Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 63
autonomni svet umetnosti u svojoj objektivnosti biva ugrožen, kad se dovede u pitanje uslov konstituisanja umetničkog dela sadržan u zahtevu da ono može biti smisaona struktura nezavisna od sklopa stvari realnog sveta; primer za tako nešto možemo naći u nekim nastojanjima neoavangarde, u smenjivanju umetnost određenim načinom postojanja ili igrom sa stvarnošću, pa više nije moguće odgovoriti na pitanje gde je granica umetnosti i neumetnosti; kad je uzdrmana sposobnost ljudskog uma da se ta granica uspostavi, kad je ugrožen princip racionalnosti na kojem počiva ova razlika pa predmeti umetnosti više nisu predmeti posebnog već ovog istog i jedinog sveta, tada u svom totalitetu bivaju istinski ugroženi kako umetnost, (kao jedini predmet estetičkih istraživanja), tako i sama estetika. Ima estetičara koji su, poput Benedeta Kročea (B. Croce, 1866-1952), razliku umetnosti i filozofije videli kao razliku intuicije i pojma; to je razlika intuitivnog i intelektualnog čina u čijoj su osnovi dva tipa delatnosti. Naspram ovakve horizontalne podele moguće je tražiti i jednu kvalitativnu razliku u kojoj će se odnos umetnosti i filozofije pokazati kao jedan daleko složeniji odnos i u kojem će umetnost igrati u odnosu na filozofiju nadređenu ulogu. Pablo Pikaso je jednom prilikom rekao: "Mi svi znamo da umetnost nije istina. Umetnost je laž koja čini da uvidimo istinu, barem istinu koja nam je data da je razumemo". Umetnost nije deo filozofije kao što nije ni poprište na kojem nauka oprobava svoje metodske mogućnosti. Ako se i složimo sa stavom da ona više ne teži istinitosti kao merilu već neodoljivo stremi otkrivanju svega što je pod naslagama nekritički prihvaćenog znanja, činjenica je da svaka od umetnosti (u jednom svom delu) ne može izbeći direktni susret sa istinom, posebno u času kad stvarno postaje nestvarno, a predmetno bespredmetno. Ako
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 64
je istina o kojoj govorimo antimetafizička (pri čemu bi metafizika bila svedena samo na ontologiju), ona još uvek može da pita za istinu onog ništa u kojem se koreni metafizika; istina umetnosti svedokuje o nemoći i konačnosti ljudskog opstanka, o prirodi postojanja do koje dolaze umetnici; oni su tada konkurenti filozofa, kazuju sveto i bit prisustvovanja vide u neprisustvu. Ako se svi napori današnje umetnosti završavaju porazom, to je stoga što umetnost više nije kao antička
čovekov bitni odnos prema postojanju. Umetnost sada suočava čoveka sa prividnim predmetima čije senke svojom stvarstvenošću poslednje ontološke probleme ostavljaju trajno otvorenim. Uprkos svoj samosvojnosti i neprestanom građenju sebe iz sebe same umetnost, misleći sebe kao jedini predmet svoje delatnosti, dospeva u vezu s filozofijom upravo u ravni mišljenja. Ona živi u svojim promenama kao što mišljenje živi u kretanju pojma. Čin promene povezuje umetnost i mišljenje: menjajući se umetnost misli sebe u oblikovanju predmeta koji "hodeći" za svrhama oponaša večni život; krećući oko predmeta mišljenje se kreće oko samog sebe i gradi svoj lik u praznom prostoru; ta praznina jeste poprište susreta umetnosti i filozofije. Ovde se hoće tematizovati govor moderne umetnosti a u njegovom principu filozofska dimenzija umetničkog same umetnosti; postavlja se pitanje da li je još moguć govor o umetnosti iz umetnosti same, govor koji će moći da očuva unutrašnju logiku prirode umetnosti. Svet umetnosti kao i svet realnih produkata čine predmeti istovetne ontičke strukture; rezultat su delovanja iste moći proizvođenja. Razlika je u meri prisutnosti svesti u njima i mogu se videti dve sfere: sfera stvarnog i sfera estetskog.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 65
Dok filozofija misli stvari iznutra nastojeći da iz njih izađe, umetnost prilazi stvarima spolja, prodire u njih, i krećući se njihovim strukturnim linijama otkriva ontološku prirodu ontičke veze stvari. To je način na koji se manifestuje nastajanje umetničkog unutar dela koje se razlikuje od sebe viđenog iz prošlosti kao ne-umetnost. Ovde se iznova postavlja pitanje odnosa umetničkog i neumetničkog; pitanje određenja umetnosti iz nje same. Odgovor na pitanje o biti umetnosti ne treba tražiti od onih koji umetnost stvaraju već pre od onih što njenu tajnovitu prirodu vide kao osnovni problem mišljenja. Spram zahteva za čistotom u umetnosti (što podrazumeva zahtev za autonomijom svake od umetnosti a potom i umetnosti kao umetnosti) a koji se sluša od kraja XVIII stoleća i kojim je obeležen razvoj moderne umetnosti čija se kriza pokazuje (pored ostalog) kao rezultat krize odnosa umetnosti prema društvu, sa agresivnim nastupom postmodernizma, nova umetnost više ne pretenduje na povlašćen položaj u društvenim promenama; okretanje tradiciji, svakodnevlju i metodama svakodnevlja ima za posledicu niz pokušaja da se vrati dostojanstvo klasicizma zapadne civilizacije a da se temeljni pojmovi kojima se umetnost određuje ostave krajnje otvorenim. S druge strane, ako se umetnost danas vidi kao igra smislova i značenja, kao kretanje bez intelektualnih pretenzija, kao igra bez pravila, onda je ona istvremeno sopstvena negacija; ako bez strukturiranosti, bez unutrašnje logike, bez mašte na kojoj počiva, umetnost više nije umetnost, a mimo toga ipak nešto nastaje što se ne da odrediti, onda još uvek ima dovoljno razloga da se postavi pitanje prirode ove nove prakse što ne težeći nikakvom oblikovanju ipak oblikuje, što ne težeći stvaranju ipak stvara. Kako, u svetu bez umetničkih predmeta može postoji umetnost? Nije li tu po sredi vaspostavljanje novog poretka stvari na tlu tradicije Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|