Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Pokušaji izmirenja
Milan Uzelac Istorija filozofije I
45
mnoštva delova iz kakvih je i sama sastavljena, kao nedeljiva ne može imati veličinu; drugo, što spoj dva dela pretpostavlja među njima granicu koja, kao nešto realno, i sama treba da ima prostornu veličinu, i sama mora biti odvojena od delova koje rastavlja granicama. Tako, ako bi nešto postojeće brojčano bilo mnoštvo, ono bi moralo da se misli kao konačno ili kao beskonačno. Prvo, zato što se sastoji od toliko delova od koliko se sastoji, a drugo, što dve različite postojeće stvari treba da budu odeljene granicom koja se i sama, kao nešto treće, razlikuje od njih i odvojena je od njih četvrtom, petom granicom... i tako u bes- konačnost. Ovo poslednje (dichotomía - dvočlano deljenje) ne uzima se u logičkom već u prvobitnom, fizičkom smislu. Moguće je (hronološki gledano) da su ovi dokazi bili upereni protiv začetnika atomizma, naime, da se svet ne može misliti sastavljen iz atoma; tome u prilog išlo bi i to što se svi Zenonovi dokazi protiv predstave o promeni posto- jećeg tiču samo kretanja a ne i kvalitativnih promena (atomizam je upravo priznavao kvantitativne ali ne i kalitativne promene); konačno, treći argument usmeren protiv mnoštvenosti postojećeg (koji je Zenon više nagovestio no razvio) dobija smisao samo u polemici s atomistima koji bi hteli da izvedu kvalitativna određenja iz uzajamnog delovanja atoma. Istovremeno, Zenonovo pozivanje na pojmove beskonačnog i konačnog, neograničenog i ograničenog ukazuje na odnos spram pitagorejaca u čijim su istraživanjima ti pojmovi igrali veliku ulogu. Ako se prihvati da je Zenon živeo između 490. i 430. godine pre n. e. tada je on savremenik Empedokla, Anaksagore, Leukipa i Filolaja, i to bi značilo da on upravo protiv njih želi da učvrsti Parmenidovo učenje u njegovoj apstraktnoj formi pa bi stoga u Zenonovim tumačenjima elejska filozofija imala i svoj najviši izraz. Uobičajeno je da
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 46 se elejskom učenju suprotstavlja Heraklitovo; elejsko učenje je ontološko: ono zna samo za nenastalo i nepropadljivo biće i odbacuje realnost mnoštvenosti i nastajanja ne objašnjavajući njihovu vidljivost. Heraklitovsko učenje je genetičko (génesis, razvoj): ono fiksira postajanje i njegove prelazne oblike ne nastojeći da ga pokaže i kao krajnji rezultat stvarnosti. Ali, pojam bivstvovanja je misaono neophodan postulat, a samo postajanje - neporeciva činjenica. Zato se iz protivrečja ovih dveju pozicija javlja jedan novi zadatak koji je na neodređen način postojao već u prvom pokušaju da se odredi počelo (arché): da se iz bivstvovanja objasni postajanje.
učenja, niz pokušaja da se nastali jaz prevaziđe i ta učenja imaju kako fizički tako i metafizički karakter pošto svi njihovi predstavnici nastoje da preformulišu elejski pojam bivstvovanja kako bi na osnovu njega objasnili zakonomerni proces nastajanja. Pri rešavanju ovog problema moguća su dva puta: jedan, koji polazi od Parmenida a drugi, od Heraklita. Elejska ideja bivstvovanja pričinjavala je teškoće jer je pretpostavljala jedinstvo i prostornu nepokretnost. Ako se od tih svojstava odustane a zadrže ostala (nenastalost, nerazorivost i kvalitativna nepromenljivost), tada se pomoću kretanja u prostoru i iz mnoštvenosti postojećeg može objasniti postajanje i promena. Tim putem pošli su Empedokle, Anaksagora i atomisti (Leukip i Demokrit). Svima im je zajedničko (a) mnoštvenost počela i (b) mehanicistički način objašnjenja po kojem nastajanje, promena i nestanak empirijskih stvari treba da budu izvodljivi na jedinstven način iz tih samih po sebi nepromenljivih počela. Time oni predstavljaju krajnju
Milan Uzelac Istorija filozofije I
47
suprotnost hilozoističkom monizmu Milećana. Ta tri sistema razlikuju se međusobno po količini i kakvoći supstancija, različitim shvatanjem odnosa tih počela spram kretanja i pokretačke sile. S druge strane, nedostatak Heraklita bio je u tome što on, mada je uspostavio zakon postojanja, nije uspeo da sačuva nikakav osnov, nikakvo bivstvovanje koje bi ušlo u te promene. Heraklit kao bivstvovanje nije priznavao ni em- pirijsku stvar, niti apstraktno-misaonu stvar; iz toga bi sledilo da je za bivstvovanje priznavao - ništa. Kada je Parmenid pokazao da mišljenje u svakom slučaju pretpostavlja bivstvovanje, tada je bivstvovanje trebalo pripisati onim formama međudelovanja koje je Heraklit ostavio kao jedinstveno neprelazne. Tako nešto učinili su pitagorejci svojim učenjem o brojevima. Ako bismo Empedoklu, Anaksagori i atomistima dodali pitagorejce, onda bismo dobili zapravo četiri načina kako da se prevlada protivrečje Parmenid - Heraklit. To je i razlog što prilikom izlaganja istorije filozofije ima različitih pris- tupa: neki (Hegel, Celer, Iberveg) nastoje da posebno istaknu Anaksagoru, drugi (Šlajermaher) atomiste sjedinjuju sa sofistima, a neki opet pitagorejsko učenje izlažu neposredno pre sofista. Ovde je s pitagorejcima započeto izlaganje jer se započelo s Pitagorom; druga je stvar to što je njegova škola trajala i nekoliko narednih stoleća; to samo govori o veličini njenog rodonačelnika a nje- govo postojanje ostaje nesporno.
Prvi i najneuspeliji pokušaj sinteze koju smo ovde govorili nalazimo kod Empedokla iz Agrigenta (Sicilija) (490/484-430/424), prvog Doranina u istoriji filozofije. On direktno polazi od Parmenidovog stava da ne može biti nas-
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|