušnjavanjem i ponovnim razređi- vanjem, da kretanje postoji od večnosti (Diels, 13 A 6). Ovu poslednju misao naći ćemo i kod Heraklita ali, bilo bi pogrešno u Heraklitu videti direktnog nastavljača Anaksimena; prvo što ih deli veći vremenski period (jedna generacija), drugo, što učenju Heraklita prethodi učenje Ksenofana a treće, i to je svakako najvažnije: Heraklitovo vreme (i Parmenidovo) rešava posve druge metafizičke zadatke (ostajući i dalje unutar prostora obeleženog pitanjem o prirodi arché). U svakom slučaju, s padom Mileta (494.) pod vlast Persijanaca prekida se i ova prirodno-filozofska orijentacija.
. Osnovna metafizička suprotnost
Dalji korak od spekulacije Milećana, korak ka apstraktnom promišljanju odnosa bivanja i bivstvovanja (a
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 32 u čemu je nastala suprotnost između elejaca i Heraklita) bio je uslovljen delovanjem jonskih mislilaca na religiozni pogled na svet kakav su imali u to doba Grci; ta monistička tendencija Milećana oličena u nastojanje da se sve svede na jedno počelo (arché) bila je u protivrečnosti s politeističkom mitologijom. Predstavnik ovog protivrečja između politeističkih narodnih predstava i miletske filozofije prirode i prethodnik sistema Heraklita i Parmenida bio je Ksenofan (570-478), rapsod iz Kolofona, koji je ovu filozofiju preneo u Veliku Grčku (južnu Italiju). Obično ga istoričari imenuju rodonačelnikom elejske škole, ali pošto po vremenu i predmetu Ksenofanovo učenje prethodi učenju Heraklita, i kako Heraklitovo učenje prethodi Parmenidu, a sam Ksenofan nije rodonačelnik elejskog učenja o biću, već Parmenid, opravdano je da se o njemu govori posebno. Već u drevna vremena Ksenofanu je pripisivano da je prvi koji se borio protiv antropomorfnih elemenata u narodnoj religiji i da je ismejavao prikazivanje bogova u ljudskom obličju, te je žestoko napadao pesnike koji su ne- besnicima pripisivali ljudske grehove i strasti, govoreći o jednom i najvišem bogu. Prisiljen da napusti Siciliju, Ksenofan je učestvovao u naseljavanju Eleje; po svedočenju nekih pisaca bio je savremenik Anaksimandrov i nije bio ničiji učenik; pisao je u epskim stihovima (o osnivanju Kolofona i o kolonizaciji Eleje - ukupno oko 2000 stihova); posebno je bio poznat po elegijama i jambima ispevanim protiv Hesioda i Homera, kudeći njihova kazivanja o bogovima; isto tako kažu da se protivio učenjima Talesa i Pitagore i da je napadao Epimenida (Diels, 21 A 1); umro je u dubokoj starosti sahranivši prethodno svoje sinove kao i Anaksagora. Po rečima Diogena iz Laerta Ksenofan je smatrao da su u osnovi svih stvari četiri elementa i da svetovima nema
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|