Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 67 dobija svoju božansku samodovoljnost kao prvi pokretač. Ako se često, mada krajnje pogrešno, kasnije formiran pojam prirode izjednačuje s kosmosom, pa onda i sa physis- om, a što dovodi do pogrešnog jednačenja izraza kosmos i physis, još je teža greška kad se u novija razmatranja nekritički uvodi pojam priroda, pojam koji, značeći nešto sasvim treće, posebno mesto zauzima kod Plotina, da bi se, u vreme sholastike, pod prirodom 62 mislio poslednji princip delatnosti i ispoljavanja života, dakle, ono, kroz šta hipostaza deluje (principium quo) dok je hipostaza ono šta deluje (principium quod) 63 . Sholastička reč substantia odgovara Aristotelovom izrazu ousia i to prevashodno onom što Stagiranin ima u vidu kad kaže ta prote ousia. Pojmu ousia odgovara kod Platona suština a u sholastici essentia. Oba pojma su zamenjiva ali nisu identična. U Aristotelovom spisu o kategorijama bivstvo je prva i utemeljujuća kategorija. "Bivstvo nije ni ono što se iskazuje o onom podležećem (hypokeimenon), niti je u njemu... Sve druge kategorije iskazuju nešto o prvom bivstvu i u njemu su kao ono njemu podležeće" (Aristotel, 1965, 9) 64 . Podela na prvo i drugo bivstvo nalazi se i kod Aristotela i kod Platona ali se oni po 62 Ovde nije mesto da se šire razmatraju horizonti filozofije prirode kao takve budući da ona ne može biti ni učenje o brojevima, ni nauka o onom što se organizuje uz pomoć brojeva, niti nauka o tvoračkom principu, o njegovom delovanju i produktu njegovog delovanja. 63 Prvo gore pomenuto određenje omogućuje primenu pojma supstancije na apsolutnu neakcidentalnu božansku bit (ens a se) dok drugo određenje dopušta primenu pojma supstancije na zavisne, neapsolutne suštine koje temelj svoje egzistencije nalaze u jednoj drugoj, višoj suštini (i primenjuje se na telesna i duhovna bića). 64 Već i iz ranije izloženog jasno je da latinski termin essentia ne može u potpunosti odgovarati grčkom izrazu ousia jer essentia, pošto se njom obuhvata "bit jedne stvari", ne može u isto vreme označavati i neku posebnu stvar. Isto tako, nije adekvatan ni prevod sa supstancija, jer u tom slučaju ostaje skrivena veza između ousia i on. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 68 tom pitanju bitno razlikuju: (a) prvo bivstvo je za Aristotela i srednjevekovne sholastičare konkretna, stvarna, pojedinačna stvar (tode ti on, substantia est hoc aliquid), dok je drugo bivstvo bitnost, suština, tj. bit prvog bivstva, način (species) koji pripada individualnom bivstvu; (b) za Platona prvo bivstvo je ideja, ili opšta bitnost izvedena iz pojedinačnih stvari, dok je drugo bivstvo pojedinačnost. Odnos bivstva i uzgrednih svojstava kao i razlika prvog i drugog bivstva kod Aristotela (kao što smo na to već ukazali) ogleda se u tome što prvo bivstvo može biti samo bivstvo a nikada svojstvo, što znači, da ne može biti podvedeno pod rodove i vidove 65 iskaza (kategorije); samo drugo bivstvo može biti svojstvo i kao takvo može se ubrojati među kategorije pa se zato i navodi kao prva kategorija koja stoji naspram ostalih kategorija kao uzgrednih svojstava 66 . Bivstvo koje Aristotel određuje (negativno) kao bivstvujuće koje nije u drugom, sholastika naziva "ens per se [ili: in se] subsistens", odnosno: "bivstvujuće koje ima postojanje u sebi". Osim prvog bivstva Aristotel razlikuje drugo bivstvo (opšte), koje nešto kazuje o pojedinačnom 65 Pod vidovima (eide) se govori kao o delovima roda, tj. o onom na šta se deli neka celina ili forma, ili iz čega se ona sastoji, kao i o onome što ulazi u određenje, tj. razjašnjenje neke određene stvari (Met., 1023b). Rodovi se "dele" na vidove, tj. vrste; stvari se dele po vrsti, a osobine, takođe, po svojim vidovima. Tako, "suština stvari (šta nešto jeste - to ti esti) jednom označava ousia i tode ti a drugi put sve rodove bivstvujućeg" (1030a). 66 Iako u ovoj knjizi neke stvari po nekoliko puta ponavljam, ponekad, samo na različite načine, nije na odmet još jednom upravo ovde naglasiti da je Aristotelov izraz ousia dvoznačan, budući da se tim pojmom obuhvata i ono što se izražava pojmom essentia (drugo bivstvo) i ono za što koristimo izraz substantia (prvo bivstvo). Shodno tome, supstancija obuhvata kako (drugo bivstvo) i šta (prvo bivstvo). Naspram supstancije, kao samostalnog bivstvujućeg, imamo nesamostalna svojstva koja Aristotel označava izrazom symbebekos, a sholastika izrazom accidentia. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 69 bivstvu kao načinu ili rodu (genos) 67 . Način je određen definicijom, koja određuje ono "šta" suštastva (ti en einai). Tako je drugo bivstvo istovetno s biti supstancijalno bivstvujućeg. Logički posmatrano to ti en einai ukazuje na ono što se na nekoj stvari pokazuje. Ono što određuje neku stvar nije ono što bi joj se pridodalo, već ono po čemu ona uvek već sama jeste a što određujemo izrazom suština, odnosno, bit 68 . Ako se stoga ousia može odrediti i kao essentia, jasno je da tu pojam ousia ima posve drugi smisao od onog koji se podrazumeva pod izrazom supstancija 69 . 67 Aristotel razlikuje tri značenja izraza genos (Met., 1024ab). O rodu se govori (a) kada imamo neprekidno nastajanje (rađanje) bića koja imaju jednu te istu formu; rodom se naziva i ono (b) prvo što svemu potonjem obezbeđuje jednako bitisanje (Aristotel navodi primer kako je rod ljudi određen roditeljima pre no time što proističu iz materije). Konačno, o rodu se govori s obzirom na supstrat (hypokeimenon), materiju po kojoj se stvari razlikuju - u smislu u kome površina određuje ravne oblike, a telo telesne, jer je svaki oblik površ ili telo a površ i telo su osnova (hypokeimenon) za sve vrste razlikovanja. U ovom poslednjem značenju hypokeimenon je tvar ali se pritom tvar (hile) i forma (eidos) razlikuju u rodu. Ako se kategorije određuju kao rodovi, to je u smislu da su rodovi temeljni oblici bivstvujućeg koji se jedan na drugi ne mogu svesti. 68 Pod to ti hen einai treba razumeti ono što jednu stvar čini time što ona jeste - njeno štastvo (nem. Wassein), odnosno njenu suštinu (nem. Wesen) ali, suštinu u tom smislu u kome se bit može na pojedinačnoj stvari dokučiti. To već potvrđuje kako treba razlikovati suštinu od forme (koja određuje pojedinu stvar), budući da su morphe i to ti hen einai podudarni samo kod čistih formi. Ovde treba ukazati i na teškoću: zašto se koristi oblik ti hen (šta beše) a ne ti esti (šta jeste). Postoje razna tumačenja. Možda i stoga što stvar jeste ono šta je bila, budući da njena bit izmiče meni u vremenu pa je tu zapravo reč o stalnoj prisutnosti (Heidegger, 1984, 25). 69 Reč je naime o biti u smislu jedne trajne određenosti njenog šta, a kakvu ima sve što se može označiti kao nešto (bilo da je to neka stvar ili osobina, kao i sve ostalo što na ma koji način može biti izraženo). Kako se suština stvari razlikuje od sveg što se ovoj može pridodati, to što jednu stvar određuje, mora se na svakoj stvari izdvojiti tako što će se ista definisati, pa Aristotel ima u vidu to ti en einai kao ono što u definiciji dolazi do izraza. Pritom se definicija određuje kao pojmovni sklop suštine Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|